народно позориште кикинда

kus-petlic

У уторак, 2. априла, на репертоару је водвиљ „Пиџама за шесторо“. Најновија представа, „Џепови пуни камења“, играће се у петак, 5. априла. Стеријина „Лажа и паралажа“ заказана је за уторак, 9. април.

У петак, 12. априла, кикиндска публика имаће прилику да гледа гостовање Позоришта из Куле, са представом „Кус петлић“. По делу Александра Поповића, комад је режирао Драган Остојић.

Представа „Облаци“ на репертоару је 16, а комад „Па се видимо у сну“ у уторак, 19. априла. „Љубавно писмо“ играће се 23. априла.

У петак, 26, на репертоару је „Смрт човека на Балкану“, а у уторак, 30. априла – „Ковачи“.

pozoriste

Због болести глумца отказано је играње представе “Лажа и паралажа” која је на репертоару требало да буде сутра (уторак, 20. фебруар), саопштено је из Народног позоришта.

За петак је најављена комедија “Љубавно писмо”.

Sezona 2016-17 ORDINACIJA (1)

Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију”, а колеге су ми приредиле мало изненађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још 

На даскама које живот значе је од давне 1976. године. Са више од 2.200 одиграних представа и 84 премијере, овдашњој публици је добро знан и радо виђен на сцени, као и на тв екранима и филмском платну. Петнаестог децембра прошле године, на свој 65. рођендан, отишао је у пензију, али то никако не значи његов раскид ни са глумом ни са кикиндским Народним позориштем.

У овој театарској кући, убедљиви је рекордер по броју одиграних представа. Надимак Рус носи од кад зна за себе- било да су за њега у дечачким данима говорили да је „јак као Рус” или да, у игри „гађа као Рус” јер је толико прецизно погађао новчиће и палидрвца.

У позоришту је радио и као шеф технике, организатор, креирао сценографска решења.

Како сте упловили у глумачке воде? Да ли је глума била младалачка жеља и љубав?

– Игром случаја, још као основац бавио сам се рецитовањем, а у вишим разредима основне ишао сам и на такмичења, стигао до републичког нивоа. Била је то полазна тачка. Наставница српскохрватског Даринка Коледин ме је позвала и договорила сусрет са мени и данас веома драгим, дугогодишњим управником позоришта Браниславом Шибулом. У младалачким данима, глума је ишла заједно са спортом, кошарком коју сам волео и играо низ година.

И толико су вам те „даске које живот значе” прирасле к срцу да више нисте ни силазили с њих?

– Не, осим паузе када сам био на одлужењу војног рока. У књизи Саве Савина занимљив податак је да 10 година живота треба бити у позоришту за 1000 одиграних представа.

Хоћете ли наставити да играте?

– Хоћу. Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију” тог дана, а колеге су ми приредиле мало изнанађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још. У ствари све зависи од позоришта, колико ћу бити потребан.

Која вам је најдража улога?

– Глумац ако озбиљно приступа свом позиву, онда би свака улога требало да буде драга. Наравно, разлика је у тежини и у томе шта захтева. Има улога које боље легну, или се боље изнесу на сцени, прихвате од публике. Трудио сам се да, и ако је мала улога да се запамти, остане упечатљива, да се верно дочара лик који тражи редитељ. Има представа са којима смо се такмичили са најбољим позориштима из тадашње Југославије, али памтим и улоге из других комада које су ми такође остале урезане у сећање и драге.  „Ожалошћена породица” је практично преломила да позориште пређе из аматерског у професионални статус. Наравно, то је и због низа представа које су претходиле. Потом „Радован Трећи” који сви памтимо по Зорану Радмиловићу, а на нашој сцени је био постављен у другачијем виђењу. Улога у „Полицајцима” такође је остала упамћена и награђена. Наравно и „Извол’те у Сакуле” са ликом јунака из Лике. Кад смо играли Сакуле у Сакулама, писац Зоран Петровић ми је поклонио књигу и у посвети написао: „Најбољем јунаку из Лике, а у мојим Сакулама”. Остану заиста лепе и драге успомене.

Иако су глумцима ван Београда и Новог Сада мање доступни ангажмани на телевизији и на филму, ви имате низ остварених улога? Како је долазило до сарадње?

– Имао сам срећу, без обзира што смо ван центара, прилично сам снимао. Продуцентима и редитељима јесте једноставније да ангажују неког ко им је ближе. Будеш испуњен кад желе и траже баш тебе. Са Гораном Марковићем сам радио „Турнеју” и „Фалсификатора”, са заиста врхунском глумачком екипом. Претпрошле године био сам ангажован у филму „Џем од кавијара”, прошле је уследио „Мачји крик”. Имао сам лепу епизодну улогу и у серији о Иви Андрићу „Нобеловац”, која би на пролеће требало да крене на РТС-у.

Глумили сте и у серијама „Јесен стиже, дуњо моја”, „Јагодићи”, „Шетња са лавом”, „Црна свадба” итд. Каква је разлика глумити у позоришту и радити снимајуће пројекте?

– У позоришту када се спрема улога, то траје 35, 40, 45 проба, колико је потребно, али за серију се добије улога и нема толико времена да се са редитељем прича о томе шта се жели. У најкраћем се то договара, на сету се то још може поправити и то је то. У позоришту можеш да кренеш од супротног, па да се евентуално редитељ сложи да је то бољи пут. На снимањима се то не ради, већ се испуњавају задаци.

Ко су вам глумачки узори односно ког глумца посебно цените?

– Од свих, најдражи и најближи ми је био легендарни Павле Вујисић. „Човек из народа” који је све одиграо са толиком природношћу. Његова глума је зрачила невероватном лакоћом. То је суштина. Није све у лепоти, кључ је у природности. Камера је око које све види и запажа и ту се ништа не може сакрити.

Каква је кикиндска публика?

– Мени је веома драга јер смо толико година заједно. Мој утисак је да већина жели више да оде у позориште да се насмеје и забави, и такве комаде публика радо гледа више пута. Ипак, позориште мора да има на репертоару и представе такмичарског карактера- за селекторе и фестивале, али мора се водити рачуна и о публици. Мало позоришта има представе које игра по 50 пута, а ми имамо и оне које смо играли 100 и 150 пута.

Члан сте Савета Месне заједнице Наково. Шта вас је мотивисало да се ангажујете у тој улози?

– Прихватио сам да се ангажујем како бисмо нешто оставили деци, поред онога што Наково има. Била је потребе за спортско-рекреативним центром, осим стадиона Полета, који је ту одавно. Решили смо да сметлиште на ободу села очистимо, пошумимо, ископамо језеро, направимо садржаје за децу и остале мештане. Рекао бих да смо урадили много. Ту је сад језеро, наткривена тераса, дечије игралиште, терен. Настављамо даље.

НАГРАДЕ

Издвајамо неке од награда које је овај кикиндски глумац добио током безмало пола века на театарској сцени:

  • Октобарска награда града Кикинде
  • Награда за глуму, у представи „Полицајци” 1985.год. на 26. Сусретима аматерских позоришних друштава Војводине. Награда додељена одлуком жирија.
  • За улогу Агатона у представи „Ожалошћена породица”, награда глумац вечери – одлуком публике и награда „Пеђа Јовановић” на 36. Фестивалу аматерских позоришта у Кули 1994. године
  • За исту улогу (Агатон у представи „Ожалошћена породица), награда (глумац вечери – одлуком публике) на 38. Фестивалу драмских аматера Југославије у Врању 1994.
  • Награда за глуму (Радован у представи „Радован Tрећи”), одлуком жирија на 47. Сусретима професионалних позоришта Војводине 1997.

 

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

У Народном позоришту, у играјућим терминима следећег месеца, публика ће имати прилику да гледа седам домаћих и једну гостујућу представу.

Комад на малој сцени, „Па се видимо у сну“, у режији Николе Завишића, на репертоару је у петак, 2. фебруара.

„Смрт човека на Балкану“, комедија менталитета коју потписује Мирослав Момчиловић, такође на малој сцени, играће се у уторак, 6. фебруара.

У петак, 9, публика ће имати прилику да гледа сатиричну комедију „Сироти мали хрчки“ у режији Марка Ђурића. Играју: Драган Остојић, Бранислав Кнежевић, Никола Јоксимовић, Бранислав Чубрило Рус и Михаило Лаптошевић.

Најновија представа кикиндског театра, „Џепови пуни камења“, са Николом Јоксимовићем и Владимиром Максимовићем, на великој сцени на репертоару је у уторак, 13. фебруара.

Класична Стеријино дело, комедија „Лажа и паралажа“ на репертоару је у уторак, 20-ог.

Наредни термин, петак 23. фебруар, доноси носталгичну љубавну комедију, „Љубавно писмо“ коју је режирао Драган Остојића, а играју: Бранислав Кнежевић, Михајло Лаптошевић, Гордана Раушки, Ружица Недин, Владимир Максимовић, Анђела Киковић, Јована Берић и Бранислав Чубрило Рус.

У последњем фебруарском термину гостује Народно позориште „Тоша Јовановић“ из Зрењанина са комадом Александра Поповића, „Љубинко и Десанка“, у режији Милана Нешковића. У представи играју: Милан Колак, Сара Симовић, Иван Ђорђевић и Јован Торачки.

До краја јануара, на репертоару су још представе: „Облаци“ (уторак, 23.), „Љубавно писмо” (петак, 26.) и „Ковачи“ (уторак, 30. јануар).

Све представе почињу у 20 сати.

„Комуна“ у сарадњи са Позориштем, за сваку представу награђује своје читаоце бесплатним улазницама. Добитници их могу преузети на билетарници, на дан играња, од 18 сати.

pozoriste a

За вечерас заказана представа „Па се видимо у сну“ отказује се због болести глумца. Наредни репертоарски термин је у уторак, 14. новембра, када ће се играти комад „Смрт човека на Балкану“.

Читаоци „Комуне“ који су добили наградне улазнице за вечерашње извођење, могу да их искористе за представу у уторак.

pozoriste (2)
„Комунa” и Народно позориште Кикинда читаоцима нашег градског информативног недељника дарују бесплатне карте за представе.
Наградна игра почела је од данашњег броја „Комуне”, и у сваком наредном делићемо улазнице.
Све што треба да урадите је да попуните купон који је објављен у данашњој „Комуни” и пошаљете га на адресу Генерала Драпшина број 34, Кикинда или убаците у сандуче испред наше редакције, најкасније до среде у 10 сати.
У наредном броју дароваћемо укупно осам улазница– два пута по две карте за 10. новембар за представу „Па се видимо у сну” и два пута по две карте за 14. новембар када је на репертоару комад „Смрт човека на Балкану”.
Имена извучених добитника, биће објављена у идућем броју „Комуне” који излази у четвртак 9. новембра.
Добитници ће карте моћи да преузму на билетарници Позоришта.
Не заборавите, четвртак је дан за КОМУНУ, а уторак и петак за ПОЗОРИШТЕ!
Dzepovi (3)

У Народном позоришту синоћ је, на великој сцени, одржана генерална проба дуодраме ирске списатељице Мери Џонс, у режији Растислава Ћопића.

Комад „Џепови пуни камења“ јесте црнохуморна комедија, она је и социјална драма јер је прича о двојици филмских и животних статиста у сиромашном месту у Ирској у коју долази холивудска индустрија снова. Представа јесте и глумачки изазовна (писала га је глумица), јер само двојици протагониста омогућава да, поред својих главних ликова, играју и: друге статисте, директора филма, филмску диву, редитеља, асистента…

Оно због чега овај текст не може да се квалификује за драмски предложак за позоришну представу јесу његови недостаци. У силној жељи да се обухвати што више неопходних ликова како бисмо имали привид драмске радње, фокус је остао на глумачким, иначе одличним, трансформацијама. Озбиљан недостатак јесте то што нисмо добили довољно о њима самима, њихов бекграунд, што би омогућило да се повежемо са свим приказаним нам тужним људима у малом месту без перспективе, али би и веома помогло глумцима да нам донесу дубље емоције ликова, а вероватно им дало и више простора за разигравање истих.

Сценографија представе сведена је на елементе са филмског сета и, могуће, симболично, на празнину и безнађе у месту радње. Иначе, у теорији, много је елемената који би човека са великим сновима у окружењу које му не дозвољава да их оствари, могло да смести на много тужних тачака на планети и, последично, изазове поистовећење са ирским губитницима. У пракси, на сцени, остаје утисак глумачке етиде која, осим заиста изузетног умећа Николе Јоксимовића и Владимира Максимовића, није оставила утисак пуне позоришне представе.

Актери овог позоришног чина заслужују прилику да се најновији пројекат градског позоришта разигра, „легне“ и почне боље да кореспондира са публиком. Иначе, далеки предели Ирске, остаће на истој просторној, мисаоној и емотивној дистанци, и неће досегнути даље од онога што текст, у крајњој линији, једино нуди.

Кикиндско позориште од вечерас ће, званично, на репертоару имати још један наслов, али и потврду да има веома талентован и посвећен ансамбл. Крајњи суд ће, као и увек, дати публика, у играњима која следе. Због професионализма, ентузијазма и љубави према позоришту, „Џеповима“ треба пожелети срећу.

vladimir maksimovic (2)

Одлуку да буде глумац донео је још као седмогодишњак, када га је мајка одвела у Театар 13. Ипак, након завршене академије, радио је као варилац и замало отишао у ватрогасце. После Момчила у „Љубавном писму” и  Душана Васиљева у „Облацима”, припрема се да, у новој представи кикиндског театра, заигра чак седам улога.

На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта Кикиндa, Владимир Максимовић, добио је награду за најбољу епизодну улогу-  брата близанца у филму „Овуда ће проћи пут”. Награди се, признаје, није надао.

– То ми је прва филмска награда. У позоришту сам од 1997. године, у Театру 13 имао сам срећу да будем код Светислава Јанковића који је од нас захтевао да у глуми тражимо игру и чаролију. Дакле не озбиљност, већ само машта и из тога ће нешто изаћи. На овом филму, Нина Огњановић је инсистирала на игри, дајући ми да лик правим на граници лудости и мислим да сам успео у томе. Све време публика не зна да ли је он умно поремећен или пијан. Било ми је јако узбудљиво да се играм на линији између стрипа и реализма, а да ту линију не пређем. Уз помоћ редитељке и целе екипе из Топлог Дола, имао сам срећу да изградим запажену улогу – прича Максимовић.

Филм је до сада освојио шест награда на фестивалима у земљи и иностранству. Говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и као свој излаз види странца који долази у мало село. Ово остварење биће приказано на јесен, на РТС-у.

Максимовић је део ансамбла кикиндског позоришта од 2020. године. Овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.

– У Кикинди су ме познавали и знали какав сам у раду и као колега. Указала се прилика када је колега Матић отишао у пензију, тако да сам дошао на његово место. Иначе, прву представу овде сам одиграо 2013. године. Био је то комад „Нећу да платим и не могу да платим”, Слободана Бранковића. А први пут у Кикинду сам дошао са братским позориштем из Параћина – открива млади глумац.

Када га је као седмогодишњака мајка одвела у Театар 13, врло брзо је одлучио шта ће бити његов животни позив. Студије глуме завршио је у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере.

– Велика је срећа радити са Мајером, бити његов студент. Стално нас је учио како свему треба да дамо смисао. Код њега сам учио да од минималних средстава правим велике ствари, на томе је инсистирао – присећа се студентских дана.

Ипак, након завршене академије, чинило се да га путеви не воде у жељеном смеру- у позориште. На овој другој сцени, животној, тада је засукао рукаве и две године радио као варилац у једној фирми. Замало да постане ватрогасац. И одустане од глуме. Али, као у народној мудрости- стрпљен, спасен.

– Није ми се указала шанса да радим, али сам ипак имао стрпљења и сачекао своју прилику- коментарише. Глумио је у филмовима: „Мали Будо”, „Заспанка за војнике”, „Небо изнад нас”, „Јужни ветар”, „Чизмаши”, „Бранио сам Mладу Босну”, „Што се боре мисли моје”. О разлици између глумачког ангажмана на филму и у позоришту каже:

– Позориште ми даје шансу да размишљам о лику, како тај човек хода, како се смеје, a на филму немате ту могућност. Тамо је глумац једнако важан као светло. Сви раде за филм и све је понављање, нема се времена за такве анализе. Позориште је жива ствар, нема преваре – јасан је Максимовић кога ћемо, уз Николу Јоксимовића, гледати у новој представи нашег позоришта. Ирску црну комедију „Џепови пуни камења” режира Растислав Ћопић.

– Моја нова улога су заправо седам улога. Биће врло узбудљиво. Редитељ тражи да свака улога буде јасна, а да промене буду у само једном полукругу. То је представа карактера, комедија са елементима драме. Имам поверења у Николу Јоксимовића, мислим да је он један од даровитијих глумаца у нашој земљи и онда сам спокојан јер имам партнера на сцени који ће ми помагати –  каже Максимовић.

У разговору за „Комуну”, открио нам је и у којој улози би посебно волео да се опроба.

– Када будем имао те године, желео бих да одиграм Астрова из Чеховљевог ујка Вање, то ми је омиљен драмски лик. Обичан, а пун горчине и неке туге коју вешто крије.

КИКИНДА ПОБЕДИЛА БЕОГРАД

– Ја сам Кикинду бирао. Десило ми се да сам после година одсуства из глуме, могао да бирам да ли ћу да дођем овде или да будем у Београду, али сам изабрао Кикинду. Миран је град, као нека бања, овде су људи питоми.

О „ЉУБАВНОМ ПИСМУ” И „ОБЛАЦИМА”

– „Љубавно писмо” је режирао наш колега Драган Остојић, то је његова идеја и замисао, а с обзиром на то да је одавде и да боље, од већине нас, познаје овдашњу публику, погодио је у мету. Мислим да смо дали публици баш оно што треба, то је духовита, брза, узбудљива и експлозивна представа, пуна емоција, а опет не може баш све да буде смешно, ако није мало тужно. Са друге стране, лик Душана Васиљева у „Облацима” био је велика одговорност, јер се ради о стварним људима, о нашем најбољем родољубивом песнику који је млад страдао. Представу нисмо правили као реалан живот већ приказујући демоне и утваре које су га прогањале, због којих је стварао такву поезију – наводи Максимовић.

 

 

 

 

Oblaci 18

Представа „Облаци“ о Душану Васиљеву, премијерно је одиграна синоћ у Народном позоришту. По тексту Нине Плавањац, комад је режирао Стеван Бодрожа.

Премијерном извођењу присуствовали су заменица градоначелника, Дијана Јакшић Киурски и чланица Градског већа задужена за културу и образовање, Валентина Мицковски.

– Можда ће нам ова представа помоћи у томе да добијемо одговор на питање како је могуће да једна тако млада особа, у суровим и тешким условима великог сиромаштва и боли, без подршке и привилегија какве се данас уживају, упркос  свему томе пронађе надахнуће и снагу да све то преточи у велико, ванвременско и универзално дело. Ми као друштво дугујемо Душану Васиљеву. На дан његове смрти Град Кикинда додељује престижну књижевну награду која је одавно превазишла локални ниво и тиме чинимо да његово име наставља да живи у спони са добитницима престижне награде и са њиховим вредним делима.  Настављамо да се одужујемо и заветом и обавезом да постојеће и, посебно, будуће младе генерације упознамо са делима, песмама које, нажалост, носе печат трагике његовог личног живота и времена у којем је живео. И овом представом покушавамо да се одужимо и да искажемо поштовање према свему ономе што је значио у српском књижевном стваралаштву – изјавила је Дијана Јакшић Киурски.

У представи играју: Владимир Максимовић у улози Душана Васиљева, Мина Стојковић, Никола Јоксимовић, Анђела Киковић, Миљана Кравић, Лука Јовановић Џивџановски и Филип Клицов.

– Било је врло тешко радити представу јер је текст захтеван и комплексан. Требало је да на сцену пренесемо тај замамни, чаробни, необични, болни Васиљевљев свет и, бавећи се тиме, некако смо ушли у дубине његове поетике, у осуду насиља и рата, дубоки пацифизам, опомену да рат не треба да се дешава. Требало је то досегнути. Посебна је одговорност што покушавамо да скренемо пажњу на њега. Душан Васиљев би требало да добије своје место у низу српских великана и надам се да ће ова представа допринети томе – рекао је редитељ Бодрожа.

Наредни репертоарски термини за играње ове представе су 9. и 23. мај.

Oblaci 1

У кикиндском Народном позоришту данас је најављена премијера представе „Облаци“. Први пут на позоришним даскама наћи ће се живот и дело Кикинђанина Душана Васиљева, писца којем је српска култура остала дужна, рекла је директорица Позоришта, Милена Живков.

– Васиљев је писао и драме и његова жеља је била да ради у позоришту и да пише много више него што је то успео у свом кратком животу. Ми смо се потрудили да му вратимо дуг, да га вратимо у позориште.

Главну улогу, самог Васиљева, игра Владимир Максимовић.

– Бавили смо се и мотивима који су пунили рупе у његовој души и из којих је остала најлепша родољубива поезија – каже Макисмовић. – Био је несрећан, сва његова поезија настала је из велике муке. Цео живот је живео у блату. Када је умро, сијало је сунце. Читав његов живот били су блато и каљуга.

Представу је режирао Стеван Бодрожа којем је, после комада „Лажа и паралажа“ ово друга срадња са кикиндским позориштем.

– Овом представом покушавамо да урадимо коректив историјске запостављености којом је обележено наслеђе Душана Васиљева. Посвећеност, професионалност и срчаност кикиндског ансамбла је изванредна и препоручују ово позориште и ову средину. Управо Васиљев је, у свом односу према уметности, имао ту срчаност и беспоштедност, вероватно је зато тако брзо скончао. Био је велики пацифиста, противник рата, насиља и социјалних неправди којих је и сам био жртва. На најдубљем нивоу, за мене интимно, ово је представа о маћехинском односу према младим људима који тек ступају на сцену. Душан није имао среће да живи у добром времену и да буде подржан. Ова представа је порука и опомена да такве дарове, такве изванредне људе, треба да препознајемо – рекао је Бодрожа.

Текст за представу наменски је написала Нина Плавањац и највећи део драме чине реченице из прича и стихова Васиљева.

У представи играју и Мина Стојковић, у улози Душанове мајке, Миљана Кравић, Никола Јоксимовић, Анђела Киковић, и двојица младих гостујућих глумаца: Филип Клицов са АУ у Новом Саду и Лука Јовановић Џивџановски који је завршио приштински Факултет уметности.

Премијера представе заказана је за петак, у 20 сати. У исто време, дан раније, одржаће се претпремијера. Наредна играња на репертоару ће бити 9. и 23. маја.

О Душану Васиљеву

Песник, прозни и драмски писац, један од највећих српских експресиониста, рођен је у Великој Кикинди 1900. и живео је само 24 године.

Завршио је учитељску школу у Темишвару. Два пута је био на фронту. Основао je Коло младих Срба и лист Слога.

Умро је у свом родном месту. Сахрањен је на Мелином гробљу, у близини Манастира Свете Тројице. Највећи део његове заоставштине чува се у Народној библиотеци Србије и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

 

error: Content is protected !!