Svečanom akademijom u pozorištu, uz besede, recitale, muziku i scenski program, Gimnazija „Dušan Vasiljev“ obeležila je 168 godina postojanja, nastavljajući tradiciju negovanja znanja, kulture i mladosti.
Obeležavanje Dana škole počelo je jutros polaganjem cveća na grob Dušan Vasiljev, dok je večernji program okupio učenike, profesore, zvanice i brojne goste.
-Danas smo obeležili ovaj značajan datum, a večeras smo kroz program naših učenika pokazali zbog čega je kikindska gimnazija ono što jeste – istakao je direktor Aleksandar Aćimov.
On je naglasio da škola ima mnogo razloga za ponos.
-U poslednjih šest meseci već imamo 15 učenika koji su se plasirali na republička takmičenja iz fizike, matematike, engleskog i biologije. Imamo i izuzetne sportske rezultate – državne prvake u plivanju i reprezentativce u rukometu.
Tokom svečanosti dodeljene su plakete najuspešnijim učenicima – njih 16, koji su tokom školovanja ostvarili izuzetne rezultate, ali i posebno priznanje profesoru dr Jovici Trkulji za poseban doprinos Gimnaziji.
Trkulja je priznanje primio sa emocijom, podsećajući na vrednost ovakve plakete.
-Ovo priznanje me podseća na vreme kada smo i sami kao učenici dobijali pohvalnice. Smatram da smo svi mi veliki dužnici našim profesorima – oni su nam otvarali puteve ka drugim svetovima i kulturama.
Kao poseban dar školi, on je pripremio knjigu o svojoj generaciji i gimnazijskim danima, koju je poklonio kolektivu, uz inicijativu da se do velikog jubileja – 170 godina postojanja – izradi i zvanična monografija gimnazije.
Svečanosti je prisustvovao i gradonačelnik, koji je i sam nekadašnji učenik ove škole, ističući značaj koji gimnazija ima za čitav grad.
-U vremenima koja se brzo menjaju, znanje ostaje najsigurniji oslonac. Gimnazija je mesto gde se stvaraju ljudi koji oblikuju svet – poručio je Mladen Bogdan.
Posebno priznanje dodeljeno je i gradu za doprinos očuvanju lika i dela Dušan Vasiljev, kroz književnu nagradu koja nosi njegovo ime.
Program akademije upotpunili su recitali poezije Dušana Vasiljeva, horski nastupi i pozorišna predstava u kojoj je lik pesnika oživeo kroz interpretaciju učenika, čime je još jednom potvrđeno da gimnazija nije samo obrazovna ustanova, već i važno kulturno središte Kikinde.
Sa 341 učenikom i brojnim uspesima u nastavi, nauci i sportu, Gimnazija „Dušan Vasiljev“ nastavlja da gradi svoju dugu i bogatu tradiciju – korak po korak, generaciju po generaciju.
Knjiga „Crkva Svetog Nikolaja u Kikindi“ profesora istorije Tihomira Gajskog predstavljena je u Narodnom muzeju. Pored autora, o prvom pisanom delu o najstarijoj zgradi u našoj sredini, govorili su i đakon Nebojša Marković, jerej Miroslav Bubalo i Jovica Trkulja u svojstvu urednika.
Knjiga je nastala povodom obeležavanja 250 godina crkve Svetog Nikole i kako Gajski navodi da je bio pravo vreme da se na jednom mestu nađu svi podaci o hramu.
-Opisao sam hram i kroz prizmu arhitektonske građevine, ali i crkvu kao versku zajednicu verujućih ljudi. Veliki trud i puno vremena uloženo je u iznalaženju podataka jer su zapisi vezani za crkvu Svetog Nikole rasuti na mnogo strana. Moja želja bila je da sve što je dostupno priredim u pitku priču. I pored svega bilo je zadovoljstvo istraživati i raditi na ovoj knjizi – istakao je Tihomir Gajski.
Sva literatura o hramu nalazi se u arhivi, te je bilo važno objediniti sve podatke o crkvi Svetog Nikole koja nije samo verski objekat, nego je i kulturno znamenje i svedok svih godina koje su prošle od osnivanja Kikinde, podsetio je jerej Miroslav Bubalo:
-Prva crkva bila je od trske i blata, a pošto su odlučili da ostanu ovde, rešili su da je izgrade od čvrstog materijala. Hram je mesto sabranja Božijeg naroda u kome se slavi Vaznesenje Hristovo, služi se sveta služba i narod se ujedinjuje u sjedinjuje.
Đakon Nebojša Marković dodao je da je najvažnija duhovna dimenzija hrama.
-Ova knjiga govorio i o tome gde smo, ko smo i šta smo u crkvi, a šta van nje. Crkva je zajednica, koja je od momenta kada je od Gospoda utemeljena, nepromenljiva i nepokolebljiva kako tada, tako danas, tako i u vekove vekova – zaključio je đakon Marković.
U pripremi je i monografija o pomenutom hramu koja će obuhvatiti petnaestak stručnih saradnika.
-U knjizi se nalazi više od 70 bogatih, kolornih, fotografija na kojima je prikazano 250 godina istorije crkve Svetog Nikolaja. Ne nisu samo puka ilustracija nego su u direktnoj funkciji ličnosti koje se pominju u knjizi. Obuhvatila je nastanak Kikinde, pravoslavne hramove pre ove crkve, a posebno težište je na izgradnji samog hrama. Posebno su obrađeni ikonostas i zidno slikarstvo po kojima je naša crkva veoma poznata. Sadržaj je bogat i svaka stranica govori o istoriji i nastanku. Sažetak u knjizi preveden je na ruski, mađarski i engleski jezik – predočio je profesor Jovica Trkulja.
U programu su učestvovali crkveni horovi, kao i Tihon Gajski koji je odsvirao numere na gitari.
U Kulturnom centru večeras je predstavljena knjiga „Album amicorum – knjiga prijateljstva generacije kikindske gimnazije 1967–1971“, autora i urednika profesora dr Jovice Trkulje.
Kako je istaknuto na promociji, publikacija predstavlja svedočanstvo gimnazijskih dana jedne generacije, ali i pokušaj da se sačuvaju sećanja na profesore i školski život u periodu koji do sada nije bio sistematski obrađen.
-Ideja za nastanak knjige potekla je 2016. godine, povodom obeležavanja 45 godina mature, kada je obimna građa – fotografije, spomenice i zapisi – prevazišla okvir privatne uspomene. Naziv Album amicorum preuzet je iz evropske tradicije „knjiga prijateljstva“ među gimnazijalcima i studentima – objasnio je Trkulja.
Knjiga je podeljena u tri celine: istorijat gimnazije, portreti profesora koji su predavali ovoj generaciji i hronološki prikaz školskih dana učenika od upisa do mature, uz bogatu fotodokumentaciju.
Prema rečima autora, knjiga je zamišljena kao trajni dokument vremena, ali i kao podsticaj mlađim generacijama da na sličan način čuvaju sopstvenu školsku istoriju.
Nova knjiga prof. dr Jovice Trkulje „Album Amicorum- Knjiga prijateljstva generacije kikindske gimnazije 1967-1971″ biće predstavljena u ponedeljak 15. decembra u velikoj sali kikindskog Kulturnog centra, sa početkom u 18 sati.
Pored autora, učestvovaće prof. Smiljana Mirkov, Milana Bajkin i Marija Miljković.
Kako u prikazu ovog dela navodi prof. Smiljana Mirkov, „postoje knjige koje ne čitamo samo očima, već srcem, knjige koje postanu ogledalo jednog doba, jedne škole, jednog grada”.
-„Album Amicorum“ pripada upravo tom retkom krugu – delu koje je istovremeno dokument, uspomena, sociološka studija i emotivna mapa jedne generacije koja je svoje srednjoškolske dane provela u gimnaziji „Dušan Vasiljev“ u Kikindi, između 1967. i 1971. godine. Publikacija broji više od 330 strana, a sadrži preko 300 fotografija, spomenica, školskih dokumenata, arhivskih priloga i svedočenja, pažljivo prikupljenih iz privatnih i institucionalnih zbirki grada.
Iako je reč o generaciji koja se odavno razišla, njihove priče, pisma, anegdote i fotografije u ovoj knjizi deluju kao da su nastale u jednom jedinstvenom dahu. Svaka stranica nosi nešto što se danas sve ređe sreće – toplinu zajedništva, duboku ukorenjenost u vrednostima i doslednost pamćenju. Zato ova knjiga nije samo „album prijateljstva“, već svedočanstvo o trajanju, o onome što nikada nije prestalo da živi u ljudima koji su je ispisivali.
Jedna od najznačajnijih vrednosti knjige, jeste u tome što ona generaciju ne prikazuje kao rasuti niz biografija, već kao „kohezivnu mikrozajednicu“, kao grupu koja deli iste obrasce odrastanja i vrednosni okvir jednog vremena. U epohi današnjeg ubrzanog života, gde se prijateljstva razgrađuju brže nego što se grade, ova generacija postaje primer postojanosti – sposobnosti da se stane, da se oslušne, da se podseti i da se ostavi trag- navodi između ostalog, profesorka Smiljana Mirkov.
Još pre šest decenija maštoviti novinari iz prestonice Polet su, zbog brojnih vrhunskih igrača koji su u njemu ponikli pa slavu stekli u velikim klubovima, nazvali – našom „Barcelonom“
Dvostruki ukrasni pridevski izraz, kao stilska figura, odavno je u upotrebi kada se, u besedi ili hroničarskim zapisima, pobliže slikovito predočavaju fudbalske vrednosti Poleta. Da li su uvreženi epiteti da se radi o našoj, ovdašnjoj, „Barceloni“ i da je maleno Nakovo „najfudbalskije selo na svetu“, s dovoljno pokrića? Ili je mit u pitanju?
S ovom dilemom susreće se prof. dr Jovica Trkulja u svojoj najnovijoj, ambiciozno urađenoj, knjizi posvećenoj čuvenom fudbalskom asu i dečačkom uzoru autorove generacije Bošku Bursaću, kojom se ujedno simbolički, perom, odužuje rodnom mestu. Svojevrsni mit o nakovačkoj fudbalskoj izuzetnosti za njega je zapravo poduhvat mladića sa margine pri nastojanju da savladaju (po)ratne frustracije i izbore se za vlastiti identitet, socijalizaciju, a ponajviše za sopstvenu afirmaciju. Trkulja se studiozno bavi genezom nakovačkih sportskih aktivnosti, pre svega fudbala. FK Grmeč, formiran 1946. godine, sedam godina kasnije preimenovan je u FK Polet.
Od tada u Nakovu počinje organizovano i sistematsko bavljenje sportom. Na fudbalskom temeljima u Nakovu, koje su postavili Božidar Mihaljev, Miloš Erdeljan i Konstantin Sekulić, nastavili su da delaju mesni prosvetari, a potom i direktori škole Čedo Torbica, Čedo Bajić i Živa Mirkov, zaduživši nastavnike fiskulture da tragaju za sportskim biserima. U svojevrsnoj misiji posebno su se izdvajali Obrad Rajić Žofi, Vlado Stamenković, Peter Laub, Miodrag Vojinović Vujko i Đuro Medić.
Za meštane „najfudbalskijeg sela na svetu“, kako su Nakovo pre otprilike šest decenija nazvali maštoviti poslenici prestoničke sedme sile, fudbal je bio više od igre. Tako veli Ratko Borovnica, nakon igračke karijere istaknuti fudbalski radnik, jedno vreme predsednik OFK Kikinde. Ovaj naš sagovornik bio je i prvi čovek Fudbalskog saveza Vojvodine i – poslednji vođa reprezentacije na utakmici sa Austrijom u Beču neposredno pred raspad SFRJ.
– Genetika poneta iz Bosanske Krajine i očigledna darovitost dečaka, beskrajna privrženost sportu uopšte, a fudbalu ponajviše, i marljivost nastavnog osoblja mesne osnovne škole bili su garancija našeg uspeha – naglašava Borovnica. – Zahvaljujući Poletu, koji je je nastupao uglavnom u Banatskoj i Vojvođanskoj ligi, Kikinda je 1976. godine stekla status drugoligaša.
RATKO BOROVNICA: „ĐUŠA MEDIĆ JE BIO ODLIČAN FUDBALER. LIČNOST SAVRŠENIH PSIHOFIZIČKIH OSOBINA, LIDER TIMA. SLOVI ZA NAJUNIVERZALNIJEG SPORTISTU NAKOVA SVIH VREMENA, A MOŽDA I KIKINDSKOG REGIONA. IZVANREDNO JE IGRAO KOŠARKU, ODBOJKU, STONI TENIS, BIO ODLIČAN GIMNASTIČAR…“.
Istorija Poleta satkana je od uzbudljivih, često dramatičnih događaja, vremenom neretko oplemenjivanih šaljivim dosetkama maštovitih meštana, pa kroz generacije prepričavanih. Još se, primera radi, pamti navijačka parola „Od Nakova pa do Šida svi poznaju Bokan Vida“. Borovnica pominje najuzornije klupske aktiviste. Vredni Vlado Trifunović je bio sekretar Poleta, a sem njega na toj dužnosti istakao se i preduzimljivi Jovan Brkljač Jodžo. Kikinđanin Miloš Erdeljan Džata najčuveniji je trener, jer se pod njegovom komandom Polet dokopao vojvođanskog ranga. Pohvale su vredni i Milojko Brkanlić, Radoslav Nikodinović Gedža, Dane Vukobrat, Vlado Stamenković, Neđo Lazarević, igrač i trener Stevo Mudrinić…
BOŠKO BURSAĆ
U pomenutoj knjizi Trkulje, s podnaslovom „Nakovačka fudbalska bajka“, iz hrpe vrednih fotografija izdvajamo snimak iz 1960. godine koji verno dočarava vreme fudbalskog zanosa i entuzijazma, čega odavno nema, jer sport nije ono što je nekada bio. Poduži potpis, autentičnosti radi, doslovce citiramo: „FK Polet, Nakovo 1960, tamni dresovi: Milojko Brkanlić, Radiša Egelja, Nikola Maljković, Ilija Egelja, Đuro Medić, Slavko Rosić Repac, Jovo Kovrlija Cigo, Vlado Trifunović, čuče: Dane Raca, Ljubiša Egelja, ??, Boško Bursać: dole: Nikola Repac. U belim dresovima fudbaleri iz B. Aranđelova“.
Nakovu je, predočava Borovnica, poniklo oko 30 prvoligaških i drugoligaških igrača. Prvi je slavu stekao Milanko Ćuk u dresovima Crvene zvezde i Proletera, odigravši za omladinsku selekciju Jugoslavije 18 mečeva. Na spisku uspešnih još su: Boško Bursać (Rijeka, Zagreb i Vitese u Holandiji), Jovan Kovrlija (Proleter, olimpijski reprezentativac), Dane Raca (Proleter i Trepča), Dušan Egelja (Proleter i OFK Kikinda, olimpijski reprezentativac) Milan Majstorović (OFK Beograd i Kipar), Trivo Ivetić (OFK Beograd i Danska), Zdravko Borovnica (Crvena zvezda, Francuska, B reprezentativac SFRJ), Milan Babić (Partizan, Crvena zvezda i kruševački Napredak),Đuro Medić (Vojvodina, OFK Kikinda), Vladimir Mudrinić (Crvena zvezda, Vojvodina), Dragoljub Bursać (Proleter, Rijeka, OFK Beograd i Sutjeska), D… Bursać Ćita (Proleter, Kikinda), Dušan Rosić, Vid Bokan (Crvena zvezda, 17 puta omladinski reprezentativac SFRJ), Slavko Borovnica (OFK Kikinda, Vrbas), Stevo Mudrinić (OFK Kikinda), Nedeljko Plemić (OFK Kikinda), Borislav Ćuk (OFK Kikinda), Nedeljko Lukač (Partizan, Proleter, Napredak), Milan Kovrlija (OFK Kikinda, Vojvodina – šampionski tim), Kojo Drezgić (OFK Kikinda), Radovan Bursać (OFK Kikinda, Proleter), Dragan Radujko (Proleter, OFK Kikinda),Mirko Bucalo (Proleter), Miladin Trkulja (Mladost Apatin), Uroš Bobić (OFK Kikinda), Saša Kresoja (OFK Kikinda), Miroslav Grbić (OFK Kikinda, Mladost Bački Jarak)… Stevo Bobić je igrao za Jugal iz Australije. Nema šta, spisak za ponos.
TRENERSKA SVITA
U Nakovu su prve fudbalske korake načinili treneri: Jovan Kovrlija, koji je bio šef stručnog štaba Proletera, Vojvodine, Kikinde i Bečeja, a njegov rođeni brat Milan Kovrlija vodio je OFK Kikindu i Srem iz Sremske Mitrovice. Đurađ Kresoja trenirao je OFK Kikindu i Prijepolje, a Vladimir Mudrinić Zlatibor.
SUMORNA SUTRAŠNJICA
Polet je dugo bio sportski kolektiv za primer u svakom pogledu. Već duže vreme nije tako. Proredile su se nakovačke đačke klupe, novorođeni mališani za godinu dana mogu se nabrojati na prste jedne ruke, pa se tim, koji je u skoro najnižem rangu, popunjava momcima iz Kikinde. Budućnost fudbala u selu s jedva dve hiljade duša sumorna je.
Knjiga „Mit o Nakovu i druge pripovesti” autora Stevana Stupara biće predstavljena u sali Mesne zajednice u Nakovu u petak 27. juna od 19 sati. Učestvovaće prof. dr Smiljana Ž. Mirkov, Marija Tanackov, Jovan Gvero i prof. dr Jovica Trkulja. Voditelj će biti Branko Ljuboja.
U nastavku donosimo deo iz predgovora prof. dr Jovice Trkulje.
Knjiga predstavlja nežnu, nostalgičnu i lirsku posvetu Nakovu, koje prerasta u simbol zavičaja, sećanja, odrastanja i tihe, ali duboke spoznaje o životu.
Ulje na platnu S. Rica
Godine u Nakovu obeležile su život i sudbinu Stevana Stupara. U tom malom banatskom mestu, Krajišnici su lečili ratne rane, ukorenjivali se u novoj zemlji, preboleli zavičaj i okrenuli se budućnosti, sa mirisom benzina prvih mopeda i slatkim ukusom paketa koje su slali rođaci iz dalekih zemalja. Za Stevana, Nakovo je bilo više od zavičaja – bio je to svet idiličnih slika: ognjište, fudbal, škola i čarolije seoskog bioskopa. U njemu je upoznao prve ljubavi, naslutio književnost i zapamtio priče koje su, poput bajalica, grejale dušu.
Poznato je da su Krajišnici „grubijani golubijeg srca“. Jer, u njihovom životu sve čega su se doticali bilo je bol i pesma. Otuda nije nimalo slučajno što je ovo malo mesto iznedrilo toliki broj pesnika, književnika, slikara, publicista. Nakovo je izuzetno zahvalna, ali neobrađena literarna tema. U njemu se naslućuju elementi Markesovog Makonda, Onetijeve Luke „Santa Marije“, Selimovićeve „Tvrđave“, Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“… i razaznaje slika grešne ljudske savesti i naše metafizičke domovine. Nakovo čeka svoje pisce koji bi umetnički obradili i uobličili taj materijal.
Stevan Stupar je jedan od retkih kome je Nakovo bilo i ostalo neiscrpna literarna inspiracija. Premda nema formalno obrazovanje iz književnosti, on ima značajan talenat za pisanje, koji se očituje kroz njegovu sposobnost da istražuje i prikazuje duboke emocije, istorijske i kulturne aspekte, kao i personalizovane priče.
Stuparov pristup pisanju nije akademski, ali to ne umanjuje njegovu sposobnost da stvori autentične, dirljive, angažovane priče. Odrastao u siromaštvu, prinuđen da se sam izdržava od rane mladosti, on je radio kao fizički radnik, ugostitelj, emigrant i gastarbajter. Taj teret pružio mu je nešto dragoceno – slobodu da piše bez oslonca na institucije i na sud kritičara. U slobodnim trenucima čitao je, gledao filmove, posećivao galerije i, skriven od sveta, beležio svoje uzlete i padove, sećanja i snove, osluškujući život od Nakova do Čikaga.
Njegovi zapisi, natopljeni surovom stvarnošću, svedočili su o rušenju temelja slobode, pravde i dostojanstva. Govorio je jasno i nepokolebljivo, ostajući dosledan svojim stavovima, ne robujući vremenu. U kovitlacu krize i pustoši, gde su se tragedije mešale s beznađem, nastajali su njegovi radovi – izraz strepnje i nade, odjek duše u svetu kojem su Američki san zamenili otuđenje i dekadencija. Kao hroničar propadanja, osvetlio je tragičnu sudbinu savremenog čoveka – „slamke među vihorove“ i ogoljenog puža u trnjiku.
U NAKOVU, KAKO GA AUTOR VIDI I DOŽIVLJAVA, SABRANI SU FRAGMENTI STVARNOSTI I SNOVA, PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI, SVAKODNEVNOG I MITSKOG – JER U TIM PRIČAMA SELO POSTAJE VIŠE OD GEOGRAFSKE TAČKE: ONO JE DUHOVNI PROSTOR SIMBOL.
Knjiga „Mit o Nakovu i druge pripovesti“ objedinjuje literarne zapise Stevana Stupara, nastale u dalekom Čikagu od 2017. do 2024. godine, kao odjek njegove nostalgije za zavičajem. Pojedini zapisi, objavljeni u „Politici“, izazvali su izuzetno interesovanje čitalaca. Na moj predlog, autor je sabrao sve priče u jedinstvenu celinu, koja se čita kao lepa književnost.
Knjiga je plod posvećenog stvaralačkog truda. Iz bogatog životnog iskustva i dubokog emotivnog doživljaja, autor je ispleo dirljivu, višeslojnu priču – ne samo o životu dečaka iz Nakova u Velikom svetu, već i o jednom društvu, jednom vremenu i svetu koji iščezava. Njegov literarni postupak je neobičan i ličan – ne oslanja se na biografske činjenice već na unutrašnju analizu vrednosti i životne filozofije. Stupar poziva čitaoca da zastane i zagleda se u krivudavu stazu života, da se zamisli nad našim udesom, usudom i pitanjima bez odgovora.
Stevan Stupar je rođen 1960. godine u Kikindi, u krajiškoj porodici koja je 1945. iz podgrmečkog sela Vođenica (Bosanski Petrovac) kolonizovana u Nakovo. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u tom selu na severu Banata. Završio je Srednju pedagošku školu u Kikindi. Posle služenja vojnog roka u Zagrebu (1980-1981), živeo je u Beogradu i radio kao ugostitelj u više kafana. Od 1987. živi i radi u Čikagu. Objavljivao je kratke priče u listu „Politika“.
Stuparov književni stil odiše bogatstvom metafora, spajajući univerzalne teme poput prošlosti, identiteta, promene i sećanja. Njegove priče prožete su realističkim i mitološkim elementima, dok njegov sočan, opor jezik donosi kazivanje ne radi pisanja nego radi preživljavanja. Iako samouk, on izranja kao talentovani hroničar ljudskih treptaja, malog čoveka suočenog sa surovom stvarnošću. Kao jasika što treperi kada drugo drveće miruje, Stupar piše o sudaru snova i stvarnosti, o porušenim mostovima između sećanja i nade.
Na tragu zavičajnih uzora, Kočića i Ćopića, on unosi u pripovesti lirsku tananost i snažan, ali nežan glas. Njegove reči, isklesane poput grubog kamena sa Grmeča i Šatora, poseduju magijsku i isceliteljsku moć – čak i kada su gorke i opore, kao lekovi za rane koje nikad ne zarastaju. Svaka priča svedoči o neraskidivim vezama sa zavičajem: nakovačkim nebom, ravnicom što čuva legende, prelepom školom… U njegovim zapisima treperi detinjstvo, ispunjeno lirskim nitima koje ga čvrsto vežu za korene.
STUPAROVA POETIKA ODJEKUJE NOSTALGIJOM ZA ZAVIČAJEM, ČEŽNJOM ZA LJUDSKOM TOPLINOM I POTREBOM ZA PREISPITIVANJEM. U NJEGOVIM PRIPOVESTIMA MISLI SE OBLIKUJU SPONTANO, ELEGANTNO I ŽIVOPISNO, DOK REČI ZADRŽAVAJU ČAROLIJU I ŠARM ĆOPIĆEVSKOG KAZIVANJA.
Zbirka od dvadesetak kratkih pripovesti predstavlja intimno svedočanstvo o životu na granici dva sveta. Kroz neprekinuti tok kazivanja, Stupar stvara harmoniju između vojvođanske ravnice prepune legendi i užurbanog velegrada Čikaga, mesta gde se rađaju novi mitovi. To su dva sveta naizgled nepomirljiva, bez vidljivih tačaka dodira. Ali u Stuparovim pripovestima, oni se povezuju nevidljivim sponama – mostovima između sećanja i snova. Nakovo i Čikago nisu samo geografske tačke već simboli: Nakovo je prošlost, miris proleća i šapat ravnice, dok je Čikago sadašnjost, urbani haos u kojem se snovi i stvarnost sudaraju. Ova knjiga je svojevrsna posveta svima koji sanjaju o daljinama, a nikada ne gube nit sa zavičajem.
Knjigu je objavio Dosije studio iz Beograda, recenzenti su Gordana Đilas i Smiljana Mirkov. Urednik i pisac predgovora je Jovica Trkulja, a pogovora Branko Ljuboja
Stuparevi zapisi nastali su spontano, uprkos životnim nedaćama, kao iskren izraz potrebe da se ostavi trag o viđenom, doživljenom i odsanjanom. U trenucima predaha između teških fizičkih poslova, svedoče o snažnoj potrebi za pisanjem. Oni su izraz urođene ljudske potrebe da narativizuje sopstveni život. U njima je sadržana intimna drama pisanja sebe, koju autor proživljava kroz tekst.
Kao Stuparov prijatelj iz zavičaja, čitao sam sa zadovoljstvom njegova „pisma iz tuđine“ na stranicama „Politike“, ali i komentare brojnih čitalaca. Zapazio sam da nijedna priča nije ostavila čitaoce ravnodušnim. Imajući sve to u vidu predložio sam mu da uloži dodatni napor, otkloni slabosti u postojećim tekstovima i napiše šest-sedam novih priča, te da ih sve objavi u koricama jedne knjige. On je to prihvatio i zajedno smo pristupili pripremi rukopisa, on kao autor i ja kao urednik. Nažalost, ovaj posao on nije uspeo da privede kraju. Januara 2024. godine doživeo je tešku saobraćajnu nesreću na putu u Čikagu, posle koje je mesecima bio u komi. Budući da njegov oporavak ide usporeno sa puno problema i neizvesnosti, odustali smo od prvobitne namere da on dopuni i finalizuje rukopis.
Po mom sudu knjiga, i u ovom obliku zavređuje da bude objavljena. Uprkos nedovršenosti, ona predstavlja jedinstveno svedočanstvo o autoru – emigrantu i stradalniku – i prilog je književnosti, njenoj isceljujućoj lepoti.
Filaret (svetovno Branko) Granić rođen je u Velikoj Kikindi 1883. Bio je doktor nauka, vizantolog, arhimandrit, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom i Filozofskom fakultetu u Beogradu i redovni član SANU.
Branko Granić je rođen u Velikoj Kikindi u porodici poreklom iz Melenaca. Njegov otac Granić Petra Ranko (Melenci, 1846 – Velika Kikinda, 1924) bio je ugledni kikindski advokat, nacionalni radnik i dobrotvor, a majka Melanija rođ. Laković (?, 1854 – Kikinda, 1892) bila je domaćica. Stanovali su u Velikoj Kikindi u kući broj 281 (danas ugao ulica Dositejeva i Nikole Pašića).
Branko je prvo dete Ranka i Melanije Granić. Rođen je 1/13. septembra 1883. godine. Kršten je u Kikindskoj crkvi iste godine. U Matičnoj knjizi rođenih Kikindske crkve pod rednim brojem 530 piše da je kršten 22. septembra i da mu je kršteno ime Branko. Pet godine kasnije, 23. septembra 1888. rodila se njegova sestra Mileva.
Izvod iz Matične knjige rođenih Kikindske crkve za 1883. godinu
Posle smrti Melanije 1892. godine, Ranko Granić je bio u braku sa Jelisavetom rođ. Laković (Iđoš, 1858 – ?). Sa njom je imao sinove Stanoja(1894) i Vojislava(1899) i ćerku Desanku(1895).
Popis pravoslavnih Srba u Velikoj Kikindi
Vojislav Granić je rođen 23. jula 1899. godine u Velikoj Kikindi gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon završenih studija prava vratio se u rodni grad. Bio je gradski načelnik Velike Kikinde. Potom je radio kao sudija i napredovao do starešine sreskog suda. Bio je u braku sa Livijom Feher (1908), koja je 1929. godine prešla u pravoslavnu veru. Iste godine su se venčali u Crkvi Sv. Nikole. Nisu imali decu. Vojislav je preminuo u Kikindi 1965. a Livija 1980. godine. Sahranjeni su u porodičnoj grobnici na Železničkom groblju u Kikindi, gde počivaju i ostali iz porodice Granić (Ranko, Melanija, Mileva, Jelisaveta, Stanoje i Desanka).
Branko je u rodnom gradu učio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Novom Sadu gde je završio pravoslavnu gimnaziju. Potom je studirao u Beču i Minhenu, kod poznatog vizantologa Karla Krumbahera. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Minhenu 1909. godine sa ocenom „magna cumlaude”. Oblasti njegovog interesovanja i studija su bili vizantologija, antička istorija, klasična filologija, pravne i ekonomske nauke.
Po povratku sa studija u zemlju 1912. godine, primio je monaški postrig u manastiru Hopovo i dobio monaško ime Filaret. Prvo je radio u crkvenoj administraciji kao sekretar kod upravnog odbora srpskih pravoslavnih manastira, a potom je bio konzistorijalni beležnik Mitropolije karlovačke. Nešto kasnije je rukopoložen, pa proizveden u čin arhimandrita.
Akademsku karijeru Filaret Granić je započeo 1922. godine u Skoplju gde je prvo izabran za docenta na Filozofskom fakultetu i zatim, 1926. godine za vanrednog profesora. Predavao je vizantijsku i antičku istoriju. Četiri godine kasnije, 25. aprila 1929. godine, Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu izabrao ga je za vanrednog profesora patrologije, a 13. januara 1936. za redovnog profesora crkvenog prava i istorije crkve. Predavao je patrologiju i kanonsko pravo.
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu angažovao je Filareta Granića 1932. godine kao honorarnog profesora da drži predavanja iz vizantijske istorije, zajedno sa Georgijem Ostrogorskim i Vladimirom Mošinom. Izabran je i za upravnika Seminara za vizantologiju.
Kao profesor, Granić je uživao veliki ugled među kolegama i studentima. O tome je ostavio zapis episkop Atanasije Jevtić: „Kao čovek bio je retko dobar i nesebičan, tih i povučen, predusretljiv i uvek gotov da pomogne. Bio je omiljen među profesorima i studentima“.
Fotografija Filareta Granića iz 1930-ih godina
Ceneći njegove stručne radove, akademsku karijeru i posvećenost struci i pozivu, Srpska kraljevska akademija nauka izabrala ga je za svoga dopisnog člana 18. februara 1935, a za redovnog člana Akademije društvenih nauka 16. februara 1940. godine. Posle rata raspoređen je u odgovarajuće odeljenje Srpske akademije nauka i umetnosti.
DOKTORIRAO U MINHENU
Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Minhenu 1909. godine sa ocenom ”magna cumlaude”. Oblasti njegovog interesovanja i studija su bilevizantologija, antička istorija, klasična filologija, pravne i ekonomske nauke.
„Kao čovek Filaret je bio retko dobar i nesebičan, tih i povučen, predusretljiv i uvek gotov da pomogne. Bio je omiljen među profesorima i studentima“. Atanasije Jevtić.
Mnogo dragocenih sećanja i emocija pobudilo je večerašnje predstavljanje dve knjige posvećene prof. dr Spasoju Grahovcu (1936-2019), jednom od najvećih kulturnih i prosvetnih radnika u našem gradu. U amfiteatru Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača predstavljen je „Spomenik prijateljstva“, knjiga koju je priredio prof. dr Jovica Trkulja i „Spasoje Grahovac- život i delo“, autora prof. dr Jovice Trkulje i mr Gordane Đilas.
-Trudim se da odužim dug prema učiteljima i profesorima koji su nam bili duhovni roditelji. Profesor Grahovac je bio moj profesor u Gimnaziji, ostavio je dubok trag u nizu generacija. Ja sam pre nekoliko godina osetio potrebu da uzvratim svoj dug njemu i to sam uspeo tako što smo pripremili ove dve knjige. U knjizi „Spasoje Grahovac –život i delo“, Gordana Đilas je prikazala sve što je on napisao i objavio, to je bibliografija, a ja sam pokušao da prikažem njegov časni životni pedagoški put. Ovo je prilika da se podsetimo njegovog časnog životnog puta, vrlo značajnog dela i barem donekle odužimo dug koji imamo prema jednom od velikana Kikinde- istakao je prof. dr Jovica Trkulja.
Sa izuzetnim poštovanjem i neskrivenim emocijama prema svom profesoru, govorila je Stanislava Hrnjak, jedna od autora knjige i pokrajinska poslanica.
-Profesor Spasoje Grahovac je obeležio moj život od detinjstva pa do studentskih dana, prvi put sa njim sam se srela kao devojčica u četvrtom razredu osnovne škole, a kasnije i u studentskim danima. Spajao je kulturu i obrazovanje, pratio nas i u ADZNM „Gusle“, gde sam sticajem životnih okolnosti provela 15 godina. Znao je da nam pristupi ljudski i profesionalno, kao profesor i kao naš sugrađanin. On je i jedan od najvećih zavičajnih pisaca u našoj sredini. To je naše bogatstvo, ljudi poput njega su primer kako se živi, a kroz dubok trag koji nam je ostavio u amanet sa tim nasleđem treba da upoznajemo mlade naraštaje- rekla je Stanislava Hrnjak.
Profesor Grahovac je govorio da je izveo na put više od 5.000 studenata i učenika, ali je njegov uticaj bio mnogo veći, napomenula je članica Gradskog veća zadužena za obrazovanje i kulturu Valentina Mickovski.
-Njegova dobrota, profesionalnost kao i akademsko znanje dali su veliki doprinos našem gradu i ponosni smo na to. Naša je obaveza da nastavimo njegovu misiju negovanja vrednosti kao što su dobrota, rodoljublje, poštenje, posvećenost obrazovanju i kulturi- istakla je Mickovski.
Ovo je značajna promocija za Visoku školu strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i za grad, i ujedno najava proslave Dana škole 4. aprila, ukazala je dr Angela Mesaroš, direktorica ove obrazovne ustanove.
-Promocija je upriličena zahvaljujući profesoru Trkulji i porodici Grahovac, Branki i Mirku. Profesor Spasoje Grahovac je dao veliki doprinos u oblasti obrazovanja, kulture, sporta. Predavao je srpski jezik i književnost, dugo godina je gradio ovu školu na čemu smo mu zahvalni. Naš je profesor, bio je direktor Pedagoške akademije i zaslužni je građanin. Škola je bila saizdavač obe knjige- istakla je Mesaroš Živkov.
O delu profesora Grahovca govorili su i Marija Tanackov, književnica, književna kritičarka i njegova učenica, Milana Bajkin, bibliotekarka Zavičajnog odeljenja kikindske biblioteke „Jovan Popović“ i Slavoljub Gvozdenović iz Saveza Srba u Rumuniji.
Motivisao đake da zavole literaturu
-Obožavali smo ga, tražio je od nas da čitamo, da koristimo gradsku i školsku biblioteku, književnu kritiku i istoriju- ispričala je Marija Tanackov, književnica i književna kritičarka. – Na lep način nas je stimulisao da sami govorimo o književnim delima, pa i da se posvađamo oko toga da li je Ana Karenjina u pravu ili nije što je tako završila svoj život. Dao nam je podsticaj da shvatimo ozbiljnost literature i kulture, i možda smo, neki od nas, i završili književnost baš zahvaljujući profesoru Grahovcu.
Stipendista Geteovog instituta
Profesor Spasoje Grahovac je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu 1962. godine. Bio je stipendista Geteovog univerziteta u Strazburu (1960. godine), a u Rusko Selo se vratio zbog smrti oca. Radio je kao profesor i u Ekonomskoj školi (1962-1970) i Gimnaziji (1971-1978).
Dobitnik je niza priznanja, među kojima je Nagrada opštine Kikinda za životno delo koja mu je dodeljena 2013. godine. Počasni je građanin Čeneja.
Spomen bista
Stanislava Hrnjak, jedna od autora knjige i pokrajinska poslanica, iznela je predlog da bi, u čast profesora Grahovca, ukoliko se porodica sa tim saglasi, u holu VŠSSOV trebalo da bude podignuta njegova bista. Inicijativa je propraćena aplauzom.
I da ponovo mogu da biraju, izabrale bi đake, učionicu i školske klupe. U posleratnoj Kikindi, te davne 1948. godine, četrdesetak učenika za svoj budući poziv bira učiteljski. Upisuju novoosnovanu Mešovitu učiteljsku školu.
– Sa izgradnje autoputa Beograd-Zagreb, iz Vognja pokraj Sremske Mitrovice vratila sam se kući. Otac je rekao nećeš upisati Tehnikum u Hrvatskoj, već Učiteljsku školu ovde u Kikindi. Tako je i bilo. Uspešno sam završila Učiteljsku školu, kasnije i Pedagošku akademiju. Bila sam uporna, nekad odličan đak, a nekad vrlo dobar- priča Smiljanka Babić, nastavnica u penziji. Radni vek započela je u Nakovu, a završila u Beogradu.
-Penzionisana sam posle 40 godina i dva meseca radnog staža. Nijedan dan bolovanja nisam imala, čak je i porođaj bio tokom ferija-priseća se.
U istom razredu bile su i Marica Sekulić i Milka Levatić. Na školskom času upriličenom povodom 70 godina od kako je prva generacija završila Mšeovitu učiteljsku školu evociraju uspomene, prisećaju se svojih profesora, kolega, đaka, bogatog radnog iskustva.
-Odrasla sam sa bakom. Bilo je pitanje šta najpre završiti i doći do egzistencije. Učiteljsku školu sam završila sam 1952. godine. Tek po završetku, već u julu, među prvima sam dobila dekret i postavljenje u Nakovu. Tri godine sam živela i radila tamo u višim razredima. Udala sam se za Kostu Sekulića koji je dobio premeštaj, pa smo se preselili u Kikindu- priča Marica Sekulić.
Tri dame rado se sećaju svojih profesora među kojima posebno mesto zauzima njihova razredna Katica Grgur, Hercegovka nastanjena u Novom Miloševu. U školskim klupama sticale su, a kasnije delile nastavne, ali i životne lekcije.
– Ja sam imala prilike da budem tužna, ali nisam htela. Hoću vedra i vesela da koračam kroz život i to sam prenosila na decu. Kad pređem prag od učionice, ja sam svoja, kao da dobijem krila. Osmehom pozdravim đake- otkrila nam svoj profesionalni, ali i životni moto Milka Levatić. Učiteljski poziv odveo ju je u Ulcinj, pa u Split, da bi se potom vratila da predaje u Kikindi.
Prosvetiteljska misija učitelja
Obeležavanje jubileja prve generacije učitelja, inicirao je prof. dr Jovica Trkulja.
-Pogotovo u onom vremenu, mi koji smo rasli na selu gde su naši roditelji od jutra do mraka radili u polju, učitelji i učiteljice vršili su veliku prosvetiteljsku misiju. Bili su nam učitelji, sveštenici, roditelji. Mislim da postoje dva najuzvišenija božja poziva. Jedan je poziv majke koja nam udahnjuje biološki život i drugi je poziv učiteljice koja nam udahnjuje duhovni život- ističe profesor Trkulja.
-Pisao sam nedavno o Đuri Radloviću, velikom akademskom slikaru, rodom iz Nakova, koji je postavljao mozaik u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Kada sam razgovarao sa njim, rekao mi je da je iz siromašne porodice sa šestoro, sedmoro dece postao to što je danas, a on je profesor Likovne akademije i jedan od najvećih slikara mozaičara zidnog slikarstva u regionu, upravo zahvaljujući učiteljici Marici Sekulić i Živi Bukurovu, nastavniku slikarstva- svedoči profesor Trkulja.
Tri dame rado se sećaju svojih profesora među kojima posebno mesto zauzima njihova razredna Katica Grgur, Hercegovka nastanjena u Novom Miloševu. U školskim klupama sticale su, a kasnije delile nastavne, ali i životne lekcije.
Obeležavanje jubileja prve generacije učitelja, inicirao je prof. dr Jovica Trkulja.