Časnom pojasu Presvete Bogorodice, jednoj od najpoštovanijih relikvija u pravoslavnom svetu, poklonilo se više od milion vernika u Hramu Svetog Save u Beogradu, gde je bio izložen 16 dana.
U višekilometarskim kolonama ljudi iz cele zemlje i inostranstva, koji su strpljivo čekali priliku da se poklone svetinji, bili su i Kikinđani. Svoje nezaboravne utiske, koji svedoče o posebnoj atmosferi zajedništva, vere i mira, podelili su sa čitaocima „Komune“ i KIKINDSKOG portala.
Nezaboravno i posebno emotivno iskustvo prenela nam je sugrađanka Jelena Sredić, koja je u Hramu Svetog Save bila sa svojim jednogodišnjim sinom Stefanom.
– U Beogradu smo bili od ranog jutra, a svetinji smo prišli tek uveče. Čekali smo više od 10 sati, ali mi to nije teško palo. Stefan je bio iznenađujuće miran. Taj trenutak kada uđete u Hram, taj mir i toplina, to se ne može opisati. Kada smo celivali pojas, osetila sam veliku radost i zahvalnost što smo imali tu priliku- priča Jelena.
– Iskreno, imala sam malo strah kako će sve izgledati, ali smo se ipak odlučili da krenemo. Porodica je bila uz mene, znala sam da će sve biti u redu. Stefan je uspeo i da odspava u kolicima. Bilo je lepo organizovano i sve je prošlo u miru i najboljem redu- prenosi nam svoje iskustvo mlada sugrađanka.
Darinka Maljugić iz Mokrina ističe da je ceo doživljaj bio izuzetan.
– Utisak je bio neverovatan, dostojanstven, miran, ispunjen nekim blaženstvom i spokojem. Niko nije bio nervozan, niko nije pravio probleme, čak ni porodice sa malom decom nisu želele da idu preko reda, iako im je to bilo omogućeno- ističe ona.
Dodaje da se ovakvo iskustvo ne može lako opisati rečima.
– To jednostavno mora da se doživi. To je zaista nešto što se pamti i jedinstvena prilika. Mi žene, na primer, ne možemo da odemo na Svetu Goru, ali je zato svetinja došla nama. Taj mali napor koji smo uložili uopšte nije bio teret, već blagoslovena prilika koju nisam želela da propustim- kaže Darinka Maljugić.
Posebne utiske u danu koji je protekao u dugom čekanju, ali i u strpljenju i razumevanju među vernicima, ima i Tanja Nožica.
– Mi smo čekali 12 sati. Stali smo u red u pola devet ujutru, a svetinji smo se poklonili oko pola devet uveče. Utisak je zaista neverovatan. Posebno me je dotaklo to strpljenje, jer se u Hramu zadržiš možda 10–15 minuta, a toliko sati čekaš da bi ušao i celivao pojas Presvete Bogorodice. Ljudi su dolazili iz Podgorice, Loznice, Sremske Mitrovice, Makedonije… Svi smo bili kao jedno- navodi Tanja Nožica.
Ističe da je čitava organizacija bila odlična i da su poneli utisak opšteg reda i mira.
– Svi smo došli sa istim ciljem, da uđemo u Hram, da se poklonimo i celivamo svetinju. Taj osećaj jedinstva i zajedništva se zaista osetio na svakom koraku. Svi su bili strpljivi i dostojanstveni- priča Nožica.
Prema predanju, Pojas Presvete Bogorodice jedina je sačuvana relikvija koja je pripadala Bogorodici, zbog čega ima posebno mesto u pravoslavnoj tradiciji. Vernici mu se vekovima obraćaju u molitvama, posebno za zdravlje, porod i duhovni mir.
Bogorodičin pojas čuva se u manastiru Vatoped na Svetoj Gori, gde predstavlja izuzetno važan deo duhovne baštine i tradicije pravoslavnog sveta.
Na predlog Dragana Ristića, dugogodišnjeg fotoreportera nekadašnje „Komune”, Istorijski arhiv Kikinda pristupio je digitalizaciji negativa foto-dokumentacije ovog lista, koju je Ristić prilježno sačuvao.
S obzirom da se radi o zahtevnom i minucioznom projektu, Arhiv je aplicirao i dobio sredstva od Ministarstva kulture Republike Srbije, tako da je već realizovan prvi deo ovog obimnog projekta.
– Za sada je obrađeno i digitalizovano oko 1.200 fotografija koje u najvećoj meri prikazuju vreme s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina dvadesetog veka, kaže v. d. direktora Istorijskog arhiva Katarina Kovačević Janković.
Otvaranje vrtića u Sajanu
– Mogu se videti različite oblasti delovanja ljudi našeg kraja. Ujedno, to je i presek društvenog stanja onog vremena. Ova digitalizacija negativa je dragocen istorijski izvor i predstavlja uvid u političku, privrednu, kulturnu i sportsku istoriju Kikinde poslednjih godina 20 veka- navodi naša sagovornica, dodajući da su dosad presnimljene i postavljene na internet stranicu Arhiva neke od najupečatljivijih fotografija, a prevashodni cilj ovog poduhvata je istorijsko-dokumentarni.
Smotra akcijaša 1989. godine
– U realizaciji ovog projekta imamo i svesrdnu podršku Grada i verujem da će ovo biti zanimljivo mnogim našim sugrađanima, a pogotovo starijim meštanima. Tu se, recimo, mogu videti Zborovi samoupravljača i druge danas zaboravljene društvene aktivnosti koje su imali ljudi onog vremena. Zanimljivo je bilo prepoznati ljude na slikama. Neke aktere smo lako prepoznali na fotografijama, dok su neki za sada ostali anonimni, pa svi koji se eventualno prepoznaju, mogu slobodno da nam se jave, kako bismo imali što obuhvatniju dokumentaciju. „Komuna” je bila i ostala prepoznatljiv brend našeg grada.
Izlazila je u kontinuitetu od 1962. skoro 40 godina i ovo je odličan istorijski osvrt na vremena koja su za nama. Ovako značajna fototeka, nije samo dragocena za naš Arhiv, nego i za širu zajednicu. Za sada je deo digitalizovanog materijala objavljen na našem sajtu- kaže Kovačević Janković dodajući da je u narednim koracima predviđeno da se nastavi sa digitalizacijom i novijeg perioda. Arhiv je već aplicirao kod Ministarstva za nastavak projekta, pa se uskoro očekuje pozitivan odgovor i nastavak digitalizacije. Kad se to bude dogodilo, moguća je, navodi direktorka Arhiva, i fizička postavka najupečatljivijih fotografija.
JOŠ 50.000 FOTOGRAFIJA
Uvidom u sajt Arhiva, uviđamo da su fotografije pregledne, složene po različitim oblastima ljudskog delovanja i lako pretražive.
– Naš prevashodni cilj je bio da ono što prikažemo bude što objektivniji presek ondašnjeg života našeg grada- zaključuje Katarina Kovačević Janković.
Inicijator ovog projekta i dugogodišnji fotoreporter „Komune”, Dragan Ristić, seća se i pojedinih okolnosti koje su obeležile vreme obuhvaćeno digitalizacijom.
– Ovaj projekat se odnosi na period od 1988. do 2002. i obuhvata vreme kad sam bio fotoreporter „Komune”. Sačuvao sam bogatu zbirku negativa i poželeo sam da to podelim s javnošću. Zahvalan sam Vladimiru Sretenoviću koji je presnimavao negative koje sam ustupio, a posebno Istorijskom arhivu koji je imao sluha za ovu moju inicijativu- ističe Ristić, konstatujući da je ukupan broj negativa koji još čekaju na digitalizaciju blizu 1.500. Svaki sa po 36 snimaka, daje ukupno brojku veću od 50.000 fotografija, ali, uveren je Ristić, da će Ministarstvo kulture, s obzirom na to da je prvi deo ovog obimnog posla urađen vrlo profesionalno, i ovog puta izaći u susret, kako bi nastavili sa ovim značajnim projektom.
Štrajk u „Trikotaži”
POŽAR UNIŠTIO DEO SLIKA
– Inače, kad se setim tog vremena, moj prethodnik u „Komuni“ Hrvoje Radovanović je takođe imao veoma bogatu fototeku. U tadašnjoj staroj zgradi „Komune” nisu postojali uslovi za čuvanje negativa, pa je dokumentacija čuvana kod Radovanovića u stanu. Jednom prilikom je izbio požar kod njega i skoro celokupna njegova fototeka, ali i deo moje je izgorela. Srećom, kasnije, u novoj zgradi redakcije bili su dobri uslovi za čuvanje. To je već bila 1988. godina i ta godina je prva obuhvaćena ovom digitalizacijom- kaže Ristić.
Udario, kao glavni i odgovorni urednik, temelje nekadašnjoj „Komuni“, novinarski kadar mukotrpno podučavajući osnovama profesije, posebno insistirajući na pismenosti i lepom izražavanju na srpskom jeziku – bez tuđica. Nekadašnji đaci Gimnazije i Pedagoške škole pamte ga kao strogog i pravednog predavača, od kojeg je imalo šta da se nauči
Na ličnom planu delovao je andrićevski samotno, skoro u potpunosti zatvoren za javnost. A u radnom smislu bio je skroz drugačiji: za saradnju i komunikaciju uvek otvoren i neposredan, „rasipnički“ druge darujući nepreglednim znanjem iz književnosti i lingvistike. U isti mah do beskraja tvrdokoran u principima kojih se u razmišljanju i delanju strogo pridržavao.
Takav je u najkraćem, na osnovu šturih zvaničnih podataka i kazivanja onih koji su ga donekle, dakle ne u potpunosti, poznavali, bio Radoslav Jerinkić (1931 – 2016). Neosporno jedan od najvećih intelektualaca Kikinde u drugoj polovini prošlog veka i prvoj deceniji ovog milenijuma. Iza sebe je, i pored ogromnog spisateljskog potencijala, ostavio simboličan pisani trag – brošuru „Razvoj radničkog pokreta u Kikindi“ i to kao jedan od autora. Bez dovoljne spisateljske zaostavštine neumitno lagano pada u zaborav.
Ostao je Jerinkić, međutim, u sećanju preostalim revnosnim čitaocima nekadašnjeg lokalnog glasila „Komuna“, po njegovoj ideji osmišljenog i 1961. godine realizovanog. Nisu ga zaboravile ni kolege iz obrazovanja sa kojima je radio, niti đaci Gimnazije i Pedagoške škole, u kojima je predavao srpski jezik i književnost. Pominju ga, u najlepšem smislu, u lokalnim ustanovama kulture, posebno u gradskoj biblioteci, čiji je bio najredovniji gost i najrevnosniji čitalac.
Pisac i nekadašnji izdavač Pera Jančić s posebnim pijetetom besedi o Jerinkiću. Priseća se 1966. godine i mladalačkog izazova da se, kao maturant, okuša u novinarstvu. Čim je kročio u skučene prostorije „Komune“ u prizemlju Komitetove zgrade, suočio s ogromnim iskušenjem. Jerinkić ga je, kao glavni i odgovorni urednik, očinski dočekao, pa mu „diktatorski“ predočio pravila rada i ponašanja u redakciji.
– Jesam se u tom momentu zbunio, ali se nisam pokolebao – priča Jančić kako je uplovio u novinarske vode. – Jerinkić je bio izuzetno vredan i odgovoran. Bio je nepopustljiv, zahtevajući od novinara da, zavisno od teme i njenog značaja, revnosno poštuju odgovarajuću novinsku formu, kao i da se prikladno ponašaju na poslu i na javnom mestu. Tražio je da pišem najjednostavnije tekstove, ali mi je, takođe, veoma brzo odobrio sopstvenu rubriku, u kojoj sam pokušavao da budem duhovit. Zapamtio sam ga kao strogog, bolje reći veoma strogog, urednika. Insistirao je da tekstovi budu sažeti, zanatski urađeni, jasni. Mene je, u nekim momentima, čak bodrio i hvalio, ali je umeo i da me natera da određeni tekst, ako nije po njegovoj meri pet-šest puta prerađujem i prekucavam. Bilo mi je u tim trenucima mučno da ga slušam i postupam po njegovom nalogu. A kasnije, kada sam se ozbiljnije latio pera, shvatio sam da su te njegove grube lekcije o pismenosti i stilistici pisanja za mene bile – lekovite. Do neba mu hvala za to…
JEZIČKI FANATIK Radoslav Jerinkić
Većini stalnih novinara „Komune“ nije godio takav metod rada. Pojedinci su se bunili, opirali nametnutoj strogoći. Uzalud. Možda je, u tom smislu, trebalo da bude taktičniji i fleksibilniji. Jerinkić nije popuštao, najverovatnije strahujući od eventualnog kiksa i u takvim situacijama neminovne oštre zamerke vlasti, odnosno partije. Ne sme se zanemariti činjenica da je to vreme komunizma…
Jančić dodaje da je Jerinkić u novinarskoj karijeri najmanje stotinu osoba podučavao da, kako veli, „sastave prvu rečenicu, a da u njoj bude barem malo gramatike i pravopisa“. Svojevrsnu misionarsku ulogu opismenjavanja nastavio je i kada je digao ruke od profesionalnog novinarstva, prešavši, kao profesor srpskog jezika, u prosvetu. Nikoga od brojnih znanih i neznanih ovdašnjih ljubitelja pisanja uglavnom u pokušaju, koji su tražili pomoć i savet, nije odbio, maratonski im redigujući i lektorišući rukopise. I to bez naknade. Neka takva monografska ostvarenja u tolikoj meri je prerađivao i doterivao da je mogao i sam da ih potpiše. Za Jančića, ali i ostale naše sagovornike, Jerinkić je, sve u svemu, ličnost dostojna sećanja i poštovanja.
Književnica Marija Tanackov kaže da je poznavala profesora Jerinkića. Kolege su po struci. Oboje, u jednakoj meri, u Kikindi slove za iskrene ljubitelje pisane reči ponajviše lepe književnosti. Marija je veliki deo radnog veka provela u Biblioteci „Jovan Popović“. Napominje da je Jerinkić decenijama skoro svakodnevno svraćao u bibliotečke odaje.
-Sem obaveznog prelistavanja dnevne i periodične štampe, često je koristio knjige iz našeg naučnog fonda. Bio je, zbilja, intelektualac od ugleda. Ozbiljno je shvatao sopstvenu ulogu u razvoju društva sa zadatkom da, kako je govorio, kao intelektualac revnosno prati određene oblasti društvenog života, pre svega umetnost, jezik i obrazovanje. Posedovao je ogromno znanje iz društvenih nauka… Jerinkić je živeo asketski, kao Ivo Andrić u provincijskim razmerama. supruga ga je oslobodila svih kućnih obaveza. dane je provodio uronjen u čitanje, kojem je bio posvećen – do samouništenja.
Jerinkić je, inače, iz prve generacije studenata koji su, nakon Drugog svetskog rata, završili književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kasnije je magistrirao. Iz prosvete je otišao u penziju. Jedno vreme, u prvim godinama prošle decenije, bio je, kao lektor, angažovan u lokalnim novinama. Novinar Milan Srdić pamti ga kao mirnu, staloženu, nenametljivu osobu, s gospodstvenim manirima.
Nije se Jerinkić dugo na tom privremenom volonterskom poslu zadržao. Ubrzo je odustao od bilo kakvog društvenog angažmana. Viđan je kasnije na prigodnim kulturnim manifestacijama u gradu, koje je sa suprugom redovno posećivao.
POMOGAO ANGELI
-Bio mi je Jerinkić profesor u ovdašnjoj gimnaziji. Jeste bio strog. Tražio je od đaka mnogo.Ta njegova strogoća za mene je u početku bila posebno opterećujuća, jer sam došla iz Osnovne škole „Feješ Klara“ u kojoj sam nastavu pohađala na mađarskom jeziku. Bila sam, međutim, istrajna, i pored svih poteškoća s kojima sam se suočila. A profesorov metod rada pomogao mi je da se brzo „prešaltujem“ na srpski jezik i u govornom smislu funkcionišem kao ostali učenici – napominje direktorka Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u našem gradu dr Angela Mesaroš Živkov, prof.
IŠAO OČEVIM STOPAMA
Radoslav je rođen u selu Kumane. Potiče iz novinarske porodice. Njegov otac Radivoj pisao je za list „Jugosloven“. Životna saputnica Zorica, koja je radni vek provela u gradskoj Poreskoj upravi, bila mu je velika uzdanica. Preminula je nedugo posle njega. Nemaju potomke.
U novom broju gradskog informativnog nedeljnika KOMUNA čitajte:
Značajan jubilej nekadašnjeg Doma omladine, sadašnjeg Kulturnog centra- 40 godina mladosti i kulture
Počinje Festival balona na Starom jezeru, večeras veličanstveni prizor Night glow
Lokalni ombudsman Dragiša Mihajlović: Kako uputiti pritužbu i koje su nadležnosti zaštitnika građana?
Sjajan uspeh! Učenice Tehničke škole „Mihajlo Pupin“ Sanja Đilas i Ana Brstina donele bronzu sa 30. Republičkog takmičenja srednjih saobraćajnih škola u Zemunu
Već dve decenije drže se dogovora da se svake poslednje majske subote susretnu i u kafanskom ambijentu siti ispričaju. Ponosni na drugare – uvažene univerzitetske profesore, vrsne inženjere, poznate fudbalere… Druženje mašinaca koji su maturirali davne 1970.
Poznati novosadski novinar i voditelj Aleksandar Filipović o Kikindi i ovdašnjim ljudima, a sugrađanin Vojislav Đukić o džemovanju sredom i Suvača demo festu…
Tu je i nova rubrika: Foto vremeplov Kikinde i okoline- Kako su Novokozarčani ugostili mališane iz Rusije nakon nezapamćene havarije u nuklearnoj elektrani Černobilj
Ne propustite pregled sportskih dešavanja…
Iz broja u broj, KOMUNA vas nagrađuje u saradnji sa prijateljima naše kuće. Osetite ukus prave italijanske pice u predivnom enterijeru Caffe Caffe-a
Od prošlog broja, izvlačimo i dobitnika hrane za pse. Vašem krznenom ljubimcu KOMUNA i Biovet daruju čak 10 kilograma hrane.
Dragoceni pisani tragovi o zlatnom dobu ovdašnjeg turizma i ugostiteljstva, a posebno hotelijerstva, sačuvani u glasilu „Utron“, koji je uređivala Jelena Đurašin, s mnoštvom zanimljivosti o „Narviku“ koje danas deluju nestvarno. U osmoj i devetoj deceniji prošlog veka pohodili nas, sem domaćih, i turisti, umetnici i sportisti iz evropskih zemalja, ali i iz Afrike, Azije, pa čak i – kosmonauti.
Da nije pisanih tragova kazivanje o zlatnoj eri kikindskog ugostiteljstva i hotelijerstva svelo bi se na maglovito, sve bleđe, prisećanje vremešnih meštana i njihovu neubedljivu tvrdnju – da smo krajem prethodnog milenijuma bili značajna tačka ne samo na jugoslovenskoj, nego i na evropskoj turističkoj mapi. Najpouzdaniji svedok najizraženijeg tržišnog uzleta u istoriji tadašnje radne organizacije „Nizija“ u uslovima dogovorne ekonomije, jeste u Zavičajnom odelenju Gradske biblioteke sačuvani nepotpuni komplet „Utrona“.
Ovaj latinični dvomesečnik ugledao je svetlost dana početkom 1986. godine, s adresom u ulici Maršala Tita 6, s Jelenom Đurašin, profesorom srpskog jezika i književnosti, kao glavnim i odgovornim urednikom. Pored ove dame s u Uređivačkom odboru bili su zaposleni u UTRO „Nizija“ Mirjana Nedin, Milka Mandić, Olga Varga, Ratko Knežević, Vladimir Vidaček, Nevenka Pekarević, Jožef Janoš i Milica Jelisavac. Prvi saradnici vrednoj Jeleni bili su njen suprug Miloš Đurašin, arhitekta inače, i medijski poslenik Momčilo Stojkov.
„Utron“ nije bio na kioscima, nego je deljen zaposlenima u „Niziji“ – stvorenoj fuzijom Ugostiteljskog preduzeća „Avala“ i nekoliko godina ranije osnovanog „Narvika“, ali i redovnom poštom slat na najvažnije poslovne i društvene adrese.
Već na početku prelistavanja uočava se kopča uređivačkog koncepta sa naslonom na tadašnju ideološku matricu, što je, inače, manje više, bilo svojstveno tadašnjoj kompletnoj štampi u državi. Društveno-politički sistem nalagao je neizostavna odgovarajuća pravila u novinarskoj branši. U tom smislu ne treba da čudi pisanje o godišnjici Brozove smrti i u tom kontekstu objavljivanje prigodne reportaže o najboljoj radnici u ćevabdžinici Mari Šerbuli, koja se sa setom i ponosom priseća 25. oktobra 1969. godine. Tada se, kao deo posluge, našla u blizini predsednika države kada je ovaj posetio Livnicu, „pa joj se“, kako je izjavila, u tom momentu „srce ispunilo novim uzbuđenjima i radošću, a oči napunile suzama radosnicama“. Mara se poverila novinaru „Utrona“ Momi Stojkovu da je, ushićena prizorom, u zanosu, poželela da – poljubi Tita. Nije se, međutim, snašla. Zbunila se, te joj osta žal za poljupcem u, kako ga je naznačila – najsrećnijem danu u njenom životu.
Pratio je „Utron“ iz broja u broj prigodne datume, zbivanja u SK, kao i važne događaje direktno ili posredno povezane sa „Nizijom“. Na stranicama dominiraju tekstovi o samom preduzeću, poslovnim uspesima i iskušenjima koji iziskuju kontinuirano praćenje prihodovnih, a pogotovo rashodovnih stavki „po jedinicama udruženog rada“ i na nivou radne organizacije.
U broju s početka marta 1987. godine apostrofirana je izjava generalnog direktora Boškova – da je privređivanje sve složenije u uslovima kada se ionako teško stiče dohodak. Pa optimistički naglašava: „Ali smo, u našoj niskoakumulativnoj delatnosti, uz pomoć dela udruženog rada i uz razumevanje društveno-političke zajednice, ipak uspeli da obezbedimo potrebna ne mala sredstva, koja smo uložili u povećanje uslužnih i proizvodnih kapaciteta i poboljšanje nivoa objekata“. Zatim prvi čovek preduzeća, nabrajajući šta je sve u tom smislu urađeno, između ostalog, napominje da je rekonstruisan stari hotel, da su obnovljeni skoro svi ugostiteljski objekti u gradu i selima, da su adaptirana tri objekta motela „Šumica“ i obezbeđeno 55 kreveta „B“ kategorije, što je u priličnoj meri rasteretilo navalu na smeštajne kapacitete „Narvika“.
Sve ovo je lepo nekad bilo, dok nakazna privatizacija nije beskrupulozno nasrnula na vrata ne samo „Nizije“ nego i kompletne kikindske privrede. Ostala su samo nostalgična prisećanja i, zahvaljujući „Utronu“, autentično ispisano svedočenje o periodu nešto dužem od decenije kada je Kikinda bila zgodno mesto za svakodnevni užitak i omiljena destinacija čak i najprobirljivijih hotelsko-ugostiteljskih konzumenata koji su ovamo masovno pristizali sa svih meridijana.
Nasumice prelistavamo „Utron“, pa u broju za mart i april 1987. godine na naslovnoj strani, pored prvomajskog uvodnika, uočavamo opširnu informaciju o uspešnom startu novog ugostiteljskog objekta. Radi se o preuređenom restoranu bivšeg hotela u pivnicu, koja je, kako je naslovljeno – biser „primenjenog“ ugostiteljstva. Pažnju nam zaokuplja i tekst o konobaru Dragoljubu Adamovu i poslastičaru Nikoli Kokotoviću, „Narvikovim“ vrhunskim majstorima, koji su, u žestokoj konkurenciji, pobrali lovorike na prestižnom saveznom nadmetanju „Turjug“ u Zagrebu. Adamov je maestralno aranžirao preukusni „banatski ručak“, dok je Kokotović u čuvenom zagrebačkom hotelu „Interkontinental“, sa kolegom Mihaljem Pataricom iz Novog Sad, žiri i takmičare zadivio prezentaciojom kompletnog vojvođanskog menija. Nailazimo na lepu priču o „Narvikovom“ gostovanju u splitskom hotelu „Park“ u okviru manifestacije „Nedelja vojvođanske kuhinje i i muzike“.Tom prilikom domaćine je fasciniralo kulinarsko umeće kikindske ekipe predvođene legendarnim Milošem Dimićem u spravljanju lovačkih specijaliteta. Gostovanje Kikinđana upotpunjeno je muziciranjem tada izuzetno popularnog orkestra „Đeram“, koji je u to vreme nastupao u „Lalinskoj sobi“.
Okrepljujući šlag na „medijsku tortu“ je zapis o novootvorenom noćnom klubu „Paun“ kroz razgovor sa šefom ovog hotelskog sadržaja Dragišom Grujićem. Vladala je prava euforija, zbog atraktivne striptizete Tine. „Narvik“ je u prvoj deceniji postojanja bio svojevrsna atrakcija kongresnog, naučnog i sportskog turizma i vrhunske estradne zabave. Prisetimo se Breninih prvih koraka na pozornici. U prolećnom broju „Utrona“ iz 1987. godine čitamo da je u „Narvik“ pristigla nova velika grupa italijanskih lovaca. Među gostima su i turističke ekspedicije iz Španije, Norveške, Grčke, Mađarske, poslovni ljudi iz Nemačke…
Primećujemo, posredstvom novinskih priloga, izraženu saradnju „Narvika“ sa kolektivima iz branše iz Zagreba, Splita i Ljubljane, susedne Mađarske… „Narvik“ je, kako u broju za maj-jun 1987. piše „Utron“, sve popularniji za vrhunske sportiste ne samo iz naše zemlje, nego i inostranstva. Napominje se, između ostalog, da je naša vaterpolo reprezentacija, uoči velikih nadmetanja, čak u tri navrata boravila u Kikindi i bila smeštena u hotelu. „Narvik“ je u više navrata bio na usluzi našim obema rukometnim reprezentacijama, zatim najboljim teniserima bivše Juge, pa vaterpolo selekciji, učesnicima Balkanskog šampionata u dizanju tegova…Gosti „Narvika“ bili su i biciklisti Ujedinjenih Arapskih Emirata, zatim bokseri iz Gabona, rukometašice iz Danske…
Kada se sve sabere može se zaključiti da je „Utron“, od strane Jelene Đurašin, koja nažalost nije više sa nama, urednički umešno osmišljen i vešto vođen, zaslužuje pažnju i poštovanje, te je značajna karika takozvanoj „fabričkoj štampi“ našeg grada u doba samoupravljanja. List je posebno dragocen za buduće istraživače prošlosti Kikinde ne samo u medijskom, nego i širem društvenom smislu.
UGOSTILI I KOSMONAUTE
Za „Narvik“ je, a i za samu Kikindu, posebno značajan događaj od 11. septembra 1987. godine. „Utron“ tim povodom beleži: „Bili smo domaćini za dvoje kosmonauta – Pavela Popoviča Romanova iz Sovjetskog Saveza i Lusi Šenon iz Sjedinjenih Američkih Država. Kosmonauti su učestvovali na Svetskom prvenstvu u raketaštvu i modelarstvu u našoj zemlji, pa slobodan dan iskoristili da posete Kikindu u pratnji našeg poznatog naučnika Milivoja Jugina, inače rođenog u Kikindi. Tom prilikom, nakon razgovora s građanima na trgu, za njih je organizovan prijem u „Narviku“.
DOMAĆINI FILMADŽIJAMA
Hotel „Narvik“ je mnogo puta bio domaćin filmskim i televizijskim stvaraocima – piše „Utron“ u letnjem broju iz 1988. godine, uz napomenu da su ovoga puta gosti bili članovi Filmske zajednice Beograda, „koji su letos u Kikindi i njenoj okolini snimali igrani film „Atoski vrtovi“, čiji je režiser Stojan Stočić, a saradnik na scenariju Raša Popov“.
-Boravak u „Narviku“, gde su filmadžije imale i svoje prostorije, omogućio je ekipi i glumcima (Nedi Arnerić, Žarku Lauševiću i drugima) izvanredne uslove da mogu što bolje da obave posao i naprave kvalitetan film – zaključuje „Utron“.
Na Kikindu je ponosna. I Kikinđani na nju. Ta ljubav traje i danas, iako glumica Marta Keler svoj glumački hleb zarađuje u Beogradu. A taj hleb može da se shvati i doslovno. Naime, u poslednjih osam godina članica je Alternativne pozorišne grupe „Hleb Teatar”. Status slobodnog umetnika ima niz prednosti, jer sami biraju tekstove za komade koje će igrati, ali s druge strane, kad su van institucionalnih radara, uvek je teže u produkcijskom smislu.
Od početka devedesetih, otkad je zablistala u filmu „Virdžina”, bila je ubačena u vatru medijskog javnog prostora. Snimala je reklamu za „Banini”, bila radio voditeljka, a danas, pored glumačkog posla, često pomaže i svom suprugu Ziji Rizvanbegoviću pevajući prateće vokale na koncertima njegovog „Valentina”.
-Pesma „Volim te još” je moja omiljena pesma pored mnogobrojnih balada koje me nikada ne ostave ravnodušnom. Toliko su emocije nekada snažne na koncertima, da suze same poteku. Ljubav nas oplemenjuje, leči. I sve dok tako razmišljamo – bićemo srećni. Sve te emotivne pesme imaju ozbiljan pečat. Svaka je hit. Ja sam to jako dobro osetila, jer sam se puno puta našla na sceni kao prateći vokal na Zijinim koncertima. Moj umetnički doprinos pored vokala je i energija. To je poseban momenat. Svi smo jako euforični, veseli i imamo čaroban kontakt sa publikom, koja nas nakon poslednje pesme, tri puta vraća na bis- ispričala je Marta u intervjuu za KOMUNU.
Vaš suprug Zijo duhovito navodi da mu je asocijacija na Kikindu dobar komšiluk, vožnja biciklom i voda iz dućana. Kako vi danas gledate na svoj rodni grad i koliko često mu se vraćate?
-Kikinda ima posebno mesto u mom srcu. To što Zijo voli ravnicu, a nikada nije verovao da će mu supruga biti baš iz Vojvodine, govori o tome koliko smo mi iz severnog Banata puni duha, vedrine i lepote. Težimo da budemo dobri domaćini i da nam se ljudi uvek vraćaju. To smo davno ostvarili. Volim ljude u mom gradu, miris drveća kada prolazim kroz Veliki park i bicikl koji vozim po čitav dan.
Krasi Vas fizička lepota, a uočljivo je da i ste često nasmejani i zadovoljni. Znači li to generalno da je recept za ličnu harmoniju: dovoljno je raditi posao koji se voli uz okruženje ljudi koje voliš?
-Za osmeh je potrebna sreća, ljubav, porodica i svi dragi ljudi u mom okruženju. Ja sam veselog duha, jedna temperamentna Vojvođanka koja voli život i svoju porodicu. Nekako je i za mladalački izgled potrebna svest o tome da starenje nije tako strašno ukoliko staneš na put borama koje pokušavaju da te savladaju. Mene održavaju harmonija i sreća. Zdravlje je jako važno, a dinamika života ne može da se zaustavi. Usporavamo koliko možemo i to samo s ljubavlju. Samo se volite i širite ljubav. To je recept za sreću!
NA FILMSKOM PLATNU ZABLISTALA SA 14 GODINA
Zablistali ste s 14 godina u Karanovićevom filmu „Virdžina”. Koliko je je vaša rodna Kikinda bila u tom trenutku svesna da ima sugrađanku filmsku zvezdu? Jesu li Kikinđani bili više ponosni ili zavidni na uspeh koji vam se dogodio?
– Nakon velikog uspeha u filmu „Virdžina” bilo je potrebno puno energije i strpljenja, ali i odrastanja, što je za jednu malenu devojčicu bilo veoma teško. To iskustvo na filmu je potpuno promenilo moj život. Uplovila sam u glumačke vode, i to je rezultiralo nagradom. Sigurna sam da su moji sugrađani bili ponosni na moj uspeh, a mnogi to i nisu krili.
Foto: Lidija Antonović
Često navodite kako vam je upravo pomenuti film pomogao da vrlo rano sazrete i da vas ne ponese slava. Kako je teklo to sazrevanje?
– Kao naturščik i kao neko ko je stao prvi put pred kamere, nije bilo jednostavno. Ali, divno sam se snašla. Tada sam otkrila i ljubav prema glumi, a kasnije se pokazalo da je i nagrada došla za uloženi trud. Sazrela sam možda prebrzo, jer sam kao dete ubačena u čaroliju filma. Kao dete imala sam tendenciju da budem dominantna, kako u društvu, tako i u porodici. Ušuškana ispod maminog i tatinog krila, osećala sam se bezbrižno. Čak i kada mi se dogodio film imala sam snažnu podršku roditelja. Uživala sam u svom detinjstvu.
SLAĐA STRANA SVETA
Početkom devedesetih ste, bar u reklamnom spotu za „Banini”, osetili slađu stranu života? Da li ste tada smeli da priuštite Baninijeve slatkiše, ili je i onda za glumce važilo pravilo da je poželjno da paze na liniju?
– Reklama za „Banini” me vraća u detinjstvo. Mnogo sam volela njihove keksiće. Bili su zaista čarobni. Svi volimo slatkiše, ne bismo ih se odricali tako lako. Kada je linija u pitanju, strogo vodim računa o ishrani, puno vežbam i posvećena sam zdravom telu. Takođe sam to prenela i na sina, jer najlakše je dodati kilograme, a teško ih se otarasiti. Zato, samo zdravo!
O predstojećim lokalnim izborima koji će biti održani u nedelju 2. juna, rezultatima sa kojima Srpska napredna stranka u Kikindi izlazi pred građane, izbornoj ponudi i važnosti lokalnih izbora koji, činjenica je, znatno manje podižu medijske prašine od parlamentarnih i republičkih, razgovarali smo sa Milenkom Jovanovim, narodnim poslanikom i šefom poslaničke grupe SNS u Narodnoj skupštini.
Nesporno je da lista pod rednim brojem 1 „Aleksandar Vučić- Kikinda sutra” koju pored Srpske napredne stranke i njenih dosadašnjih koalicionih partnera Pokreta socijalista, PUPS-a, Socijaldemokratske partije, čine još i Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Zavetnici, važi za apsolutnog favorita. Možemo li reći da je ishod izbora veoma izvestan?
– Naprotiv, ništa nije gotovo niti je bilo šta unapred rešeno. Ozbiljno smo radili prethodnih godina, kao i u kampanji i ništa se ne sme prepustiti slučaju. Ove taktičke varijante koje su napravile Mileševićeve liste pokazuju da oni žele da zahvate što širi opseg birača i da uvećaju rezultat sa prethodnih izbora. I zato niko ko podržava predsednika Vučića, politiku koju on vodi i stranke koje čine koaliciju „Kikinda sutra” ne sme da prespava izborni dan, već mora da izađe i da glasa jer, kao što rekoh, apsolutno ništa nije rešeno niti gotovo. Od građana na biralištima zavisi kakav će biti rezultat i da li će Kikinda da nastavi putem razvoja ili da se vrati u vreme propadanja, u vreme kada je Zoran Milešević na posredan način upravljao gradom, a suština je da ponuda na izborima pokazuje da bi se baš to desilo ukoliko bi te liste dobile većinu.
Izgradnja fabrike vode je bila tema svih predizbornih kampanja, sve stranke su obećavale rešavanje višedecenijskog problema pijaće vode. Nedostatak sredstava, manjak političke volje, skup i tehnološki zahtevan projekat- različiti su bili argumenti koje smo slušali i zbog kojih se ostajalo samo na rečima, Ovaj kapitalan projekat je uspešno priveden kraju, da li će baš on najviše obeležiti ovaj mandat gradske vlasti?
– Mi se trudimo da obećanja budu realna i ostvariva, a sa druge strane dokazali smo u Kikindi, ali i u čitavoj Srbiji da znamo da vodimo lokalne samouprave i da umemo da donesemo korist od tzv vertikale vlasti, kako je govorio Stevo Grbić, odnosno saradnje sa Republikom i Pokrajinom. Ostaće zapisano da je u vreme upravljanja zemljom predsednika Vučića i gradom od strane Srpske napredne stranke, rešeno najvažnije pitanje u Kikindi koje je decenijama unazad bilo nerešeno i tema svih predizbornih kampanja. Mi smo završili fabriku vode i građani na česmi mogu da vide ogromnu razliku u odnosu na ranije stanje. Neka uporede vodu iz prodavnice i vodu iz česme, videće da razlike nema. Sada se ide dalje, naredni korak je izgradnja mini postrojenja u selima, da sva sela dobiju čistu vodu.
Na redu je i završetak izgradnje kanalizacije?
Nastavljamo sa kapitalnim projektima, završićemo u narednom periodu kanalizaciju za Strelište i Železnički novi red. Potom ćemo rešiti i preostali deo grada koji nema kanalizaciju- Mokrinski put i deo trećeg rejona. Tako će ceo grad imati kanalizaciju, a onda možemo razgovarati i o izgradnji kanalizacije u selima. Projekat za Mokrin je gotov, pa ćemo videte možemo li dobiti sredstva da krenemo u realizaciju. To su ogromne investicije i kapitalni infrastrukturni projekti. Što se tiče ostalih oblasti, mogu reći da u svim sferama postoje pomaci i da se ulaže u sve oblasti života od kulture do sporta. Mislim da smo pokazali da dobro radimo, naravno da može i bolje, međutim, naši rezultati su apsolutno neuporedivi sa rezultatima onih koji su bili pre nas na vlasti. Faktičko upravljanje gradom od strane Zorana Mileševića je bila devastacija grada u svim oblastima i ne mislim da bi bilo normalno da se vraćamo u to vreme. Smatram da građani Kikinde imaju vrlo jasne opcije. Jedna je da glasaju za one koji rade i postižu rezultate, a druga za liste kojima faktički rukovodi Zoran Milešević, što bi nas vratilo u vreme kada je upravljao gradom, da se grad pretvori u ono što je Hotel „Narvik” ili Đilasova hladnjača na ulazu u grad. Vidite da je taj čovek uništio i ono što je sam sebi pribavio. Zašto bi drugačije i uspešnije upravljao onim što nije njegovo?!
Parlamentarni i predsednički izbori su znatno više u fokusu javnosti i medija, dok lokalni prolaze „tiše”, osim možda beogradskih. Koliko su važni lokalni izbori u sadašnjem društvenom i političkom kontekstu u kom vrlo često dominiraju teme iz domena tzv. visoke politike?
– Prethodne nedelje predsednik Vučić se lavovski borio u Ujedinjenim nacijama protiv žiga koji su želeli da nam utisnu na čelo, da smo genocidan narod. Sa jedne strane trajala je bitka za interes zemlje kojoj se on maksimalno posvetio i borio iako je znao kakav će rezultat biti na kraju, svesno je žrtvovao i sebe i, kako kaže, svoju političku karijeru, da bi se izborio za Srbiju. Postigli smo uspeh u tom smislu da većina sveta nije podržala Rezoluciju, nešto više od 40 odsto zemalja je glasalo za. Sa druge strane, imate ljude koji su navijali da Srbija bude kažnjena, pozivali da sami glasamo za to, seirili i radovali se usvajanju Rezolucije umesto da čestitaju predsedniku na svemu što je uradio. Zašto je to bitno kada je u pitanju lokal? Zato jer su isti ti ljudi na lokalu, a nama kao društvu nije potrebno da unutar zemlje imamo nestabilnost i neke lokalne samouprave koje će da vode antidržavnu politiku. Jer, jeste antidržavna i antisrpska politika biti za Rezoluciju koja bi nam napravila onakvu štetu. Nije nam potrebno da se otvaraju vrata takvim političkim snagama u zemlji. Ne treba nam ni da neko vodi nedomaćinsku politiku prezaduživanja lokalnih samouprava, da nisu u stanju da realizuju projekte ili da rade mimo koordinacije sa Republikom i Pokrajinom. Jako je važno da ljudi izađu na izbore- prvo, da imamo stabilnost unutar društva i Srbije, i da imamo harmoničnu političku scenu, tzv. vertikalu vlasti. Važno je da unutar države imamo harmoniju i stabilnost i da u vremenu koje će biti veoma teško i izazovno, budemo posvećeni borbi za ono što je interes naše zemlje, a ne da se bavimo nekim lokalnim samoupravama koje vode naopaku politiku i prave probleme građanima u tim sredinama. Tako da ja još jednom pozivam da građani izađu na izbore i glasaju za listu koja nosi ime predsednika Vučića jer je to garant stabilnosti i razvoja.
VERTIKALA NEKAD I SAD
– Kada je napravljena vertikala vlasti 2008. godine, to Kikindi ništa nije donelo. I tu vidite razliku. Kada je Zoran Milešević faktički upravljao gradom, osim toga što je on zarađivao asfaltirajući livade i milijarde izvlačio iz pokrajinskog budžeta, grad nije imao ništa. Tamo gde je on imao koristi, nešto se radilo, tamo gde nije, nije bilo ničega. A onda je došao neko drugi i pokazao kako može da se funkcioniše, da imamo sinergiju između lokala, pokrajine i republike. Danas u Kikindi imate i pokrajinske i republičke projekte. Vidite ozbiljnu saradnju svih nivoa vlasti u korist građana- ukazuje Jovanov.
LISTE POD MILEŠEVIĆEVIM PATRONATOM
– Imamo tri liste koje se na ovaj ili onaj način opredeljuju da budu pod patronatom Zorana Mileševića. Jednu listu vodi njegova direktorka Direkcije za izgradnju grada koja mu je potpisivala sve što je zamislio i često ga sada zastupa kao advokat, što pokazuje i poverenje koje ima u nju. Okosnicu druge liste čini politička stranka njegovog ortaka Đilasa, sa kojim je završio priču oko hladnjače, a treću listu vodi čovek koji se javno zaklinjao u to da je na njihovoj strani, tako da je apsolutno jasno u kom pravcu stvari idu. Njihova ideja je da nemaju jednu listu, već da sa tri liste zahvate šire biračko telo, da svaka uzme određeni broj mandata i da tako sastave većinu. U tome moramo da ih sprečimo, ukoliko želimo da nastavimo razvoj Kikinde- ističe naš sagovornik.
Veoma je važna dobra komunikacija Grada, Pokrajinske vlade i Vlade Republike Srbije- i to sve na temelju politike čiji je idejni tvorac Aleksandar Vučić, kako bismo se zajedničkim snagama borili za dalji razvoj i prosperitet, ukazuje zamenica šefa poslaničke grupe „Aleksandar Vučić- Vojvodina ne sme da stane” Stanislava Hrnjak.
Kontinuitet razvojnih projekata i nova kapitalna ulaganja. To će, u najkraćem, biti okosnica rada novoformirane Pokrajinske vlade na čelu sa predsednicom Majom Gojković. Snažna podrška Pokrajine od nesumnjive je važnosti za razvoj lokalnih samouprava na njenoj teritoriji, a koliko je ta podrška za Kikindu značajna potvrđuju konkretni rezultati i brojke, rekla je u razgovoru za „Komunu” Stanislava Hrnjak, pokrajinska poslanica, zamenica šefa poslaničke grupe „Vojvodina ne sme da stane” i predsednica skupštinskog Odbora za zdravstvo, socijalnu politiku i brigu o deci.
– Srpska napredna stranka je sa svojim koalicionim partnerima 2016. preuzela odgovornost za vođenje Pokrajinske vlade. Veoma ozbiljne rezultate rada, o čemu svedoče finansijski pokazatelji, istakla sam i u svom skupštinskom obraćanju. U godini kada smo preuzeli odgovornost u vođenju Pokrajine, 57 milijardi dinara iznosio je budžet i ta godina je, posle rebalansa, završena sa oko 60 milijardi. U 2023. budžet AP Vojvodine bio je 120 milijardi. To govori u prilog činjenici da se za osam godina vrlo ozbiljno radilo, pre svega sanirane su posledice prethodne vlasti na čelu sa Demokratska strankom koja je besomučno trošila novac, što se ogledalo i u zaduženosti. Podsetiću, Razvojna banka Vojvodine je dala kredit od 3,5 miliona evra DS-u bez ikakvog obezbeđenja. Mi smo krenuli u realizaciju projekata po prioritetima. Uz jasan plan i program, i posvećenost budžet je udvostručen za osam godina i otvoreno je 85.000 radnih mesta. Saradnja Pokrajinske vlade sa svih 45 jedinica lokalne samouprave bila je intenzivna i jednako prisutna- ukazuje Hrnjakova.
U Kikindi su od 2019. do 2022. godine, iz pokrajinske kase podržani projekti u vrednosti od 1,925 milijardi dinara. Samo u 2023. godini, taj iznos je čak 918 miliona dinara. Spisak ulaganja je dugačak.
– Ako znamo da je budžet Grada 3,5 milijardi, jasno je koliko je snažna podrška i koliko smo se trudili da konkurišemo sa projektima i dogovaramo ono što je strateški važno. To su najpre ulaganja u vezi sa izgradnjom fabrike vode, magistralni vod i zamena vodovoda, kao i sredstva za četiri mini postrojenja za prečišćavanje pijaće vode u selima, potom za elektrifikaciju, putnu infrastrukturu, atmosfersku kanalizaciju. Radovi u slivu Moravske krenuće vrlo brzo.Treba napomenuti i kontinuirano ulaganje u opremanje bolnice, sve obrazovne ustanove, ustanove kulture. Skoro 400 miliona opredeljeno je za rekonstrukciju škole „Feješ Klara” – podseća naša sagovornica.
Hrnjakova napominje da je prošle godine usvojen Plan razvoja AP Vojvodine do 2030. godine koji se zasniva na četiri glavna pravca: visok životni standard, energetski održiva, digitalno i prostorno povezana Vojvodina, zelena Vojvodina otporna na klimatske promene i interkulturalna- po meri svih njenih građana.
– Uverena sam da će novoizabrana Vlada kvalitetno i posvećeno raditi, to su iskusni i odgovorni ljudi koji su decembra 2023. dobili ozbiljnu podršku na izborima. Veoma je važna dobra komunikacija Grada, Pokrajinske vlade i Vlade Republike Srbije- i to sve na temelju politike čiji je idejni tvorac Aleksandar Vučić, i mi jesmo na tom putu, a naši koalicioni partneri sa tim su saglasni- ističe Hrnjakova.
Podsetimo da je za izgradnju prva četiri mini postrojenja za prečišćavanje pijaće vode u Mokrinu, Nakovu, Iđošu i Banatskom Velikom Selu, Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo izdvojio 280 miliona dinara, dok će ostatak potrebnih sredstava obezbediti Grad.
-Dogovorili smo strateški da sva sela dobiju čistu, pijaću vodu, apliciraćemo sa projektno tehničkom dokumentacijom. Svesni smo da ima mnogo otvorenih infrastrukturnih pitanja, i ona su na mapi projekata koje ćemo rešavati. Za izgradnju kanalizacije u naseljima Strelište i Železnički novi red očekujemo podršku Ministarstva zaštite životne sredine, projektno tehnička dokumentacija je spremna- ističe Hrnjakova.
NA LISTI VREDNI I POSVEĆENI SUGRAĐANI
Na predstojeće lokalne izbore 2. juna, SNS izlazi u širem frontu, pa su na listi „Aleksandar Vučić- Kikinda sutra” još i SPS i SRS, pored dosadašnjih koalicionih partnera PUPS-a, Pokreta socijalista i Ljajićevih socijaldemokrata.
– Imamo stara i nova lica, kandidate iz svih sela, kao i grada. To je sve pošten svet, vredni, angažovani i posvećeni sugrađani, u saglasju sa planovima razvoja, lojalni Srbiji i politici koju zastupaju, rešeni da ne odustaju od borbe za bolji život i prosperitetniji Grad, Pokrajinu i Republiku- navodi predsednica kikindskih naprednjaka.
KOD OPOZICIJE OPŠTA PAPAZJANIJA
Predsednica Gradskog odbora naprednjaka podseća da je na decembarskim izborima SNS dobila 53 odsto glasova. Uvek jasno govorimo šta smo uradili i šta planiramo, kao i šta su tekući problemi, ukazuje.
– Što se tiče opozicionih opcija, tu je opšta papazjanija. Imali su decembra koaliciju koja se raspala, pa sad jedni drugi optužuju ko je kriv. Jedni bojkotuju izbore, drugi ne, stranke čiji lideri na televizijama govore da bojkotuju, na lokalima idu na izbore. I ovde ste videli koaliciju u kojoj je prvo bila jedna grupa ljudi, pa onda neki neće jedni sa drugima, te su se izdvojili. Velika zbrka. Veže ih to što predstavljaju istu politiku o kojoj su građani na izborima rekli šta misle, politiku Demokratske stranke koja se razbila u više frakcija. Sve ih ovde okuplja Zoran Milešević i on je prvi i poslednji kandidat. Ako bi građani, kojim slučajem, birali tu opciju, toga moraju biti svesni. Njihovi rezultati se vide u centru grada- u Hotelu „Narvik”, na ulazu u grad gde je nesuđena hladnjača, podsetiću i da je Milešević prošle godine inkasirao dva miliona evra iz gradske kase. Više nego očigledno je šta je njihova politika, sve ostalo su neutemeljene floskule i lista želja koja pokazuje nepoznavanje budžeta, prihoda, rashoda, cene koštanja, to ne bih ni komentarisala- navodi Stanislava Hrnjak.
Strateški razmišljamo o budućnosti grada, a ulaganjem u svim segmentima želimo da učinimo Kikindu kvalitetnijim, modernijim i lepšim mestom za život i rad, u čemu imamo snažnu podršku Republike i Pokrajine, kaže gradonačelnik Lukač
Mnogo je povoda za prvi ovogodišnji intervju sa prvim čovekom grada Nikolom Lukačem. Sa kakvim planovima, ambicijama i željama se ušlo u Novu 2024. godinu? Šta pokazuje rezime godine za nama, pune izazova- poznatih, ali i neplaniranih?
Koji su to naredni koraci kako bi Kikinda postala bolje mesto za život? Koliko je važan oslonac nesumnjiva podrška Pokrajine i Republike? Da li ćemo u ovoj godini dobiti higijenski ispravnu pijaću vodu i prvi ritejl park? O svim ovim temama, gradonačelnik je govorio za gradski informativni nedeljnik KOMUNA.
Kada se osvrnete na 2023. godinu, šta je generalna ocena proteklih dešavanja i rezultata?
– Iza nas je vrlo izazovna i turbulentna godina, ponosan sam na sve što smo uspeli da uradimo kao tim koji vodi grad, a uz ogromnu podršku republičke Vlade i konstantnu pomoć i razumevanje Pokrajinske vlade. Uz svesrdnu podršku svih naših predstavnika u Republici i Pokrajini uspeli smo da prevaziđemo izazove koje smo imali u toku 2023. godine. Tu mislim na blokadu računa grada i značajne projekte koje realizujemo- neke od njih uspešno privodimo kraju- od fabrike vode i zamene vodovodnih cevi, atmosferske kanalizacije, rekonstrukcije bolnice gde se završava prva faza, potom rekonstrukciju putne infrastrukture od Kikinde ka Ruskom Selu i ka Bašaidu gde se gradi kružni tok. To su veliki projekti koje ne možemo sami da realizujemo. Brza saobraćajnica Sombor- Kikinda je od strateškog značaja, to je nacionalni projekat za koji možda i nismo svesni koliko će nam benefita doneti. Podići će naše investicione potencijale, učiniti da Kikinda postane tranzit. „Osmeh Vojvodine” značajno će uticati i na cilj kojem težimo- a to je ostanak i povratak ljudi u Kikindu. Na nama je da u narednom periodu pripremimo sve što je potrebno kako bi radovi otpočeli i od Kikinde ka Somboru.
Ranije je najavljeno da će na proleće ove godine početi sa radom postrojenje za preradu pijaće vode? Kako se razvija taj projekat?
– Konačno, posle više decenija dobićemo kvalitet vode kakav građani i zaslužuju. Fabrika vode je pri kraju. Konkretno, krenuće testiranje postrojenja, u martu i aprilu biće puštena voda u vodovodne cevi gde će se obaviti testiranje kroz vodovodnu mrežu. Inženjeri i kompletan stručni tim testiraće kvalitet vode u cilju finog podešavanja parametara i u aprilu treba da dobijemo željeni kvalitet vode. U maju, izvođač radova zajedno sa konsultantima za tehnologiju, treba Gradu da preda na upravljanje postrojenje. Predstoji nam i nastavak rekonstrukcije vodovodne mreže kako u gradu, tako i u selima.
Iz pokrajinske kase je obezbeđeno finansiranje izgradnje prva četiri mini postrojenja za prečišćavanje pijaće vode u selima. Kada će početi radovi?
– Pred kraj prošle godine završena je javna nabavka za izgradnju mini postrojenja za prečišćavanje pijaće vode u Mokrinu, Nakovu, Iđošu i Banatskom Velikom Selu. U toku je uvođenje izvođača u posao i u ovoj godini počeće izgradnja tih mini postrojenja. Nastavljamo dalje, da završimo projekte za ostalih pet sela i da u ovoj godini apliciramo za izgradnju preostalih postrojenja kako bismo u naredne dve, tri godine na celoj teritoriji Grada Kikinde imali zdravu pijaću vodu.
Čitaoci nam često šalju pitanja o budućem ritejl parku. Hoće li se obistiniti najava da bude otvoren u ovoj godini?
– Bilo je više zainteresovanih investitora za izgradnju ritejl parka u Mikronaselju. Potpisali smo ugovor i uređenje na delu placa je počelo. Malo se kasnilo zbog određenih procedura. U februaru će početi intenzivno izgradnja. Ritejl park će tokom godine biti završen. Taj deo grada biće uređen, a značajno je i to što će između 50 i 100 sugrađana dobiti posao. Planiramo i da ulicu Mihajla Pupina, zajedno sa investitorom uredimo. Novi sadržaji doprineće i boljem kvalitetu života.
Ima li još investitora zainteresovanih da posluju u našem gradu?
– Nama jeste cilj da u narednom periodu pronađemo kvalitetne, pouzdane i odgovorne investitore koji nude možda i plaćenije poslove, u čemu nam takođe treba pomoć naših predstavnika u republici i pokrajini, kao i republičke i pokrajinske Vlade. Želimo da uposlimo što veći broj sugrađana, i pokušamo da neke vratimo da rade i žive ovde. Imamo investitore koji su zainteresovani za izgradnju u Mikronaselju. Na uglu Svetosavske i Partizanske, kupljeno je nekoliko parcela kako bi jedan investitor proširio svoj prodajni lanac. Nastojaćemo i da privučemo ulagače za stanogradnju. Takođe, promociji grada doprinose i dešavanja u oblasti kulture i turizma. Broj noćenja u prošloj godini porastao je u odnosu na 2022. godinu za nekoliko hiljada. Posetioci koji dođu da se upoznaju sa lepotama našeg grada, rado se i vraćaju ovde. Kako je Hotel „Narvik” pretvoren u ruinu, tražimo investitore za izgradnju novog hotela jer nas sadašnji smeštajni kapaciteti ograničavaju da određene manifestacije organizujemo na višem nivou, a to i kao sedište okruga zaslužujemo.
Svedoci smo da su kapaciteti vrtića u Kikindi postali tesni. Kako ćete rešiti to pitanje?
– Po postojećim pravilnicima, nema dovoljno mesta da svi zainteresovani roditelji upišu decu, pa ćemo razmotriti izgradnju novog ili dogradnju postojećeg vrtića. Definisaćemo lokaciju i izraditi projekat, a potom konkurisati za sufinansiranje kako bismo omogućili da se sva deca upišu u vrtiće. Povećava se broj novorođene dece, što nas raduje. Nastavljamo ulaganja u vrtiće u gradu i selima, kao i u školske objekte. Nakon što smo od pokrajine dobili 150 miliona dinara za rekonstrukciju škole „Feješ Klara”, u narednom periodu sledi priprema dokumentacije za rekonstrukcije zgrade Gimnazije. Intenzivno ćemo nastojati da sa državom i pokrajinom obezbedimo potrebna sredstva.
Šta su još prioriteti po pitanju infrastrukturnih ulaganja?
– To je naredna faza rekonstrukcije bolnice, izgradnja fekalne kanalizacije u naseljima Strelište i Železnički novi red, potom radovi na atmosferskoj kanalizaciji u slivu Moravske ulice za šta je deo novca opredeljen iz pokrajine, a deo iz gradskog budžeta. Kako je i najavljeno, Dispanzer za žene dobiće adekvatan prostor, a uslediće i izgradnja novog Centra za socijalni rad. Kada je reč o putnoj infrastrukturi u gradu i selima, urađeno je na desetine ulica, a mnogo je još preostalo. Planski je da, zajedno sa građanima i Savetima mesnih zajednica, odredimo prioritete. Za velike saobraćajnice apliciraćemo za sufinansiranje. U svakom selu želimo da podignemo kvalitet života, počev od komunalne infrastrukture pa do ulaganja u sport, KUD-ove, domove kulture, škole, vrtiće, igrališta, parkove, stadione…
I ova godina je izborna, u maju ili junu slede lokalni izbori u Kikindi. Šta će biti vaša poruka građanima?
– Hvala građanima na podršci na prethodnim izborima u Republici i Pokrajini. Pokazali su da politika Aleksandra Vučića i SNS uživa podršku i da su sugrađani prepoznali borbu za bolju sutrašnjicu. Pokazatelj toga su i rad i rezultati u Kikindi u proteklih 11 godina, te sam siguran da će kontinuitet napretka biti prepoznat kako bismo završili kapitalne projekte, i realizovali brojne druge koji će unaprediti kvalitet života sugrađana.
Za razliku od nekih političara koje funkcija neretko udalji od tzv običnog naroda, vi ste u stalnom kontaktu sa sugrađanima. Zbog čega vam se najčešće obraćaju?
– Važna nam je dobra komunikacija sa sugrađanima u kojoj čujemo brojne sugestije, predloge, zamerke i kritike. To nam je i putokaz da preusmeravamo prioritete. Ponosan sam na to jer moj tim i ja konstantno osluškujemo potrebe, probleme, želje i usmeravamo našu strategiju i program.
ZA OSTANAK I POVRATAK SUGRAĐANA
Za pet do deset godina, Kikinda će izgledati drugačije, lepše, modernije, ali uz našu obavezu i posvećenost da čuvamo istoriju, arhitekturu, multikulturalnost, istakao je Lukač.
– Sa fabrikom vode dobićemo bolji kvalitet života, sa brzom saobraćajnicom nove investicije, sa rekonstrukcijom bolnice viši nivo zdravstvenih usluga, sa ritejl parkom nove sadržaje. Strateški gledamo šta je to sve što je potrebno za ostanak i za povratak ljudi u Kikindu i da investitori dolaze da otvaraju nove pogone i nove sadržaje za građane, ne samo Kikinde, već za ceo ovaj region. Nastavljamo ulaganja u sport, kulturu, podršku mladima. Svake godine Grad daje nekoliko stotina stipendija. Nastojimo i da domaćim preduzetnicima izađemo u susret kako bi zaposlili što više sugrađana. Kada imate dobre saradnike i kvalitetne ideje pretočene u projekte, uz podršku politike predsednika Vučića, odnosno republike i pokrajine, siguran sam da ćemo viziju Kikinde kao modernijeg, lepšeg i boljeg grada za život, za koju se borimo, i ostvariti- ističe gradonačelnik.
Nije bilo dileme da li će Milenko Jovanov, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u proteklom sazivu Skupštine Srbije, ponovo osvojiti mandat u najvišem predstavničkom telu. Ne samo da je bio „prvi među jednakima”, već i ubedljivo najaktivniji u redovima poslanika. Brojnim nastupima u Skupštini potvrdio je britkost u izrazu i izuzetan oratorski dar, te bespoštedno zalaganje za politiku koju vodi predsednik Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka. Za razliku od većine prethodnika iz našeg grada, ostao je da sa porodicom živi u Kikindi, i da poziciju na kojoj je, koristi za lobiranje za svoj grad.
O proteklim izborima, neredima koje je izazvala opozicija u Beogradu, medijskim napadima, zalaganjima za razvoj Kikinde, radu kancelarije narodnog poslanika, gradskoj vlasti, ali i fudbalu, sa Jovanovim je razgovarala Jelena Crnogorac.
Posle izbora, Srpska napredna stranka ima razloga za zadovoljstvo. Kakav je, posle 17. decembra, odnos vaših očekivanja i izbornih rezultata?
– Mi nastavljamo tamo gde smo stali. Sledi proglašenje izbornih rezultata posle ponavljanja izbora na nekim biračkim mestima, potom formiranje Parlamenta, Vlade i da nastavimo da se borimo za podizanje životnog standarda građana i za razvoj Srbije kada je u pitanju infrastruktura, privreda, zapošljavanje… Posle 11 godina dobiti ovakvu podršku je čast, ali i velika obaveza da se ispune očekivanja građana, kao i sve što smo govorili u kampanji. Nema vremena za čekanje, nego da što pre krenemo da radimo.
Vi ste bili jedan od onih koji je ukazivao da opozicija ima planirani scenario da organizuje proteste posle izbora, traži njihovo poništavanje i izazove nasilje na ulicama u cilju rušenja vlasti. Svedoci smo bili nasilnog pokušaja upada u Skupštinu grada Beograda. Kuda nas sve to vodi?
– Bilo je očigledno da će se ovako ponašati. Pa isti scenario ponavljaju od 2017. godine. Šta je ovde, međutim, važno? Oni su, tačnije njihovi čuvari kutija, potpisali apsolutno sve zapisnike! Ni na jednom biračkom mestu u Srbiji nisu imali nikakvu primedbu na izborni proces i rezultate. Na sam izborni dan, nisu se pojavili u medijima do pola 11 uveče, tada je bilo prvo njihovo obraćanje. Bili su šokirani svojim lošim rezultatima, pre svega u Beogradu, to svedoči i njihov partner Miloš Jovanović, a onda su se setili da sutradan proglase nekakvu krađu. Kao Srećko Šojić. A onda da pogledamo šta su sve pričali. Prvo su rekli da je 40.000 ljudi iz Republike Srpske glasalo u Beogradu. Pa kad im je rečeno da za ceo dan više od 20.000 ljudi nije prešlo granicu, a nemaju svi pravo glasa, ta laž prestane, a kreće nova. A nova je da su 30% upisanih u birački spisak fantomski birači! To je 500.000 ljudi! E, a kada su videli da niko u te laži ne veruje, onda su pokušali nasilno otimanje vlasti napadom na Skupštinu Grada Beograda.
Printskrin
Šta je ovde zapravo tema? Oni hoće na silu da promene volju naroda. Da otmu na silu ono što im narod glasovima nije dao. Da bez obzira šta narod hteo, oni budu vlast, jer im se hoće. E, taj film neće da gledaju ni oni, a ni oni koji im daju uputstva šta da rade. Dakle, izbori su bili čisti, rezultat jasan, mi smo mandat naroda dobili, a za nasilje i demoliranje Beograda moraće da odgovaraju. Očigledno u svemu tome ima i uticaja stranog faktora. Neko se nadao da će uspeti izborima da dođe u poziciju da vrši pritisak da Srbija promeni politiku kada je u pitanju KiM, uvođenje sankcija Rusiji, ali narod to nije želeo i u skladu sa tim je i glasao. E, a sada bi, suprotno volji naroda da tu politiku nametnu silom, na ulici. Međutim, džaba im sve, to se neće desiti.
Koji su, po vama, razlozi za izborni debakl SPS-a? Više nego dvostruko manje glasova dobili su i u Kikindi?
– Možda bi umeo bolje na to da Vam odgovori onaj njihov stručnjak koji je predsedniku Vučiću i meni držao lekcije u Bodrožićevim novinama, koje je, uzgred, i finansirao, naravno ne iz svog džepa, već parama radnika „Toze”. Šalu na stranu, ne bih se bavio njima. Neka sami analiziraju svoje rezultate. Gledam prvenstveno u naše dvorište. Rezultati koje smo postigli su nam na čast i ponos. Posebno sam ponosan na rezultate koje je lista „Srbija ne sme da stane” postigla u Kikindi. Zahvalio bih se svima koji su nas podržali. Narod u Kikindi voli i podržava predsednika Vučića i politiku koju on vodi i veliko hvala na tome. Isto tako, čestitam ljudima koji su radili kampanju u Kikindi, Srđanu Kruževiću, koordinatoru naše stranke, Stanislavi Hrnjak, predsednici Gradskog odbora, i svim ljudima, a to su na stotine njih, koji su vredno i posvećeno učestvovali u kampanji koja je dala ovako dobar rezultat. Dodatnu i ličnu satisfakciju mi pruža to što se znalo da sam kandidat na listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, kao i koji sam na listi. Vi ste, uostalom, pisali o tome. Međutim to ni na koji način nije oslabilo rezultat, iako sam meta ludačke kampanje koja traje već sedam godina u kontinuitetu. To su bile najgore uvrede, klevete, laži, objave na društvenim mrežama, neke su se rešavale na sudu, pa se i dokazalo kakvi su lažovi. Tako da kad se sve uzme u obzir – zaista me rezultat naše liste i glas naroda u Kikindi čini ponosnim. Što se tiče ostalih, neka se svako počeše po glavi, razmisli šta je i kako radio, pa ga je narod nagradio ili kaznio glasovima.
Da li vidite SPS i dalje kao vaše koalicione partnere?
– Videćemo, to je stvar procene stranke. Predsednik Vučić je u veče izbora rekao, a sa tim se potpuno slažem, da nam je potrebno neko šire jedinstvo i konsenzus. Podržavam taj stav. Još nismo u stranci razgovarali o budućoj koaliciji, a kad budemo, obavestićemo javnost blagovremeno šta smo odlučili.
Kako komentarišete izborno iznenađenje- dr Nestorovića?
-Ozbiljna istraživanja su to nagoveštavala neki dan pred izbore. Očigledno je da za birače sa tog političkog spektra dr Nestorović deluje autentičnije od onog što je ponuđeno u prošlosti kroz Dveri, Zavetnike, Narodnu stranku itd. Ali ponavljam, pre svega se bavim nama. Mi već sada analiziramo šta je to što smo mogli bolje, gde smo imali propuste i kakvu poruku su nam poslali birači drugih stranaka. Za razliku od ovih koji vređaju ljude koji su glasali za listu „Srbija ne sme da stane”, mi poštujemo sve birače za koga god da su glasali. Tamo gde ima prostora da razmislimo o kritici, svakako da ćemo analizirati kako da na te primedbe reagujemo i popravimo stvari. Naravno, postoje oni koji samo mrze i u čijim stavovima nema ničeg racionalnog i ozbiljnog i tu i nema o čemu da se ozbiljno razgovara, ali tamo gde je kritika ozbiljna i argumentovana, imamo obavezu da razmislimo o onome šta nam se zamera.
Zbog čega kod nas nema ujedinjavanja niti sloge vlasti i pozicije kada je reč o najvažnijim, strateškim državnim pitanjima?
– Zato što imate ljude koji svaku situaciju koriste ne bi li zabeležili neki politički poen. Nažalost, to smo u prošlom sazivu videli na najtežoj temi za srpski narod, a to je Kosovo i Metohija. Kada je bilo važno da na unutrašnje – političkom planu, ali i ka spolja pošaljemo poruku jedinstva, uz sve razlike u pogledima na to pitanje, mi smo imali situaciju da Miloš Jovanović skida kravatu i zaleće se da bije predsednika države. Incident koji su odmah sa oduševljenjem prenosili Kurtijevi mediji u Prištini, a onda i mediji u regionu koji na ružan način govore o Srbiji. I to su ljudi koji za sebe kažu da su nacionalno odgovorni. Onda možete zamisliti kako bi se ponašali da sebe tako ne doživljavaju. To je, nažalost, propuštena šansa. Kao što je propuštena šansa da svi zajedno osudimo svaki vid nasilja, nakon dve strašne tragedije u maju. Umesto toga, imali smo zloupotrebu tragedije i pokušaj da se na smrti dece dođe na vlast. Evo, sada se tragedija desila u Pragu. Četrnaest mladih ljudi je pobio neki ludak. 25 ranio. Studenata, uglavnom. Ima li šetnji, pretnji, pokušaja smene vlasti zbog toga? Naravno da nema. Nema nikoga u svetu ko bi pao tako nisko da takvu tragediju zloupotrebi. Samo naša opozicija. I u ovome su učestvovali svi. Bukvalno svi. I levi i desni. I zeleni i plavi i žuti… Dakle, taj nedostatak ozbiljnog pogleda na politiku i odnosa prema državi i narodu je uzrok da nemamo nacionalni konsenzus po najvažnijim pitanjima. Nisam optimista ni da ćemo ga imati u narednom periodu. Ne zbog SNS-a.
O LOBIRANJU ZA SVOJ GRAD I MEDIJSKIM NAPADIMA
Godinama unazad ste bili meta stalnih medijskih napada u najrazličitijim kontekstima? Kako reagujete na njih?
– To je sa jedne strane deo posla, a sa druge tako funkcionišu Šolakova i Đilasova fabrika mržnje, njihovi političari, novinari, najamnici i nadničari… Pa pogledajte šta rade predsedniku Vučiću i njegovoj porodici. Kao neko ko je odabrao da se bavi politikom, nemam prava da se žalim, ali važno mi je što građani Kikinde ne veruju onima koji su to radili i to je i ovog puta potvrđeno. Jer, zaista je smešno da mi lekcije drži biće koje se obraćalo kolegi sa: „Neđo, Neđice, vole čokanski!“. Govorim o Željku Bodrožiću, koji je umislio da ima prava nekome da drži predavanja, jer je valjda, i biću ironičan, poznat kao fini gospodin sofisticiranih manira. Izgleda da je poverovao u lažnu sliku koju gradi o sebi i koju proda na neko vreme nekima po Beogradu, ili Novom Sadu. Ali to ovde ne prolazi. Mi ga ovde odlično znamo.
Da li to ima i neku ličnu komponentu?
Čini se da ima, ali nisam stručan to da tumačim. Ja sam pravnik, nisam psihijatar. Međutim, odlično mu ide to što radi i samo neka nastavi. Nama je iz izbora u izbore rezultat sve bolji, a ja sam davno shvatio da nije bitno šta se govori, nego ko govori, pa me, što kažu ovde „boli ćošak“ za to šta o meni misli i piše i Bodrožić i čitava ta Đilasova i Šolakova ekipa.
Lobirate za Kikindu, posebno kada je reč o važnim infrastrukturnim projektima. O tome smo pisali navodeći konkretne projekte. Kako ste vi zadovoljni Kikindom danas?
– Zadovoljan jesam, ali daleko od toga da sad smemo da budemo opušteni. Ima još mnogo toga da se uradi, ali su mnoge stvari daleko unapređene u odnosu na 2012. godinu. Samo kad pogledate broj fabrika, granični prelaz Nakovo, saobraćajnice… To je ogromna promena, ali ima još mnogo prostora za napredak.
Kako lobiranje izgleda u praksi?
-Tako što iskoristite poziciju na kojoj ste da predstavite onome ko donosi odluke interes vašeg grada i tražite pomoć i podršku za realizaciju projekata.
Niste mnogo u javnosti govorili o tome?
Želim da se zahvalim koleginici Stanislavi Hrnjak, koja je iskreno i pošteno govorila o tome u vašim novinama. Zaista radim ono što se od mene traži i uradio sam sve što je zatraženo, čak i neke stvari na svoju inicijativu, ali se to retko spomene. Ali šta ja tu mogu? Nema mnogo smisla, složićete se, da stanem ispred Kulturnog centra i zaustavljam prolaznike da bih im rekao da sam kod Maje Gojković išao da objašnjavam zašto nam je potrebno tih 25 miliona za rekonstrukciju krova na zgradi. Ako direktor Kulturnog centra ne vidi da treba to da kaže, ne mogu ni ja umesto njega. Ili da zaustavljam automobile u Bašaidu i pričam ljudima u njima kakva je bila moja uloga da tamo krene izgradnja kružnog toka, jer je Bojan Mikalački kao predsednik MZ Bašaid to rekao medijima i zahvalio se, a ovi nisu preneli. Verovatno nije bilo mesta u tekstu. Zahvaljujem se svima koji to spomenu, jer mi znači iz prostog razloga što sam uvek bio „alergičan” na ljude koji su otišli iz Kikinde i potom je zaboravili. A ja ništa nisam zaboravio, a nisam nigde ni otišao, jer ovde živi cela moja porodica. Nemam ni nameru da odlazim i činim sve što mogu da uradimo dodatne stvari za naš grad. Da li je moglo više, verujem da jeste, i, iskreno rečeno, mislim da nismo potpuno iskoristili potencijal koji su pozicije na kojima sam se nalazio od 2016. do danas omogućavale. Ja sam uvek na raspolaganju, ali inicijativa mora da ide odavde. I najvažnije je da uradimo konkretne stvari, a posle, što kaže Ilija Čvorović, ako me se sete – sete.
Radovi su počeli, očekivanja su da će Osmeh Vojvodine imati strateški značaj za nas?
– Nas ta saobraćajnica povezuje sa Koridorom 10. I onda autoputem dalje kuda hoćete. Brže ćete stići, iako je duže, nego kroz 10 naseljenih mesta da putujete. Ta saobraćajnica kad dođe do Odžaka produžava se na hrvatsku granicu i to će za ljude iz Temišvara biti najkraći put do Jadranskog mora. Postojala je namera da se pravi saobraćajnica na jugu Mađarske čime bismo bili zaobiđeni i dobro je što smo to izbegli. Nama brza saobraćajnica znači u strateškom smislu, i otvara dalje mogućnosti za nove investicije. U planu je i rekonstrukcija pruge Pančevo- Zrenjanin- Kikinda, koja bi trebalo da bude za brzinu vozova od 120 km/sat. Računam da će od Beograda do Pančeva voz lokalnog karaktera biti rešen, tako da ćete za sat vremena vozom biti do Pančeva. a potom lokalnim brzim vozom do Beograda. Često naši ljudi kažu da smo slepo crevo, a ovim će Kikinda dobiti jedan potpuno drugačiji strateški položaj. Onda moramo da se borimo za dalje. Da se povežemo na autoputeve koje Zrenjanin dobija, da se spusti, recimo od Novog Bečeja preko Kumana na Zrenjanin, da se urade obilaznice oko Bašaida i Melenaca, pa da se promoviše severna trasa prema Kneževcu i Horgošu. To bi za Kikindu značilo jednu potpuno novu dimenziju. Ali nas borba za sve to tek očekuje.
Maločas ste pomenuli da možda ipak nije potpuno iskorištena vaša pozicija. Zbog čega?
Ne znam. Prosto imam utisak da smo mogli više. Mirno spavam jer sam uradio sve što je od mene traženo, a neke stvari sam uradio i sam, kao što je bilo obezbeđivanje novca za Dispanzer za žene. Svakome sam uvek bio dostupan od predsednika mesnih zajednica, preko direktora ustanova i javnih preduzeća do lokalnih organa vlasti.
U proteklom periodu, Kikinda nije imala takvu sponu sa najvišim mestima odlučivanja u državi, a to otvara mnoga vrata.
– Ne bih se složio sa Vama. Zoran Milešević je imao kontakte i sa Borisom Tadićem, predsednikom države, i sa Bojanom Pajtićem, a da ne pričam o Dušanu Elezoviću i još nekima. Bili su na ti, ali ništa nije radio za grad, već za sebe. Od njegovih kontakata imamo hladnjaču, koju je „prodao“ Đilasu, a gde danas drže pse, ili šta već. Put za Adu je posebna tema o kojoj će se tek pričati. Nego, ne vidim ga da ide po gradu i maše papirima i presudama sudova ovih dana. Nadam se da će građani Kikinde uskoro imati priliku da čuju zašto je ponovo u mišjoj rupi. Dakle, mislim da smo i tu pokazali značajnu razliku u odnosu na taj period. Na mom mestu, isto bi se ponašala i Stanislava Hrnjak ili Nikola Lukač, u to sam uveren. To je stvar odnosa prema gradu u kom živite, prema ljudima sa kojima živite, vaspitanja i kulture, čak ne ni političkog opredeljenja.
Važite za osobu koja „vedri i oblači” gradom. Da li vam to imponuje ili vas nervira?
– To nije tačno, ali što bi me nerviralo? Neko vas čini moćnijim nego što zaista jeste. Oni kreću od sebe i vremena kada je Zoran Milešević sedeo u Narviku, a ljudi iz gradske vlasti dolazili da im izda naloge šta i kako da rade, a ko ne posluša, on ga smeni. Ko ne veruje, neka pita gospođu Jagodu Tolicki. Grad danas funkcioniše na drugačiji način, ima gradonačelnika i lokalne organe. A ja, niti sam, Bogu hvala, profil Mileševića, niti imam nameru to da budem. Moj posao i nije da se bavim lokalnom politikom, kao ni lokalnih političara da se bave politikom na državnom nivou. Kad me pitaju za savet i mišljenje, kažem im, ali da ja namećem svoje mišljenje i stavove, a da neko drugi odgovara za to, ne pada mi na pamet niti bi to bilo fer i korektno pre svega prema Nikoli Lukaču, a onda ni prema drugima koji su deo lokalne vlasti.
Spekuliše se o tome da pojedini predstavnici drugih partija žele da prelete u SNS? Ima li takvih ponuda i kakav je odgovor stranke na to?
-Mogu samo načelno da kažem, jer to je pitanje za Stanislavu Hrnjak, da svi koji žele da se priključe borbi za modernu i pristojnu Srbiju i Kikindu u njoj su dobrodošli.
Visoko ste pozicionirani na listi „Aleksandar Vučić- Srbija ne sme da stane”? Kakav želite dalji razvoj svoje političke karijere, šta su vaše ambicije?
– Kad dođete na određene pozicije u politici, niste samo vi ti koji nekom željom ili ambicijom određujete gde ćete se naći. Mnogo toga zavisi od okolnosti. Za predsednika Vučića, predsednika stranke Vučevića i SNS sam uvek na raspolaganju. Na svakoj poziciji daću sve od sebe da politika u koju duboko verujem i koja menja našu zemlju na bolje, dobije podršku građana. I da sutra ne budem poslanik niti na bilo kojoj funkciji, isto bih se ponašao. Najveći deo svojih ambicija sam već ostvario, tako da i nemam nekih preteranih želja, bar u vezi sa politikom. Prioritet je da se država i društvo, koje ćemo ostaviti budućim generacijama, popravljaju na bolje, kao i da za grad u kom živim sa svojom porodicom postignemo još bolje rezultate. Svako od nas treba da da svoj doprinos tamo gde nam onaj ko malo šire i bolje vidi celu postavku „igre”, odredi gde ćete biti. Fudbalskim rečnikom rečeno, svi bi voleli da budu na mestu centarfora, onog koji daje golove i koga navijači obožavaju, ali neko mora da bude i zadnji vezni, desni bek, neko i na klupi, jer, na kraju krajeva i to je deo tima. Neko, opet, podržava sa tribina, što je takođe bitno. Dakle, svako tu ima svoju ulogu, a koja god moja da bude, daću sve od sebe da je odigram najbolje što mogu.
KO ĆE BITI GRADONAČELNIK?
Očekuju nas lokalni izbori na proleće. Spekulisalo se o tome ko će biti gradonačelnik, a u jednom tekstu su i pominjani navodni kandidati.
– Nisam se davno tako slatko i dugo smejao, kao kada su te spekulacije izašle u jednom sada već nepostojećem mediju. Frapantno mi je da iko može da potpiše i objavi onakvu gomilu gluposti, tračeva i izmišljotina. Ali i to govori o predsedniku NUNS-a, njegovoj ozbiljnosti i znanju. Čovek napiše da ja, kao, za gradonačelnika guram kuma Vlade Galića, a Galić, logično, umesto svog kuma, gura čoveka koga sam ja doveo i učlanio u SNS. I nikakvu nelogičnost on u tome nije video! Pritom, ni jedan ni drugi ne žele da budu gradonačelnici sve i kada bi im neko nudio. Ko će za šta biti kandidat, odlučiće stranka. Ko će gde biti izabran, odlučiće narod. Mislim da se Nikola Lukač zaista trudi i radi, a ono što je po mom najdubljem uverenju za svaku pohvalu, to je da je ostao narodski čovek kakav je bio i pre dolaska na ovu poziciju. To je čovek koji po sat vremena prolazi trgom, jer sa svakim stane i svako može da mu se obrati. Mislim da je to veoma važno, da građani imaju komunikaciju sa gradonačelnikom. O svemu ostalom kad dođe vreme.
OTVORIO VRATA SUGRAĐANIMA
Proletos je sa radom počela vaša kancelarija narodnog poslanika, koja se nalazi na gradskom trgu, gde sugrađani dolaze sa pitanjima, predlozima, problemima…Zbog čega vam se najčešće obraćaju?
– Više stotina ljudi je prošlo kroz kancelariju. Različiti su razlozi, a najčešći problemi sa upravom, odnosno onima koji vrše upravna ovlašćenja. Moja molba i apel je da se ljudi iz lokalne samouprave time pozabave, jer radnici uprave postoje zbog naroda, a ne narod zbog njih. I sramota je da ljudi ostanu bez odgovora. I ne je odgovor. I ne može je odgovor, ali dajte odgovor. I ne obećavajte ono što ne možete posle da realizujete. Nikada nikome nisam ništa obećao, iako sam pomogao da se mnoge stvari reše ili ubrzaju. Dakle, zaposleni u upravi su tu zbog građana, a ne obrnuto, i obaveza je da budu ljubazni, pristojni i daju odgovor, a ne da bahato otkače ljude.
NOVI ŽIVOT OFK KIKINDE
Poznat je vaš angažman u OFK Kikindi? Kako ste zadovoljni postignutim?
– Mnoge dobre stvari su urađene, klub i simbolički predstavlja razliku od perioda kada su njime rukovodili Milešević, Bodrožić, Panić. Obnovili smo omladinsku školu koja je bila uništena. Deca su nam odlazila u Spartak, Vojvodinu u najmlađem uzrastu, što po mom uverenju, nije dobro ni za decu ni za roditelje. Fudbal je surov i nije jednostavno da dete uspe. Treba u svom gradu da ima uslove fudbalski da se razvija, a ako bude imao kvalitet, doći će po njega ovi veliki klubovi. Tu je i Marko Vukobrat koji vodi vrlo dobro vodi sportski deo, uključen je i veći broj ljudi u organizaciju kluba i uspeli smo u fudbalskom svetu da vratimo ugled kakav je klub nekada imao. Imamo mladu, možda i najmlađu ekipu u ligi i veliki broj igrača iz mesta. I tu mislim da smo rekorderi. Ali politika kluba je da to bude još izraženije i treba nam još dve do tri godine da sjajni klinci iz mlađih kategorija dođu do prvog tima da i to postignemo. Međutim, ni to nije moglo da prođe bez kvazistručnjaka, koji su iz besa i ljubomore podnosili krivične prijave za navodno neka nameštanja utakmica. A prijavu podnosi moralna gromada i čuveni fudbalski pregalac, Željko Bodrožić, za koga ceo grad zna kako je pred Borislavom Plavšićem Žapcem migoljio i gmizao kao kišna glista, ne bi li dobio bodove u Novim Kozarcima da Kikinda ne bi ispala iz lige. Ali to nije za prijavu, je l? Da ne pričam dalje o još pikantnijim detaljima da se narod i krsti i smeje. Prijava je, naravno odbačena, samo su bez veze maltretirali ljude. Ali takvi ništaci svojom pokvarenošću i zlobom svakome ko želi nešto da uradi u gradu ogade samu ideju da se uključi u bilo šta, da bilo šta radi u javnom interesu i ljudi neće da se uključe u sport, kulturu, ni u bilo kakvu drugu delatnost gde mogu da doprinesu, jer šta im treba da ih neko provlači kroz blato i pljuje njihov rad i trud?! A kada se svi kvalitetni sklone, onda sve dopadne njih, a završi se tako što stvari propadnu, na stadionu bude trava od metar visine i svi kukaju da im je klub dužan pare.
