narvik

Dejan-Pudar

Традиционално и вишедеценијско пријатељство норвешког и српског народа и братских градова Нарвика и Кикинде датира из времена Другог светског рата када је на Ђурђевдан 1942, године 46 наших суграђана антифашиста интернирано у логор Бејсфорд на крајњем северу Норвешке.

Норвежани су уз ризик по властиту сигурност у окупираној Норвешкој помагали нашим људима да преживе у суровим климатским и логорским условима достављајући им кришом храну, одећу, лекове и обућу.

Недавно је делегација града Кикинде коју је предводио Дејан Пудар, заменик градоначелника, гост нашег подкаста, боравила у вишедневној посети Нарвику, којом приликом се разговарало о перспективама сарадње.

 

kikindjanka-narvik-(5)
norvezani-srednjoskloci-(4)-(1)

Средњошколци из Нарвика, њих 10, са двоје професора, током три дана бораве у нашем граду. Након што су кикиндски гимназијалци летос били у Норвешкој, њихови вршњаци су им узвратили посету . Поновна размена ученика договорена је приликом посете делегације Норланда Војводини у септембру, а под покровитељством Покрајинске Скупштине, града Кикинде и КЦК и Покрајине Норланд и града Нарвика.

Нора Остенсен је први пут у Кикинди и са нама је поделила своје утиске:

 

-Јако је леп град и узбуђена сам што сам у прилици да се упознам са свим знаменитостима и особеностима вашег града. Волим да путујем и за мене је ово велико искуство. Кикинда и Нарвик су пријатељски градови већ дуго  и драго ми је што је моја генерација добила прилику да обнови и учврсти братске везе између две земље.

И Мартин Рантанен је истакао колико му се свиђа наша средина.

-Град је прелеп. Има пуно старих зграда које сведоче о прошлости. Пријатељство два народа настало је током Другог светског рата када су наше деде помогле Кикинђанима, који су били заточени у немачким логорима, да преживе. На нама је да одржимо дугогодишње пријатељство оваквим посетама и разменама – казао је Мартин.

Гимназијалци су, са својим професорима, крајем августа боравили у Нарвику и једва су чекали прилику да узврате гостопримство, напоменули су Ана Момчилов и Огњен Ђомпарин.

-Норвешка је прелепа земља и потпуно другачија од Србије. Током боравка тамо пуно тога смо научили о култури, обичајима, али и начину живота. Ипак, најважније је што смо упознали вршњаке и, надам се, стекли пријатеље за цео живот – испричала је Ана.

Пријем за ученике и професоре уприличио је градоначелник Младен Богдан, заједно са члановима Градског већа Маријаном Мирков и Тихомиром Фаркашем. Први човек града пожелео им је добродошлицу и изразио наду да ће гости из Норвешке опет доћи код нас.

-Хвала вам што сте се одлучили да превалите дуг пут и први пут дођете у Србију и Кикинду. Дугогодишње пријатељство братских градова траје више деценија и красе га чврсте везе и добри односи. Прва Повеља о братимљењу потписана је 1966. и то је био први овакав документ који је наш град потписао. Обновили смо Декларацију о пријатељству 2017. године и тиме још једном потврдили колико нам је она важна. Жеља нам је да наше пријатељство остане трајно, а подсетићу да је „рођено“ у страхотама и страдањима током Другог светског рата када је пружена максимална подршка интернирцима из Србије да преживе и доживе крај рата. Вечно смо захвални братском норвешком народу што је показао храброст. Важно је да сачувамо сећање, али и да унапредимо наше односе у годинама које долазе и управо разменом ученика у томе ћемо и успети  – прецизирао је градоначелник Богдан који је на поклон добио и књигу о природним лепотама Норвешке.

Поред културних и историјских знаменитости на територији града Норвежани су посетили и Нови Сад и Меленце.

Већ наредног месеца делегација локалне самоуправе посетиће Нарвик. Овом приликом биће однета и монументална скулптура „Кикинђанка“ која ће бити још један подсетник на братство два града.

А.Ђ.

joca-banacanka-(1)

Пријатељство братских градова, Кикинде и Нарвика, настало током Другог светског рата, биће обогаћено монументалном скулптуром од теракоте. „Банаћанка“ ће своје место пронаћи у парку скулптура у Норвешкој, у којем се налазе дела познатих уметница ове земље.

Скулптуру, која представља наш народ, традицију, нематеријално културно наслеђе овог дела Баната, израдили су суграђанин Јован Блат, мастер вајарства и Биљана Поповић, доктор вајарства, запослена као професор у школи.

-Иницијатива је потекла од в.д. директора Културног центра Марка Марковљева. Током боравка у Нарвику, посетио је парк скулптура и дошао на идеју да би се и скулптура девојке у банатској ношњи одлично уклопила  – сазнајемо од Блата.

Биљана Поповић била је учесница Интернационалног симпозијума у теракоти „Тера“ 2014. године и радо је прихватила да помогне у изради „Банаћанке“.

-Њена специјалност је израда етно мотива, односно девојака у ношњама, тако да је избор пао њу. Скулптуру смо започели током зимског распуста, а ових дана биће потпуно завршена. Остали су ситни детаљи – појашњава наш саговорник.

Рад је у обиму 90 центиметара, колико је и ширина сукње у најширем делу и висине је 2,5 метара.

-Представља девојку стару двадесетак година у банатској ношњи која држи у руци сноп жита. Ношњу смо изучавали путем интернета, а имали смо прилику и да је још боље сагледамо у Народном музеју. Ношња се састоји од црвеног јелека и истој таквој прегачи, са белом блузом и сукњом. На глави има капу „златару“ која је синоним  за народни златовез и која је репродукција оне похрањене у Музеју. Ових дана биће испечене перлице које ће након глазирања красити капу као дукате. Сноп жита симболизује родну банатску црницу, а посебно што је комплетна скулптура израђена од кикиндске глине – појашњава Јован Блат.

Три недеље било је потребно за израду саме скулптуре.

 

-Након тога офарбана је земљаним бојама које су сушиле месец дана. Након тога је скулптура, која је из два дела, испечена. Није било могућности да буде монолитна због транспорта у Норвешку. Након тога поново је офарбана и то бетон бојама које су постојане. Скулптура ће се налазити напољу, а у Норвешкој је хладно и клима је оштра, тако да је важно да и боје буду што дуготрајније – прецизирао је аутор „Банаћанке“.

И гости из Нарвика, који су недавно боравили у Кикинди, видели су вајарско дело.

-Они су одушевљени и једва чекају да скулптуру представе својим сународницима. Част ми је и привилегија што сам, на неки начин, допринео пријатељству два народа које траје већ осам деценија – закључио је Јован Блат.

Наш суграђанин је виши стручни сарадник на катедри за вајарство Академије уметности у Новом Саду и открио нам је да је завршио још један велики пројекат:

-Завршио сам скулптуру инсталације „Добро дрво“, по дечијој причи, која се налази у улазу Културног центра. Реч је о дрвету високом око седам метара која испуњава  део степеништа. Израђена је од челика, а њу ће красе птице од теракоте и то птице које се могу видети у Кикинди и околини.

ЛЕПО ЛИЦЕ

И у ранијем периоду Блат је радио портрете и бисте. Памте се тридесетак рок легенди од теракоте. Поставку су предводили Мик Џегер и Кит Ричардс, а друштво су им правили Иги Поп, Џон Бон Џови, Елвис Присли, Џими Хендрикс, Боб Дилан, Ангус Јанг, Боб Марли и други.

-Први пут сам вајао људску фигуру као велику теракоту. За то је неопходна идеја и модел по ком радиш. Најважније је осмислити да скулптура стоји самостално и када се у томе успе иде зидање. Мало муке имали смо око руку које су од тела приликом израде, једна шака је наслоњена на кук, а у другој је сноп жита. Лице је радила колегиница Биљана у чему је ненадмашна. Двоумили смо између познатих глумица, али на крају је лице продукт вајарске замисли и скуп је неколико лица – навео је Блат.

АМБИЦИОЗНИ ПЛАНОВИ

Припрема две паралелне изложбе од којих ће једна бити апстракција, а друга фигурација птица.

-Једна од две изложбе биће представљена и Кикинђанима и, мислим, да ће то бити она о птицама на води. Планирам да исту изложбу „уТИСАк“ направим и у Културном центру у Бечеју јер се тиче и моје велике љубави, реке Тисе – сазнали смо од Јована Блата.

Додаје и да је природа његова неисцрпна инспирација. Исто тако приликом израде скулптура користи искључиво природне материјале.

А.Ђ.

 

 

INTERNIRCI-VENCI-(3)

У знак сећања на Кикинђане који су послати у концентрационе логоре 1942. године представници локалне самоуправе, борачких удружења и Друштва српско-норвешког пријатељства положили су венце на споменик интернирцима. Немачки фашисти, на Ђурђевдан, интернирали су 46-оро суграђана у логоре у Норвешку.

– Наши суграђани су са 4.500 Југословена, смештени у 36 логора смрти, а највише Кикинђана заробљено је у логору Бејсфорд, на десетак километара од града Нарвика. Имена исписана на плочама споменика доказ су њихове храбрости, спремности на жртву у борби за слободу и њихове бесмртности – рекао је Тибор Фиреди, секретар кикиндског Друштва српско-норвешког пријатељства. – Старији и болесни стрељани су већ 16. и 17. јула, а многи су пресељени у друге логоре где су били на принудном раду, мучени и изгладњивани. Град је у њихову славу подигао споменик који подсећа на њихову храброст и страдања.

Вратило се свега седморо Кикинђана: Ника Бањин, Славко Вукић, Чеда Ђомпарин, Стеван Михаилов, Стеван Сивчев, Јоца Станић и Жарко Стојков. Они су истицали велике страхоте које су доживели у логору. Исто тако сведочили су о помоћи и пријатељству локалног становништва у Нарвику. У знак сарадње два народа прва Декларација о пријатељству између Нарвика и Кикинде потписана 6. октобра 1966, а обновљена је пет деценија касније.

– Важно је да негујемо културу сећања на све оне који су дали своје животе како би ми живели у слободи. Тешка и зла времена изнедрила су и нешто добро, пријатељство између Кикинде и Нарвика које траје – навео је Жељко Раду, члан Градског већа.

На формирање Југословенско – норвешког друштва највише утицаја су имали интернирци. Споменик страдалима, дело академског вајара мр Слободана Којића, подигнут је 1975. године.

А.Ђ.

UTRON-2-(1)
Драгоцени писани трагови о златном добу овдашњег туризма и угоститељства, а посебно хотелијерства, сачувани у гласилу „Утрон“, који је уређивала Јелена Ђурашин, с мноштвом занимљивости о „Нарвику“ које данас делују нестварно. У осмој и деветој деценији прошлог века походили нас, сем домаћих, и туристи, уметници и спортисти из европских земаља, али и из Африке, Азије, па чак и – космонаути.
Да није писаних трагова казивање о златној ери кикиндског угоститељства и хотелијерства свело би се на магловито, све блеђе, присећање времешних мештана и њихову  неубедљиву тврдњу – да смо крајем претходног миленијума били значајна тачка не само на југословенској, него и на европској туристичкој мапи. Најпоузданији сведок најизраженијег тржишног узлета у историји тадашње радне организације „Низија“ у условима договорне економије, јесте у Завичајном оделењу Градске библиотеке сачувани непотпуни комплет „Утрона“.
Овај латинични двомесечник угледао је светлост дана почетком 1986. године, с адресом у улици Маршала Тита 6, с Јеленом Ђурашин, професором српског језика и књижевности, као главним и одговорним уредником. Поред ове даме с у Уређивачком одбору били су запослени у УТРО „Низија“ Мирјана Недин, Милка Мандић, Олга Варга, Ратко Кнежевић, Владимир Видачек, Невенка Пекаревић, Јожеф Јанош и Милица Јелисавац. Први сарадници вредној Јелени били су њен супруг Милош Ђурашин, архитекта иначе, и медијски посленик Момчило Стојков.
„Утрон“ није био на киосцима, него је дељен запосленима у „Низији“ – створеној фузијом Угоститељског предузећа „Авала“ и неколико година раније основаног „Нарвика“, али и редовном поштом слат на најважније пословне и друштвене адресе.
Већ на почетку прелиставања уочава се копча уређивачког концепта са наслоном на тадашњу идеолошку матрицу, што је, иначе, мање више, било својствено тадашњој комплетној штампи у држави. Друштвено-политички систем налагао је неизоставна одговарајућа правила у новинарској бранши. У том смислу не треба да чуди писање о годишњици  Брозове смрти и у том контексту објављивање пригодне репортаже о најбољој радници у ћевабџиници Мари Шербули, која се са сетом и поносом присећа 25. октобра 1969. године. Тада се, као део послуге, нашла у близини председника државе када је овај посетио Ливницу, „па јој се“, како је  изјавила, у том моменту „срце испунило новим узбуђењима и радошћу, а очи напуниле сузама радосницама“. Мара се поверила новинару „Утрона“ Моми Стојкову да је, усхићена призором, у заносу, пожелела да –  пољуби Тита. Није се, међутим, снашла. Збунила се, те јој оста жал за пољупцем у, како га је назначила – најсрећнијем дану у њеном животу.
Пратио је „Утрон“ из броја у број пригодне датуме, збивања у СК, као и важне догађаје директно или посредно повезане са „Низијом“. На страницама доминирају текстови о самом предузећу, пословним успесима и искушењима који изискују континуирано праћење приходовних, а поготово расходовних ставки  „по јединицама удруженог рада“ и  на нивоу  радне организације.
У  броју с почетка марта 1987. године апострофирана је изјава генералног директора Бошкова – да је привређивање све сложеније у условима када се ионако тешко стиче доходак. Па оптимистички наглашава: „Али смо, у нашој  нискоакумулативној делатности,  уз помоћ дела удруженог рада и уз разумевање друштвено-политичке  заједнице, ипак успели да обезбедимо потребна не мала средства, која смо уложили у повећање услужних и производних  капацитета и побољшање нивоа објеката“.  Затим први човек предузећа, набрајајући шта је све  у том смислу урађено, између осталог, напомиње да  је реконструисан стари хотел, да су обновљени скоро сви угоститељски објекти у граду и селима,  да су адаптирана три објекта  мотела „Шумица“ и обезбеђено 55 кревета „Б“ категорије, што је у приличној мери растеретило навалу на смештајне капацитете „Нарвика“.
Све ово је лепо некад било, док наказна приватизација није бескрупулозно насрнула на врата не само „Низије“ него и комплетне кикиндске привреде. Остала су само носталгична присећања и, захваљујући „Утрону“, аутентично исписано  сведочење о периоду нешто дужем од деценије када је Кикинда била згодно место за свакодневни ужитак и омиљена дестинација чак и најпробирљивијих хотелско-угоститељских конзумената који су овамо масовно пристизали са свих меридијана.
Насумице прелиставамо „Утрон“, па у броју за март и април 1987. године на насловној страни, поред првомајског уводника, уочавамо опширну информацију о успешном старту новог угоститељског објекта. Ради се о преуређеном  ресторану бившег хотела у пивницу, која је, како је насловљено –  бисер „примењеног“ угоститељства. Пажњу нам заокупља и текст о конобару Драгољубу Адамову и посластичару Николи Кокотовићу, „Нарвиковим“ врхунским мајсторима, који су, у жестокој конкуренцији, побрали ловорике на престижном савезном надметању „Турјуг“ у Загребу.  Адамов је маестрално аранжирао преукусни „банатски ручак“, док је Кокотовић у чувеном загребачком хотелу „Интерконтинентал“, са колегом Михаљем Патарицом из Новог Сад, жири и такмичаре задивио презентациојом комплетног војвођанског менија. Наилазимо на лепу причу о „Нарвиковом“ гостовању у сплитском  хотелу „Парк“ у оквиру манифестације „Недеља војвођанске кухиње и и музике“.Том приликом домаћине је фасцинирало кулинарско умеће кикиндске екипе предвођене легендарним Милошем Димићем у справљању ловачких специјалитета. Гостовање Кикинђана употпуњено је музицирањем тада изузетно популарног оркестра „Ђерам“, који је у то време наступао у „Лалинској соби“.
Окрепљујући шлаг на „медијску торту“ je запис о новоотвореном ноћном клубу „Паун“ кроз разговор са шефом овог хотелског садржаја Драгишом Грујићем. Владала је права еуфорија, због атрактивне стриптизете Тине. „Нарвик“ је у првој деценији постојања био својеврсна атракција конгресног, научног и спортског туризма и врхунске естрадне забаве. Присетимо се Брениних првих корака на позорници. У  пролећном броју „Утрона“ из 1987. године читамо да је у „Нарвик“ пристигла  нова велика група италијанских ловаца. Међу гостима су и туристичке експедиције из Шпаније, Норвешке, Грчке, Мађарске, пословни људи из Немачке…
Примећујемо, посредством новинских прилога, изражену сарадњу „Нарвика“ са колективима из бранше из Загреба, Сплита и Љубљане, суседне Мађарске… „Нарвик“ је, како у броју  за мај-јун 1987.  пише „Утрон“, све популарнији за врхунске спортисте не само из наше земље, него и иностранства. Напомиње се, између осталог, да је наша ватерполо репрезентација, уочи великих надметања, чак у три наврата боравила у Кикинди и била смештена у хотелу. „Нарвик“ је у више наврата био на услузи нашим обема рукометним репрезентацијама, затим најбољим тенисерима бивше Југе, па ватерполо селекцији, учесницима Балканског шампионата у дизању тегова…Гости „Нарвика“ били су и бициклисти Уједињених Арапских Емирата, затим боксери из Габона, рукометашице из Данске…
Када се све сабере може се закључити да је „Утрон“,  од стране Јелене Ђурашин, која нажалост није више са нама, уреднички умешно осмишљен и вешто вођен, заслужује пажњу и поштовање, те је значајна карика  такозваној  „фабричкој штампи“  нашег града у доба самоуправљања. Лист је посебно драгоцен за будуће истраживаче прошлости Кикинде не само у медијском, него и ширем друштвеном смислу.
УГОСТИЛИ И КОСМОНАУТЕ
За „Нарвик“ је, а и за саму Кикинду, посебно значајан догађај од 11. септембра 1987. године. „Утрон“ тим поводом бележи: „Били смо домаћини за двоје космонаута – Павела Поповича Романова из Совјетског Савеза и Луси Шенон из Сједињених Америчких Држава. Космонаути су  учествовали на  Светском првенству у ракеташтву и моделарству у нашој земљи, па слободан дан искористили да посете Кикинду у пратњи нашег познатог научника Миливоја Југина, иначе рођеног у Кикинди. Том приликом, након разговора с грађанима на тргу, за њих је организован пријем у „Нарвику“.
ДОМАЋИНИ ФИЛМАЏИЈАМА
Хотел „Нарвик“ је много пута био домаћин филмским и телевизијским ствараоцима – пише „Утрон“ у летњем  броју из 1988. године, уз напомену да су овога пута гости били чланови Филмске заједнице Београда, „који су летос у Кикинди и њеној околини  снимали играни филм „Атоски вртови“, чији је режисер Стојан Сточић, а сарадник на сценарију Раша Попов“.
-Боравак у „Нарвику“, где су филмаџије  имале и своје просторије, омогућио је екипи и глумцима (Неди Арнерић, Жарку Лаушевићу и другима) изванредне услове да могу  што боље да обаве посао и направе квалитетан  филм – закључује „Утрон“.
М.Иветић
NARVIK-NEKAD-hotel

Двомесечно гласило „Утрон“ у деветој деценији прошлог века било је својеврсно медијско огледало тадашњег јединственог друштвеног предузећа „Низија“. У мноштву занатски вешто обрађених тема из периода златног доба кикиндског угоститељства, а посебно хотелијерства, издвајамо драгоцене информације и занимљивости о „Авали“, а посебно о „Нарвику“, тада једној од најпрестижнијих југословенских фирми у бранши, а данас – архитектонском руглу Кикинде

„Двадесети фебруар ове године биће златним словима уписан у историју нашег колектива. Тог дана после вишемесечних припрема, отворени су нови садржаји у хотелу „Нарвик“, као и нов, савремени, специјализовани угоститељски објекат. Реч је о ноћном клубу „Паун“ у међупростору између спратова, затим о слободној  царинској продавници популарном „фри-шопу“ и о такозваној „Црвеној сали“ – свечаном кутку  за пригодне колективне или пак породичне ручкове и прославе. У згради бившег хотела „Авала“ отворена је нова пивница“.

Ово је уводни део ударног текста седмог броја листа „Утрон“ с почетка 1987. године насловљен „У корак са светским угоститељством и туризмом“. Лист бележи да је у априлу 1987. године у новоотворену пивницу „Авале“ дневно свраћало око 300 гостију. За један дан точило се у просеку – 500 литара пива.

А  зашто „Утрон“?  Језичка кованица изведена од назива Угоститељско-туристичка радна организација допуњена првим словом речи „Низија“ – тада актуелне друштвене фирме настале обједињавањем „Авале“, која је држала локално угоститељство, и „Нарвика“. Идеју о гласилу  овог предузећа осмислио је и спровео у дело његов тадашњи први човек Томислав Бата Бошков, који је словио  за изузетно предузимљивог привредника са истанчаним осећајем за маркетинг и информисање.

„Утрон“ је, иначе, једно од више гласила из локалног медијског корпуса званог „фабричка штампа“ карактеристичног за последње деценије самоуправног социјализма.

Узимајући у обзир тадашње ограничавајуће техничке и технолошке могућности „производње“ информација и штампања новина у  поређењу с данашњим  условима, може се закључити да „Утрон“ заслужује све  похвале.

Лепота града- хотел некад

Ове новине опстале су  неколико година, до момента када су се „Авала“ и „Нарвик“ раздвојили. Не знамо да ли је сачувана комплетна продукција „Утрона“. Одређени број примерака из 1987. и 1988. године проналазимо у Завичајном одељењу Градске библиотеке захваљујући предусретљивости и љубазности тамошњег радног особља.

Посебну пажњу привлаче прилози о „Нарвику“ – тада светлом примеру кикиндске привреде,  светионику војвођанског хотелијерства, после београдског „Метропола“ по свим параметрима пословања,  1987. и 1988. године званично другој по квалитету хотелско-угоститељској дестинацији у Србији. У размишљању се намеће паралела између тада блиставог „Нарвика“ као друштвеног предузећа и његовог данашњег руинираног, скоро па апокалиптичног, здања као последице наказне приватизације подупрте немаром и неодговорношћу оних који су велелепни хотел лако купили и још лакше га уништили.

Садашњи изглед „Нарвика”

У „Утрону“ налазимо разноврсне информације, почев од обичних вести, преко извештаја са терена и „записа са лица места“, разговора са запосленима, ауторских прилога, репортажа, интервјуа, до карикатура у форми, како их је аутор насловио – „сличица из наших причица“… Да не занемаримо веома читану „лековиту“ рубрику са именима запослених који су дисциплински кажњени.

Главни и одговорни уредник листа била је Јелена Ђурашин, с дипломом професора српског језика и књижевности. О прелому се, у својству техничког уредника, старао чувени зрењанински новинар Момчило Стојков, фоторепортери  су били Светозар Гунић и Љуба Милосављевић, док је илустрације и карикатуре радио наш суграђанин Милош Ђурашин, архитекта  по струци, иначе супруг прве даме редакције. Лист је штампан у зрењанинској Графичкој радној организацији „Будућност“.

Јелена Ђурашин

-Није тада било лако направити добре новине – каже Милош Ђурашин, присећајући се времена када је био ангажован у  „Утрону“. – Јелена је волела новинарски позив, у потпуности му се тада посветила. Лист је бесплатно дељен запосленима у предузећу. Радо је био читан. Све је трајало неколико година. Не могу тачно да се сетим када је последњи број изашао из штампе. Време је учинило своје. Остало је лепо сећање на период ентузијазма и младалачког заноса…

Превасходна намена „Утрона“ је била да запослене упозна са свим збивањима у радном колективу. Доминирала је афирмативна порука, али је било и критичких тонова. Текстови су ваљано осмишљавани и  редакторски веома квалитетно обрађивани. Није ни чудо, јер је Јелена, са уредничке позиције непрекидно инсистирала на језичкој чистоти.

Милош Ђурашин

ЈЕЛЕНА

Јелена Ђурашин је након гашења „Утрона“ отишла у просвету. До пензионисања је, као професор српског језика, радила у Основној школи „Вук Караџић“. Преминула је пре годину дана, након дуге и тешке болести. Она и Милош имају сина Стефана и ћерку Ану, који живе у Београду, а од ћерке и унуку Инес.

КОНОБАРИ ЈАЧИ ОД  ПОДЗЕМЉА

У  „Утрону“ у броју за март и април 1987. године уочавамо текст с необичним насловом „Конобари бољи од Подземља“ о турниру у малом фудбалу у оквиру радне организације одржаном у Спортско-рекреационом центру „Језеро“. Сем неуобичајеног назива губитничке екипе, новинар наглашава да су у њој били све активни фудбалери  Ћулибрк, Грубор, Ашкић, Босанчић, Ковачевић и Јевтић. За победнички састав, који је словио за тоталног аутсајдера, наступили су чисти спортски рекреативци који на послу конобаришу – Балањи, Кресоја, Рац, Миолски, Галић Стојановић, Белић, Адамов, Николић, Мађар и Милетић.

.

М. Иветић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

internirci-(1)

Представници локалне самоуправе, градоначелник Никола Лукач, председник Скупштине града Младен Богдан и члан Градског већа Небојша Јованов, борачких удружења и Друштва српско-норвешког пријатељства положили су венце на споменик интернирцима у знак сећања на Кикинђане који су послати у концентрационе логоре. На Ђурђевдан пре 82 године немачки фашисти интернирали су 46-оро суграђана у концентрационе логоре у Норвешкој.

– Највише Кикинђана било је заробљено у логору Бејсфорд који се налази на десетак километара од града Нарвика. Старији и болесни стрељани су половином јула, а многи су пресељени у друге логоре где су мучени. Велике страхоте доживели су у заточеништву, о чему су сведочила седморица суграђана који су преживели голготу. Град је у њихову славу подигао споменик који подсећа на њихову храброст и страдања – подсетио је Тибор Фиреди, секретар кикиндског Друштва српско-норвешког пријатељства.

Ника Бањин, Славко Вукић, Чеда Ђомпарин, Стеван Михаилов, Стеван Сивчев, Јоца Станић и Жарко Стојков, вратили су се из Норвешке и истицали помоћ локалног живља и пријатељства. У знак сарадње два народа прва Декларација о пријатељству између Нарвика и Кикинде потписана 6. октобра 1966, а обновљена је 2017. године.

– Одали смо почаст нашим суграђанима који су насилно депортовани у логоре широм Норвешке. Трудимо се да одржавамо везе између братских градова узвратним посетама и потписивањем посебних протокола о сарадњи. Нарвик и Кикинда имају посебне, историјске, везе. Потенцијал за сарадњу је велики, а циљ је просперитет и заједнички интереси – казао је Младен Богдан.

Из некадашње Југославије у логоре је интернирао око 4.500 људи међу којима су били и становници Кикинде, Руског Села, Мокрина, Иђоша и Банатског Аранђелова. Око 1.500 њих је преживело и вратило се својим породицама.

А.Ђ.

 

 

 

 

put Ada Kikinda

Зоран Милешевић, некада први човек ДС-а, сада владар из сенке Странке слободе и правде, човек који је довео кикиндску привреду до просјачког штапа, уништавајући директно или индиректно друштвена, а и приватна предузећа, а чији је врхунац каријере уништење „Нарвика”, једног од најбољих хотела у Србији, сада је решио да пређе на следећи ниво и уништи читаву Кикинду.

Сецикеса Милешевић, као некада друмски разбојници, сада покушава да отме 200 милиона динара од грађана Кикинде, поткупљеним судијама и намештеним процесом за званично непостојећи пут Иђош – Ада. Својевремено представљен као један од „најзначајнијих грађевинских подухвата” на северу Баната, овај пут заједно са мостом на Тиси код Аде остао је симбол јавашлука ДС-а и негових перјаница и извођача, где се, по опробаној формули и замисли идејних твораца, под маском капиталних пројеката, одвијала отимачина буџетског новца.

Пут Иђош-Ада

Пајтосу Драгана Ђиласа, то што је опљачкао грађане Кикинде путем покрајинског Фонда за капитална улагања, кроз пропалу „инвестицију“ хладњаче од милион евра, која данас труне и распада се, на улазу у град, није довољно. Није му довољно ни што је сопствени ДС држао под хипотеком, од које је на крају отео 50 милиона динара. Није му доста што је већ једном угробарио Кикинду, што је располагао буџетом града како му се прохте, што за време његове власти у Кикинди није отворена ни једна фабрика, ниједно радно место, напротив.

Није му доста то што је наместио тендер за изградњу пута Иђош – Ада, ни што је тај исти пут почео да се распада након прве употребе, већ је сада, након више од деценије, дао себи за право да отима новац из буџета свих грађана Кикинде. Новац намењен за изградњу фабрике воде, нових дечјих игралишта, нових вртића и стварања бољих услова за све грађане.

Овај криминалац опет проживљава своју адолесценцију. У то време пљачкао је трафике и крао аутомобиле. Умишља да ће му и овај пут поћи за руком да завуче шапу у градску касу и краде од Кикинђана.

Гробар Зоран Милешевић, очигледно је решио да поново сахрани тек оживелу Кикинду. Сумњивих моралних порива вероватно планира да отети новац уложи у додатно побољшавање услова у „Нарвику” где, према сведочењу својих страначких колега, окупља људе сличног морала и афинитета, док проблем несносног смрада који се шири из штенаре у Хотел и даље нема намеру да реши.

Оно што јесте сигурно, његовим џеповима без дна увек треба још туђег новца. Са новцем који нам отима, свакако може да настави свој луксузни живот на некој егзотичној дестинацији.

Урбанистичко ругло града

Бисер хотелијерства претворен у руину

Пословно- грађевински подухват некакве приватизације и наводне реконструкције довео је некадашњи бисер војвођанског хотелијерства до непрепознатљивости.

На слици овековечена сцена немачког овчара како се купа у базену некада луксузног Хотела, а данас срамног урбанистичког ругла у центру града, пре неколико година испливала је у јавност изазвавши неверицу и згражавање грађана.

За неверицу: уместо елитних гостију- вучјак

 

error: Content is protected !!