U organizaciji slepih „Severni Banat“ organizovana je promocija knjiga poezije čiji su autori Ratomir Šćepić, Jelka Bota i Jagoda Nakrajkućin, više puta nagrađivani i objavljivani.
Jelka Bota piše pesme od rane mladosti i ima pet samostalnih zbirki. Poslednju pod nazivom „Sve moje“ je napisala sa Jagodom Nakrajkućin:
-Pišem različitu poeziju. Moje pesme govore o onome što je duboku u čoveku, o onome što osećamo, što svako od nas nosi, o životu. Volim da pišem o deci i za decu. Smatram da nema više dobrih bajki i naši najmlađi treba da čitaju priče koje će im razvijati maštu. I haiku poezija je deo mog stvaralaštva.
Na evidenciji organizacije „Severni Banat“ je 150 članova od kojih je 20 odsto aktivno, okuplja se i učestvuje u radu organizacije, dodala je Jagoda Nakrajkućin koja je i predsednica organizacije.
-Moje pesme posvećenu su zavičaju i rodnom Banatu. U knjizi postoji i posveta – napomenula je Nakrajkućin.
Ratomir Šćepić predstavio je treću samostalnu knjigu „Ljubav je jača od svega“.
-Objedinio sam porodicu, ljubav, duhovnost, rodoljubivost. U zbirci je šezdesetak pesama i u prvom delu „Izdanci moje duše“ pišem o mojim praunucima, u drugom delu je ljubavna poezija i u trećem delu su rodoljubive pesme – istakao je Šćepić
Promociji knjiga prisustvovala je i članica Gradskog veća Marijana Mirkov .
-Umetnost i književnost ne poznaje prepreke i ovaj događaj to i potvrđuje. Dokaz je i da snaga emocije pronađe svoj put. Lokalna samouprava je tu da podrži ovo i slična udruženja – dodala je Marijana Mirkov.
Knjige su štampane su sredstvima Ministarstva kulture.
Veče ljubavi, poezije i muzike, koje je Kikinđankama poklonio Kulturni centar, proteklo je u snažnoj emociji, ispunjeno pesmom, lepim stihovima i muzikom koja je disala zajedno sa publikom. Posetioci su uživali i bez daha slušali stihove iznete sa mnogo osećanja i veštine, u atmosferi topline i bliskosti. Posebno iznenađenje večeri bio je nastup kikindske pesnikinje Snežane Tomin, koja je govorila dve svoje pesme.
-Naš osnovni zadatak je da za ljude učinimo nešto lepo, da posetioci odnesu lepo osećanje kući, da im izmamimo osmeh na lice – poručili su umetnici.
Zdenka Trifunagić istakla je da je najvažnije ono što publika ponese u sebi.
-Želimo da prenesemo emociju koju mi sami proživljavamo. To je jedino što ostaje. Mi ćemo nestati, ljudi će zaboraviti reči koje smo izgovorili, ali emocija će ostati. Neće zaboraviti kako su se osećali slušajući poeziju koju smo pripremili.“
Govoreći o snazi ljubavne poezije, dodala je:
-Mi pravimo programe tako da svakog bar neka pesma dotakne. Za nekog je to ljubav ostvarena, za nekog neostvarena, ili koja je bila pa je iz nekog razloga prekinuta. Nekad je to ljubav prema deci, životu ili prirodi. Emocija koja se preživi, nju je najlepše i najteže izvesti.
Na pitanje šta je za nju ljubav, Zdenka je odgovorila kratko.
-Život. To je ono što živimo: dobrota i ljubav. Da zaboravimo ovaj surovi svet, težak život. Ako ga proživimo kroz ljubav, onda sve postaje lakše.
Ervin Gazdag podsetio je kako je počela njihova umetnička priča.
-Nema slučajnog u životu. Sticajem okolnosti i Zdenka i ja smo bili pozvani na jednu modnu reviju. Ja sam išao da govorim poeziju, ona je bila u balskoj haljini. Čuo sam ženu kako govori poeziju, njen osmeh bio je nešto najlepše što sam ikada video. Sa prijateljima sam tada organizovao večeri poezije i pozvali smo je da bude deo naše grupe. Posle nekog vremena, ostali smo samo dvoje i već četiri godine nastupamo na ovakvim večerima, kabareima. Obilazimo Vojvodinu, nastupali smo i u Beogradu.
Ervin je objasnio da je svako njihovo izvođenje različito, kao i da su za kikindsku publiku pripremili izbor savremene srpske poezije.
-Govorili smo savremenu ljubavnu poeziju. Osmi mart je blizu, tako da je prirodno da je tema bila ljubav prema ženi, uz pratnju Ivana na akustičnoj gitari i usnoj harmonici.
Muzičar Ivan Leščešen istakao je snagu spoja reči i tona.
-Ljudima ne možeš podvaljivati emociju: ili je osetiš ili ne. Zato mora biti iskreno. Lep je sklad: topli i nežni stihovi izgovoreni na lep način i muzika. Tako nastaje harmonija.
A tu harmoniju, publika je mogla i da vidi i da oseti tokom programa koji je trajao nešto više od sat vremena. Sklad i ljubav između Zdenke Trifunagić i Ervina Gazdaga bili su očigledni u svakom izgovorenom stihu. Na samom kraju, publika je zajedno sa izvođačima pevala — uz autorske, ali i poznate pesme domaćih autora, koje je muzički obojio Ivan Leščešen.
U Kulturnom centru danas je počela gradska smotra recitatora „Pesniče naroda mog“, jedna od najdugovečnijih manifestacija posvećenih poeziji u Srbiji, koja se ove godine održava 56. put.
Prema rečima člana žirija, Marije Tanackov, interesovanje dece za ovu manifestaciju ne jenjava.
-Svake godine očekujemo mnogo, a mnogo i dobijemo. Prelepo je što se smotra redovno održava i što imamo ovako veliki broj dece koja učestvuju. Samo danas, u grupi nižih razreda imamo 74 učesnika. Recitovanje je negovanje našeg jezika i identiteta, jer bez jezika identitet jednog naroda ne može postojati – istakla je Tanackov.
Ona je dodala i da se na sceni vidi i veliki trud učitelja i nastavnika koji decu podstiču da zavole poeziju.
Članica žirija Snežana Tomin naglašava da se talenat kod dece može prepoznati već u najranijem uzrastu.
-Pravilan izgovor i dikcija su ključni faktori koji kod mene odlučuju prolazak. Važno je da dete bude sigurno u sebe, opušteno i da doživi pesmu, da ona postane deo njega. To su mala deca, ali se kvalitet vidi – talenat se uvek prepoznaje – rekla je Tomin.
Glumac Slavoljub Matić, na samom početku takmičenja, ohrabrio je sve učesnike, poručivši da su već pobednici samim tim što su se usudili da stanu pred publiku.
-Što se nas tiče, vi ste svi već pobedili samo time što ste ovde. Od svih đaka u Kikindi, vi ste imali hrabrosti da dođete i pokažete šta znate – poručio je Matić.
Među najmlađim učesnicima je i sedmogodišnja Mia Veljković, učenica prvog razreda OŠ „Jovan Popović“, koja je pripremila pesmu „Zarobljeni leptir“ Nade Adamović.
-Priprema mi nije bila teška, spremala sam se oko nedelju dana. Imam tremu ali sam i veoma uzbuđena – rekla je Mia.
Njena školska drugarica Mika Kuga, učenica drugog razreda, odlučila se za pesmu „Krila“ Miroslava Antića.
-Pripremala sam se nekoliko nedelja. Ovo mi nije prvi nastup i veoma sam uzbuđena. Najteže mi je bilo da naučim da ne progutam neka slova, ali sam se mnogo trudila“, kaže Mika.
Kikinda je, inače, poznata po dobrim recitatorima koji često stižu do najvišeg ranga takmičenja. Tako su 2011. godine kikindski recitatori bili pobednici republičke smotre, a prošle godine Lena Davidović plasirala se do republičkog nivoa.
Od 4. do 6. marta više od stotinu učenika osnovnih i srednjih škola iz Kikinde nadmetaće se u kazivanju stihova, a najbolji će se plasirati na zonsku smotru koja će biti održana 14. marta u Čoki.
Danas nastupaju učenici od prvog do četvrtog razreda osnovnih škola i u ovoj kategoriji je najviše učesnika. Drugog dana svoje umeće pokazaće recitatori od petog do osmog razreda, kojih je prijavljeno 18, dok je treći dan rezervisan za srednjoškolce, u čijoj konkurenciji je 13 učesnika.
U žiriju su Marija Tanackov, književni kritičar, Gizela Kekenj, nekadašnja recitatorka i glumica, Snežana Tomin, pesnikinja i potpredsednica književnog kluba „Duško Trifunović“, i Slavoljub Matić, glumac Narodnog pozorišta.
U Osnovnoj školi „Mora Karolj“ u Sajanu održano je umetničko druženje sa pesnikom i glumcem Veselinom Mandarinom, u organizaciji nastavnice srpskog kao nematernjeg jezika Jelene Knežević. Događaju je prisustvovalo 20 učenika od prvog do osmog razreda, a cilj susreta bio je da se deci približi stvaralački proces i pokaže kako nastaje poezija.
Kako ističe Jelena Knežević, ideja o saradnji rodila se pre nekoliko godina.
-Ideja o ovoj radionici nastala je kada smo se Veselin i ja upoznali. Ja sam još ranije čula za njega kao pesnika i čitala njegove pesme i zaista sam se oduševila. Nisam mogla da verujem da neko tako mlad piše tako dobru poeziju – navodi nastavnica.
Njena namera bila je da učenicima pokaže da je poezija nešto što se rađa u čoveku još u detinjstvu.
-Veselin je počeo da piše kao dete. Htela sam da moji učenici čuju iz prve ruke kako umetnost nastaje u tom uzrastu, kao i da im približim to što uče u školi: da znaju kako nastaje pesma, iz kojih emocija se rađa – objašnjava Knežević.
Radionica je započela čitanjem prve pesme koju je Mandarin napisao sa deset godina. Učenici su imali zadatak da zapamte određene reči iz pesme, a zatim su na osnovu njih stvarali sopstvene stihove.
-Deca su bila baš zainteresovana, imala su lepe ideje i rado su učestvovali. Bilo je jako lepo. Pesnik je bio zadovoljan, sa njim su lepo sarađivali – ističe nastavnica.
Tokom susreta razgovaralo se i o glumi, budući da je Mandarin i glumac, kao i o tome kako se njegov pristup stvaralaštvu menjao od detinjstva do odraslog doba. Glavna poruka, kako naglašava Knežević, bila je da „poezija i umetnost dolaze iz emocije, iz raspoloženja. Poezija je ogledalo duše“.
Poseban akcenat stavljen je na slobodu izražavanja.
-Nije bitno ako sastav nije za pet, bitno je da je proistekao iz njihove duše, da je iskren. U svakom detetu postoji neki talenat, samo je bitno prepoznati ga i negovati ga – navodi nastavnica.
Govoreći o značaju ovakvih susreta u manjim sredinama, Knežević ističe da umetnici na svet gledaju drugačije i da deca kroz direktan kontakt mogu da uvide da je „osećanje to koje pokreće čoveka i svet“.
Prema njenim rečima, saradnja sa Veselinom Mandarinom neće se završiti na ovom događaju.
-Ideja postoji, saradnja će se svakako nastaviti. Postoji inicijativa i volja, što je najvažnije – poručila je Knežević.
Za kraj, nastavnica šalje jasnu poruku učenicima:
-Nije sramota čitati. Treba raditi na sebi, osećati, uživati u svakom danu, jer u svakom danu može da se rodi pesma“.
Učenici Osnovne škole „Mora Karolj“ iz Sajana ostvarili su zapažen uspeh na književnom konkursu „Najbolji mladi pesnici Srbije 2026 – 300 najboljih dečjih pesama“, plasiravši se među najuspešnije mlade autore u zemlji. Reč je o Aniti Šili, učenici osmog razreda, i Aleksandru Nemi, učeniku četvrtog razreda, čije će pesme biti objavljene u štampanom izdanju zbirke.
Ovim plasmanom učenici su stekli pravo na diplomu za izuzetno književno dostignuće, a njihov uspeh dobija dodatnu težinu imajući u vidu da srpski jezik uče kao nematernji.
Mentor u radu bila im je Jelena Knežević, nastavnica srpskog kao nematernjeg jezika, uz čiju podršku su učenici razvijali svoj talenat, kreativnost i ljubav prema pisanoj reči. Kako se navodi, njihov rezultat potvrđuje da je poezija univerzalan jezik koji prevazilazi jezičke i kulturne granice.
Ostvareno priznanje predstavlja i rezultat podsticajnog školskog okruženja u kome se neguju jezik, književnost i umetničko izražavanje.
Velikoselski pesnik Rade Ćosić predstaviće u četvrtak 18. decembra u kikindskom Narodnom muzeju svoje stvaralaštvo.
O Ćosiću i njegovom književnom radu, (autor je šest pesničkih zbirki), govoriće profesorica srpskog Marija Vojnović, kao i publicista i novinar Nemanja Savić.
Čim je maturirala, sugrađanka Zorica Barišić odmah je počela da radi kao dispečer u taksi službi. Na poslu, kad god nije bilo poziva za vožnju, čitala je knjige. Najviše poeziju. I pomalo pisala, za svoju dušu, tek poneki stih. Sasvim slučajno za tu njenu neobičnu pasiju saznao je kikindski pesnik Nikola Vasić Topolovački i pozvao je u Klub književnika „Duško Trifunović“ koji je upravo osnivao.
– Nikola me je zaista mnogo podsticao da pišem još od samog početka rada Kluba, od 2009. i već dve godine kasnije objavila sam svoj poetski prvenac „Tragovi“ – kaže ova Kikinđanka. –Putovali smo po mnogim mestima i predstavljali naše književno stvaralaštvo. Mnogi ovdašnji pesnici, zahvalni smo Nikoli Vasiću što nas je nesebično podržavao u radu. Nažalost, on nas je zauvek napustio 2013. i ja sam se od tada samo povremeno pesnički oglašavala, jer sam njegovim odlaskom izgubila baš veliki oslonac. Za sve ove godine napisala sam još pesama dovoljnih za zbirku i nadam se da će uskoro biti objavljena. I danas na pesničkim susretima rado pročitam neku Nikolinu pesmu, jer želim da sačuvam uspomenu na tog divnog čoveka.
Zorica se u međuvremenu okrenula drugom hobiju, koji je, pokazalo se, unosniji od pisanja. Završila je krojački kurs.
– Naučila sam da radim na šivaćoj mašini i sašila prvi turban, želeći da pomognem jednoj pacijentkinji koja je bila na hemoterapiji i gubila je kosu. Bila mi je zahvalna i to me je ohrabrilo da nastavim. Počela sam da krojim različite modele turbana, najčešće od žerseja i lana i da to objavljujem na društvenim mrežama. Usledile su ubrzo pozitivne reakcije i prve porudžbine.
ŠIK MODNI DETALj
Iako mnogi ne vezuju ovaj odevni predmet za naše podneblje, Zorica kaže da su joj kupci najčešće Beograđanke.
– To što radim pretežno su egzotični modeli, često optočeni biserima, koje ručno našivam. Uz turban, svakom naručiocu poklanjam i traku, a često pravim i takozvane fascinatore. To je poseban ukrasni detalj za kosu, koji, kao i turban, nose oni koji žele da istaknu svoju ličnost.
VEZE I ŠTRIKA
Zorica izrađuje i kape i ukrasne kecelje, a i sama voli da nosi vlastite rukotvorine, pa je tako ona jedan od lepših manekena svojih modela.
–Rado nosim i šešire i kape, kao i ukrase za glavu. Narudžbina imam, jer su turbani lep modni detalj, koji ima svoje poklonike. Pored toga što ih prodajem, i dalje hoću da pomognem svim onkološkim bolesnicima, tako da ću sašiti besplatno turban svakom pacijentu, samo neka mi donese materijal- ističe Zorica, dodajući da pored šivenja, veze i štrika.
Uveče, kad završi posao za šivaćom mašinom i druge obaveze, vrati se svojoj prvoj ljubavi – poeziji, pa ispisuje nove stihove, ali i mnogo čita, kao u vreme kada je tek počinjala da piše. Omiljeni su joj francuski nadrealisti odnosno „ukleti pesnici“, a od domaćih: Miroslav Antić, Desanka Maksimović i neizbežni Duško Trifunović, koga Zorica često voli da citira stvarajući uz njegove stihove, i znajući da je umetnost usamljenički čin: „Povlačim se u svoju samoću, tamo gde su ljudi moga kova…“
N. Savić
Potpis slike: Onkološkim pacijentima besplatno šije turbane, samo da donesu materijal
Veselin Mandarin (23) predstavio je u Kulturnom centru svoju drugu zbirku poezije pod nazivom „Nisam ti rekao“. U knjizi su se našle pesme koje je napisao kada je imao 15 godina.
-Najviše je pesama sa ljubavnom tematikom, ali ima i rodoljubivih, duhovnih, ali i poezije koja kroz svaki stih mogu da dotaknu čitaoca. Strpljivo sam čekao momenat da ih objavim i moje pesme koje sam pisao kao našle su put do publike – kaže Mandarin.
Veselin pesme piše od svoje dvanaeste godine, te ne čudi što je drugu knjigu objavio vrlo brzo nakon prve.
-Kada čitam rime koje sam sastavljao pre osam godina spoznajem da sam prerano sazreo, a ti stihovi poručuju meni i svima ostalima da nikada ne treba odustajati od svojih snova i težnji. Najvažnije je prepoznati za šta smo predodređeni i negovati to. Ukoliko svako veruje u sebe, kad tad će i okolina prepoznati te vrednosti – dodaje mladi pesnik koji živi i radi u Iđošu.
Inspiracije mu ne manjka i već priprema dve nove knjige.
-U planu je da izdam još jednu zbirku poezije za koju se nadam da će biti izdata do kraja sledeće godine. Uporedo pišem porodični roman u kom svaki mladi čovek može da se pronađe – otkrio je Veselin Mandarin.
I prvu i drugu zbirku pesama izdao je „Banatski kulturni centar“ iz Novog Miloševa, a podršku je dobio i od lokalne samouprave. Članice Gradskog veća Melita Gombar i Valentina Mickovski prisustvovale su književnoj večeri.
-Naš prioritet je da pomognemo mladim i talentovanim sugrađanima, a Veselin je jedan od njih. Jedan je od ambasadora i promotera našeg grada. Od kada se vratio u Iđoš pomaže da se obogati kulturni život u ovom mesti – napomenula je Valentina Mickovski.
Mandarin je član Kluba književnika „Duško Trifunović“ i cilj mu je da promoviše književnost i pisanu reč. Prva knjiga pod nazivom „Večnost je kriva“ prevedena je i na nemački jezik, a nakon što ispromoviše novu zbirku u Srbiji planira da je predstavi publici u Nemačkoj. Nada se da će i ova zbirka biti dostupna Nemcima na njihovom jeziku.
Nakon brojnih promocija širom Srbije, sugrađanin Veselin Mandarin (21) svoju poeziju predstavio je i u Nemačkoj. Posle Paderborna, gde su upriličene četiri promocije, u avgustu je književne večeri održao u Elsenu, Šlosu i Dortmundu. Njegov prvenac „Večnost je kriva” objavljen je u martu ove godine.
– Tokom jednog od mojih putovanja u Nemačkoj, upoznao sam kolege poreklom iz Srbije, koji se uspešno bave poezijom u Nemačkoj. Uz njihovu podršku, moj rad je predstavljen tamošnjoj publici. Postao sam i član Udruženja pesnika Paderborna koje me je nagradilo pohvalom. Nekoliko primeraka moje zbirke pesama sada se nalazi i u Gradskoj biblioteci u Paderbornu, u delu stranih književnika. Publika u Nemačkoj me je divno prihvatila, svakodnevno su stizale pohvale i čestitke , još uvek sam pod utiscima. U planu su ponovna gostovanja, stekao sam dosta čitalaca i prijatelja. Presrećan sam što sam imao mogućnost da svoj rad, našu Srbiju, Kikindu ali i svoje rodni Iđoš, predstavim u Nemačkoj- ističe Veselin.
Mladi poeta priprema drugu zbirku poezije, a piše i roman. Želi da pruži podršku mladima u borbi protiv nasilja, ali i da doprinese podizanju svesti o značaju kulture i obrazovanja. U toku je i rad na pozorišnoj predstavi u Kulturno prosvetnom društvu „Milivoj Omorac” u Iđošu. Veselin nastupa na brojnim književnim večerima u Beogradu, a u planu je, otkriva, i angažman u medijima. Aktivan je i na društvenim mrežama jer želi da svoju poeziju približi što većem broju čitalaca.
– Reakcija ljudi je predivna, srećan sam što razumeju ono što radim, i poruku koju šaljem kroz svoju poeziju. Dobio veliki broj priznanja i pohvala, među njima je i priznanje Udruženja srpskih knjizevnika u Sloveniji, koje je za mene posebno drago. Nakon velikog broja gostovanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, moje društvene mreže rastu iz dana u dan i broje veliki broj pratilaca i ljubitelja umetnosti i pisane reči – kaže Veselin.
Mladi poeta od ove jeseni je student kikindske Visoke škole za obrazovanje vaspitača. Prethodno je studije farmacije upisao po želji roditelja, ali svoju budućnost nije video u toj branši. Pored poezije i rada sa decom, njegova velika ljubav je i gluma.
KRIŠOM PISAO PESME
Veselin piše pesme od svoje dvanaeste godine. Da osećanja, misli, želje i strepnje pretvara u stihove, sve do ove godine, nisu znali ni roditelji, sestre, rodbina, drugovi, devojka… Sputavala ga je, priznaje, spoznaja da neće naići na podršku okoline. I tako su se pesme nizale, sveske punile, a Veselin je strljivo čekao pravi trenutak kada će obelodaniti svoje pesme.
„Karma je veća kučka nego ja“ naslov je pesničkog prvenca Kikinđanke Milane Grbić, koji će u četvrtak od 19 sati biti predstavljen u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“. Milana je dobitnica više književnih priznanja, među kojima je i nagrada „Đura Đukanov“ za zbirku kratkih priča „Oko nas more“. O novoj knjizi koja je objavljena u izdanju PPM Enklave, eminentne beogradske izdavačke kuće specijalizirane za savremenu srpsku poeziju, govori za Kikindski portal.
– Otkad sam počela da se bavim književnošću, proza se nalazila u fokusu mog interesovanja, kako u kreativnom, tako i u naučnom smislu. Mislim da se to itekako oseti u ovoj pesničkoj zbirci čiji su prozni elementi vrlo dominantni – iz pesme u pesmu pojavljuje se pripovedački glas, smenjuju se likovi, i događajnost je vrlo izražena, što su sve odlike proznih, a ne isključivo pesničkih žanrova. Ipak, mislim da promena forme može da razbudi pisca, da mu ukaže na nove tematske korpuse kojima ranije nije pridavao pažnju, da mu pomogne da promeni perspektivu iz koje je do sada posmatrao svet, i ponudi mu šansu da preispita sopstvene jezičke i kreativne sposobnosti. Mislim da je ovo, pre svega, bio razlog zbog kojeg sam se, nakon gotovo čitave decenije pisanja kratke priče, oprobala u poeziji.
Milana je na master studijama na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Zahvaljujući prirodi svojih studija, radionicama kreativnog pisanja, uredničkim poslovima, aktivno je uključena u književni život u našoj zemlji i regionu.
U razgovoru za Kikindski portal, kaže da je do pre nekoliko godina, poezija u našem okruženju bila uveliko skrajnuta u korist proze, što se danas promenilo. Od subverzivnijeg vida književnosti, poezija je naglo postala omiljena i rado čitana, ukazuje.
Foto: Džon Smit
-Pretpostavljam da me je pesnička sredina u kojoj se nalazim spontano podstakla da se i sama okrenem poeziji. Najveći deo knjige nastao je na radionici poezije koju u Beogradu vodi pesnik i urednik izdavačke kuće PPM Enklava. Pre radionice, imala sam tek nekoliko pesama, i nisam ni razmišljala o mogućnosti da objavim knjigu poezije. Dok sam pisala, na pameti sam imala nekoliko ciljeva, od kojih bih posebno izdvojila tri. Ideja je bila izmiriti lirsko i epsko, a zatim topose koji se načelno vezuju za tradiciju zapadnoevropske, ljubavne poezije započetu Petrarkinim „Kanconijerom” i Danteovim „Novim životom” prebaciti u savremeni kontekst, i propustiti ih kroz par ekselans žensku vizuru- ukazuje naša sagovornica.
Foto: Džon Smit
Autoironija kao glavni izvor humora
– Oni koji su do sada pročitali ovu knjigu, uglavnom su isticali njenu šaljivu dimenziju. Trudila sam se da iz pesmu u pesmu održim prisustvo lirskog subjekta koji je sve vreme svestan pisanja, kao i činjenice da se do ove i ovakve poezije nije došlo zahvaljujući nekakvom neponovljivom ličnom iskustvu, već zbog opterećenja književnom prošlošću i (pop)kulturnim nasleđem.Čini mi se da je upravo takva autoironija glavni izvor humora u ovoj knjizi- kaže mlada književnica.
Čitalačka preporuka
Na pitanje koju knjigu bi preporučila našim čitaocima, kaže da bi, pored svih izdanja PPM Enklave i Partizanske knjige, njenih saradnika i velikih prijatelja, predložila roman iz 2012. koji je obeležio završetak njene čitalačke godine.
-Roman „Upražnjeno mesto” napisala je Džoun Rouling, ali za odrasle. Na mojoj polici je čekao devet godina da bude pročitan – čovek s nepunih osamnaest godina nema kapacitet da pojmi ovakav tekst. Za razliku od drugih romana Roulingove koji su u milionskim tiražima prodati širom sveta, i omiljeni kod najrazličitijih čitalačkih profila, o „Upražnjenom mestu” se ućutalo vrlo brzo po njegovom objavljivanju. Doživeo je samo jednu ekranizaciju nevelike gledanosti, upravo zbog njegove kontroverzne prirode- ukazuje naša sagovornica i nastavlja:
-Radnja romana prati nekoliko meseci u životu glavne junakinje, heroinske zavisnice Teri Vidon koja se bori za starateljstvo nad svojom decom i pravo na lečenje. Autorka priču o porodici Vidon koristi kako bi raskrinkala najrazličitije segmente malograđanskog, puritanskog društva, pritom kao sredstvo koristeći neumoljivu ironiju i satiru. Ovaj roman, pre svega, preporučujem zbog toga što na prijemčiv način ukazuje na tabuizirane društvene anomalije prisutne na globalnom nivou, a ne samo u provinciji Velike Britanije početkom ovog veka, gde je radnja romana smeštena. Smatram kako se Rouling ovim romanom još jednom dokazala kao naslednica svojih velikih predaka, Dikensa, Džordž Eliot, Džejn Ostin, ili Artura Konana Dojla, uprkos svojim upitnim političkim stavovima- zaključuje Milana Grbić.
