pravoslavlje Архиве | Кикиндски портал

Ускоро обележавамо Побусани понедељак: дан сећања, молитве и живе везе са прецима

Redakcija Kikindski April 18, 2026

Побусани понедељак, који се обележава првог понедељка после Васкрса, један је од значајних дана у традицији Српске православне цркве. Посвећен је молитвеном сећању на упокојене, а верници тог дана обилазе гробове својих најмилијих, носећи са собом васкршњу радост и наду у живот вечни.

Овај дан дубоко је укорењен у хришћанском учењу о Васкрсењу. Према православном веровању, Васкрс представља победу живота над смрћу, те се управо у данима након празника посебно наглашава вера да смрт није крај, већ прелаз у вечност. Побусани понедељак зато није дан туге, већ тихе радости и сећања, када се молитвом повезују живи и упокојени.

Назив „побусани“ потиче од старог обичаја „побусања“ гробова – односно њиховог уређивања и кићења свежом травом, цвећем и гранчицама. Овај чин има симболично значење обнове живота, у духу пролећа и васкршње поруке.

Обичаји који прате Побусани понедељак разликују се од краја до краја, али суштина је иста. Верници излазе на гробља, пале свеће и приносе молитве за душе преминулих. Свештеници често служе парастосе, а породице доносе и васкршња јаја, која симболизују нови живот. У појединим срединама задржао се и обичај да се део хране подели са сиромашнима, као чин милосрђа у име покојника.

Важно је нагласити да Српска православна црква позива на достојанствено обележавање овог дана, без претераног задржавања на гробљима и без обичаја који немају духовно утемељење. У фокусу је молитва, сећање и вера у васкрсење, а не спољашњи ритуали.

Побусани понедељак подсећа да веза са онима који су нас напустили не престаје. У светлости Васкрса, та веза добија ново значење – као нада да ћемо се поново срести у заједници љубави и живота који нема краја.

Васкршња порука оца Бобана Петровића: Позив на јединство, љубав и жртву

Redakcija Kikindski April 12, 2026

Поводом најрадоснијег хришћанског празника, Васкрса, православним верницима обратио се свештеник отац Бобан Петровић, упутивши снажну поруку јединства, вере и љубави.

-Честитајући нашим православним верницима Васкрсење Христово, молим се Богу да у овом времену подела, када се делимо на ове и на оне, пронађемо снагу да се ујединимо око васкрслог Христа. Као што каже апостол Христов: нема више Грка ни Јеврејина, нема више роба ни слободњака, нема више мушко ни женско – сви смо једно у Исусу Христу – поручио је отац Бобан.

Он је истакао да управо та порука и данас треба да буде у срцу сваког верника – да нас Христово васкрсење окупља у хришћанском животу, врлинама и љубави.

-Христолика љубав подразумева жртву, одговорност, па и страдање. Христос није страдао ради себе, нити због својих грехова, већ због наших. Управо по том примеру и ми треба да живимо – да будемо спремни да понекад поднесемо жртву за своје ближње. Тек тада можемо разумети пуноћу хришћанске вере и живота – нагласио је он.

На крају, отац Бобан Петровић упутио је празничну честитку свима који славе:

-Срећан Васкрс свима који празнују!

Т. Д.

Велика субота – тишина између страдања и васкрсења

Redakcija Kikindski April 11, 2026

Велика субота, последњи дан Страсне седмице, у православном хришћанству носи једну од најдубљих и најтајанственијих порука. То је дан тишине, ишчекивања и наде – тренутак између смрти и живота, између распећа и васкрсења.

Према учењу Цркве, овај дан је посвећен успомени на погреб Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Веровање каже да је Христос телом био у гробу, док је духом сишао у Ад, где је разрушио „врата пакла“ и донео спасење праведницима. Управо зато Велика субота није само дан жалости – она је и наговештај победе над смрћу.

Обичаји у српској православној традицији

Велика субота у народу има посебно место, јер спаја веру и вековне обичаје. Дан се проводи мирно, без буке и весеља. Верници се посвећују молитви и унутрашњем преиспитивању. Такође, ово је једина субота у години када се строго пости, најчешће на води, као наставак жалости за Христом.

У домовима се завршавају последње припреме: спремање куће, припрема празничне трпезе и фарбање јаја (ако није учињено на Велики петак). Према народном веровању, на овај дан посебно је важно учинити добро дело или помоћи другима, јер се тиме умножава благослов.

Иако је обележена тишином, Велика субота није дан без наде. Напротив – она је најдубљи тренутак ишчекивања. У поноћ, када се у храмовима огласи „Христос васкрсе“, тишина се прекида радошћу. Тада се завршава време жалости и почиње највећи хришћански празник – Васкрс.

Зато Велика субота остаје један од најмоћнијих симбола у православљу: дан када се, у тишини гроба, већ рађа живот.

Велики петак – дан тишине, жртве и дубоког преиспитивања

Redakcija Kikindski April 10, 2026

Данас је Велики петак, један од најтужнијих и најзначајнијих дана у хришћанском календару. У оквиру Велики петак, верници се сећају страдања и распећа Исус Христ на Голготи – догађаја који представља темељ хришћанске вере и симбол највеће жртве за спас човечанства.

Према учењу Српска православна црква, Велики петак је дан најстрожег поста, туге и молитвене тишине. Не служи се литургија, већ се у храмовима износи плаштаница – платно које симболично представља тело Христово положено у гроб. Верници јој прилазе са дубоким поштовањем, целивајући је и тихо се молећи.

Овај дан обележава се без радости и славља. Звона не звоне, а богослужења протичу у тишини и достојанству. У народној традицији, Велики петак се сматра даном када треба застати, утихнути и окренути се себи – преиспитати мисли, поступке и односе са другима.

Посебно место у обележавању овог дана заузимају и народни обичаји, међу којима је најпознатије фарбање васкршњих јаја. Према традицији, јаја се најчешће фарбају у црвену боју, која симболизује проливену крв Исусa Христa, али и нови живот и васкрсење. Прво обојено јаје, познато као „чуваркућа“, чува се током целе године као симбол заштите дома и породице. У многим крајевима Србије верује се да на Велики петак не треба радити тешке послове, прати веш или обрађивати земљу, већ дан провести у миру, посту и молитви.

Иако је обојен тугом, Велики петак носи снажну поруку љубави, праштања и наде. Жртва Исус Христ, како учи хришћанство, није крај, већ почетак – увод у Васкрсење и победу живота над смрћу.

За многе вернике, управо овај дан представља најдубљи духовни тренутак у години – тренутак када се, у тишини, најјасније чује оно што је заиста важно.

Теодорова субота – дан молитве, традиције и наде у благостање

Redakcija Kikindski February 28, 2026

Православни верници данас обележавају Теодорову суботу, у народу познату и као Тодорица – празник који се слави прве суботе Васкршњег поста и посвећен је Светом Теодору Тирону, ранохришћанском мученику и заштитнику вере.

Овај дан у народној традицији прати низ обичаја и веровања који симболично призивају здравље, плодност и благостање домаћинства.

Свети Теодор Тирон – симбол вере и храбрости

Свети Теодор Тирон живео је у 3. веку као војник римске војске. Остао је упамћен по непоколебљивој вери у хришћанство, због које је био мучен и погубљен. Његова жртва учинила га је једним од поштованих светитеља у православљу.

Обичаји који се поштују широм Србије

Теодорова субота има снажан обредни карактер. У многим домовима припремају се посна јела, погаче и колачи, у складу са постом. У појединим крајевима праве се и фигуре од теста у облику коња, јер се Свети Теодор сматра њиховим заштитником.

Посебан обичај је да домаћице ујутру припреме жито са медом и орасима и однесу га у цркву на освећење, док се у храмовима пале свеће за покој душе преминулих.

У народу је празник познат и као „коњски дан“, јер се верује да Свети Теодор штити коње и стоку. Тог дана коњи се не користе за рад, већ се благосиљају како би били здрави и снажни током године.

Према народним веровањима, молитве упућене светитељу могу допринети доброј жетви и здрављу стоке, па се празник повезује са жељом за плодношћу и благостањем домаћинства.

Теодорова субота сматра се и даном заштите од несреће и злих сила. У народу постоји веровање да се тог дана не обављају тешки послови и да се избегава излазак после заласка сунца.

Такође, распрострањено је сујеверје да жене не треба да перу косу како их током године не би болела глава, иако ово правило нема утемељење у црквеном учењу.

У појединим срединама организују се обредне игре и песме у част светитеља, док се обичаји преносе са генерације на генерацију. Иако су многи ритуали прилагођени савременом животу, суштина празника остаје иста — очување вере, породичне слоге и поштовање традиције.

Теодорова субота тако и данас подсећа на духовне вредности и дубоку везу народа са природом, заједницом и вековним обичајима.

Почео Васкршњи пост – седам недеља припреме за највећи хришћански празник

Redakcija Kikindski February 23, 2026

Велики васкршњи пост, најдужи и најстрожи пост у години за православне хришћане, почиње данас и траје до празника Васкрс, 12. априла. Овај пост припрема вернике за прославу Христовог васкрсења и представља време духовног преиспитивања, молитве и уздржања.

Васкршњи пост уведен је у раном хришћанству и током векова је добио свој садашњи облик у оквиру богослужбене праксе. Пост траје седам недеља, укључујући Чисту недељу на почетку и Страсну седмицу уочи Васкрса, када се верници посебно сећају Христовог страдања.

Верници се уздржавају од меса, млека, јаја и других намирница животињског порекла. У већини дана пости се „на води“, док је у појединим данима дозвољена употреба уља и вина. Риба је дозвољена само на празнике Благовести и Цвети.

Међутим, пост није само уздржавање од одређене хране, већ свеобухватни духовни подвиг. Црква учи да је суштина поста духовно очишћење. То подразумева: појачану молитву и учешће у богослужењима, покајање и исповест, праштање и помирење са ближњима, као и уздржавање од лоших мисли, речи и дела.

Исто тако, пост је време доброчинства, помагања сиромашнима и показивања милосрђа, што се сматра једнако важним као и уздржавање од хране.

Свештенство наглашава да правила поста могу бити прилагођена здравственом стању, узрасту и животним околностима верника. Деца, труднице, болесни и особе са тешким физичким пословима посте у складу са благословом духовника.

Васкршњи пост представља позив на унутрашњу промену и духовну обнову. За вернике, то је период тишине, смирења и припреме за највећи хришћански празник – радост Христовог васкрсења.

Светитељи мудрости и милосрђа: данас се славе Исидор Пелусиот и Николај Студит

Redakcija Kikindski February 17, 2026

Српска православна црква и њени верници данас, 17. фебруара, молитвено се сећају преподобних светитеља Исидора Пелусиота и Николаја Студита, духовних подвижника чији су живот и дело оставили дубок траг у историји хришћанства.

Свети Исидор Пелусиот – учитељ врлинског живота и заштитник писане речи

Свети Исидор Пелусиот био је један од најобразованијих људи свога времена. Рођен у богатој александријској породици у Египту, напустио је световни живот и посветио се молитви, подвижништву и духовном поучавању.

Познат је по обимној преписци – историјски извори наводе да је написао више хиљада писама, у којима је саветовао, тешио, укоревао и духовно поучавао савременике. Његове поруке наглашавале су да је важније живети врлински него само говорити о врлинама.

Због свог духовног и књижевног наслеђа, сматра се заштитником писаца и свих који се баве писаном речју, а његове поуке и данас представљају путоказ за духовни развој и морални живот.

Свети Николај Студит – игуман, подвижник и чудотворац

Свети Николај Студит рођен је 793. године на Криту. Већ у детињству изучавао је Свето писмо, а касније је ступио у чувени Студитски манастир у Цариграду, где је примио монашки чин и свештенство.

Црквено предање бележи да је својим молитвама исцељивао болесне и помагао сиромашнима, остављајући пример милосрђа и духовне преданости. Упокојио се у 75. години живота, оставивши за собом сведочанство побожности, мудрости и несебичне службе Богу и ближњима.

Духовна порука празника

Спомен ова два светитеља подсећа вернике на значај молитве, образовања, духовне мудрости и дела милосрђа. Њихови животи сведоче да вера није само реч, већ живот испуњен љубављу, врлином и служењем другима.

У православној традицији, овакви празници позивају на духовно преиспитивање и подсећају да су истинске вредности непролазне – баш као и наслеђе светитеља који су својим подвигом осветлили пут генерацијама верних.

Часне вериге апостола Петра — празник сећања на ослобођење и вериге које се поштују у Православној цркви

Redakcija Kikindski January 29, 2026

Данас, 29. јануара, Православна црква и верници обележавају Часне вериге светог апостола Петра, празник који подсећа на догађај из апостолских времена када је апостол Петар био окован, а потом чудесно ослобођен. Овај дан у календару означава сећање на његове вериге и њихово поштивање у црквеној традицији.

Православне цркве које користе нови (грегоријански) календар обележавају овај празник 29. јануара, што је у црквеном календару 16. јануар по старом (јулијанском) календару.

Празник се заснива на догађају описаном у Делима апостолским (12:1–11), када је цар Ирод Агрипа, старајући се да угоди јеврејском народу, бацио апостола Петра у тамницу окованог ланцима. Током ноћи, како текст сведочи, анђео Господњи је дошао, пробудио Петра и његове ланце чуда ради ослободио.

На овај дан у многим православним црквама верници се у црквама окупљају на богослужењима где се сећају овог догађаја. Историјски, делови вериги које су служиле као окови апостолу Петру чувани су и поштовани у ранохришћанским заједницама и постали су објекти посебног поклоњења.

Часне вериге остају у црквеној традицији симбол сећања на веру, затварање и ослобођење апостола Петра, као и на важност чувања сећања на догађаје који су утицали на развој ране Цркве.

Слика: Принт скрин Блиц Жена

Како постити душом, а не само телом

Redakcija Kikindski January 3, 2026

У модерном хришћанству, пост се често везује само за храну – за одрицање од меса, слаткиша или других ужитака. Ипак, Свето Писмо нас учи да прави пост није само физички чин, већ унутрашња промена срца и духа.

Прави пост није одрицање ради самог одрицања. Он је прилика да се ослободимо себичности, похлепе, срџбе и туге, да срце постане место где Бог може да пребива. Свети Оци наглашавају да је духовни пост – молитва, покајање, опроштај и љубав према ближњем – једнако важан, често и важнији, од телесног.

Христос нас подсећа: „А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“ (Јеванђеље по Матеју, 6, 16-18). У овим речима крије се суштина: пост је унутрашња молитва и чин предања Богу, а не само спољашња дисциплина.

Пост тако постаје време промена – тренутак када човек ослушкује своје мисли и жеље, признаје слабости и окреће се Божјој милости. То је време када душа учи понизности и захвалности, када туга и бриге бивају преображене молитвом, а срце обогаћено љубављу.

Код хришћана, пост није само појединачни чин; он је заједнички, литургијски и молитвени пут. Верници се подсећају да се пост повезује са делима љубави: помагање потребитима опроштај онима који нас повреде, стрпљење према ближњима. „Твој пост нека буде видљив кроз дела твоје љубави, а не кроз храну коју једеш“ – рекао би нам сваки светитељ.

На крају, пост нас учи да правог мира и снаге нема без духовног живота. Када тело пати, а душа се отвара Богу, човек проналази унутрашњу слободу и мир који свет не може да нам да.

Како треба славити крсну славу: свети дан захвалности, молитве и породичног заједништва

Redakcija Kikindski January 1, 2026

У многим српским домовима једном годишње упали се славска свећа, замирише тамјан, а породични сто постаје место где се негује сећање на претке и обнавља духовни темељ дома. Слава није само обичај – она је молитвени чин, дан када дом постаје мала црква, а породица заједница у вери, љубави и благодарности.

Црква учи да славски светитељ није само заштитник, већ и молитвени сведок вере пред Богом. Светитељ је „пријатељ дома“, онај који у Христу живи и који својим примером подсећа породицу да истраје у добру.

Крсна слава има своје обавезне елементе који носе хришћанску симболику. Неколико дана пред славу, свештеник обично обилази домове и освећује водицу. Освећење водице означава очишћење дома и призив Божје благодати. Та вода се чува као светиња и користи се за припрему славског колача или за покропљивање хлеба ако се купује у пекари.

Свећа се пали ујутру или пред почетак обреда и гори током целог дана. Икона светитеља је духовни центар куће. Стоји на источном зиду, на почасном месту у дневној соби или трпезарији. Пред њом се пали кандило, чита молитва и приноси тамјан.

Вино симболизује Христову крв и радост Духа Светога, а тамјан молитву која се уздиже ка небу. Славски колач је симбол Христа који је „хлеб живота“. Меси се од белог брашна и квасца, украшава знаком крста и натписом „IC XC NI KA“ („Исус Христос Победитељ“). Обично је округлог облика, јер круг симболизује вечност и савршенство. Украси на горњој кори имају посебно значење. Птице представљају здравље и весеље, грозд благослов над виноградом, векна хлеба родну годину, књига успех у учењу, буренце изобиље у кући. Колач се обично опточи венцем од уплетених плетеница и закити струком босиљка.

Славско жито (кољиво) представља симбол вечног живота и васкрсења. Потиче од грчке речи „коливон“ што значи зрно. Кољиво се прави у славу светитеља, али и у знак сећања на све преминуле чланове породице. Славска свећа је симбол Христа као Светлости света, а пламен означава живу веру и присуство Бога у дому.

На дан славе, колачар (представник породице) у цркву носи славски колач, црно вино и жито. Током обреда свештеник освештава хлеб и кољиво, и заједно са домаћином, ломи колач и прелива га вином, што представља јединство са Христом и сећање на његову жртву. Свештенику се предаје и читуља на којој су написана имена живих и преминулих чланова породице ради помена. Освећење и резање колача може да се обавља и код куће. Кад свештеник дође, на столу треба да затекне све што је потребно: славски колач, кољиво, црно вино, свећу, читуљу, кадионицу, кашичицу и нож.

Свећа се пали пред почетак обреда, док кандило треба да гори целе ноћи. Свештеник чита молитву „Оче наш“, тропаре славе, и молитву за освећење жита. Током обреда, окаде се икона, колач, кољиво, вино, просторија, породица и присутни гости. Кроз векове су се уз славље, увели обичаји који нису црквеног порекла. Тако рецимо, није обавезно да се позива велики број гостију нити се мора певати и играти, јер слава није „журка“, већ породични дан у молитви. Такође, није обавезно правити раскошну трпезу, а претеривање у пићу Црква изричито не одобрава. Оно што је најважније јесте да домаћин учествује у литургији, да се причести и да тог дана у кући влада духовна сабраност.