narvik Arhive | Kikindski portal

(VIDEO) Gost podkasta je Dejan Pudar, zamenik gradonačelnika

Jelena Trifunović November 23, 2025

Tradicionalno i višedecenijsko prijateljstvo norveškog i srpskog naroda i bratskih gradova Narvika i Kikinde datira iz vremena Drugog svetskog rata kada je na Đurđevdan 1942, godine 46 naših sugrađana antifašista internirano u logor Bejsford na krajnjem severu Norveške.

Norvežani su uz rizik po vlastitu sigurnost u okupiranoj Norveškoj pomagali našim ljudima da prežive u surovim klimatskim i logorskim uslovima dostavljajući im krišom hranu, odeću, lekove i obuću.

Nedavno je delegacija grada Kikinde koju je predvodio Dejan Pudar, zamenik gradonačelnika, gost našeg podkasta, boravila u višednevnoj poseti Narviku, kojom prilikom se razgovaralo o perspektivama saradnje.

Skulptura „Kikinđanka“, kao zalog prijateljstva, postavljena u Biblioteci grada Narvika

Aleksandra Djuran November 15, 2025

Nakon što su predstavnici regije Norland u septembru posetili Kikindu, delegacija našeg grada, predvođena zamenikom gradonačelnika Dejanom Pudarom, boravila je od 12. do 15. novembra u Narviku u Norveškoj. Povod posete bio je jačanje dugogodišnjeg prijateljstva dva bratska grada.

Ovom prilikom stanovnicima Narvika poklonjena je monumentalna skulptura „Kikinđanka“, kao simbol prijateljstva i solidarnosti. Skulpturu su izradili vajari Biljana Popović i Jovan Blat, po grafičkom rešenju Vladislava Gajskog, a na inicijatvu v.d. direktora Kulturnog centra Marka Markovljeva, koji je takođe bio u Narviku. Svečana ceremonija otkrivanja održana je u Biblioteci grada Narvika, a ovom događaju prisustvovao je i Lav Pajkić, državni sekretar u Ministarstvu kulture.

-Kikindu i Narvik veže dugogodišnje prijateljstvo nastalo tokom Drugog svetskog rata, pošto je deo stanovnika našeg grada interniran na prisilan rad u nemačke logore u Norveškoj – istakao je ovom prilikom Dejan Pudar. – Golgota koju su prošli naši preci i pomoć koju su imali od stanovnika Narvika učvrstilo je višedecenijsko prijateljstvo dva naroda i dva grada. Deklaracija o prijateljstvu potpisana je šezdesetih godina prošlog veka i od tada se ono neguje i nadograđuje. Skulptura „Kikinđanka“ podseća na prošlost, ali je i zalog buduće saradnje dva naroda.

Među prisutnima su bili i predsednik regiona Nordland Eividin Holst i poslanica Hilde Grande.

– Duboko smo zahvalni na ovom poklonu. Ovaj velikodušan gest simbolizuje toplo i trajno prijateljstvo naših dveju lokalnih zajednica – naveo je zamenik gradonačelnika Narvika, Rune Ernest Ostergen.

A. Đ.

Poseta Norvežana našem gradu: Srednjoškolci Narvika i Kikinde pišu nove stranice prijateljstva

Aleksandra Djuran October 29, 2025

Srednjoškolci iz Narvika, njih 10, sa dvoje profesora, tokom tri dana borave u našem gradu. Nakon što su kikindski gimnazijalci letos bili u Norveškoj, njihovi vršnjaci su im uzvratili posetu . Ponovna razmena učenika dogovorena je prilikom posete delegacije Norlanda Vojvodini u septembru, a pod pokroviteljstvom Pokrajinske Skupštine, grada Kikinde i KCK i Pokrajine Norland i grada Narvika.

Nora Ostensen je prvi put u Kikindi i sa nama je podelila svoje utiske:

-Jako je lep grad i uzbuđena sam što sam u prilici da se upoznam sa svim znamenitostima i osobenostima vašeg grada. Volim da putujem i za mene je ovo veliko iskustvo. Kikinda i Narvik su prijateljski gradovi već dugo i drago mi je što je moja generacija dobila priliku da obnovi i učvrsti bratske veze između dve zemlje.

I Martin Rantanen je istakao koliko mu se sviđa naša sredina.

-Grad je prelep. Ima puno starih zgrada koje svedoče o prošlosti. Prijateljstvo dva naroda nastalo je tokom Drugog svetskog rata kada su naše dede pomogle Kikinđanima, koji su bili zatočeni u nemačkim logorima, da prežive. Na nama je da održimo dugogodišnje prijateljstvo ovakvim posetama i razmenama – kazao je Martin.

Gimnazijalci su, sa svojim profesorima, krajem avgusta boravili u Narviku i jedva su čekali priliku da uzvrate gostoprimstvo, napomenuli su Ana Momčilov i Ognjen Đomparin.

-Norveška je prelepa zemlja i potpuno drugačija od Srbije. Tokom boravka tamo puno toga smo naučili o kulturi, običajima, ali i načinu života. Ipak, najvažnije je što smo upoznali vršnjake i, nadam se, stekli prijatelje za ceo život – ispričala je Ana.

Prijem za učenike i profesore upriličio je gradonačelnik Mladen Bogdan, zajedno sa članovima Gradskog veća Marijanom Mirkov i Tihomirom Farkašem. Prvi čovek grada poželeo im je dobrodošlicu i izrazio nadu da će gosti iz Norveške opet doći kod nas.

-Hvala vam što ste se odlučili da prevalite dug put i prvi put dođete u Srbiju i Kikindu. Dugogodišnje prijateljstvo bratskih gradova traje više decenija i krase ga čvrste veze i dobri odnosi. Prva Povelja o bratimljenju potpisana je 1966. i to je bio prvi ovakav dokument koji je naš grad potpisao. Obnovili smo Deklaraciju o prijateljstvu 2017. godine i time još jednom potvrdili koliko nam je ona važna. Želja nam je da naše prijateljstvo ostane trajno, a podsetiću da je „rođeno“ u strahotama i stradanjima tokom Drugog svetskog rata kada je pružena maksimalna podrška internircima iz Srbije da prežive i dožive kraj rata. Večno smo zahvalni bratskom norveškom narodu što je pokazao hrabrost. Važno je da sačuvamo sećanje, ali i da unapredimo naše odnose u godinama koje dolaze i upravo razmenom učenika u tome ćemo i uspeti – precizirao je gradonačelnik Bogdan koji je na poklon dobio i knjigu o prirodnim lepotama Norveške.

Pored kulturnih i istorijskih znamenitosti na teritoriji grada Norvežani su posetili i Novi Sad i Melence.

Već narednog meseca delegacija lokalne samouprave posetiće Narvik. Ovom prilikom biće odneta i monumentalna skulptura „Kikinđanka“ koja će biti još jedan podsetnik na bratstvo dva grada.

A.Đ.

„Banaćanka“ – novi simbol prijateljstva Kikinde i Narvika

Aleksandra Djuran June 1, 2025

Prijateljstvo bratskih gradova, Kikinde i Narvika, nastalo tokom Drugog svetskog rata, biće obogaćeno monumentalnom skulpturom od terakote. „Banaćanka“ će svoje mesto pronaći u parku skulptura u Norveškoj, u kojem se nalaze dela poznatih umetnica ove zemlje.

Skulpturu, koja predstavlja naš narod, tradiciju, nematerijalno kulturno nasleđe ovog dela Banata, izradili su sugrađanin Jovan Blat, master vajarstva i Biljana Popović, doktor vajarstva, zaposlena kao profesor u školi.

-Inicijativa je potekla od v.d. direktora Kulturnog centra Marka Markovljeva. Tokom boravka u Narviku, posetio je park skulptura i došao na ideju da bi se i skulptura devojke u banatskoj nošnji odlično uklopila – saznajemo od Blata.

Biljana Popović bila je učesnica Internacionalnog simpozijuma u terakoti „Tera“ 2014. godine i rado je prihvatila da pomogne u izradi „Banaćanke“.

-Njena specijalnost je izrada etno motiva, odnosno devojaka u nošnjama, tako da je izbor pao nju. Skulpturu smo započeli tokom zimskog raspusta, a ovih dana biće potpuno završena. Ostali su sitni detalji – pojašnjava naš sagovornik.

Rad je u obimu 90 centimetara, koliko je i širina suknje u najširem delu i visine je 2,5 metara.

-Predstavlja devojku staru dvadesetak godina u banatskoj nošnji koja drži u ruci snop žita. Nošnju smo izučavali putem interneta, a imali smo priliku i da je još bolje sagledamo u Narodnom muzeju. Nošnja se sastoji od crvenog jeleka i istoj takvoj pregači, sa belom bluzom i suknjom. Na glavi ima kapu „zlataru“ koja je sinonim za narodni zlatovez i koja je reprodukcija one pohranjene u Muzeju. Ovih dana biće ispečene perlice koje će nakon glaziranja krasiti kapu kao dukate. Snop žita simbolizuje rodnu banatsku crnicu, a posebno što je kompletna skulptura izrađena od kikindske gline – pojašnjava Jovan Blat.

Tri nedelje bilo je potrebno za izradu same skulpture.

-Nakon toga ofarbana je zemljanim bojama koje su sušile mesec dana. Nakon toga je skulptura, koja je iz dva dela, ispečena. Nije bilo mogućnosti da bude monolitna zbog transporta u Norvešku. Nakon toga ponovo je ofarbana i to beton bojama koje su postojane. Skulptura će se nalaziti napolju, a u Norveškoj je hladno i klima je oštra, tako da je važno da i boje budu što dugotrajnije – precizirao je autor „Banaćanke“.

I gosti iz Narvika, koji su nedavno boravili u Kikindi, videli su vajarsko delo.

-Oni su oduševljeni i jedva čekaju da skulpturu predstave svojim sunarodnicima. Čast mi je i privilegija što sam, na neki način, doprineo prijateljstvu dva naroda koje traje već osam decenija – zaključio je Jovan Blat.

Naš sugrađanin je viši stručni saradnik na katedri za vajarstvo Akademije umetnosti u Novom Sadu i otkrio nam je da je završio još jedan veliki projekat:

-Završio sam skulpturu instalacije „Dobro drvo“, po dečijoj priči, koja se nalazi u ulazu Kulturnog centra. Reč je o drvetu visokom oko sedam metara koja ispunjava deo stepeništa. Izrađena je od čelika, a nju će krase ptice od terakote i to ptice koje se mogu videti u Kikindi i okolini.

LEPO LICE

I u ranijem periodu Blat je radio portrete i biste. Pamte se tridesetak rok legendi od terakote. Postavku su predvodili Mik Džeger i Kit Ričards, a društvo su im pravili Igi Pop, Džon Bon Džovi, Elvis Prisli, Džimi Hendriks, Bob Dilan, Angus Jang, Bob Marli i drugi.

-Prvi put sam vajao ljudsku figuru kao veliku terakotu. Za to je neophodna ideja i model po kom radiš. Najvažnije je osmisliti da skulptura stoji samostalno i kada se u tome uspe ide zidanje. Malo muke imali smo oko ruku koje su od tela prilikom izrade, jedna šaka je naslonjena na kuk, a u drugoj je snop žita. Lice je radila koleginica Biljana u čemu je nenadmašna. Dvoumili smo između poznatih glumica, ali na kraju je lice produkt vajarske zamisli i skup je nekoliko lica – naveo je Blat.

AMBICIOZNI PLANOVI

Priprema dve paralelne izložbe od kojih će jedna biti apstrakcija, a druga figuracija ptica.

-Jedna od dve izložbe biće predstavljena i Kikinđanima i, mislim, da će to biti ona o pticama na vodi. Planiram da istu izložbu „uTISAk“ napravim i u Kulturnom centru u Bečeju jer se tiče i moje velike ljubavi, reke Tise – saznali smo od Jovana Blata.

Dodaje i da je priroda njegova neiscrpna inspiracija. Isto tako prilikom izrade skulptura koristi isključivo prirodne materijale.

A.Đ.

Sećanje na Kikinđane internirane u logore smrti

Aleksandra Djuran May 6, 2025

U znak sećanja na Kikinđane koji su poslati u koncentracione logore 1942. godine predstavnici lokalne samouprave, boračkih udruženja i Društva srpsko-norveškog prijateljstva položili su vence na spomenik internircima. Nemački fašisti, na Đurđevdan, internirali su 46-oro sugrađana u logore u Norvešku.

– Naši sugrađani su sa 4.500 Jugoslovena, smešteni u 36 logora smrti, a najviše Kikinđana zarobljeno je u logoru Bejsford, na desetak kilometara od grada Narvika. Imena ispisana na pločama spomenika dokaz su njihove hrabrosti, spremnosti na žrtvu u borbi za slobodu i njihove besmrtnosti – rekao je Tibor Firedi, sekretar kikindskog Društva srpsko-norveškog prijateljstva. – Stariji i bolesni streljani su već 16. i 17. jula, a mnogi su preseljeni u druge logore gde su bili na prinudnom radu, mučeni i izgladnjivani. Grad je u njihovu slavu podigao spomenik koji podseća na njihovu hrabrost i stradanja.

Vratilo se svega sedmoro Kikinđana: Nika Banjin, Slavko Vukić, Čeda Đomparin, Stevan Mihailov, Stevan Sivčev, Joca Stanić i Žarko Stojkov. Oni su isticali velike strahote koje su doživeli u logoru. Isto tako svedočili su o pomoći i prijateljstvu lokalnog stanovništva u Narviku. U znak saradnje dva naroda prva Deklaracija o prijateljstvu između Narvika i Kikinde potpisana 6. oktobra 1966, a obnovljena je pet decenija kasnije.

– Važno je da negujemo kulturu sećanja na sve one koji su dali svoje živote kako bi mi živeli u slobodi. Teška i zla vremena iznedrila su i nešto dobro, prijateljstvo između Kikinde i Narvika koje traje – naveo je Željko Radu, član Gradskog veća.

Na formiranje Jugoslovensko – norveškog društva najviše uticaja su imali internirci. Spomenik stradalima, delo akademskog vajara mr Slobodana Kojića, podignut je 1975. godine.

A.Đ.

Prelistavamo štampu bivših društvenih preduzeća u našem gradu (2): Vredno štivo za istraživanja

Aleksandra Djuran March 13, 2025

Dragoceni pisani tragovi o zlatnom dobu ovdašnjeg turizma i ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, sačuvani u glasilu „Utron“, koji je uređivala Jelena Đurašin, s mnoštvom zanimljivosti o „Narviku“ koje danas deluju nestvarno. U osmoj i devetoj deceniji prošlog veka pohodili nas, sem domaćih, i turisti, umetnici i sportisti iz evropskih zemalja, ali i iz Afrike, Azije, pa čak i – kosmonauti.

Da nije pisanih tragova kazivanje o zlatnoj eri kikindskog ugostiteljstva i hotelijerstva svelo bi se na maglovito, sve bleđe, prisećanje vremešnih meštana i njihovu neubedljivu tvrdnju – da smo krajem prethodnog milenijuma bili značajna tačka ne samo na jugoslovenskoj, nego i na evropskoj turističkoj mapi. Najpouzdaniji svedok najizraženijeg tržišnog uzleta u istoriji tadašnje radne organizacije „Nizija“ u uslovima dogovorne ekonomije, jeste u Zavičajnom odelenju Gradske biblioteke sačuvani nepotpuni komplet „Utrona“.

Ovaj latinični dvomesečnik ugledao je svetlost dana početkom 1986. godine, s adresom u ulici Maršala Tita 6, s Jelenom Đurašin, profesorom srpskog jezika i književnosti, kao glavnim i odgovornim urednikom. Pored ove dame s u Uređivačkom odboru bili su zaposleni u UTRO „Nizija“ Mirjana Nedin, Milka Mandić, Olga Varga, Ratko Knežević, Vladimir Vidaček, Nevenka Pekarević, Jožef Janoš i Milica Jelisavac. Prvi saradnici vrednoj Jeleni bili su njen suprug Miloš Đurašin, arhitekta inače, i medijski poslenik Momčilo Stojkov.

„Utron“ nije bio na kioscima, nego je deljen zaposlenima u „Niziji“ – stvorenoj fuzijom Ugostiteljskog preduzeća „Avala“ i nekoliko godina ranije osnovanog „Narvika“, ali i redovnom poštom slat na najvažnije poslovne i društvene adrese.

Već na početku prelistavanja uočava se kopča uređivačkog koncepta sa naslonom na tadašnju ideološku matricu, što je, inače, manje više, bilo svojstveno tadašnjoj kompletnoj štampi u državi. Društveno-politički sistem nalagao je neizostavna odgovarajuća pravila u novinarskoj branši. U tom smislu ne treba da čudi pisanje o godišnjici Brozove smrti i u tom kontekstu objavljivanje prigodne reportaže o najboljoj radnici u ćevabdžinici Mari Šerbuli, koja se sa setom i ponosom priseća 25. oktobra 1969. godine. Tada se, kao deo posluge, našla u blizini predsednika države kada je ovaj posetio Livnicu, „pa joj se“, kako je izjavila, u tom momentu „srce ispunilo novim uzbuđenjima i radošću, a oči napunile suzama radosnicama“. Mara se poverila novinaru „Utrona“ Momi Stojkovu da je, ushićena prizorom, u zanosu, poželela da – poljubi Tita. Nije se, međutim, snašla. Zbunila se, te joj osta žal za poljupcem u, kako ga je naznačila – najsrećnijem danu u njenom životu.

Pratio je „Utron“ iz broja u broj prigodne datume, zbivanja u SK, kao i važne događaje direktno ili posredno povezane sa „Nizijom“. Na stranicama dominiraju tekstovi o samom preduzeću, poslovnim uspesima i iskušenjima koji iziskuju kontinuirano praćenje prihodovnih, a pogotovo rashodovnih stavki „po jedinicama udruženog rada“ i na nivou radne organizacije.

U broju s početka marta 1987. godine apostrofirana je izjava generalnog direktora Boškova – da je privređivanje sve složenije u uslovima kada se ionako teško stiče dohodak. Pa optimistički naglašava: „Ali smo, u našoj niskoakumulativnoj delatnosti, uz pomoć dela udruženog rada i uz razumevanje društveno-političke zajednice, ipak uspeli da obezbedimo potrebna ne mala sredstva, koja smo uložili u povećanje uslužnih i proizvodnih kapaciteta i poboljšanje nivoa objekata“. Zatim prvi čovek preduzeća, nabrajajući šta je sve u tom smislu urađeno, između ostalog, napominje da je rekonstruisan stari hotel, da su obnovljeni skoro svi ugostiteljski objekti u gradu i selima, da su adaptirana tri objekta motela „Šumica“ i obezbeđeno 55 kreveta „B“ kategorije, što je u priličnoj meri rasteretilo navalu na smeštajne kapacitete „Narvika“.

Sve ovo je lepo nekad bilo, dok nakazna privatizacija nije beskrupulozno nasrnula na vrata ne samo „Nizije“ nego i kompletne kikindske privrede. Ostala su samo nostalgična prisećanja i, zahvaljujući „Utronu“, autentično ispisano svedočenje o periodu nešto dužem od decenije kada je Kikinda bila zgodno mesto za svakodnevni užitak i omiljena destinacija čak i najprobirljivijih hotelsko-ugostiteljskih konzumenata koji su ovamo masovno pristizali sa svih meridijana.

Nasumice prelistavamo „Utron“, pa u broju za mart i april 1987. godine na naslovnoj strani, pored prvomajskog uvodnika, uočavamo opširnu informaciju o uspešnom startu novog ugostiteljskog objekta. Radi se o preuređenom restoranu bivšeg hotela u pivnicu, koja je, kako je naslovljeno – biser „primenjenog“ ugostiteljstva. Pažnju nam zaokuplja i tekst o konobaru Dragoljubu Adamovu i poslastičaru Nikoli Kokotoviću, „Narvikovim“ vrhunskim majstorima, koji su, u žestokoj konkurenciji, pobrali lovorike na prestižnom saveznom nadmetanju „Turjug“ u Zagrebu. Adamov je maestralno aranžirao preukusni „banatski ručak“, dok je Kokotović u čuvenom zagrebačkom hotelu „Interkontinental“, sa kolegom Mihaljem Pataricom iz Novog Sad, žiri i takmičare zadivio prezentaciojom kompletnog vojvođanskog menija. Nailazimo na lepu priču o „Narvikovom“ gostovanju u splitskom hotelu „Park“ u okviru manifestacije „Nedelja vojvođanske kuhinje i i muzike“.Tom prilikom domaćine je fasciniralo kulinarsko umeće kikindske ekipe predvođene legendarnim Milošem Dimićem u spravljanju lovačkih specijaliteta. Gostovanje Kikinđana upotpunjeno je muziciranjem tada izuzetno popularnog orkestra „Đeram“, koji je u to vreme nastupao u „Lalinskoj sobi“.

Okrepljujući šlag na „medijsku tortu“ je zapis o novootvorenom noćnom klubu „Paun“ kroz razgovor sa šefom ovog hotelskog sadržaja Dragišom Grujićem. Vladala je prava euforija, zbog atraktivne striptizete Tine. „Narvik“ je u prvoj deceniji postojanja bio svojevrsna atrakcija kongresnog, naučnog i sportskog turizma i vrhunske estradne zabave. Prisetimo se Breninih prvih koraka na pozornici. U prolećnom broju „Utrona“ iz 1987. godine čitamo da je u „Narvik“ pristigla nova velika grupa italijanskih lovaca. Među gostima su i turističke ekspedicije iz Španije, Norveške, Grčke, Mađarske, poslovni ljudi iz Nemačke…

Primećujemo, posredstvom novinskih priloga, izraženu saradnju „Narvika“ sa kolektivima iz branše iz Zagreba, Splita i Ljubljane, susedne Mađarske… „Narvik“ je, kako u broju za maj-jun 1987. piše „Utron“, sve popularniji za vrhunske sportiste ne samo iz naše zemlje, nego i inostranstva. Napominje se, između ostalog, da je naša vaterpolo reprezentacija, uoči velikih nadmetanja, čak u tri navrata boravila u Kikindi i bila smeštena u hotelu. „Narvik“ je u više navrata bio na usluzi našim obema rukometnim reprezentacijama, zatim najboljim teniserima bivše Juge, pa vaterpolo selekciji, učesnicima Balkanskog šampionata u dizanju tegova…Gosti „Narvika“ bili su i biciklisti Ujedinjenih Arapskih Emirata, zatim bokseri iz Gabona, rukometašice iz Danske…

Kada se sve sabere može se zaključiti da je „Utron“, od strane Jelene Đurašin, koja nažalost nije više sa nama, urednički umešno osmišljen i vešto vođen, zaslužuje pažnju i poštovanje, te je značajna karika takozvanoj „fabričkoj štampi“ našeg grada u doba samoupravljanja. List je posebno dragocen za buduće istraživače prošlosti Kikinde ne samo u medijskom, nego i širem društvenom smislu.

UGOSTILI I KOSMONAUTE

Za „Narvik“ je, a i za samu Kikindu, posebno značajan događaj od 11. septembra 1987. godine. „Utron“ tim povodom beleži: „Bili smo domaćini za dvoje kosmonauta – Pavela Popoviča Romanova iz Sovjetskog Saveza i Lusi Šenon iz Sjedinjenih Američkih Država. Kosmonauti su učestvovali na Svetskom prvenstvu u raketaštvu i modelarstvu u našoj zemlji, pa slobodan dan iskoristili da posete Kikindu u pratnji našeg poznatog naučnika Milivoja Jugina, inače rođenog u Kikindi. Tom prilikom, nakon razgovora s građanima na trgu, za njih je organizovan prijem u „Narviku“.

DOMAĆINI FILMADŽIJAMA

Hotel „Narvik“ je mnogo puta bio domaćin filmskim i televizijskim stvaraocima – piše „Utron“ u letnjem broju iz 1988. godine, uz napomenu da su ovoga puta gosti bili članovi Filmske zajednice Beograda, „koji su letos u Kikindi i njenoj okolini snimali igrani film „Atoski vrtovi“, čiji je režiser Stojan Stočić, a saradnik na scenariju Raša Popov“.

-Boravak u „Narviku“, gde su filmadžije imale i svoje prostorije, omogućio je ekipi i glumcima (Nedi Arnerić, Žarku Lauševiću i drugima) izvanredne uslove da mogu što bolje da obave posao i naprave kvalitetan film – zaključuje „Utron“.

M.Ivetić

Otrgnuto od zaborava: Svedočanstvo jednog vremena

Jelena Trifunović March 9, 2025

Dvomesečno glasilo „Utron“ u devetoj deceniji prošlog veka bilo je svojevrsno medijsko ogledalo tadašnjeg jedinstvenog društvenog preduzeća „Nizija“. U mnoštvu zanatski vešto obrađenih tema iz perioda zlatnog doba kikindskog ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, izdvajamo dragocene informacije i zanimljivosti o „Avali“, a posebno o „Narviku“, tada jednoj od najprestižnijih jugoslovenskih firmi u branši, a danas – arhitektonskom ruglu Kikinde

„Dvadeseti februar ove godine biće zlatnim slovima upisan u istoriju našeg kolektiva. Tog dana posle višemesečnih priprema, otvoreni su novi sadržaji u hotelu „Narvik“, kao i nov, savremeni, specijalizovani ugostiteljski objekat. Reč je o noćnom klubu „Paun“ u međuprostoru između spratova, zatim o slobodnoj carinskoj prodavnici popularnom „fri-šopu“ i o takozvanoj „Crvenoj sali“ – svečanom kutku za prigodne kolektivne ili pak porodične ručkove i proslave. U zgradi bivšeg hotela „Avala“ otvorena je nova pivnica“.

Ovo je uvodni deo udarnog teksta sedmog broja lista „Utron“ s početka 1987. godine naslovljen „U korak sa svetskim ugostiteljstvom i turizmom“. List beleži da je u aprilu 1987. godine u novootvorenu pivnicu „Avale“ dnevno svraćalo oko 300 gostiju. Za jedan dan točilo se u proseku – 500 litara piva.

A zašto „Utron“? Jezička kovanica izvedena od naziva Ugostiteljsko-turistička radna organizacija dopunjena prvim slovom reči „Nizija“ – tada aktuelne društvene firme nastale objedinjavanjem „Avale“, koja je držala lokalno ugostiteljstvo, i „Narvika“. Ideju o glasilu ovog preduzeća osmislio je i sproveo u delo njegov tadašnji prvi čovek Tomislav Bata Boškov, koji je slovio za izuzetno preduzimljivog privrednika sa istančanim osećajem za marketing i informisanje.

„Utron“ je, inače, jedno od više glasila iz lokalnog medijskog korpusa zvanog „fabrička štampa“ karakterističnog za poslednje decenije samoupravnog socijalizma.

Uzimajući u obzir tadašnje ograničavajuće tehničke i tehnološke mogućnosti „proizvodnje“ informacija i štampanja novina u poređenju s današnjim uslovima, može se zaključiti da „Utron“ zaslužuje sve pohvale.

Ove novine opstale su nekoliko godina, do momenta kada su se „Avala“ i „Narvik“ razdvojili. Ne znamo da li je sačuvana kompletna produkcija „Utrona“. Određeni broj primeraka iz 1987. i 1988. godine pronalazimo u Zavičajnom odeljenju Gradske biblioteke zahvaljujući predusretljivosti i ljubaznosti tamošnjeg radnog osoblja.

Posebnu pažnju privlače prilozi o „Narviku“ – tada svetlom primeru kikindske privrede, svetioniku vojvođanskog hotelijerstva, posle beogradskog „Metropola“ po svim parametrima poslovanja, 1987. i 1988. godine zvanično drugoj po kvalitetu hotelsko-ugostiteljskoj destinaciji u Srbiji. U razmišljanju se nameće paralela između tada blistavog „Narvika“ kao društvenog preduzeća i njegovog današnjeg ruiniranog, skoro pa apokaliptičnog, zdanja kao posledice nakazne privatizacije poduprte nemarom i neodgovornošću onih koji su velelepni hotel lako kupili i još lakše ga uništili.

U „Utronu“ nalazimo raznovrsne informacije, počev od običnih vesti, preko izveštaja sa terena i „zapisa sa lica mesta“, razgovora sa zaposlenima, autorskih priloga, reportaža, intervjua, do karikatura u formi, kako ih je autor naslovio – „sličica iz naših pričica“… Da ne zanemarimo veoma čitanu „lekovitu“ rubriku sa imenima zaposlenih koji su disciplinski kažnjeni.

Glavni i odgovorni urednik lista bila je Jelena Đurašin, s diplomom profesora srpskog jezika i književnosti. O prelomu se, u svojstvu tehničkog urednika, starao čuveni zrenjaninski novinar Momčilo Stojkov, fotoreporteri su bili Svetozar Gunić i Ljuba Milosavljević, dok je ilustracije i karikature radio naš sugrađanin Miloš Đurašin, arhitekta po struci, inače suprug prve dame redakcije. List je štampan u zrenjaninskoj Grafičkoj radnoj organizaciji „Budućnost“.

-Nije tada bilo lako napraviti dobre novine – kaže Miloš Đurašin, prisećajući se vremena kada je bio angažovan u „Utronu“. – Jelena je volela novinarski poziv, u potpunosti mu se tada posvetila. List je besplatno deljen zaposlenima u preduzeću. Rado je bio čitan. Sve je trajalo nekoliko godina. Ne mogu tačno da se setim kada je poslednji broj izašao iz štampe. Vreme je učinilo svoje. Ostalo je lepo sećanje na period entuzijazma i mladalačkog zanosa…

Prevashodna namena „Utrona“ je bila da zaposlene upozna sa svim zbivanjima u radnom kolektivu. Dominirala je afirmativna poruka, ali je bilo i kritičkih tonova. Tekstovi su valjano osmišljavani i redaktorski veoma kvalitetno obrađivani. Nije ni čudo, jer je Jelena, sa uredničke pozicije neprekidno insistirala na jezičkoj čistoti.

JELENA

Jelena Đurašin je nakon gašenja „Utrona“ otišla u prosvetu. Do penzionisanja je, kao profesor srpskog jezika, radila u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“. Preminula je pre godinu dana, nakon duge i teške bolesti. Ona i Miloš imaju sina Stefana i ćerku Anu, koji žive u Beogradu, a od ćerke i unuku Ines.

KONOBARI JAČI OD PODZEMLJA

U „Utronu“ u broju za mart i april 1987. godine uočavamo tekst s neobičnim naslovom „Konobari bolji od Podzemlja“ o turniru u malom fudbalu u okviru radne organizacije održanom u Sportsko-rekreacionom centru „Jezero“. Sem neuobičajenog naziva gubitničke ekipe, novinar naglašava da su u njoj bili sve aktivni fudbaleri Ćulibrk, Grubor, Aškić, Bosančić, Kovačević i Jevtić. Za pobednički sastav, koji je slovio za totalnog autsajdera, nastupili su čisti sportski rekreativci koji na poslu konobarišu – Balanji, Kresoja, Rac, Miolski, Galić Stojanović, Belić, Adamov, Nikolić, Mađar i Miletić.

.

M. Ivetić

Odali počast internircima: Sećanje na nasilno deportovane Kikinđane

Aleksandra Djuran May 6, 2024

Predstavnici lokalne samouprave, gradonačelnik Nikola Lukač, predsednik Skupštine grada Mladen Bogdan i član Gradskog veća Nebojša Jovanov, boračkih udruženja i Društva srpsko-norveškog prijateljstva položili su vence na spomenik internircima u znak sećanja na Kikinđane koji su poslati u koncentracione logore. Na Đurđevdan pre 82 godine nemački fašisti internirali su 46-oro sugrađana u koncentracione logore u Norveškoj.

– Najviše Kikinđana bilo je zarobljeno u logoru Bejsford koji se nalazi na desetak kilometara od grada Narvika. Stariji i bolesni streljani su polovinom jula, a mnogi su preseljeni u druge logore gde su mučeni. Velike strahote doživeli su u zatočeništvu, o čemu su svedočila sedmorica sugrađana koji su preživeli golgotu. Grad je u njihovu slavu podigao spomenik koji podseća na njihovu hrabrost i stradanja – podsetio je Tibor Firedi, sekretar kikindskog Društva srpsko-norveškog prijateljstva.

Nika Banjin, Slavko Vukić, Čeda Đomparin, Stevan Mihailov, Stevan Sivčev, Joca Stanić i Žarko Stojkov, vratili su se iz Norveške i isticali pomoć lokalnog življa i prijateljstva. U znak saradnje dva naroda prva Deklaracija o prijateljstvu između Narvika i Kikinde potpisana 6. oktobra 1966, a obnovljena je 2017. godine.

– Odali smo počast našim sugrađanima koji su nasilno deportovani u logore širom Norveške. Trudimo se da održavamo veze između bratskih gradova uzvratnim posetama i potpisivanjem posebnih protokola o saradnji. Narvik i Kikinda imaju posebne, istorijske, veze. Potencijal za saradnju je veliki, a cilj je prosperitet i zajednički interesi – kazao je Mladen Bogdan.

Iz nekadašnje Jugoslavije u logore je internirao oko 4.500 ljudi među kojima su bili i stanovnici Kikinde, Ruskog Sela, Mokrina, Iđoša i Banatskog Aranđelova. Oko 1.500 njih je preživelo i vratilo se svojim porodicama.

A.Đ.

Grobar „Narvika” nastavlja akciju uništavanja Kikinde: Otimačina čak 200 miliona dinara za nepostojeći „građevinski poduhvat”

Jelena Trifunović April 29, 2023

Zoran Milešević, nekada prvi čovek DS-a, sada vladar iz senke Stranke slobode i pravde, čovek koji je doveo kikindsku privredu do prosjačkog štapa, uništavajući direktno ili indirektno društvena, a i privatna preduzeća, a čiji je vrhunac karijere uništenje „Narvika”, jednog od najboljih hotela u Srbiji, sada je rešio da pređe na sledeći nivo i uništi čitavu Kikindu.

Secikesa Milešević, kao nekada drumski razbojnici, sada pokušava da otme 200 miliona dinara od građana Kikinde, potkupljenim sudijama i nameštenim procesom za zvanično nepostojeći put Iđoš – Ada. Svojevremeno predstavljen kao jedan od „najznačajnijih građevinskih poduhvata” na severu Banata, ovaj put zajedno sa mostom na Tisi kod Ade ostao je simbol javašluka DS-a i negovih perjanica i izvođača, gde se, po oprobanoj formuli i zamisli idejnih tvoraca, pod maskom kapitalnih projekata, odvijala otimačina budžetskog novca.

Pajtosu Dragana Đilasa, to što je opljačkao građane Kikinde putem pokrajinskog Fonda za kapitalna ulaganja, kroz propalu „investiciju“ hladnjače od milion evra, koja danas trune i raspada se, na ulazu u grad, nije dovoljno. Nije mu dovoljno ni što je sopstveni DS držao pod hipotekom, od koje je na kraju oteo 50 miliona dinara. Nije mu dosta što je već jednom ugrobario Kikindu, što je raspolagao budžetom grada kako mu se prohte, što za vreme njegove vlasti u Kikindi nije otvorena ni jedna fabrika, nijedno radno mesto, naprotiv.

Nije mu dosta to što je namestio tender za izgradnju puta Iđoš – Ada, ni što je taj isti put počeo da se raspada nakon prve upotrebe, već je sada, nakon više od decenije, dao sebi za pravo da otima novac iz budžeta svih građana Kikinde. Novac namenjen za izgradnju fabrike vode, novih dečjih igrališta, novih vrtića i stvaranja boljih uslova za sve građane.

Ovaj kriminalac opet proživljava svoju adolescenciju. U to vreme pljačkao je trafike i krao automobile. Umišlja da će mu i ovaj put poći za rukom da zavuče šapu u gradsku kasu i krade od Kikinđana.

Grobar Zoran Milešević, očigledno je rešio da ponovo sahrani tek oživelu Kikindu. Sumnjivih moralnih poriva verovatno planira da oteti novac uloži u dodatno poboljšavanje uslova u „Narviku” gde, prema svedočenju svojih stranačkih kolega, okuplja ljude sličnog morala i afiniteta, dok problem nesnosnog smrada koji se širi iz štenare u Hotel i dalje nema nameru da reši.

Ono što jeste sigurno, njegovim džepovima bez dna uvek treba još tuđeg novca. Sa novcem koji nam otima, svakako može da nastavi svoj luksuzni život na nekoj egzotičnoj destinaciji.

Urbanističko ruglo grada

Poslovno- građevinski poduhvat nekakve privatizacije i navodne rekonstrukcije doveo je nekadašnji biser vojvođanskog hotelijerstva do neprepoznatljivosti.

Na slici ovekovečena scena nemačkog ovčara kako se kupa u bazenu nekada luksuznog Hotela, a danas sramnog urbanističkog rugla u centru grada, pre nekoliko godina isplivala je u javnost izazvavši nevericu i zgražavanje građana.