pravoslavlje Arhive | Kikindski portal

Uskoro obeležavamo Pobusani ponedeljak: dan sećanja, molitve i žive veze sa precima

Redakcija Kikindski April 18, 2026

Pobusani ponedeljak, koji se obeležava prvog ponedeljka posle Vaskrsa, jedan je od značajnih dana u tradiciji Srpske pravoslavne crkve. Posvećen je molitvenom sećanju na upokojene, a vernici tog dana obilaze grobove svojih najmilijih, noseći sa sobom vaskršnju radost i nadu u život večni.

Ovaj dan duboko je ukorenjen u hrišćanskom učenju o Vaskrsenju. Prema pravoslavnom verovanju, Vaskrs predstavlja pobedu života nad smrću, te se upravo u danima nakon praznika posebno naglašava vera da smrt nije kraj, već prelaz u večnost. Pobusani ponedeljak zato nije dan tuge, već tihe radosti i sećanja, kada se molitvom povezuju živi i upokojeni.

Naziv „pobusani“ potiče od starog običaja „pobusanja“ grobova – odnosno njihovog uređivanja i kićenja svežom travom, cvećem i grančicama. Ovaj čin ima simbolično značenje obnove života, u duhu proleća i vaskršnje poruke.

Običaji koji prate Pobusani ponedeljak razlikuju se od kraja do kraja, ali suština je ista. Vernici izlaze na groblja, pale sveće i prinose molitve za duše preminulih. Sveštenici često služe parastose, a porodice donose i vaskršnja jaja, koja simbolizuju novi život. U pojedinim sredinama zadržao se i običaj da se deo hrane podeli sa siromašnima, kao čin milosrđa u ime pokojnika.

Važno je naglasiti da Srpska pravoslavna crkva poziva na dostojanstveno obeležavanje ovog dana, bez preteranog zadržavanja na grobljima i bez običaja koji nemaju duhovno utemeljenje. U fokusu je molitva, sećanje i vera u vaskrsenje, a ne spoljašnji rituali.

Pobusani ponedeljak podseća da veza sa onima koji su nas napustili ne prestaje. U svetlosti Vaskrsa, ta veza dobija novo značenje – kao nada da ćemo se ponovo sresti u zajednici ljubavi i života koji nema kraja.

Vaskršnja poruka oca Bobana Petrovića: Poziv na jedinstvo, ljubav i žrtvu

Redakcija Kikindski April 12, 2026

Povodom najradosnijeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa, pravoslavnim vernicima obratio se sveštenik otac Boban Petrović, uputivši snažnu poruku jedinstva, vere i ljubavi.

-Čestitajući našim pravoslavnim vernicima Vaskrsenje Hristovo, molim se Bogu da u ovom vremenu podela, kada se delimo na ove i na one, pronađemo snagu da se ujedinimo oko vaskrslog Hrista. Kao što kaže apostol Hristov: nema više Grka ni Jevrejina, nema više roba ni slobodnjaka, nema više muško ni žensko – svi smo jedno u Isusu Hristu – poručio je otac Boban.

On je istakao da upravo ta poruka i danas treba da bude u srcu svakog vernika – da nas Hristovo vaskrsenje okuplja u hrišćanskom životu, vrlinama i ljubavi.

-Hristolika ljubav podrazumeva žrtvu, odgovornost, pa i stradanje. Hristos nije stradao radi sebe, niti zbog svojih grehova, već zbog naših. Upravo po tom primeru i mi treba da živimo – da budemo spremni da ponekad podnesemo žrtvu za svoje bližnje. Tek tada možemo razumeti punoću hrišćanske vere i života – naglasio je on.

Na kraju, otac Boban Petrović uputio je prazničnu čestitku svima koji slave:

-Srećan Vaskrs svima koji praznuju!

T. D.

Velika subota – tišina između stradanja i vaskrsenja

Redakcija Kikindski April 11, 2026

Velika subota, poslednji dan Strasne sedmice, u pravoslavnom hrišćanstvu nosi jednu od najdubljih i najtajanstvenijih poruka. To je dan tišine, iščekivanja i nade – trenutak između smrti i života, između raspeća i vaskrsenja.

Prema učenju Crkve, ovaj dan je posvećen uspomeni na pogreb Isusa Hrista i Njegov silazak u Ad. Verovanje kaže da je Hristos telom bio u grobu, dok je duhom sišao u Ad, gde je razrušio „vrata pakla“ i doneo spasenje pravednicima. Upravo zato Velika subota nije samo dan žalosti – ona je i nagoveštaj pobede nad smrću.

Običaji u srpskoj pravoslavnoj tradiciji

Velika subota u narodu ima posebno mesto, jer spaja veru i vekovne običaje. Dan se provodi mirno, bez buke i veselja. Vernici se posvećuju molitvi i unutrašnjem preispitivanju. Takođe, ovo je jedina subota u godini kada se strogo posti, najčešće na vodi, kao nastavak žalosti za Hristom.

U domovima se završavaju poslednje pripreme: spremanje kuće, priprema praznične trpeze i farbanje jaja (ako nije učinjeno na Veliki petak). Prema narodnom verovanju, na ovaj dan posebno je važno učiniti dobro delo ili pomoći drugima, jer se time umnožava blagoslov.

Iako je obeležena tišinom, Velika subota nije dan bez nade. Naprotiv – ona je najdublji trenutak iščekivanja. U ponoć, kada se u hramovima oglasi „Hristos vaskrse“, tišina se prekida radošću. Tada se završava vreme žalosti i počinje najveći hrišćanski praznik – Vaskrs.

Zato Velika subota ostaje jedan od najmoćnijih simbola u pravoslavlju: dan kada se, u tišini groba, već rađa život.

Veliki petak – dan tišine, žrtve i dubokog preispitivanja

Redakcija Kikindski April 10, 2026

Danas je Veliki petak, jedan od najtužnijih i najznačajnijih dana u hrišćanskom kalendaru. U okviru Veliki petak, vernici se sećaju stradanja i raspeća Isus Hrist na Golgoti – događaja koji predstavlja temelj hrišćanske vere i simbol najveće žrtve za spas čovečanstva.

Prema učenju Srpska pravoslavna crkva, Veliki petak je dan najstrožeg posta, tuge i molitvene tišine. Ne služi se liturgija, već se u hramovima iznosi plaštanica – platno koje simbolično predstavlja telo Hristovo položeno u grob. Vernici joj prilaze sa dubokim poštovanjem, celivajući je i tiho se moleći.

Ovaj dan obeležava se bez radosti i slavlja. Zvona ne zvone, a bogosluženja protiču u tišini i dostojanstvu. U narodnoj tradiciji, Veliki petak se smatra danom kada treba zastati, utihnuti i okrenuti se sebi – preispitati misli, postupke i odnose sa drugima.

Posebno mesto u obeležavanju ovog dana zauzimaju i narodni običaji, među kojima je najpoznatije farbanje vaskršnjih jaja. Prema tradiciji, jaja se najčešće farbaju u crvenu boju, koja simbolizuje prolivenu krv Isusa Hrista, ali i novi život i vaskrsenje. Prvo obojeno jaje, poznato kao „čuvarkuća“, čuva se tokom cele godine kao simbol zaštite doma i porodice. U mnogim krajevima Srbije veruje se da na Veliki petak ne treba raditi teške poslove, prati veš ili obrađivati zemlju, već dan provesti u miru, postu i molitvi.

Iako je obojen tugom, Veliki petak nosi snažnu poruku ljubavi, praštanja i nade. Žrtva Isus Hrist, kako uči hrišćanstvo, nije kraj, već početak – uvod u Vaskrsenje i pobedu života nad smrću.

Za mnoge vernike, upravo ovaj dan predstavlja najdublji duhovni trenutak u godini – trenutak kada se, u tišini, najjasnije čuje ono što je zaista važno.

Teodorova subota – dan molitve, tradicije i nade u blagostanje

Redakcija Kikindski February 28, 2026

Pravoslavni vernici danas obeležavaju Teodorovu subotu, u narodu poznatu i kao Todorica – praznik koji se slavi prve subote Vaskršnjeg posta i posvećen je Svetom Teodoru Tironu, ranohrišćanskom mučeniku i zaštitniku vere.

Ovaj dan u narodnoj tradiciji prati niz običaja i verovanja koji simbolično prizivaju zdravlje, plodnost i blagostanje domaćinstva.

Sveti Teodor Tiron – simbol vere i hrabrosti

Sveti Teodor Tiron živeo je u 3. veku kao vojnik rimske vojske. Ostao je upamćen po nepokolebljivoj veri u hrišćanstvo, zbog koje je bio mučen i pogubljen. Njegova žrtva učinila ga je jednim od poštovanih svetitelja u pravoslavlju.

Običaji koji se poštuju širom Srbije

Teodorova subota ima snažan obredni karakter. U mnogim domovima pripremaju se posna jela, pogače i kolači, u skladu sa postom. U pojedinim krajevima prave se i figure od testa u obliku konja, jer se Sveti Teodor smatra njihovim zaštitnikom.

Poseban običaj je da domaćice ujutru pripreme žito sa medom i orasima i odnesu ga u crkvu na osvećenje, dok se u hramovima pale sveće za pokoj duše preminulih.

U narodu je praznik poznat i kao „konjski dan“, jer se veruje da Sveti Teodor štiti konje i stoku. Tog dana konji se ne koriste za rad, već se blagosiljaju kako bi bili zdravi i snažni tokom godine.

Prema narodnim verovanjima, molitve upućene svetitelju mogu doprineti dobroj žetvi i zdravlju stoke, pa se praznik povezuje sa željom za plodnošću i blagostanjem domaćinstva.

Teodorova subota smatra se i danom zaštite od nesreće i zlih sila. U narodu postoji verovanje da se tog dana ne obavljaju teški poslovi i da se izbegava izlazak posle zalaska sunca.

Takođe, rasprostranjeno je sujeverje da žene ne treba da peru kosu kako ih tokom godine ne bi bolela glava, iako ovo pravilo nema utemeljenje u crkvenom učenju.

U pojedinim sredinama organizuju se obredne igre i pesme u čast svetitelja, dok se običaji prenose sa generacije na generaciju. Iako su mnogi rituali prilagođeni savremenom životu, suština praznika ostaje ista — očuvanje vere, porodične sloge i poštovanje tradicije.

Teodorova subota tako i danas podseća na duhovne vrednosti i duboku vezu naroda sa prirodom, zajednicom i vekovnim običajima.

Počeo Vaskršnji post – sedam nedelja pripreme za najveći hrišćanski praznik

Redakcija Kikindski February 23, 2026

Veliki vaskršnji post, najduži i najstroži post u godini za pravoslavne hrišćane, počinje danas i traje do praznika Vaskrs, 12. aprila. Ovaj post priprema vernike za proslavu Hristovog vaskrsenja i predstavlja vreme duhovnog preispitivanja, molitve i uzdržanja.

Vaskršnji post uveden je u ranom hrišćanstvu i tokom vekova je dobio svoj sadašnji oblik u okviru bogoslužbene prakse. Post traje sedam nedelja, uključujući Čistu nedelju na početku i Strasnu sedmicu uoči Vaskrsa, kada se vernici posebno sećaju Hristovog stradanja.

Vernici se uzdržavaju od mesa, mleka, jaja i drugih namirnica životinjskog porekla. U većini dana posti se „na vodi“, dok je u pojedinim danima dozvoljena upotreba ulja i vina. Riba je dozvoljena samo na praznike Blagovesti i Cveti.

Međutim, post nije samo uzdržavanje od određene hrane, već sveobuhvatni duhovni podvig. Crkva uči da je suština posta duhovno očišćenje. To podrazumeva: pojačanu molitvu i učešće u bogosluženjima, pokajanje i ispovest, praštanje i pomirenje sa bližnjima, kao i uzdržavanje od loših misli, reči i dela.

Isto tako, post je vreme dobročinstva, pomaganja siromašnima i pokazivanja milosrđa, što se smatra jednako važnim kao i uzdržavanje od hrane.

Sveštenstvo naglašava da pravila posta mogu biti prilagođena zdravstvenom stanju, uzrastu i životnim okolnostima vernika. Deca, trudnice, bolesni i osobe sa teškim fizičkim poslovima poste u skladu sa blagoslovom duhovnika.

Vaskršnji post predstavlja poziv na unutrašnju promenu i duhovnu obnovu. Za vernike, to je period tišine, smirenja i pripreme za najveći hrišćanski praznik – radost Hristovog vaskrsenja.

Svetitelji mudrosti i milosrđa: danas se slave Isidor Pelusiot i Nikolaj Studit

Redakcija Kikindski February 17, 2026

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas, 17. februara, molitveno se sećaju prepodobnih svetitelja Isidora Pelusiota i Nikolaja Studita, duhovnih podvižnika čiji su život i delo ostavili dubok trag u istoriji hrišćanstva.

Sveti Isidor Pelusiot – učitelj vrlinskog života i zaštitnik pisane reči

Sveti Isidor Pelusiot bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Rođen u bogatoj aleksandrijskoj porodici u Egiptu, napustio je svetovni život i posvetio se molitvi, podvižništvu i duhovnom poučavanju.

Poznat je po obimnoj prepisci – istorijski izvori navode da je napisao više hiljada pisama, u kojima je savetovao, tešio, ukorevao i duhovno poučavao savremenike. Njegove poruke naglašavale su da je važnije živeti vrlinski nego samo govoriti o vrlinama.

Zbog svog duhovnog i književnog nasleđa, smatra se zaštitnikom pisaca i svih koji se bave pisanom rečju, a njegove pouke i danas predstavljaju putokaz za duhovni razvoj i moralni život.

Sveti Nikolaj Studit – iguman, podvižnik i čudotvorac

Sveti Nikolaj Studit rođen je 793. godine na Kritu. Već u detinjstvu izučavao je Sveto pismo, a kasnije je stupio u čuveni Studitski manastir u Carigradu, gde je primio monaški čin i sveštenstvo.

Crkveno predanje beleži da je svojim molitvama isceljivao bolesne i pomagao siromašnima, ostavljajući primer milosrđa i duhovne predanosti. Upokojio se u 75. godini života, ostavivši za sobom svedočanstvo pobožnosti, mudrosti i nesebične službe Bogu i bližnjima.

Duhovna poruka praznika

Spomen ova dva svetitelja podseća vernike na značaj molitve, obrazovanja, duhovne mudrosti i dela milosrđa. Njihovi životi svedoče da vera nije samo reč, već život ispunjen ljubavlju, vrlinom i služenjem drugima.

U pravoslavnoj tradiciji, ovakvi praznici pozivaju na duhovno preispitivanje i podsećaju da su istinske vrednosti neprolazne – baš kao i nasleđe svetitelja koji su svojim podvigom osvetlili put generacijama vernih.

Časne verige apostola Petra — praznik sećanja na oslobođenje i verige koje se poštuju u Pravoslavnoj crkvi

Redakcija Kikindski January 29, 2026

Danas, 29. januara, Pravoslavna crkva i vernici obeležavaju Časne verige svetog apostola Petra, praznik koji podseća na događaj iz apostolskih vremena kada je apostol Petar bio okovan, a potom čudesno oslobođen. Ovaj dan u kalendaru označava sećanje na njegove verige i njihovo poštivanje u crkvenoj tradiciji.

Pravoslavne crkve koje koriste novi (gregorijanski) kalendar obeležavaju ovaj praznik 29. januara, što je u crkvenom kalendaru 16. januar po starom (julijanskom) kalendaru.

Praznik se zasniva na događaju opisanom u Delima apostolskim (12:1–11), kada je car Irod Agripa, starajući se da ugodi jevrejskom narodu, bacio apostola Petra u tamnicu okovanog lancima. Tokom noći, kako tekst svedoči, anđeo Gospodnji je došao, probudio Petra i njegove lance čuda radi oslobodio.

Na ovaj dan u mnogim pravoslavnim crkvama vernici se u crkvama okupljaju na bogosluženjima gde se sećaju ovog događaja. Istorijski, delovi verigi koje su služile kao okovi apostolu Petru čuvani su i poštovani u ranohrišćanskim zajednicama i postali su objekti posebnog poklonjenja.

Časne verige ostaju u crkvenoj tradiciji simbol sećanja na veru, zatvaranje i oslobođenje apostola Petra, kao i na važnost čuvanja sećanja na događaje koji su uticali na razvoj rane Crkve.

Slika: Print skrin Blic Žena

Kako postiti dušom, a ne samo telom

Redakcija Kikindski January 3, 2026

U modernom hrišćanstvu, post se često vezuje samo za hranu – za odricanje od mesa, slatkiša ili drugih užitaka. Ipak, Sveto Pismo nas uči da pravi post nije samo fizički čin, već unutrašnja promena srca i duha.

Pravi post nije odricanje radi samog odricanja. On je prilika da se oslobodimo sebičnosti, pohlepe, srdžbe i tuge, da srce postane mesto gde Bog može da prebiva. Sveti Oci naglašavaju da je duhovni post – molitva, pokajanje, oproštaj i ljubav prema bližnjem – jednako važan, često i važniji, od telesnog.

Hristos nas podseća: „A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri; jer oni načine bleda lica svoja da ih vide ljudi gde poste. Zaista vam kažem da su primili platu svoju. A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno“ (Jevanđelje po Mateju, 6, 16-18). U ovim rečima krije se suština: post je unutrašnja molitva i čin predanja Bogu, a ne samo spoljašnja disciplina.

Post tako postaje vreme promena – trenutak kada čovek osluškuje svoje misli i želje, priznaje slabosti i okreće se Božjoj milosti. To je vreme kada duša uči poniznosti i zahvalnosti, kada tuga i brige bivaju preobražene molitvom, a srce obogaćeno ljubavlju.

Kod hrišćana, post nije samo pojedinačni čin; on je zajednički, liturgijski i molitveni put. Vernici se podsećaju da se post povezuje sa delima ljubavi: pomaganje potrebitima oproštaj onima koji nas povrede, strpljenje prema bližnjima. „Tvoj post neka bude vidljiv kroz dela tvoje ljubavi, a ne kroz hranu koju jedeš“ – rekao bi nam svaki svetitelj.

Na kraju, post nas uči da pravog mira i snage nema bez duhovnog života. Kada telo pati, a duša se otvara Bogu, čovek pronalazi unutrašnju slobodu i mir koji svet ne može da nam da.

Kako treba slaviti krsnu slavu: sveti dan zahvalnosti, molitve i porodičnog zajedništva

Redakcija Kikindski January 1, 2026

U mnogim srpskim domovima jednom godišnje upali se slavska sveća, zamiriše tamjan, a porodični sto postaje mesto gde se neguje sećanje na pretke i obnavlja duhovni temelj doma. Slava nije samo običaj – ona je molitveni čin, dan kada dom postaje mala crkva, a porodica zajednica u veri, ljubavi i blagodarnosti.

Crkva uči da slavski svetitelj nije samo zaštitnik, već i molitveni svedok vere pred Bogom. Svetitelj je „prijatelj doma“, onaj koji u Hristu živi i koji svojim primerom podseća porodicu da istraje u dobru.

Krsna slava ima svoje obavezne elemente koji nose hrišćansku simboliku. Nekoliko dana pred slavu, sveštenik obično obilazi domove i osvećuje vodicu. Osvećenje vodice označava očišćenje doma i priziv Božje blagodati. Ta voda se čuva kao svetinja i koristi se za pripremu slavskog kolača ili za pokropljivanje hleba ako se kupuje u pekari.

Sveća se pali ujutru ili pred početak obreda i gori tokom celog dana. Ikona svetitelja je duhovni centar kuće. Stoji na istočnom zidu, na počasnom mestu u dnevnoj sobi ili trpezariji. Pred njom se pali kandilo, čita molitva i prinosi tamjan.

Vino simbolizuje Hristovu krv i radost Duha Svetoga, a tamjan molitvu koja se uzdiže ka nebu. Slavski kolač je simbol Hrista koji je „hleb života“. Mesi se od belog brašna i kvasca, ukrašava znakom krsta i natpisom „IC XC NI KA“ („Isus Hristos Pobeditelj“). Obično je okruglog oblika, jer krug simbolizuje večnost i savršenstvo. Ukrasi na gornjoj kori imaju posebno značenje. Ptice predstavljaju zdravlje i veselje, grozd blagoslov nad vinogradom, vekna hleba rodnu godinu, knjiga uspeh u učenju, burence izobilje u kući. Kolač se obično optoči vencem od upletenih pletenica i zakiti strukom bosiljka.

Slavsko žito (koljivo) predstavlja simbol večnog života i vaskrsenja. Potiče od grčke reči „kolivon“ što znači zrno. Koljivo se pravi u slavu svetitelja, ali i u znak sećanja na sve preminule članove porodice. Slavska sveća je simbol Hrista kao Svetlosti sveta, a plamen označava živu veru i prisustvo Boga u domu.

Na dan slave, kolačar (predstavnik porodice) u crkvu nosi slavski kolač, crno vino i žito. Tokom obreda sveštenik osveštava hleb i koljivo, i zajedno sa domaćinom, lomi kolač i preliva ga vinom, što predstavlja jedinstvo sa Hristom i sećanje na njegovu žrtvu. Svešteniku se predaje i čitulja na kojoj su napisana imena živih i preminulih članova porodice radi pomena. Osvećenje i rezanje kolača može da se obavlja i kod kuće. Kad sveštenik dođe, na stolu treba da zatekne sve što je potrebno: slavski kolač, koljivo, crno vino, sveću, čitulju, kadionicu, kašičicu i nož.

Sveća se pali pred početak obreda, dok kandilo treba da gori cele noći. Sveštenik čita molitvu „Oče naš“, tropare slave, i molitvu za osvećenje žita. Tokom obreda, okade se ikona, kolač, koljivo, vino, prostorija, porodica i prisutni gosti. Kroz vekove su se uz slavlje, uveli običaji koji nisu crkvenog porekla. Tako recimo, nije obavezno da se poziva veliki broj gostiju niti se mora pevati i igrati, jer slava nije „žurka“, već porodični dan u molitvi. Takođe, nije obavezno praviti raskošnu trpezu, a preterivanje u piću Crkva izričito ne odobrava. Ono što je najvažnije jeste da domaćin učestvuje u liturgiji, da se pričesti i da tog dana u kući vlada duhovna sabranost.