Побољшање социјалне заштите у државним установама, проблеми са којима се сусрећу запослени, као и увођење нових начина помоћи биле су теме о којима је, током радне посете Кикинди државни секретар Министарства за рад, борачка и социјална питања Ђорђе Тодоров, разговарао са представницима Центра за социјални рад и Центра за пружање услуга социјалне заштите „Наша кућа“. Градоначелник Младен Богдан и члан Градског већа Жељко Раду, приликом посете, упознали су државног секретара о свим мерама социјалне заштите које спроводи локална самоуправа, са посебним освртом на „Нашу кућу“ која збрињава доста корисника.
-Драго ми је што у Кикинди постоји оваква установа социјалне заштите и да се препознаје њена важност и вредност. Неопходно је да читаво друштво схвати колики је значај запослених у установама социјалне заштите који су свакодневно у контакту са корисницима и њиховим породицама. На министарству је да пружи институционалну помоћ, нарочито када су кадрови у питању, на шта су нам пажњу скренули запослени у Центру за социјални рад. Кадровски потенцијал је ограничен у свим локалним самоуправама у нашој земљи. Потрудићемо се да ово питање решимо системски -рекао је Тодоров.
Тодоров, Богдан и Раду посетили су и градилиште на којем ниче будућа зграда Центра за социјални рад.
-Изградња тече добром динамиком. Очекујем да ћемо до јуна 2025. године имати готов објекат. Нова зграда Центра за социјални рад важна је за наш град јер ћемо добити функционалну зграду, уместо садашње која је неусловна. То ће нам омогућити да уведемо нове мере и програме из домена социјалне заштите, а корисници ће имати боље услове. Указали смо на недостатак квалификованог кадра, иако се локална самоуправа труди да помогне и у овом домену рада – навео је градоначелник Богдан.
В.д. директорица Центра за пружање услуга социјалне заштите „Наша кућа“ Николета Павлов има идеје које ће унапредити боравак корисника.
-У току је израда новог Правилника о ближим условима и стандардима који утиче на наш рад, и шта би га могло побољшати. Изнели смо и дугорочне планове, али и услуге које би нам биле од помоћи у раду са корисницима. Добар део наших суграђана нема никакву услугу, а неопходна им је. Ми имамо идеју како бисмо им помогли – напоменула је Николета Павлов.
Културно просветно друштво „Миливој Оморац“ из Иђоша организовало је музички догађај под називом „Нек’ је живот игра и песма“. Како је друштво поново активно, ово је круна једногодишњег рада, истакла Николина Јоцин, председница поменутог друштва.
-Наша жеља била је да заједно са мештанима и гостима прославимо први рођендан, да покажемо шта смо урадили и колико нас је у друштву. Окупљамо децу од пет година, младе, па све до мештана који имају 30 година. Имамо фолклорне секције, драмску секцију и хор. Имамо пуно талентованих и на нама је да их усмеримо да га развијају и негују – додала је Николина Јоцин.
Иђошани су испунили Дом културе до последњег места и тиме подржали све што друштво ради.
-После деценије паузе поново је почело са радом наше Културно просветно друштво и за кратко време окупило је стотинак чланова свих узраста. Поред тога што имамо чланове који чувају традицију, имамо и драмску секцију која је урадила седам представа. Помажемо колико можемо, а у току је и уређење Дома културе у ком се друштво налази – рекао је Горан Станчул, члан Савета МЗ Иђош.
Догађају су присуствовале чланице Градског већа Маријана Мирков и Мелита Гомбар, као и градоначелник Младен Богдан.
-За иђошко друштво је специфично да окупљају породице односно децу и родитеље. То је значајно, нарочито јер се налази у селу. На локалној самоуправи је да подржи све добре иницијативе мештана и да им помогне да се развијају – навела је чланица Градског већа Маријана Мирков.
Чланови Културно-уметничког друштва „Марија Бурсаћ” из Банатског Великог Села Новогодишњим концертом завршили су ову годину. Овом приликом представиле су се све секције друштва, а својој верној публици приредили су лепо вече.
Концерту су, у препуној сали, присуствовали и градоначелник. Младен Богдан и заменица градоначелника Дијана Јакшић Киурски.
– Година на измаку била је изазовна. Сви заједно имали смо пуно посла, али како смо били сложни и јединствени, остварили смо добре резултате. Хвала свима на подршци коју сте нам пружили да наставимо да радимо и боримо се за наша села и наш град – рекао је први човек града.
Децу је пакетићима обрадовао Деда Мраз. Гости на концерту била су културно уметничка друштва „Јандрија Томић Ћић“ из Крајишника и „Царза“ из Апатина.
Удружење жена и плесни студио „Јефимија“ из Руског Села организовали су „Новогодишњи фестивал плеса“. У Основној школи „Глигорије Попов“ поред чланова „Јефимије“, учествовали су и малишани из вртића „Бубамара“, КУД-а „Петар Кочић“ из Нових Козараца, као и плесне школе „Dance and soul“.
-Концерт је и донаторски. Сва прикупљена средства усмерићемо нашем вртићу „Бубамара“ за куповину најнеопходнијег за рад са децом. На концерту се представило шездесетак плесача -истакла је Снежана Аћимовић, председница удружења „Јефимија“.
Догађају су присуствовали Младен Богдан, градоначелник и Дијана Јакшић Киурски, помоћница градоначелника.
-Руско Село је пример како се поштују и воле мештани који живе у мултинационалној средини. Хвала свима који, заједно са представницима Месне заједнице, свакодневно раде на томе да нам деца живе бољим животом и да ово место буде још боље и лепше – истакао је градоначелник Богдан обраћајући се окупљенима.
Студио плеса „Јефимија“ ради у Кикинди, а прошле године отворено је и одељење у Руском Селу.
На путу Кикинда – Ново Милошево погинуо је возач који је налетео на дрво. Како сазнајемо, у раним јутарњим сатима, око 2.30, возило „фијат пунто“ слетело је са пута и ударило је у дрво. Од силине удара возило се запалило, а возач је изгорео. Аутомобил се кретао из правца Кикинде ка Новом Милошеву.
Идентитет возача још увек није утврђен. Полицијски службеници обавили су увиђај, а тело је, по налогу Основног јавног тужилаштва, послато на обдукцију
Фирма за производњи дрвне амбалаже „Поп Лукић“ из Банатског Великог Села основана е 2001. године. Од породичног посла дошли су до предузећа које извози своје производе у земље Европске уније, а са повећањем производње суочили су се са проблемом недостатка радника. Власници су браћа Светислав и Ђорђе Лукић и како би дошли до неопходне радне снаге унајмили су раднице и раднике из Шри Ланке.
-Производ се добро продаје и улагање у квалитетну производњу дало је резултате. Како би испоштовали купце, али и наше запослене, морали смо да ангажујемо раднике из иностранства. Дуго смо тражили раднике у нашем окружењу, али их нисмо нашли. Чули смо за агенције које увозе раднике. Најпре смо имали Индијце, њих седморицу за које мислим да су најпре били запослени у фабрици „Тоза Марковић“. Били су ту неколико месеци и отишли су. Искрено, сматрам да смо им ми били само успутна станица до земаља Европске уније које су им биле крајњи циљ. Пре пола године добили смо препоруку од фирми које се баве сличном производњом да ангажујемо раднике из Шри Ланке. Тражили смо да то буду жене с обзиром на то да посао није тежак – појашњава Светислав Лукић.
Међу онима који су трбухом за крухом превалиле хиљаде километара да би стигле до Банатаског Великог Села је и четрдесетдвогодишња Динета Санамери. У Кикинди је нашла и љубав, живи са Миланом, такође радником фирме „Поп Лукић“.
-Дошла сам прошле године у априлу. Посао није тежак, а људи су љубазни. Заволела сам Србију иако је потпуно другачија од Шри Ланке. Најтеже се привикавам на зиму. Храна је одлична, иако је потпуно другачија од наше и много сам заволела бурек. Језик још увек нисам савладала, али се трудим. Жеља ми је да имам добар живот и овде сам сигурна да ћу га пронаћи. Куће у Шри Ланци су веће, али ваше, у Србији, су лепше и богатије. Пре доласка у Банатско Велико Село радила сам у Хонг Конгу осам година и једино чему стремим је да останем овде – сазнали смо од Динете.
Има стара 26 година је дошла у априлу и привикава се на нов начин живота, културу и све остало.
-Свиђа ми се Србија и волела бих да останем овде. Срби су љубазни и насмејани, али оно на чега још увек не могу да се навикнем је чињеница да су гласни. Свиђа ми се храна, нарочито теста. Отац ми је преминуо и у Шри Ланки имам само мајку с обзиром на то да сам јединица. Циљ ми је да зарадим довољно новца и да и мајку доведем у Србију. Имам момка који је такође у Србији, запослен је у Борчи и виђамо се кад год можемо – казала нам је Има.
На питање да ли је исплативо, Светислав Лукић каже:
-Није јефтино. Сви страни радници имају осигурање, фиксну плату, обезбеђен стан и новац за храну. Сваки сат прековременог рада се додатно плаћа. Захваљујући њима завршили смо добро сезону и испоштовали све купце. Нису радници као што су наши држављани, али су коректни и труде се. Када их питамо како им је код нас, тврде да им је добро. Лепо су се снашли и део њих је већ дуго ван родне земље. Једна од радница била је дуго у Пекингу, а један од радника десет година провео је радећи у Дубаију – додао је Лукић.
Фирма „Поп Лукић“ највише производи дрвени патос за гајбе које извози у Француску, Италију и Грчку. Производе и гајбе за воће за домаће тржиште, као и палете.
У Банатском Великом Селу окићена је јелка, а новогодишња расвета краси центар села. У стварању новогодишње атмосфере прикључили су се сви, а иницијатива је потекла од мештанке Ђурђине Војводић која је и прошле године организовала украшавање села.
Новогодишњој магији највише су се обрадовали најмлађи који су такође дали свој допринос.
Да би све било бајковито, како и треба да буде за Нову годину, свечаном паљењу новогодишње расвете присуствовао је и Деда Мраз који је стигао на кочијама и на радост малишана делио је слаткише, док су стариији послужени куваним вином.
Игралиште испред Спортског центра „Језеро“ свечано је отворено. Малишанима су доступне разне справе у складу са узрастом, а нови простор допринеће да деца на квалитетан начин проводе слободно време. Црвену врпцу пресекли су министарка за бригу о породици и демографију Милица Ђурђевић Стаменковски, министарка привреде Адријана Месаровић и градоначелник Младен Богдан. Mинистарство за бригу о породици и демографију издвојило је око пет милиона динара за ново игралиште.
-Кикинда испуњава услове за отварање Канцеларије за породицу, која је замишљена као отворена врата за све породице, и на нама је да она свим грађанима буде доступна у што краћем року. Њена намена је да буде спона између локалне самоуправе и Министарства за бригу о породици и демографију, да усмери породице на субвенције које се додељују и да сакупља све значајне податке који се односе на породице у Кикинди и на њихове потребе. У вашем граду није довољно промовисана мера субвенције за куповину прве некретнине за брачне парове са децом јер нам ниједан захтев није стигао из Кикинде. Како је у граду стопа фертилитета виша у односу на просек у држави, сигурна сам да ће уз боље информисање јавности породице са децом поднети захтеве за ову меру – истакла је министарка Ђурђевић Стаменковски.
Министарке су, са сарадницима и представницима град, посетиле и радионицу кикиндске предузетнице Мирне Рацков, једине жене опанчарке у Србији. На конкурсу поменутог Министарства за старе занате власница фирме „Маца папучарица“ ове године добила је средства за куповину машине којом ће унапредити посао.
-Велико интересовање за наш конкурс стигло је из Кикинде и десет предузетника који се баве старим занатима добило је средства за куповину машина и репроматеријала. И остали привредници из северног Баната врло су агилни када је реч о конкурсима Министарства привреде који су прилагођени потребама самих предузетника. Ове године опредељено је значајно више бесповратних средстава у односу на раније године. Исто тако подржали смо са 500.000 динара кроз програм жене на селу . Данашњу посету искористили смо како би од самих занатлија чули са којим се проблемима сусрећу и шта можемо да урадимо како бисмо им помогли – прецизирала је министарка Месаровић.
Мирна Рацков упознала је гошће са производњом и додала колико је важна помоћ државе у опстанку старих занатлија.
-Средства која сам добила значајно ће убрзати производни процес. Опанке које израђујем шију се ручно и свака машина која може да помогне да се лакше и боље ради пуно ми значи. Сама не бих могла да је купим, тако да могу само да похвалим конкурс Министарства привреде – напоменула је Мирна Рацков.
Градоначелник Младен Богдан представио је министаркама мере локалне самоуправе које се спроводе, а везане су за пронаталитетну политику, али и оне које се односе на предузетничке радње и привредна друштва.
-Посету две министарке у једном дани нисмо имали раније и ово је један од начина да покажемо суграђанима да сви заједно радимо на истом циљу, а то је бољи живот за све. Дечије игралиште које смо отворили је права оаза и сигуран сам да ће га наши малишани користи свакодневно. Канцеларија за породицу која је у плану пуно ће нам значити, нарочито што имамо чиме да се похвалимо пошто је Кикинда препозната као средина која има велики број мера у домену популационе политике и дечије заштите. Привредна кретања у нашем граду оцењена су као добра, а разговарали смо и о потенцијалним инвеститорима с обзиром на то да имамо завршену нову индустријску зону – навео је Богдан.
Отварању новог игралишта присуствовала су деца и родитељи из овог дела града, представници удружења „Деца са ахондроплазијом“, као и покрајинска посланица Станислава Хрњак. Министарке Ђурђевић Стаменковски и Месаровић са сарадницама, државним секретаркама Сања Лакић и Андреом Хорват Кираљ и саветницом министарке привреде Аном Маринковић, у Градској кући на радном састанку разговарале су са градоначелником Младеном Богданом, замеником градоначелника Дејаном Пударом, помоћницом градоначелника Дијаном Јакшић Киурски и члановим Градском већа Жељком Раду и Мелитом Гомбар.
Поживео је непуне 24 године и оставио неизбрисив траг у српској књижевности. Његов живот и писање обележиле су ратне године.
„Без обзира колико потребан или оправдан био, никад немој мислити да рат није злочин.” –писао је Ернест Хемингвеј. Био је у чак четири рата, а прво ратно искуство доживео је 1918. на италијанском фронту, на ријеци Пијави, где се истовремено, са ужасима Великог рата суочио и Душан Васиљев. Амерички књижевник и наш велики песник те 1918. године били су на две стране реке, у две сукобљене војске. Васиљев мобилисан са непуних 18 година у аустроугарску војску. Хемингвеју је било 19.
Два тек стасала младића, сведочиће ратним страхотама после којих више никад неће бити исти. Хемингвеј је на италијанском ратишту рањен минобацачком ватром задобивши тешке гелерске ране на обе ноге.
Васиљев ће се из Великог рата вратити са маларијом и болесним плућима. Суочени са бесмислом насиља и уништења, немоћни да мењају свет који је дубоко неправедан, постаће гласови изгубљене генерације, која је одрасла у доба Великог рата и претрпела страшне последице његовог наслеђа.
Књижевни рад америчког писца и новинара биће овенчан Нобеловом и Пулицеровом наградом. У 62. години, пуцаће себи у главу из ловачке пушке.
Васиљев ће поживети непуне 24 године. Неће стићи да оде на лечење од туберкулозе у словеначки Шоштањ. Током кратког, бурног и драматичног живота није објавио ниједну књигу.
Породица Васиљев: седмогодишњи Душан са мајком Ракилом, оцем Костом, бабом Аном, дедом Кузманом, стрицем Вељком, стрином Лауром, сестрама и братом Спасојем (беба)
„Прођоше без помпе детињства мог дани и утопише се у сиве сутоне”
Васиљев је рођен 19. јула 1900. године у Великој Кикинди, у кући Кузмана Васиљева, кујунџије. Отац Коста најпре је радио као столар, а потом као општински чиновник. Мајка Ракила (рођена Степанов) била је пореклом из Перлеза. Умрла је када му је било четири године. Душан је имао две сестре и брата. Годину дана после њене смрти, отац се поново оженио и добио још петоро деце, од којих је преживело двоје.
О Душановом детињству у Кикинди, брат Спасоје, између осталог, записаће:
„Непрегледан рит који се настављао на дедино двориште знао је упрсте… И крај деде свог волео је да буде, и да му распаљује великом ћурећом перушком ћумур на коме се топио метал… Извесно се много дивио кад су иза дрхтавих дединих прстију излазиле дивне минђуше, лепо прстење са гравирама светаца у злату место камена, а нарочито крупне сребрне токе… ”.
У Кикинди је Душан пошао у школу. Показивао је интересовање за историју, књижевност, уметност.
„Душко, ни сељаче ни госпоче, ни мајсторски ни беамтерски потомак,негде у средини између далеких кућа на великом сокаку и главног трга, који се зове варош, где Лала не иде без папуча и шешира”, забележио је Спасоје.
Душанова породица 1911. сели се у Темишвар где је његов отац добио посао чиновника у епархији. Тамо је Душан наставио школовање. У предграђу Мехали становали су чиновници, радници, земљорадници. У тај крај као и суседно предграђе, у своје време је залазио и Доситеј Обрадовић.
Темишвар је био велики индустријски град и железничка раскрсница, са снажним мађарским утицајем. Српски део Темишвара попримао је обичаје и навике мађарске буржоазије. Укратко, Темишвар је био ближе Пешти, него Новом Саду. Чак је и српски језик почео да се губи, а многи Срби у говору су мешали мађарске и немачке речи.
У тим њивама око Темишвара, развиће се његова заљубљеност у равницу која је „недогледна и лепа као сан, бескрајна као душа, мирна као море, тиха као ведра јесења ноћ”.
„Волим моју равницу која је родна као земља обећана. Ја син њен, љубим је као мајку”, писаће један од наших најзначајнијих експресионистичких песника.
Душан са мајком
У Мехали је баш као и у Душановој родној Кикинди постојао главни трг и на њему цркве- српска и католичка. Покрај цркве се налазила српска вероисповедна школа, а до ње црквеноопштински дом. У Темишвару је тада живело десетак процената Срба.
Кад је букнуо Балкански рат, Душан је био у трећем разреду грађанске школе. Успеси српске војске одјекнули су са поносом. О Душановом одушевљењу сведочи следећа забелешка. Када је београдски фудбалски клуб „Велика Србија” мерио снагу са једним темишварским клубом, он се силно обрадовао безусловној победи Београђана.
После грађанске школе, уписује учитељску. С књигом као да се већ био сродио далеко преко оног што је школа захтевала, забележиће његов брат.
Изгледа да је већ тада, за надокнаду, давао лекције момцима који су приватно учили грађанску школу. Једна забелешка сведочи да је током учења четвртог разреда грађанске школе, почео да опширно пише историју Мађарске.
„Оно што треба подвући је да је мали четвртошколац још тада тражио начина да се некако изрази”, описао га је брат.
Након избијања Великог рата, већ у децембру 1914. Душанов отац отпремљен је на фронт да брани интересе „пресветлог хабсбуршког дома” и немачког империјализма. На четрнаестогодишњем дечаку остаје терет бриге о бројној породици. Отац Коста га заветује:
„Мали сине Душане, ти си син мој најстарији и најпаметнији, у првом реду буди вредан и поштен, као што приличи једном ђаку и будућем човеку. Драги сине Душане, ако бих ја по несрећи пао на бојишту, пази на децу, сине мој, ако не можеш даље да се школујеш, а ти скупи децу, па отиди у Кикинду код деде.”
Децембарска ноћ 1914. дубоко се урезала у сећање Спасоју.
„Све до зоре, Душан је ужурбано спремао оцу пакет за пут. Гласан лелек ме је пробудио. Мајка је кукала, а Душан нервозно шетао по кухињи…Воз је стајао један сат. Оца у сивој ратној униформи једва познадох. Ништа од разговора са њим у тој буци очајног довикивања, лелека и гурњаве нисам упамтио. Сећам се да ме је дуго држао за руку и дао ми окрајак свежег хлеба. И да се на звук трубе једва од нас отргнуо”.
У тешким ратним приликама и оскудици, Душан „голобрад и озбиљан, покрета који су били одвише сигурни и одмерени за његово доба”- како је сам себе описао у једној цртици- није отишао код деде у Кикинду. Остао је у Темишвару и наставио школовање. Био је редован ученик учитељске школе, док је у исто време радио како би издржавао породицу.
Испрва је замењивао оца, потом радио у канцеларији једног млина, па у пореском звању. Није се устручавао да за ситну накнаду пише писма пијаних жандарма њиховим женама и љубавницама, ни да пере фијакере. Истовремено, пише, преводи са мађарског и немачког, највише Петефија и Хајнеа, али и са српског на мађарски Змаја и Јакшића. Много чита.
Скоро целу годину, док је отац био на фронту, Душан је бринуо о породици. То је значило и бринути се о купонима за хлеб, чекати у дугим редовима за млеко, доносити из далеког предграђа кромпир, ићи у друго предграђе по угаљ и дрва. Уз то, похађати школу и зарађивати.
Становали су тада код извесне госпође Велинке, у стану са једном собом и кухињом. После вести да јој је муж изгубљен у рату, њен стан од којих су Васиљеве раздвајала једна врата, постао је стециште сумњивих типова, док је Велинка утеху потражила у алкохолу.
Отац је са фронта враћен промрзао, непокретан, али жив. Дуго је требало да прохода на две штаке. Тек у лето 1916. коначно је дошао кући из болнице. Али за Душана не стижу спокојнији дани.
БРАТ СПАСОЈЕ
Спасоје Васиљев је рођен у Кикинди 3. јуна 1907. године. Са породицом се 1911. године преселио у Темишвар, али се после осам година вратио у Кикинду. Основну школу завршио је у Темишвару, гимназију у Кикинди и Србобрану, а студије књижевности у Београду.
Радио је као професор књижевности у Суботици, Новом Саду и пред почетак Другог светског рата у Првој београдској гимназији. Његов књижевни рад је углавном био посвећен брату Душану и промовисању његовог дела. Књижевну критику и приказе је објављивао у периодици: „Мисао”, „Венац”, ЛМС, „Војвођански зборник”, „Правда” и „Политика”. Погинуо је у близини Београда октобра 1944. године.
