најчитанији портал Севернобанатског округа
Великоселски песник Раде Ћосић представиће у четвртак 18. децембра у кикиндском Народном музеју своје стваралаштво.
О Ћосићу и његовом књижевном раду, (аутор је шест песничких збирки), говориће професорица српског Марија Војновић, као и публициста и новинар Немања Савић.
Програм почње у 18 часова.
Чим је матурирала, суграђанка Зорица Баришић одмах је почела да ради као диспечер у такси служби. На послу, кад год није било позива за вожњу, читала је књиге. Највише поезију. И помало писала, за своју душу, тек понеки стих. Сасвим случајно за ту њену необичну пасију сазнао је кикиндски песник Никола Васић Тополовачки и позвао је у Клуб књижевника „Душко Трифуновић“ који је управо оснивао.
– Никола ме је заиста много подстицао да пишем још од самог почетка рада Клуба, од 2009. и већ две године касније објавила сам свој поетски првенац „Трагови“ – каже ова Кикинђанка. –Путовали смо по многим местима и представљали наше књижевно стваралаштво. Многи овдашњи песници, захвални смо Николи Васићу што нас је несебично подржавао у раду. Нажалост, он нас је заувек напустио 2013. и ја сам се од тада само повремено песнички оглашавала, јер сам његовим одласком изгубила баш велики ослонац. За све ове године написала сам још песама довољних за збирку и надам се да ће ускоро бити објављена. И данас на песничким сусретима радо прочитам неку Николину песму, јер желим да сачувам успомену на тог дивног човека.
Зорица се у међувремену окренула другом хобију, који је, показало се, уноснији од писања. Завршила је кројачки курс.
– Научила сам да радим на шиваћој машини и сашила први турбан, желећи да помогнем једној пацијенткињи која је била на хемотерапији и губила је косу. Била ми је захвална и то ме је охрабрило да наставим. Почела сам да кројим различите моделе турбана, најчешће од жерсеја и лана и да то објављујем на друштвеним мрежама. Уследиле су убрзо позитивне реакције и прве поруџбине.
ШИК МОДНИ ДЕТАЉ
Иако многи не везују овај одевни предмет за наше поднебље, Зорица каже да су јој купци најчешће Београђанке.
– То што радим претежно су егзотични модели, често опточени бисерима, које ручно нашивам. Уз турбан, сваком наручиоцу поклањам и траку, а често правим и такозване фасцинаторе. То је посебан украсни детаљ за косу, који, као и турбан, носе они који желе да истакну своју личност.
ВЕЗЕ И ШТРИКА
Зорица израђује и капе и украсне кецеље, а и сама воли да носи властите рукотворине, па је тако она један од лепших манекена својих модела.
–Радо носим и шешире и капе, као и украсе за главу. Наруџбина имам, јер су турбани леп модни детаљ, који има своје поклонике. Поред тога што их продајем, и даље хоћу да помогнем свим онколошким болесницима, тако да ћу сашити бесплатно турбан сваком пацијенту, само нека ми донесе материјал- истиче Зорица, додајући да поред шивења, везе и штрика.
Увече, кад заврши посао за шиваћом машином и друге обавезе, врати се својој првој љубави – поезији, па исписује нове стихове, али и много чита, као у време када је тек почињала да пише. Омиљени су јој француски надреалисти односно „уклети песници“, а од домаћих: Мирослав Антић, Десанка Максимовић и неизбежни Душко Трифуновић, кога Зорица често воли да цитира стварајући уз његове стихове, и знајући да је уметност усамљенички чин: „Повлачим се у своју самоћу, тамо где су људи мога кова…“
Н. Савић
Потпис слике: Онколошким пацијентима бесплатно шије турбане, само да донесу материјал
Веселин Мандарин (23) представио је у Културном центру своју другу збирку поезије под називом „Нисам ти рекао“. У књизи су се нашле песме које је написао када је имао 15 година.
-Највише је песама са љубавном тематиком, али има и родољубивих, духовних, али и поезије која кроз сваки стих могу да дотакну читаоца. Стрпљиво сам чекао моменат да их објавим и моје песме које сам писао као нашле су пут до публике – каже Мандарин.
Веселин песме пише од своје дванаесте године, те не чуди што је другу књигу објавио врло брзо након прве.
-Када читам риме које сам састављао пре осам година спознајем да сам прерано сазрео, а ти стихови поручују мени и свима осталима да никада не треба одустајати од својих снова и тежњи. Најважније је препознати за шта смо предодређени и неговати то. Уколико свако верује у себе, кад тад ће и околина препознати те вредности – додаје млади песник који живи и ради у Иђошу.
Инспирације му не мањка и већ припрема две нове књиге.
-У плану је да издам још једну збирку поезије за коју се надам да ће бити издата до краја следеће године. Упоредо пишем породични роман у ком сваки млади човек може да се пронађе – открио је Веселин Мандарин.
И прву и другу збирку песама издао је „Банатски културни центар“ из Новог Милошева, а подршку је добио и од локалне самоуправе. Чланице Градског већа Мелита Гомбар и Валентина Мицковски присуствовале су књижевној вечери.
-Наш приоритет је да помогнемо младим и талентованим суграђанима, а Веселин је један од њих. Један је од амбасадора и промотера нашег града. Од када се вратио у Иђош помаже да се обогати културни живот у овом мести – напоменула је Валентина Мицковски.
Мандарин је члан Клуба књижевника „Душко Трифуновић“ и циљ му је да промовише књижевност и писану реч. Прва књига под називом „Вечност је крива“ преведена је и на немачки језик, а након што испромовише нову збирку у Србији планира да је представи публици у Немачкој. Нада се да ће и ова збирка бити доступна Немцима на њиховом језику.
А.Ђ.
Након бројних промоција широм Србије, суграђанин Веселин Мандарин (21) своју поезију представио је и у Немачкој. После Падерборна, где су уприличене четири промоције, у августу је књижевне вечери одржао у Елсену, Шлосу и Дортмунду. Његов првенац „Вечност је крива” објављен је у марту ове године.
– Током једног од мојих путовања у Немачкој, упознао сам колеге пореклом из Србије, који се успешно баве поезијом у Немачкој. Уз њихову подршку, мој рад је представљен тамошњој публици. Постао сам и члан Удружења песника Падерборна које ме је наградило похвалом. Неколико примерака моје збирке песама сада се налази и у Градској библиотеци у Падерборну, у делу страних књижевника. Публика у Немачкој ме је дивно прихватила, свакодневно су стизале похвале и честитке , још увек сам под утисцима. У плану су поновна гостовања, стекао сам доста читалаца и пријатеља. Пресрећан сам што сам имао могућност да свој рад, нашу Србију, Кикинду али и своје родни Иђош, представим у Немачкој- истиче Веселин.
Млади поета припрема другу збирку поезије, а пише и роман. Жели да пружи подршку младима у борби против насиља, али и да допринесе подизању свести о значају културе и образовања. У току је и рад на позоришној представи у Културно просветном друштву „Миливој Оморац” у Иђошу. Веселин наступа на бројним књижевним вечерима у Београду, а у плану је, открива, и ангажман у медијима. Активан је и на друштвеним мрежама јер жели да своју поезију приближи што већем броју читалаца.
– Реакција људи је предивна, срећан сам што разумеју оно што радим, и поруку коју шаљем кроз своју поезију. Добио велики број признања и похвала, међу њима је и признање Удружења српских књизевника у Словенији, које је за мене посебно драго. Након великог броја гостовања на телевизијама са националном фреквенцијом, моје друштвене мреже расту из дана у дан и броје велики број пратилаца и љубитеља уметности и писане речи – каже Веселин.
Млади поета од ове јесени је студент кикиндске Високе школе за образовање васпитача. Претходно је студије фармације уписао по жељи родитеља, али своју будућност није видео у тој бранши. Поред поезије и рада са децом, његова велика љубав је и глума.
КРИШОМ ПИСАО ПЕСМЕ
Веселин пише песме од своје дванаесте године. Да осећања, мисли, жеље и стрепње претвара у стихове, све до ове године, нису знали ни родитељи, сестре, родбина, другови, девојка… Спутавала га је, признаје, спознаја да неће наићи на подршку околине. И тако су се песме низале, свеске пуниле, а Веселин је стрљиво чекао прави тренутак када ће обелоданити своје песме.
„Карма је већа кучка него ја“ наслов је песничког првенца Кикинђанке Милане Грбић, који ће у четвртак од 19 сати бити представљен у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Милана је добитница више књижевних признања, међу којима је и награда „Ђура Ђуканов“ за збирку кратких прича „Око нас море“. О новој књизи која је објављена у издању ППМ Енклаве, еминентне београдске издавачке куће специјализиране за савремену српску поезију, говори за Кикиндски портал.
– Откад сам почела да се бавим књижевношћу, проза се налазила у фокусу мог интересовања, како у креативном, тако и у научном смислу. Мислим да се то итекако осети у овој песничкој збирци чији су прозни елементи врло доминантни – из песме у песму појављује се приповедачки глас, смењују се ликови, и догађајност је врло изражена, што су све одлике прозних, а не искључиво песничких жанрова. Ипак, мислим да промена форме може да разбуди писца, да му укаже на нове тематске корпусе којима раније није придавао пажњу, да му помогне да промени перспективу из које је до сада посматрао свет, и понуди му шансу да преиспита сопствене језичке и креативне способности. Мислим да је ово, пре свега, био разлог због којег сам се, након готово читаве деценије писања кратке приче, опробала у поезији.
Милана је на мастер студијама на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Захваљујући природи својих студија, радионицама креативног писања, уредничким пословима, активно је укључена у књижевни живот у нашој земљи и региону.
У разговору за Кикиндски портал, каже да је до пре неколико година, поезија у нашем окружењу била увелико скрајнута у корист прозе, што се данас променило. Од субверзивнијег вида књижевности, поезија је нагло постала омиљена и радо читана, указује.
-Претпостављам да ме је песничка средина у којој се налазим спонтано подстакла да се и сама окренем поезији. Највећи део књиге настао је на радионици поезије коју у Београду води песник и уредник издавачке куће ППМ Енклава. Пре радионице, имала сам тек неколико песама, и нисам ни размишљала о могућности да објавим књигу поезије. Док сам писала, на памети сам имала неколико циљева, од којих бих посебно издвојила три. Идеја је била измирити лирско и епско, а затим топосе који се начелно везују за традицију западноевропске, љубавне поезије започету Петраркиним „Канцонијером“ и Дантеовим „Новим животом“ пребацити у савремени контекст, и пропустити их кроз пар екселанс женску визуру- указује наша саговорница.
– Они који су до сада прочитали ову књигу, углавном су истицали њену шаљиву димензију. Трудила сам се да из песму у песму одржим присуство лирског субјекта који је све време свестан писања, као и чињенице да се до ове и овакве поезије није дошло захваљујући некаквом непоновљивом личном искуству, већ због оптерећења књижевном прошлошћу и (поп)културним наслеђем.Чини ми се да је управо таква аутоиронија главни извор хумора у овој књизи- каже млада књижевница.
На питање коју књигу би препоручила нашим читаоцима, каже да би, поред свих издања ППМ Енклаве и Партизанске књиге, њених сарадника и великих пријатеља, предложила роман из 2012. који је обележио завршетак њене читалачке године.
-Роман „Упражњено место“ написала је Џоун Роулинг, али за одрасле. На мојој полици је чекао девет година да буде прочитан – човек с непуних осамнаест година нема капацитет да појми овакав текст. За разлику од других романа Роулингове који су у милионским тиражима продати широм света, и омиљени код најразличитијих читалачких профила, о „Упражњеном месту“ се ућутало врло брзо по његовом објављивању. Доживео је само једну екранизацију невелике гледаности, управо због његове контроверзне природе- указује наша саговорница и наставља:
-Радња романа прати неколико месеци у животу главне јунакиње, хероинске зависнице Тери Видон која се бори за старатељство над својом децом и право на лечење. Ауторка причу о породици Видон користи како би раскринкала најразличитије сегменте малограђанског, пуританског друштва, притом као средство користећи неумољиву иронију и сатиру. Овај роман, пре свега, препоручујем због тога што на пријемчив начин указује на табуизиране друштвене аномалије присутне на глобалном нивоу, а не само у провинцији Велике Британије почетком овог века, где је радња романа смештена. Сматрам како се Роулинг овим романом још једном доказала као наследница својих великих предака, Дикенса, Џорџ Елиот, Џејн Остин, или Артура Конана Дојла, упркос својим упитним политичким ставовима- закључује Милана Грбић.
