Poboljšanje socijalne zaštite u državnim ustanovama, problemi sa kojima se susreću zaposleni, kao i uvođenje novih načina pomoći bile su teme o kojima je, tokom radne posete Kikindi državni sekretar Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja Đorđe Todorov, razgovarao sa predstavnicima Centra za socijalni rad i Centra za pružanje usluga socijalne zaštite „Naša kuća“. Gradonačelnik Mladen Bogdan i član Gradskog veća Željko Radu, prilikom posete, upoznali su državnog sekretara o svim merama socijalne zaštite koje sprovodi lokalna samouprava, sa posebnim osvrtom na „Našu kuću“ koja zbrinjava dosta korisnika.
-Drago mi je što u Kikindi postoji ovakva ustanova socijalne zaštite i da se prepoznaje njena važnost i vrednost. Neophodno je da čitavo društvo shvati koliki je značaj zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite koji su svakodnevno u kontaktu sa korisnicima i njihovim porodicama. Na ministarstvu je da pruži institucionalnu pomoć, naročito kada su kadrovi u pitanju, na šta su nam pažnju skrenuli zaposleni u Centru za socijalni rad. Kadrovski potencijal je ograničen u svim lokalnim samoupravama u našoj zemlji. Potrudićemo se da ovo pitanje rešimo sistemski -rekao je Todorov.
Todorov, Bogdan i Radu posetili su i gradilište na kojem niče buduća zgrada Centra za socijalni rad.
-Izgradnja teče dobrom dinamikom. Očekujem da ćemo do juna 2025. godine imati gotov objekat. Nova zgrada Centra za socijalni rad važna je za naš grad jer ćemo dobiti funkcionalnu zgradu, umesto sadašnje koja je neuslovna. To će nam omogućiti da uvedemo nove mere i programe iz domena socijalne zaštite, a korisnici će imati bolje uslove. Ukazali smo na nedostatak kvalifikovanog kadra, iako se lokalna samouprava trudi da pomogne i u ovom domenu rada – naveo je gradonačelnik Bogdan.
V.d. direktorica Centra za pružanje usluga socijalne zaštite „Naša kuća“ Nikoleta Pavlov ima ideje koje će unaprediti boravak korisnika.
-U toku je izrada novog Pravilnika o bližim uslovima i standardima koji utiče na naš rad, i šta bi ga moglo poboljšati. Izneli smo i dugoročne planove, ali i usluge koje bi nam bile od pomoći u radu sa korisnicima. Dobar deo naših sugrađana nema nikakvu uslugu, a neophodna im je. Mi imamo ideju kako bismo im pomogli – napomenula je Nikoleta Pavlov.
Kulturno prosvetno društvo „Milivoj Omorac“ iz Iđoša organizovalo je muzički događaj pod nazivom „Nek’ je život igra i pesma“. Kako je društvo ponovo aktivno, ovo je kruna jednogodišnjeg rada, istakla Nikolina Jocin, predsednica pomenutog društva.
-Naša želja bila je da zajedno sa meštanima i gostima proslavimo prvi rođendan, da pokažemo šta smo uradili i koliko nas je u društvu. Okupljamo decu od pet godina, mlade, pa sve do meštana koji imaju 30 godina. Imamo folklorne sekcije, dramsku sekciju i hor. Imamo puno talentovanih i na nama je da ih usmerimo da ga razvijaju i neguju – dodala je Nikolina Jocin.
Iđošani su ispunili Dom kulture do poslednjeg mesta i time podržali sve što društvo radi.
-Posle decenije pauze ponovo je počelo sa radom naše Kulturno prosvetno društvo i za kratko vreme okupilo je stotinak članova svih uzrasta. Pored toga što imamo članove koji čuvaju tradiciju, imamo i dramsku sekciju koja je uradila sedam predstava. Pomažemo koliko možemo, a u toku je i uređenje Doma kulture u kom se društvo nalazi – rekao je Goran Stančul, član Saveta MZ Iđoš.
Događaju su prisustvovale članice Gradskog veća Marijana Mirkov i Melita Gombar, kao i gradonačelnik Mladen Bogdan.
-Za iđoško društvo je specifično da okupljaju porodice odnosno decu i roditelje. To je značajno, naročito jer se nalazi u selu. Na lokalnoj samoupravi je da podrži sve dobre inicijative meštana i da im pomogne da se razvijaju – navela je članica Gradskog veća Marijana Mirkov.
Članovi Kulturno-umetničkog društva „Marija Bursać” iz Banatskog Velikog Sela Novogodišnjim koncertom završili su ovu godinu. Ovom prilikom predstavile su se sve sekcije društva, a svojoj vernoj publici priredili su lepo veče.
Koncertu su, u prepunoj sali, prisustvovali i gradonačelnik. Mladen Bogdan i zamenica gradonačelnika Dijana Jakšić Kiurski.
– Godina na izmaku bila je izazovna. Svi zajedno imali smo puno posla, ali kako smo bili složni i jedinstveni, ostvarili smo dobre rezultate. Hvala svima na podršci koju ste nam pružili da nastavimo da radimo i borimo se za naša sela i naš grad – rekao je prvi čovek grada.
Decu je paketićima obradovao Deda Mraz. Gosti na koncertu bila su kulturno umetnička društva „Jandrija Tomić Ćić“ iz Krajišnika i „Carza“ iz Apatina.
Udruženje žena i plesni studio „Jefimija“ iz Ruskog Sela organizovali su „Novogodišnji festival plesa“. U Osnovnoj školi „Gligorije Popov“ pored članova „Jefimije“, učestvovali su i mališani iz vrtića „Bubamara“, KUD-a „Petar Kočić“ iz Novih Kozaraca, kao i plesne škole „Dance and soul“.
-Koncert je i donatorski. Sva prikupljena sredstva usmerićemo našem vrtiću „Bubamara“ za kupovinu najneophodnijeg za rad sa decom. Na koncertu se predstavilo šezdesetak plesača -istakla je Snežana Aćimović, predsednica udruženja „Jefimija“.
Događaju su prisustvovali Mladen Bogdan, gradonačelnik i Dijana Jakšić Kiurski, pomoćnica gradonačelnika.
-Rusko Selo je primer kako se poštuju i vole meštani koji žive u multinacionalnoj sredini. Hvala svima koji, zajedno sa predstavnicima Mesne zajednice, svakodnevno rade na tome da nam deca žive boljim životom i da ovo mesto bude još bolje i lepše – istakao je gradonačelnik Bogdan obraćajući se okupljenima.
Studio plesa „Jefimija“ radi u Kikindi, a prošle godine otvoreno je i odeljenje u Ruskom Selu.
Na putu Kikinda – Novo Miloševo poginuo je vozač koji je naleteo na drvo. Kako saznajemo, u ranim jutarnjim satima, oko 2.30, vozilo „fijat punto“ sletelo je sa puta i udarilo je u drvo. Od siline udara vozilo se zapalilo, a vozač je izgoreo. Automobil se kretao iz pravca Kikinde ka Novom Miloševu.
Identitet vozača još uvek nije utvrđen. Policijski službenici obavili su uviđaj, a telo je, po nalogu Osnovnog javnog tužilaštva, poslato na obdukciju
Firma za proizvodnji drvne ambalaže „Pop Lukić“ iz Banatskog Velikog Sela osnovana e 2001. godine. Od porodičnog posla došli su do preduzeća koje izvozi svoje proizvode u zemlje Evropske unije, a sa povećanjem proizvodnje suočili su se sa problemom nedostatka radnika. Vlasnici su braća Svetislav i Đorđe Lukić i kako bi došli do neophodne radne snage unajmili su radnice i radnike iz Šri Lanke.
-Proizvod se dobro prodaje i ulaganje u kvalitetnu proizvodnju dalo je rezultate. Kako bi ispoštovali kupce, ali i naše zaposlene, morali smo da angažujemo radnike iz inostranstva. Dugo smo tražili radnike u našem okruženju, ali ih nismo našli. Čuli smo za agencije koje uvoze radnike. Najpre smo imali Indijce, njih sedmoricu za koje mislim da su najpre bili zaposleni u fabrici „Toza Marković“. Bili su tu nekoliko meseci i otišli su. Iskreno, smatram da smo im mi bili samo usputna stanica do zemalja Evropske unije koje su im bile krajnji cilj. Pre pola godine dobili smo preporuku od firmi koje se bave sličnom proizvodnjom da angažujemo radnike iz Šri Lanke. Tražili smo da to budu žene s obzirom na to da posao nije težak – pojašnjava Svetislav Lukić.
Među onima koji su trbuhom za kruhom prevalile hiljade kilometara da bi stigle do Banataskog Velikog Sela je i četrdesetdvogodišnja Dineta Sanameri. U Kikindi je našla i ljubav, živi sa Milanom, takođe radnikom firme „Pop Lukić“.
-Došla sam prošle godine u aprilu. Posao nije težak, a ljudi su ljubazni. Zavolela sam Srbiju iako je potpuno drugačija od Šri Lanke. Najteže se privikavam na zimu. Hrana je odlična, iako je potpuno drugačija od naše i mnogo sam zavolela burek. Jezik još uvek nisam savladala, ali se trudim. Želja mi je da imam dobar život i ovde sam sigurna da ću ga pronaći. Kuće u Šri Lanci su veće, ali vaše, u Srbiji, su lepše i bogatije. Pre dolaska u Banatsko Veliko Selo radila sam u Hong Kongu osam godina i jedino čemu stremim je da ostanem ovde – saznali smo od Dinete.
Ima stara 26 godina je došla u aprilu i privikava se na nov način života, kulturu i sve ostalo.
-Sviđa mi se Srbija i volela bih da ostanem ovde. Srbi su ljubazni i nasmejani, ali ono na čega još uvek ne mogu da se naviknem je činjenica da su glasni. Sviđa mi se hrana, naročito testa. Otac mi je preminuo i u Šri Lanki imam samo majku s obzirom na to da sam jedinica. Cilj mi je da zaradim dovoljno novca i da i majku dovedem u Srbiju. Imam momka koji je takođe u Srbiji, zaposlen je u Borči i viđamo se kad god možemo – kazala nam je Ima.
Na pitanje da li je isplativo, Svetislav Lukić kaže:
-Nije jeftino. Svi strani radnici imaju osiguranje, fiksnu platu, obezbeđen stan i novac za hranu. Svaki sat prekovremenog rada se dodatno plaća. Zahvaljujući njima završili smo dobro sezonu i ispoštovali sve kupce. Nisu radnici kao što su naši državljani, ali su korektni i trude se. Kada ih pitamo kako im je kod nas, tvrde da im je dobro. Lepo su se snašli i deo njih je već dugo van rodne zemlje. Jedna od radnica bila je dugo u Pekingu, a jedan od radnika deset godina proveo je radeći u Dubaiju – dodao je Lukić.
Firma „Pop Lukić“ najviše proizvodi drveni patos za gajbe koje izvozi u Francusku, Italiju i Grčku. Proizvode i gajbe za voće za domaće tržište, kao i palete.
U Banatskom Velikom Selu okićena je jelka, a novogodišnja rasveta krasi centar sela. U stvaranju novogodišnje atmosfere priključili su se svi, a inicijativa je potekla od meštanke Đurđine Vojvodić koja je i prošle godine organizovala ukrašavanje sela.
Novogodišnjoj magiji najviše su se obradovali najmlađi koji su takođe dali svoj doprinos.
Da bi sve bilo bajkovito, kako i treba da bude za Novu godinu, svečanom paljenju novogodišnje rasvete prisustvovao je i Deda Mraz koji je stigao na kočijama i na radost mališana delio je slatkiše, dok su stariiji posluženi kuvanim vinom.
Igralište ispred Sportskog centra „Jezero“ svečano je otvoreno. Mališanima su dostupne razne sprave u skladu sa uzrastom, a novi prostor doprineće da deca na kvalitetan način provode slobodno vreme. Crvenu vrpcu presekli su ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski, ministarka privrede Adrijana Mesarović i gradonačelnik Mladen Bogdan. Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju izdvojilo je oko pet miliona dinara za novo igralište.
-Kikinda ispunjava uslove za otvaranje Kancelarije za porodicu, koja je zamišljena kao otvorena vrata za sve porodice, i na nama je da ona svim građanima bude dostupna u što kraćem roku. Njena namena je da bude spona između lokalne samouprave i Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, da usmeri porodice na subvencije koje se dodeljuju i da sakuplja sve značajne podatke koji se odnose na porodice u Kikindi i na njihove potrebe. U vašem gradu nije dovoljno promovisana mera subvencije za kupovinu prve nekretnine za bračne parove sa decom jer nam nijedan zahtev nije stigao iz Kikinde. Kako je u gradu stopa fertiliteta viša u odnosu na prosek u državi, sigurna sam da će uz bolje informisanje javnosti porodice sa decom podneti zahteve za ovu meru – istakla je ministarka Đurđević Stamenkovski.
Ministarke su, sa saradnicima i predstavnicima grad, posetile i radionicu kikindske preduzetnice Mirne Rackov, jedine žene opančarke u Srbiji. Na konkursu pomenutog Ministarstva za stare zanate vlasnica firme „Maca papučarica“ ove godine dobila je sredstva za kupovinu mašine kojom će unaprediti posao.
-Veliko interesovanje za naš konkurs stiglo je iz Kikinde i deset preduzetnika koji se bave starim zanatima dobilo je sredstva za kupovinu mašina i repromaterijala. I ostali privrednici iz severnog Banata vrlo su agilni kada je reč o konkursima Ministarstva privrede koji su prilagođeni potrebama samih preduzetnika. Ove godine opredeljeno je značajno više bespovratnih sredstava u odnosu na ranije godine. Isto tako podržali smo sa 500.000 dinara kroz program žene na selu . Današnju posetu iskoristili smo kako bi od samih zanatlija čuli sa kojim se problemima susreću i šta možemo da uradimo kako bismo im pomogli – precizirala je ministarka Mesarović.
Mirna Rackov upoznala je gošće sa proizvodnjom i dodala koliko je važna pomoć države u opstanku starih zanatlija.
-Sredstva koja sam dobila značajno će ubrzati proizvodni proces. Opanke koje izrađujem šiju se ručno i svaka mašina koja može da pomogne da se lakše i bolje radi puno mi znači. Sama ne bih mogla da je kupim, tako da mogu samo da pohvalim konkurs Ministarstva privrede – napomenula je Mirna Rackov.
Gradonačelnik Mladen Bogdan predstavio je ministarkama mere lokalne samouprave koje se sprovode, a vezane su za pronatalitetnu politiku, ali i one koje se odnose na preduzetničke radnje i privredna društva.
-Posetu dve ministarke u jednom dani nismo imali ranije i ovo je jedan od načina da pokažemo sugrađanima da svi zajedno radimo na istom cilju, a to je bolji život za sve. Dečije igralište koje smo otvorili je prava oaza i siguran sam da će ga naši mališani koristi svakodnevno. Kancelarija za porodicu koja je u planu puno će nam značiti, naročito što imamo čime da se pohvalimo pošto je Kikinda prepoznata kao sredina koja ima veliki broj mera u domenu populacione politike i dečije zaštite. Privredna kretanja u našem gradu ocenjena su kao dobra, a razgovarali smo i o potencijalnim investitorima s obzirom na to da imamo završenu novu industrijsku zonu – naveo je Bogdan.
Otvaranju novog igrališta prisustvovala su deca i roditelji iz ovog dela grada, predstavnici udruženja „Deca sa ahondroplazijom“, kao i pokrajinska poslanica Stanislava Hrnjak. Ministarke Đurđević Stamenkovski i Mesarović sa saradnicama, državnim sekretarkama Sanja Lakić i Andreom Horvat Kiralj i savetnicom ministarke privrede Anom Marinković, u Gradskoj kući na radnom sastanku razgovarale su sa gradonačelnikom Mladenom Bogdanom, zamenikom gradonačelnika Dejanom Pudarom, pomoćnicom gradonačelnika Dijanom Jakšić Kiurski i članovim Gradskom veća Željkom Radu i Melitom Gombar.
Poživeo je nepune 24 godine i ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Njegov život i pisanje obeležile su ratne godine.
„Bez obzira koliko potreban ili opravdan bio, nikad nemoj misliti da rat nije zločin.” –pisao je Ernest Hemingvej. Bio je u čak četiri rata, a prvo ratno iskustvo doživeo je 1918. na italijanskom frontu, na rijeci Pijavi, gde se istovremeno, sa užasima Velikog rata suočio i Dušan Vasiljev. Američki književnik i naš veliki pesnik te 1918. godine bili su na dve strane reke, u dve sukobljene vojske. Vasiljev mobilisan sa nepunih 18 godina u austrougarsku vojsku. Hemingveju je bilo 19.
Dva tek stasala mladića, svedočiće ratnim strahotama posle kojih više nikad neće biti isti. Hemingvej je na italijanskom ratištu ranjen minobacačkom vatrom zadobivši teške gelerske rane na obe noge.
Vasiljev će se iz Velikog rata vratiti sa malarijom i bolesnim plućima. Suočeni sa besmislom nasilja i uništenja, nemoćni da menjaju svet koji je duboko nepravedan, postaće glasovi izgubljene generacije, koja je odrasla u doba Velikog rata i pretrpela strašne posledice njegovog nasleđa.
Književni rad američkog pisca i novinara biće ovenčan Nobelovom i Pulicerovom nagradom. U 62. godini, pucaće sebi u glavu iz lovačke puške.
Vasiljev će poživeti nepune 24 godine. Neće stići da ode na lečenje od tuberkuloze u slovenački Šoštanj. Tokom kratkog, burnog i dramatičnog života nije objavio nijednu knjigu.
Porodica Vasiljev: sedmogodišnji Dušan sa majkom Rakilom, ocem Kostom, babom Anom, dedom Kuzmanom, stricem Veljkom, strinom Laurom, sestrama i bratom Spasojem (beba)
„Prođoše bez pompe detinjstva mog dani i utopiše se u sive sutone”
Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi, u kući Kuzmana Vasiljeva, kujundžije. Otac Kosta najpre je radio kao stolar, a potom kao opštinski činovnik. Majka Rakila (rođena Stepanov) bila je poreklom iz Perleza. Umrla je kada mu je bilo četiri godine. Dušan je imao dve sestre i brata. Godinu dana posle njene smrti, otac se ponovo oženio i dobio još petoro dece, od kojih je preživelo dvoje.
O Dušanovom detinjstvu u Kikindi, brat Spasoje, između ostalog, zapisaće:
„Nepregledan rit koji se nastavljao na dedino dvorište znao je uprste… I kraj dede svog voleo je da bude, i da mu raspaljuje velikom ćurećom peruškom ćumur na kome se topio metal… Izvesno se mnogo divio kad su iza drhtavih dedinih prstiju izlazile divne minđuše, lepo prstenje sa gravirama svetaca u zlatu mesto kamena, a naročito krupne srebrne toke… ”.
U Kikindi je Dušan pošao u školu. Pokazivao je interesovanje za istoriju, književnost, umetnost.
„Duško, ni seljače ni gospoče, ni majstorski ni beamterski potomak,negde u sredini između dalekih kuća na velikom sokaku i glavnog trga, koji se zove varoš, gde Lala ne ide bez papuča i šešira”, zabeležio je Spasoje.
Dušanova porodica 1911. seli se u Temišvar gde je njegov otac dobio posao činovnika u eparhiji. Tamo je Dušan nastavio školovanje. U predgrađu Mehali stanovali su činovnici, radnici, zemljoradnici. U taj kraj kao i susedno predgrađe, u svoje vreme je zalazio i Dositej Obradović.
Temišvar je bio veliki industrijski grad i železnička raskrsnica, sa snažnim mađarskim uticajem. Srpski deo Temišvara poprimao je običaje i navike mađarske buržoazije. Ukratko, Temišvar je bio bliže Pešti, nego Novom Sadu. Čak je i srpski jezik počeo da se gubi, a mnogi Srbi u govoru su mešali mađarske i nemačke reči.
U tim njivama oko Temišvara, razviće se njegova zaljubljenost u ravnicu koja je „nedogledna i lepa kao san, beskrajna kao duša, mirna kao more, tiha kao vedra jesenja noć”.
„Volim moju ravnicu koja je rodna kao zemlja obećana. Ja sin njen, ljubim je kao majku”, pisaće jedan od naših najznačajnijih ekspresionističkih pesnika.
Dušan sa majkom
U Mehali je baš kao i u Dušanovoj rodnoj Kikindi postojao glavni trg i na njemu crkve- srpska i katolička. Pokraj crkve se nalazila srpska veroispovedna škola, a do nje crkvenoopštinski dom. U Temišvaru je tada živelo desetak procenata Srba.
Kad je buknuo Balkanski rat, Dušan je bio u trećem razredu građanske škole. Uspesi srpske vojske odjeknuli su sa ponosom. O Dušanovom oduševljenju svedoči sledeća zabeleška. Kada je beogradski fudbalski klub „Velika Srbija” merio snagu sa jednim temišvarskim klubom, on se silno obradovao bezuslovnoj pobedi Beograđana.
Posle građanske škole, upisuje učiteljsku. S knjigom kao da se već bio srodio daleko preko onog što je škola zahtevala, zabeležiće njegov brat.
Izgleda da je već tada, za nadoknadu, davao lekcije momcima koji su privatno učili građansku školu. Jedna zabeleška svedoči da je tokom učenja četvrtog razreda građanske škole, počeo da opširno piše istoriju Mađarske.
„Ono što treba podvući je da je mali četvrtoškolac još tada tražio načina da se nekako izrazi”, opisao ga je brat.
Nakon izbijanja Velikog rata, već u decembru 1914. Dušanov otac otpremljen je na front da brani interese „presvetlog habsburškog doma” i nemačkog imperijalizma. Na četrnaestogodišnjem dečaku ostaje teret brige o brojnoj porodici. Otac Kosta ga zavetuje:
„Mali sine Dušane, ti si sin moj najstariji i najpametniji, u prvom redu budi vredan i pošten, kao što priliči jednom đaku i budućem čoveku. Dragi sine Dušane, ako bih ja po nesreći pao na bojištu, pazi na decu, sine moj, ako ne možeš dalje da se školuješ, a ti skupi decu, pa otidi u Kikindu kod dede.”
Decembarska noć 1914. duboko se urezala u sećanje Spasoju.
„Sve do zore, Dušan je užurbano spremao ocu paket za put. Glasan lelek me je probudio. Majka je kukala, a Dušan nervozno šetao po kuhinji…Voz je stajao jedan sat. Oca u sivoj ratnoj uniformi jedva poznadoh. Ništa od razgovora sa njim u toj buci očajnog dovikivanja, leleka i gurnjave nisam upamtio. Sećam se da me je dugo držao za ruku i dao mi okrajak svežeg hleba. I da se na zvuk trube jedva od nas otrgnuo”.
U teškim ratnim prilikama i oskudici, Dušan „golobrad i ozbiljan, pokreta koji su bili odviše sigurni i odmereni za njegovo doba”- kako je sam sebe opisao u jednoj crtici- nije otišao kod dede u Kikindu. Ostao je u Temišvaru i nastavio školovanje. Bio je redovan učenik učiteljske škole, dok je u isto vreme radio kako bi izdržavao porodicu.
Isprva je zamenjivao oca, potom radio u kancelariji jednog mlina, pa u poreskom zvanju. Nije se ustručavao da za sitnu naknadu piše pisma pijanih žandarma njihovim ženama i ljubavnicama, ni da pere fijakere. Istovremeno, piše, prevodi sa mađarskog i nemačkog, najviše Petefija i Hajnea, ali i sa srpskog na mađarski Zmaja i Jakšića. Mnogo čita.
Skoro celu godinu, dok je otac bio na frontu, Dušan je brinuo o porodici. To je značilo i brinuti se o kuponima za hleb, čekati u dugim redovima za mleko, donositi iz dalekog predgrađa krompir, ići u drugo predgrađe po ugalj i drva. Uz to, pohađati školu i zarađivati.
Stanovali su tada kod izvesne gospođe Velinke, u stanu sa jednom sobom i kuhinjom. Posle vesti da joj je muž izgubljen u ratu, njen stan od kojih su Vasiljeve razdvajala jedna vrata, postao je stecište sumnjivih tipova, dok je Velinka utehu potražila u alkoholu.
Otac je sa fronta vraćen promrzao, nepokretan, ali živ. Dugo je trebalo da prohoda na dve štake. Tek u leto 1916. konačno je došao kući iz bolnice. Ali za Dušana ne stižu spokojniji dani.
BRAT SPASOJE
Spasoje Vasiljev je rođen u Kikindi 3. juna 1907. godine. Sa porodicom se 1911. godine preselio u Temišvar, ali se posle osam godina vratio u Kikindu. Osnovnu školu završio je u Temišvaru, gimnaziju u Kikindi i Srbobranu, a studije književnosti u Beogradu.
Radio je kao profesor književnosti u Subotici, Novom Sadu i pred početak Drugog svetskog rata u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Njegov književni rad je uglavnom bio posvećen bratu Dušanu i promovisanju njegovog dela. Književnu kritiku i prikaze je objavljivao u periodici: „Misao”, „Venac”, LMS, „Vojvođanski zbornik”, „Pravda” i „Politika”. Poginuo je u blizini Beograda oktobra 1944. godine.
