У организацији слепих „Северни Банат“ организована је промоција књига поезије чији су аутори Ратомир Шћепић, Јелка Бота и Јагода Накрајкућин, више пута награђивани и објављивани.
Јелка Бота пише песме од ране младости и има пет самосталних збирки. Последњу под називом „Све моје“ је написала са Јагодом Накрајкућин:
-Пишем различиту поезију. Моје песме говоре о ономе што је дубоку у човеку, о ономе што осећамо, што свако од нас носи, о животу. Волим да пишем о деци и за децу. Сматрам да нема више добрих бајки и наши најмлађи треба да читају приче које ће им развијати машту. И хаику поезија је део мог стваралаштва.
На евиденцији организације „Северни Банат“ је 150 чланова од којих је 20 одсто активно, окупља се и учествује у раду организације, додала је Јагода Накрајкућин која је и председница организације.
-Моје песме посвећену су завичају и родном Банату. У књизи постоји и посвета – напоменула је Накрајкућин.
Ратомир Шћепић представио је трећу самосталну књигу „Љубав је јача од свега“.
-Објединио сам породицу, љубав, духовност, родољубивост. У збирци је шездесетак песама и у првом делу „Изданци моје душе“ пишем о мојим праунуцима, у другом делу је љубавна поезија и у трећем делу су родољубиве песме – истакао је Шћепић
Промоцији књига присуствовала је и чланица Градског већа Маријана Мирков .
-Уметност и књижевност не познаје препреке и овај догађај то и потврђује. Доказ је и да снага емоције пронађе свој пут. Локална самоуправа је ту да подржи ово и слична удружења – додала је Маријана Мирков.
Књиге су штампане су средствима Министарства културе.
Вече љубави, поезије и музике, које је Кикинђанкама поклонио Културни центар, протекло је у снажној емоцији, испуњено песмом, лепим стиховима и музиком која је дисала заједно са публиком. Посетиоци су уживали и без даха слушали стихове изнете са много осећања и вештине, у атмосфери топлине и блискости. Посебно изненађење вечери био је наступ кикиндске песникиње Снежане Томин, која је говорила две своје песме.
-Наш основни задатак је да за људе учинимо нешто лепо, да посетиоци однесу лепо осећање кући, да им измамимо осмех на лице – поручили су уметници.
Зденка Трифунагић истакла је да је најважније оно што публика понесе у себи.
-Желимо да пренесемо емоцију коју ми сами проживљавамо. То је једино што остаје. Ми ћемо нестати, људи ће заборавити речи које смо изговорили, али емоција ће остати. Неће заборавити како су се осећали слушајући поезију коју смо припремили.“
Говорећи о снази љубавне поезије, додала је:
-Ми правимо програме тако да сваког бар нека песма дотакне. За неког је то љубав остварена, за неког неостварена, или која је била па је из неког разлога прекинута. Некад је то љубав према деци, животу или природи. Емоција која се преживи, њу је најлепше и најтеже извести.
На питање шта је за њу љубав, Зденка је одговорила кратко.
-Живот. То је оно што живимо: доброта и љубав. Да заборавимо овај сурови свет, тежак живот. Ако га проживимо кроз љубав, онда све постаје лакше.
Ервин Газдаг подсетио је како је почела њихова уметничка прича.
-Нема случајног у животу. Стицајем околности и Зденка и ја смо били позвани на једну модну ревију. Ја сам ишао да говорим поезију, она је била у балској хаљини. Чуо сам жену како говори поезију, њен осмех био је нешто најлепше што сам икада видео. Са пријатељима сам тада организовао вечери поезије и позвали смо је да буде део наше групе. После неког времена, остали смо само двоје и већ четири године наступамо на оваквим вечерима, кабареима. Обилазимо Војводину, наступали смо и у Београду.
Ервин је објаснио да је свако њихово извођење различито, као и да су за кикиндску публику припремили избор савремене српске поезије.
-Говорили смо савремену љубавну поезију. Осми март је близу, тако да је природно да је тема била љубав према жени, уз пратњу Ивана на акустичној гитари и усној хармоници.
Музичар Иван Лешчешен истакао је снагу споја речи и тона.
-Људима не можеш подваљивати емоцију: или је осетиш или не. Зато мора бити искрено. Леп је склад: топли и нежни стихови изговорени на леп начин и музика. Тако настаје хармонија.
А ту хармонију, публика је могла и да види и да осети током програма који је трајао нешто више од сат времена. Склад и љубав између Зденке Трифунагић и Ервина Газдага били су очигледни у сваком изговореном стиху. На самом крају, публика је заједно са извођачима певала — уз ауторске, али и познате песме домаћих аутора, које је музички обојио Иван Лешчешен.
У Културном центру данас је почела градска смотра рецитатора „Песниче народа мог“, једна од најдуговечнијих манифестација посвећених поезији у Србији, која се ове године одржава 56. пут.
Према речима члана жирија, Марије Танацков, интересовање деце за ову манифестацију не јењава.
-Сваке године очекујемо много, а много и добијемо. Прелепо је што се смотра редовно одржава и што имамо овако велики број деце која учествују. Само данас, у групи нижих разреда имамо 74 учесника. Рецитовање је неговање нашег језика и идентитета, јер без језика идентитет једног народа не може постојати – истакла је Танацков.
Она је додала и да се на сцени види и велики труд учитеља и наставника који децу подстичу да заволе поезију.
Чланица жирија Снежана Томин наглашава да се таленат код деце може препознати већ у најранијем узрасту.
-Правилан изговор и дикција су кључни фактори који код мене одлучују пролазак. Важно је да дете буде сигурно у себе, опуштено и да доживи песму, да она постане део њега. То су мала деца, али се квалитет види – таленат се увек препознаје – рекла је Томин.
Глумац Славољуб Матић, на самом почетку такмичења, охрабрио је све учеснике, поручивши да су већ победници самим тим што су се усудили да стану пред публику.
-Што се нас тиче, ви сте сви већ победили само тиме што сте овде. Од свих ђака у Кикинди, ви сте имали храбрости да дођете и покажете шта знате – поручио је Матић.
Међу најмлађим учесницима је и седмогодишња Миа Вељковић, ученица првог разреда ОШ „Јован Поповић“, која је припремила песму „Заробљени лептир“ Наде Адамовић.
-Припрема ми није била тешка, спремала сам се око недељу дана. Имам трему али сам и веома узбуђена – рекла је Миа.
Њена школска другарица Мика Куга, ученица другог разреда, одлучила се за песму „Крила“ Мирослава Антића.
-Припремала сам се неколико недеља. Ово ми није први наступ и веома сам узбуђена. Најтеже ми је било да научим да не прогутам нека слова, али сам се много трудила“, каже Мика.
Кикинда је, иначе, позната по добрим рецитаторима који често стижу до највишег ранга такмичења. Тако су 2011. године кикиндски рецитатори били победници републичке смотре, а прошле године Лена Давидовић пласирала се до републичког нивоа.
Од 4. до 6. марта више од стотину ученика основних и средњих школа из Кикинде надметаће се у казивању стихова, а најбољи ће се пласирати на зонску смотру која ће бити одржана 14. марта у Чоки.
Данас наступају ученици од првог до четвртог разреда основних школа и у овој категорији је највише учесника. Другог дана своје умеће показаће рецитатори од петог до осмог разреда, којих је пријављено 18, док је трећи дан резервисан за средњошколце, у чијој конкуренцији је 13 учесника.
У жирију су Марија Танацков, књижевни критичар, Гизела Кекењ, некадашња рецитаторка и глумица, Снежана Томин, песникиња и потпредседница књижевног клуба „Душко Трифуновић“, и Славољуб Матић, глумац Народног позоришта.
У Основној школи „Мора Карољ“ у Сајану одржано је уметничко дружење са песником и глумцем Веселином Мандарином, у организацији наставнице српског као нематерњег језика Јелене Кнежевић. Догађају је присуствовало 20 ученика од првог до осмог разреда, а циљ сусрета био је да се деци приближи стваралачки процес и покаже како настаје поезија.
Како истиче Јелена Кнежевић, идеја о сарадњи родила се пре неколико година.
-Идеја о овој радионици настала је када смо се Веселин и ја упознали. Ја сам још раније чула за њега као песника и читала његове песме и заиста сам се одушевила. Нисам могла да верујем да неко тако млад пише тако добру поезију – наводи наставница.
Њена намера била је да ученицима покаже да је поезија нешто што се рађа у човеку још у детињству.
-Веселин је почео да пише као дете. Хтела сам да моји ученици чују из прве руке како уметност настаје у том узрасту, као и да им приближим то што уче у школи: да знају како настаје песма, из којих емоција се рађа – објашњава Кнежевић.
Радионица је започела читањем прве песме коју је Мандарин написао са десет година. Ученици су имали задатак да запамте одређене речи из песме, а затим су на основу њих стварали сопствене стихове.
-Деца су била баш заинтересована, имала су лепе идеје и радо су учествовали. Било је јако лепо. Песник је био задовољан, са њим су лепо сарађивали – истиче наставница.
Током сусрета разговарало се и о глуми, будући да је Мандарин и глумац, као и о томе како се његов приступ стваралаштву мењао од детињства до одраслог доба. Главна порука, како наглашава Кнежевић, била је да „поезија и уметност долазе из емоције, из расположења. Поезија је огледало душе“.
Посебан акценат стављен је на слободу изражавања.
-Није битно ако састав није за пет, битно је да је проистекао из њихове душе, да је искрен. У сваком детету постоји неки таленат, само је битно препознати га и неговати га – наводи наставница.
Говорећи о значају оваквих сусрета у мањим срединама, Кнежевић истиче да уметници на свет гледају другачије и да деца кроз директан контакт могу да увиде да је „осећање то које покреће човека и свет“.
Према њеним речима, сарадња са Веселином Мандарином неће се завршити на овом догађају.
-Идеја постоји, сарадња ће се свакако наставити. Постоји иницијатива и воља, што је најважније – поручила је Кнежевић.
За крај, наставница шаље јасну поруку ученицима:
-Није срамота читати. Треба радити на себи, осећати, уживати у сваком дану, јер у сваком дану може да се роди песма“.
Ученици Основне школе „Мора Карољ“ из Сајана остварили су запажен успех на књижевном конкурсу „Најбољи млади песници Србије 2026 – 300 најбољих дечјих песама“, пласиравши се међу најуспешније младе ауторе у земљи. Реч је о Анити Шили, ученици осмог разреда, и Александру Неми, ученику четвртог разреда, чије ће песме бити објављене у штампаном издању збирке.
Овим пласманом ученици су стекли право на диплому за изузетно књижевно достигнуће, а њихов успех добија додатну тежину имајући у виду да српски језик уче као нематерњи.
Ментор у раду била им је Јелена Кнежевић, наставница српског као нематерњег језика, уз чију подршку су ученици развијали свој таленат, креативност и љубав према писаној речи. Како се наводи, њихов резултат потврђује да је поезија универзалан језик који превазилази језичке и културне границе.
Остварено признање представља и резултат подстицајног школског окружења у коме се негују језик, књижевност и уметничко изражавање.
Великоселски песник Раде Ћосић представиће у четвртак 18. децембра у кикиндском Народном музеју своје стваралаштво.
О Ћосићу и његовом књижевном раду, (аутор је шест песничких збирки), говориће професорица српског Марија Војновић, као и публициста и новинар Немања Савић.
Чим је матурирала, суграђанка Зорица Баришић одмах је почела да ради као диспечер у такси служби. На послу, кад год није било позива за вожњу, читала је књиге. Највише поезију. И помало писала, за своју душу, тек понеки стих. Сасвим случајно за ту њену необичну пасију сазнао је кикиндски песник Никола Васић Тополовачки и позвао је у Клуб књижевника „Душко Трифуновић“ који је управо оснивао.
– Никола ме је заиста много подстицао да пишем још од самог почетка рада Клуба, од 2009. и већ две године касније објавила сам свој поетски првенац „Трагови“ – каже ова Кикинђанка. –Путовали смо по многим местима и представљали наше књижевно стваралаштво. Многи овдашњи песници, захвални смо Николи Васићу што нас је несебично подржавао у раду. Нажалост, он нас је заувек напустио 2013. и ја сам се од тада само повремено песнички оглашавала, јер сам његовим одласком изгубила баш велики ослонац. За све ове године написала сам још песама довољних за збирку и надам се да ће ускоро бити објављена. И данас на песничким сусретима радо прочитам неку Николину песму, јер желим да сачувам успомену на тог дивног човека.
Зорица се у међувремену окренула другом хобију, који је, показало се, уноснији од писања. Завршила је кројачки курс.
– Научила сам да радим на шиваћој машини и сашила први турбан, желећи да помогнем једној пацијенткињи која је била на хемотерапији и губила је косу. Била ми је захвална и то ме је охрабрило да наставим. Почела сам да кројим различите моделе турбана, најчешће од жерсеја и лана и да то објављујем на друштвеним мрежама. Уследиле су убрзо позитивне реакције и прве поруџбине.
ШИК МОДНИ ДЕТАЉ
Иако многи не везују овај одевни предмет за наше поднебље, Зорица каже да су јој купци најчешће Београђанке.
– То што радим претежно су егзотични модели, често опточени бисерима, које ручно нашивам. Уз турбан, сваком наручиоцу поклањам и траку, а често правим и такозване фасцинаторе. То је посебан украсни детаљ за косу, који, као и турбан, носе они који желе да истакну своју личност.
ВЕЗЕ И ШТРИКА
Зорица израђује и капе и украсне кецеље, а и сама воли да носи властите рукотворине, па је тако она један од лепших манекена својих модела.
–Радо носим и шешире и капе, као и украсе за главу. Наруџбина имам, јер су турбани леп модни детаљ, који има своје поклонике. Поред тога што их продајем, и даље хоћу да помогнем свим онколошким болесницима, тако да ћу сашити бесплатно турбан сваком пацијенту, само нека ми донесе материјал- истиче Зорица, додајући да поред шивења, везе и штрика.
Увече, кад заврши посао за шиваћом машином и друге обавезе, врати се својој првој љубави – поезији, па исписује нове стихове, али и много чита, као у време када је тек почињала да пише. Омиљени су јој француски надреалисти односно „уклети песници“, а од домаћих: Мирослав Антић, Десанка Максимовић и неизбежни Душко Трифуновић, кога Зорица често воли да цитира стварајући уз његове стихове, и знајући да је уметност усамљенички чин: „Повлачим се у своју самоћу, тамо где су људи мога кова…“
Н. Савић
Потпис слике: Онколошким пацијентима бесплатно шије турбанe, само да донесу материјал
Веселин Мандарин (23) представио је у Културном центру своју другу збирку поезије под називом „Нисам ти рекао“. У књизи су се нашле песме које је написао када је имао 15 година.
-Највише је песама са љубавном тематиком, али има и родољубивих, духовних, али и поезије која кроз сваки стих могу да дотакну читаоца. Стрпљиво сам чекао моменат да их објавим и моје песме које сам писао као нашле су пут до публике – каже Мандарин.
Веселин песме пише од своје дванаесте године, те не чуди што је другу књигу објавио врло брзо након прве.
-Када читам риме које сам састављао пре осам година спознајем да сам прерано сазрео, а ти стихови поручују мени и свима осталима да никада не треба одустајати од својих снова и тежњи. Најважније је препознати за шта смо предодређени и неговати то. Уколико свако верује у себе, кад тад ће и околина препознати те вредности – додаје млади песник који живи и ради у Иђошу.
Инспирације му не мањка и већ припрема две нове књиге.
-У плану је да издам још једну збирку поезије за коју се надам да ће бити издата до краја следеће године. Упоредо пишем породични роман у ком сваки млади човек може да се пронађе – открио је Веселин Мандарин.
И прву и другу збирку песама издао је „Банатски културни центар“ из Новог Милошева, а подршку је добио и од локалне самоуправе. Чланице Градског већа Мелита Гомбар и Валентина Мицковски присуствовале су књижевној вечери.
-Наш приоритет је да помогнемо младим и талентованим суграђанима, а Веселин је један од њих. Један је од амбасадора и промотера нашег града. Од када се вратио у Иђош помаже да се обогати културни живот у овом мести – напоменула је Валентина Мицковски.
Мандарин је члан Клуба књижевника „Душко Трифуновић“ и циљ му је да промовише књижевност и писану реч. Прва књига под називом „Вечност је крива“ преведена је и на немачки језик, а након што испромовише нову збирку у Србији планира да је представи публици у Немачкој. Нада се да ће и ова збирка бити доступна Немцима на њиховом језику.
Након бројних промоција широм Србије, суграђанин Веселин Мандарин (21) своју поезију представио је и у Немачкој. После Падерборна, где су уприличене четири промоције, у августу је књижевне вечери одржао у Елсену, Шлосу и Дортмунду. Његов првенац „Вечност је крива” објављен је у марту ове године.
– Током једног од мојих путовања у Немачкој, упознао сам колеге пореклом из Србије, који се успешно баве поезијом у Немачкој. Уз њихову подршку, мој рад је представљен тамошњој публици. Постао сам и члан Удружења песника Падерборна које ме је наградило похвалом. Неколико примерака моје збирке песама сада се налази и у Градској библиотеци у Падерборну, у делу страних књижевника. Публика у Немачкој ме је дивно прихватила, свакодневно су стизале похвале и честитке , још увек сам под утисцима. У плану су поновна гостовања, стекао сам доста читалаца и пријатеља. Пресрећан сам што сам имао могућност да свој рад, нашу Србију, Кикинду али и своје родни Иђош, представим у Немачкој- истиче Веселин.
Млади поета припрема другу збирку поезије, а пише и роман. Жели да пружи подршку младима у борби против насиља, али и да допринесе подизању свести о значају културе и образовања. У току је и рад на позоришној представи у Културно просветном друштву „Миливој Оморац” у Иђошу. Веселин наступа на бројним књижевним вечерима у Београду, а у плану је, открива, и ангажман у медијима. Активан је и на друштвеним мрежама јер жели да своју поезију приближи што већем броју читалаца.
– Реакција људи је предивна, срећан сам што разумеју оно што радим, и поруку коју шаљем кроз своју поезију. Добио велики број признања и похвала, међу њима је и признање Удружења српских књизевника у Словенији, које је за мене посебно драго. Након великог броја гостовања на телевизијама са националном фреквенцијом, моје друштвене мреже расту из дана у дан и броје велики број пратилаца и љубитеља уметности и писане речи – каже Веселин.
Млади поета од ове јесени је студент кикиндске Високе школе за образовање васпитача. Претходно је студије фармације уписао по жељи родитеља, али своју будућност није видео у тој бранши. Поред поезије и рада са децом, његова велика љубав је и глума.
КРИШОМ ПИСАО ПЕСМЕ
Веселин пише песме од своје дванаесте године. Да осећања, мисли, жеље и стрепње претвара у стихове, све до ове године, нису знали ни родитељи, сестре, родбина, другови, девојка… Спутавала га је, признаје, спознаја да неће наићи на подршку околине. И тако су се песме низале, свеске пуниле, а Веселин је стрљиво чекао прави тренутак када ће обелоданити своје песме.
„Карма је већа кучка него ја“ наслов је песничког првенца Кикинђанке Милане Грбић, који ће у четвртак од 19 сати бити представљен у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Милана је добитница више књижевних признања, међу којима је и награда „Ђура Ђуканов“ за збирку кратких прича „Око нас море“. О новој књизи која је објављена у издању ППМ Енклаве, еминентне београдске издавачке куће специјализиране за савремену српску поезију, говори за Кикиндски портал.
– Откад сам почела да се бавим књижевношћу, проза се налазила у фокусу мог интересовања, како у креативном, тако и у научном смислу. Мислим да се то итекако осети у овој песничкој збирци чији су прозни елементи врло доминантни – из песме у песму појављује се приповедачки глас, смењују се ликови, и догађајност је врло изражена, што су све одлике прозних, а не искључиво песничких жанрова. Ипак, мислим да промена форме може да разбуди писца, да му укаже на нове тематске корпусе којима раније није придавао пажњу, да му помогне да промени перспективу из које је до сада посматрао свет, и понуди му шансу да преиспита сопствене језичке и креативне способности. Мислим да је ово, пре свега, био разлог због којег сам се, након готово читаве деценије писања кратке приче, опробала у поезији.
Милана је на мастер студијама на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Захваљујући природи својих студија, радионицама креативног писања, уредничким пословима, активно је укључена у књижевни живот у нашој земљи и региону.
У разговору за Кикиндски портал, каже да је до пре неколико година, поезија у нашем окружењу била увелико скрајнута у корист прозе, што се данас променило. Од субверзивнијег вида књижевности, поезија је нагло постала омиљена и радо читана, указује.
Фото: Џон Смит
-Претпостављам да ме је песничка средина у којој се налазим спонтано подстакла да се и сама окренем поезији. Највећи део књиге настао је на радионици поезије коју у Београду води песник и уредник издавачке куће ППМ Енклава. Пре радионице, имала сам тек неколико песама, и нисам ни размишљала о могућности да објавим књигу поезије. Док сам писала, на памети сам имала неколико циљева, од којих бих посебно издвојила три. Идеја је била измирити лирско и епско, а затим топосе који се начелно везују за традицију западноевропске, љубавне поезије започету Петраркиним „Канцонијером” и Дантеовим „Новим животом” пребацити у савремени контекст, и пропустити их кроз пар екселанс женску визуру- указује наша саговорница.
Фото: Џон Смит
Аутоиронија као главни извор хумора
– Они који су до сада прочитали ову књигу, углавном су истицали њену шаљиву димензију. Tрудила сам се да из песму у песму одржим присуство лирског субјекта који је све време свестан писања, као и чињенице да се до ове и овакве поезије није дошло захваљујући некаквом непоновљивом личном искуству, већ због оптерећења књижевном прошлошћу и (поп)културним наслеђем.Чини ми се да је управо таква аутоиронија главни извор хумора у овој књизи- каже млада књижевница.
Читалачка препорука
На питање коју књигу би препоручила нашим читаоцима, каже да би, поред свих издања ППМ Енклаве и Партизанске књиге, њених сарадника и великих пријатеља, предложила роман из 2012. који је обележио завршетак њене читалачке године.
-Роман „Упражњено место” написала је Џоун Роулинг, али за одрасле. На мојој полици је чекао девет година да буде прочитан – човек с непуних осамнаест година нема капацитет да појми овакав текст. За разлику од других романа Роулингове који су у милионским тиражима продати широм света, и омиљени код најразличитијих читалачких профила, о „Упражњеном месту” се ућутало врло брзо по његовом објављивању. Доживео је само једну екранизацију невелике гледаности, управо због његове контроверзне природе- указује наша саговорница и наставља:
-Радња романа прати неколико месеци у животу главне јунакиње, хероинске зависнице Тери Видон која се бори за старатељство над својом децом и право на лечење. Ауторка причу о породици Видон користи како би раскринкала најразличитије сегменте малограђанског, пуританског друштва, притом као средство користећи неумољиву иронију и сатиру. Овај роман, пре свега, препоручујем због тога што на пријемчив начин указује на табуизиране друштвене аномалије присутне на глобалном нивоу, а не само у провинцији Велике Британије почетком овог века, где је радња романа смештена. Сматрам како се Роулинг овим романом још једном доказала као наследница својих великих предака, Дикенса, Џорџ Елиот, Џејн Остин, или Артура Конана Дојла, упркос својим упитним политичким ставовима- закључује Милана Грбић.
