Saša Mikić, novinar RTS-a i Radio Beograda preminuo je u 63. godini posle kratke i teške bolesti.
Mikić je u RTS-u počeo da radi 1992. godine, gde je najviše pratio vaterpolo koji je igrao u ŽAK-u iz rodne Kikinde.
Izveštavao je sa brojnih vaterpolo takmičenja, a uz njegove komentare proslavljali smo brojne medalje.
Pored ovog sporta u vodi, pratio je i Crvenu zvezdu i fudbalsku reprezentaciju Srbije.
Mikić je od 2012. do 2017. godine bio urednik sportske redakcije Radio Beograda, kada je izveštavao sa Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru.
Sahrana će se održati na gradskom groblju u Kikindi u sredu od 14. časova.
Izvor: tekst RTS, foto print skrin RTS
Nakon duge i teške bolesti, u 82. godini, preminuo je juče u Nakovu, u kojem je proveo poslednjih sedam. Odrastao je u skromnoj kikindskoj devetočlanoj porodici, prve fudbalske korake načinio u ŽAK-u, potom bio u Odredu, a onda posle dobrih igara dobio poziv i novosadske Vojvodine.
Posle sezone u Novom Sadu, otišao je u Nemačku, igrao u Šveningenu i Vis Badenu, bio potom i trener u Grojter Firtu, Šalkeu 04, Regenzburgu…, a još je živeo i u Duizburgu.
Na prelazu stoleća, vratio se u Kikindu i osnovao školu fudbala. Na nezvaničnom Svetskom prvenstvu škola fudbala u Švedskoj, 2005. godine, sa svojom ekipom tada dečaka od 12 godina, zauzeo je treće mesto.
Sakupio je zatim punih 45 godina radnog staža, a iza sebe, iz dvaju brakova, ostavio i trojicu sinova i kćer.
Goran Cvijan, legendarni fudbaler OFK Kikinde, nakon nekoliko dana provedenih u komi zbog moždanog udara koji je doživeo na poslu vozeći taksi, preminuo je danas. Nenad Đerić, kolega novinar u penziji, najpedantniji hroničar, samim tim i najbolji poznavalac istorije OFK Kikinde baš za period u kojem je Cvijan ostavio dubok trag i stekao za života pomenuti status legende kikindskog fudbala, objavio je, između ostalog:
– „Crveno-beli” dres u prvenstvenim okršajima nosio je 312 puta. Iako „defanzivac” postigao je 41 gol, a među njima i prvi prvoligaški za svoj klub 1992. godine protiv subotičkog Spartaka. Pisah već, najbolji igrač OFK Kikinde kojeg sam gledao je Milorad Pilipović, dragi mi mnogi počev od golmana kakav je bio Milorad Popović, ali prva asocijacija kao sinonim za pomenuti sportski kolektiv bio mi je Cvijan. Kapiten, uvek ispred svog tima, da „ostavi srce na terenu”, ali i ispred saigrača saopšti Upravi da stupaju u štrajk, ako nisu isplaćeni. Uvek sa stavom, amaterski reprezentativac SFRJ, zvali su ga mnogo veći klubovi, ali je ostajao veran matičnom. Za kratko je bio u Boru, karijeru završio u gradskom rivalu ŽAK-u. Uspešan i kao trener, u više navrata prvog tima, a sa juniorima stigao je do finala državnog Kupa izgubljenog posle penala. Zaplakao je tada, nije krio suze, emotivac, a gromada od čoveka. Kada me je sreo nakon revijalne utakmice u Beogradu na dsetogogodišnjicu Zvezdinog uspeha u Bariju, reče mi: „Ipak je Zvezda velika, naježio sam se gledajući TV prenos, to samo vi Cigani možete”. Partizanovac u duši, ali uvek za poštovanje. Borac-džentlmen, da ne poznaje rivala u igri, a van „travnatog tepiha”, druželjubiv, bude mu pravi prijatelj. I povređen bi znao da zaigra…
