душан васиљев

Ove stihove iz naslova napisaće mladi pesnik, dok pokušava da se izbori sa uznapredovalom bolešću. Nada u ozdravljenje nije ga napuštala

Osamnaestogodišnja Milojka Maletić vratila se iz Novog Sada, po završetku Više devojačke škole. Kuću ove crnomanjaste lepotice iz dobrostojeće porodice obilaze prosci. Te 1920. godine Čenej ima oko 3.000 duša od kojih su polovina Srbi, a polovina Nemci. Isti je to onaj Čenej u koji je  Stevan Sremac doveo dva zavađena popa, Ćiru i Spiru, prilikom njihovog putovanja vladici u Temišvar.

Dolazak mladog i lepog učitelja Dušana u malo mesto na obali starog Begeja ne prolazi nezapaženo. Čenej je za njega samo privremeno rešenje, čezne za Beogradom u kom je kao vanredni student upisao Filozofski fakultet i sarađivao sa više književnih časopisa. U bedi neuslovnih iznajmljenih soba, grozničavo je pisao stihove, pokušavajući da se prehrani radeći kao pisar u advokatskoj kancelariji. Njegov književni talenat nije bio neprimećen, ali je mladi pesnik ostao skrajnut od uticajnih literarnih krugova, nikako ne uspevajući da objavi zbirku poezije.

Dok mašta za životom u velikom gradu, u Čeneju za njega svuda praznina i dosada. Dani su teški i dugi. I za Dušanovo krhko zdravlje, više bi odgovaralo neko mesto u brdima, sa čistijim vazduhom. Iz rata se vratio sa malarijom i bolesnim plućima.

Od tri dugačka sokaka u selu udaljenom petnaestak kilometara od Žombolja, prema Temišvaru, glavni je bio kaldrmisan i vodio je na železničku stanicu. Uz tu glavnu ulicu paralelno je bila srpska ulica na čijem se kraju nalazio i parohijski dom, srpska crkva i škola. Od škole do kraja sela nije bilo ni dve stotine metara, a svuda uokolo „nepregledna ravnica, ispresecana mnogobrojnim putevima prašine leti, a u proleće i u jesen pretvarana u blato”.

Devojačka razonoda u Čeneju u to doba bilo je stajanje na prozoru, pričaće kasnije Milojka o danu kada je upoznala svog budućeg supruga. Jednog popodneva, sa sestrom od tetke, gledala je niz šor, kad eto ti novog učitelja.

-Sestra ga je poznavala iz Kikinde i Dušan stade iznenađen susretom. Pozdravili smo se i upoznali preko prozora. Reče da je čuo za mene, iako je svega četiri dana u selu. I ja znam za vas, ne ostadoh mu dužna, čitala sam vaše stihove u „Književnom jugu”- prisećala se kasnije Milojka.

Visoka osamnaestogodišnjakinja, lepih i pravilnih crta lica, crnih očiju i tamne kose ubrzo će oduševiti dvadesetogodišnjeg učitelja Dušana.

Najpre je iz dosade poželeo da se našali sa Milojkinim udvaračima, među kojima je bio i njegov kolega, učitelj Vlajnić, ali se i sam u Milojku ubrzo zaljubio.

-Sedim u sobi i vezem. Odužilo se pre podne. Onda kroz otvoren prozor čujem iz daleka- ke..ke..ke. To đaci sa ljubimruke pozdravljaju učitelja. Ja se sva smetem. Dušan se znači približava našoj kući-pričala je Milojka.

Ženidba Dušana Vasiljeva došla je nekako iznenada i za njegove naj­­bliže drugove, možda i za njega samog. Prosidba je usledila na Duhove, a venčanje 22. jula 1920.

„Te dve najlepše nebeske zvezde, to su oči moje žene“- pisaće pesnik. Milojka je za njega „skroz idealna, naivna i nežna”.

Dušanova odluka o ženidbi, međutim, razljutila je njegovog prijatelja i pobratima Ignijića koji ga na čak trideset sedam stranica malog formata kori, nazivajući ovaj postupak „piramidalnom glupošću”. Smatrao je da Dušan vreme u Čeneju treba da iskoristi za književni rad, rad sa omladinom i spremanje ispita, kako bi se vratio u Beograd, svojim planovima i ambicijama. Pesnik je, činilo mu se, napokon postigao sreću za kojom je žudeo:

„Možeš mi verovati da sam ti drug dobar i veran, i ja ti ne želim ni sa dlakom veću sreću pri ženidbi, nego što sam je ja u Milojki našao”, pisao mu je Vasiljev.

Mladenci se useljavaju u školski stan. Taj period u Čeneju je, po svemu sudeći, bio najvedriji u njegovom životu.

-Dušan  mi je čitao svoje pesme, a ja sam mu bila prvi kritičar. Obično ih je pisao uveče. Posle bi seo kraj mene na postelju i čitao mi ih. U to vreme, i ja sam pisala pesme, ali sam posle sve bacila u vatru, jer Dušanove su bile neuporedivo stvarnije i snažnije- svedočila je Milojka o zajedničkom životu sa pesnikom.

Dušan radi sa čenejskom omladinom. Sprema pozorišne komade i doprinosi osnivanju omladinske čitaonice. Njegov rad u školi je ocenjen povoljno, književni rad napreduje, saradnik je uglednog časopisa „Misao”, materijalno stanje mu se poboljšava.

Stvarnost mu ipak nije još dugo naklonjena. Već 1921. ponovo  uniforma i puška kod dalekog Kratova, na granici sa Bugarskom. Njegova jedinica bila je pojačanje žandarmeriji sa zadatkom da hvata bugarske komite. Takvo služenje vojnog roka nije se mnogo razlikovalo od ratnog stanja. Dušanovo već narušeno zdravlje i bolesna pluća teško su mogla da izdrže vojničke napore. Molbe da se supruga Milojka postavi za njegovog zamenika u školi, dok je odsutan, nisu urodile plodom, iako ga je na kratko zamenjivala u poslu. Ubrzo po povratku u Čenej, usledio je opet vojni poziv, ovoga puta na vežbu u Pančevu.

-Neprekidna velika zamaranja učinila su da se bolest jako pogorša, te vežbu nisam mogao izdržati do kraja- piše.

Nakon što je položio ispit na Višoj pedagoškoj školi u Zagrebu, Dušan odlazi, za nastavnika Građanske škole u Kovinu. Ubrzo po preuzimanju dužnosti, moraće na lekarske preglede.

-Nikada neću zaboraviti naš rastanak. Noć se već davno bila spustila, a mi nikad da se rastanemo. Dobro smo znali da ćemo se posle teško viđati jer je rumunska vojska svakog časa trebalo da preuzme vlast u Čeneju. Naslućivali smo, da će nas granica, možda, zauvek rastaviti. Trebalo je da ostanem kod svojih roditelja u Čeneju, a on da ode kod njegovih u Kikindu. Iako teško bolestan, pratio me je daleko- do Čekonićevog dvorca u Žombolju, koji je poprilično bio udaljen od železničke stanice. Govorila sam mu da je premoren i da me više ne prati, ali on je stalno odugovlačio. Kao da je predosećao da je to naš poslednji susret.

U to vreme, leka za tuberkulozu nije bilo. Pokušaji da ode na lečenje u Sloveniju i Hrvatsku bili su neuspešni. Odbili su ga iz Zagreba, Topolšice, Golnika, Sljemena. Poziv iz Šoštanja stigao je prekasno.

U četiri ujutru, 27. marta 1924, sa nepune 24 godine, Vasiljev je umro. Tužnu vest Milojki je telegramom javio Kosta Vasiljev, Dušanov otac.

Sahrani na Melinom groblju, nije prisustvovala. Nije imala pasoš kako bi doputovala u Kikindu.

SAVESTAN UČITELj

Prema oceni koju je školski nadzornik dao krajem 1921/22. godine, Vasiljev je savestan učitelj sa pravilnim metodama rada. U školi je uspostavio primeren rad i disciplinu, sa učenicima je postigao odličan uspeh iz svih predmeta, jer je predavao racionalno, tako da su đaci primali znanje sa razumevanjem i voljom. Istaknut je i njegov revnostan rad u raznim granama narodnog prosvećivanja.

PANDUROVIĆ: POKOPANA NAJLEPŠA NADA MLADE KNJIŽEVNOSTI

Na skromnoj sahrani, nije bilo nikog iz književnog sveta. Sima Pandurović poslao je telegram ožalivši smrt mladog pesnika biranim rečima:

„Prvi dani novoga proleća odneli su nam najboljeg od najmlađih pesnika. Sa Dušanom Vasiljevim silaze u grob sve njegove lepe sposobnosti, ceo njegov snažan i originalan poetski talenat, jedno veliko i čisto srce napunjeno ljubavlju prema čovečanstvu, mnogo mladih i svetlih dana. Zastava njegovog oduševljenja za sve lepo i pravedno, savijena je i spuštena u zemlju. Ali je zajedno sa Dušanom Vasiljevim, pokopana i najlepša nada naše mlade književnosti.”

Dušan Vasiljev u Beograd stiže 1919. godine, verujući da u tek oslobođenoj domovini za svakog ima posla, hleba i krova nad glavom.

-Dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim- zapisaće.

U Beogradu spoznaje tmurnu sliku posleratne stvarnosti u kojoj su se raspršili humanistički ideali o herojstvu i pobedi. Razorne posledice rata najviše osećaju siromašni, dok se privilegovana manjina, zahvaljujući mahinacijama bogati i uvećava društvenu moć.

Hiljade radnika koji su prolivali krv za oslobođenje zemlje, prepušteno je bedi i gladovanju. Špekulacije su se razvile do ogromnih razmera, puneći džepove bogataša. Plate i nadnice bile su niske, a poskupljenja stalna i ogromna. Na ulicama glavnog grada, jasno se sagledavaju društvene suprotnosti. Štrajkovi i sukobi radnika s vlastima nisu ostavljali ravnodušnim mladog pesnika.

Njegove nade u prestonici su se ubrzo rasplinule. Verovao je da će mu izdavači primiti i objaviti zbirku pesama, i da će ga neka od književnih redakcija primiti za saradnika. Međutim, izdavači kojima se uporno obraćao, u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, odbijali su ga sa različitim izgovorima- da ne mogu da nabave hartiju, da su do kraja godine ispunjeni rukopisima, da neko vreme neće objavljivati nova izdanja…

Posao je pronašao kao činovnik kod jednog beogradskog advokata, pa je, umesto da uređuje rubrike u novinama, prepisivao molbe i žalbe, tavoreći u memljivim podstanarskim sobama. Ipak, biće to veoma plodonosan period njegovog stvaralaštva. Izuzetno talentovan, osećajan, sazreo pre vremena, buntovan romantik i melanholik progonjen vizijama rata, ogorčen surovom posleratnom realnošću, Vasiljev će napisati pesme koje će ga uvrstiti među naše najistaknutije eksperesioniste i liričare.

Rat, stradanja i uzaludnost prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje – najčešći su motivi njegove poezije. Njegove stihove odlikuje snažan emotivni naboj, bunt, očaj, nemoć. Piše i pripovetke, drame, započinje roman, ali će se u književnost upisati velikim slovima kao pesnik.

Vasiljev je u Beogradu nekoliko meseci, ali je taj period ostavio dubok trag u njegovoj književnosti. Kada je 1920. u časopisu „Misao” objavio svoju prvu pesmu „Čovek peva posle rata”, postaje istaknuto ime u redovima mladih poeta. „Misao” je list osnovan 1919. koji je okupljao mlađe, talentovane književnike iz liberalnih slojeva, i upravo tamo će Vasiljev objaviti najveći broj svojih pesama. Pevajući otvoreno i srčano u slobodnim stihovima, pesnik ekspresionista izronio iz krvavih vrtloga rata, u tom časopisu je srdačno dočekan. Sa „Misli” su sarađivali književnici iz tzv Grupe umetnosti- Ivo Andrić, Todor Manojlović, Mirko Korolija… Urednik „Misli” Simo Pandurović u stihovima Vasiljeva video je veliki talenat.

-Vaši stihovi- pisao je Pandurović- nisu od strane uredništva ostali nezapaženi. Naprotiv, obe pesme koje su štampane u „Misli”, a naročito „Čovek peva posle rata”, svratile su zasluženu pažnju. Ali vašom pogreškom, pesme nisu bile potpisane, a našom pogreškom bilo je zatureno sprovodno pismo, tako da nismo mogli konstatovati čije su pesme, a bilo bi nezgodno štampati ih anonimno, bez piščeva pristanka. Kad smo pomoću gospodina Crnjanskog utvrdili ko je autor, mi smo im vrlo rado dali mesta u svom časopisu. Bez ikakva laskanja, dakle, ali prijateljski i iskreno, mogu vam kazati da me raduje što sam u vama naišao na mladog, talentovanog čoveka čija će nam saradnja biti draga”.

O pesničkom talentu, Vasiljev je dobio priznanje i od „Književnog juga” iz Zagreba. Pesma „Čovek peva posle rata” donela mu je zasluženu slavu, a ostale koje su došle za njom, učvrstile njegovu reputaciju mladog nadarenog pesnika prve posleratne generacije. U Antologiji novije lirike, pomenutog lista „Misao”, Vasiljev, nazvan „savest jedne generacije” biće zastupljen sa čak osam pesama, Andrić sa dve, a Desanka Maksimović sa jedanaest.

Kada je „Misao” raspisala anketu o pesmama, od publike je Vasiljev, odlično ocenjen, čak ispred Crnjanskog i Pandurovića. Najviše glasova je dobila Desanka Maksimović za „Strepnju”, pa Velimir Masuka za „Grudobolju”, i odmah potom Vasiljev za „Plač Matere Čovekove”.

Sarađivao je i objavljivao u više književnih časopisa, koji su publikovali i njegove pripovetke i dečije pesme, ali zbirku pesama nije uspeo da objavi, uprkos upornom kucanju na vrata izdavača. Između ostalih rukopisa, iza njega će ostati velika sveska sa naslovom „Oblaci” u kojoj je ispisano 80 pesama podeljenih po ciklusima. Očigledno da je bila pripremljena za štampu. I to nije bio jedini rukopis spreman za izdavače.

„Pesma imam već oko 150 (dve velike knjige), ali fali- izdavač. Svega je dosad objavljeno 25, a ostale su samo meni poznate”- napisaće razočarani Vasiljev.

Oslabljen teškim i neurednim životom, stara bolest mu se vratila -kašalj i groznica. Želeo je da ostane u Beogradu gde je upisao Filozofski fakultet kao vanredni student. Da bi se upisao redovno na studije, bilo je potrebno da položi gimnazijsku maturu. Iscrpljen i malaksao, popustio je očevom nagovoru da prihvati mesto učitelja na selu. Iz prestonice odlazi nevoljno, nezadovoljenih ambicija, sa idejom da je to samo privremeno. Dobio je mesto učitelja u Čeneju, malom pograničnom mestu u koje stiže u martu 1920. godine. Tamo je desetak godina ranije, akcijom rodoljubivih srpskih meštana, sagrađana nova i lepa škola u kojoj će raditi kao privremeni učitelj sa više nego skromnom platom od 550 kruna. Jadaće se drugu:

-Kako se osećam? Kao đavo na džombi. Možeš misliti. Jedina mi je zabava knjiga. Da knjiga nema, sasvim bih sigurno poludeo”.

Službovanje u zabačenom banatskom selu, daleko je od Dušanovih želja i snova.

-A znam i to da, ako se najkasnije do nove godine ne otrgnem iz ove okoline, koja je ista u Čeneju, Vranjevu, u Kikindi, ili gde god hoćeš, potpuno ću propasti. Propast znači- napustiti sve one slike koje sam sebi o svojoj budućnosti, istina vrlo smelom rukom, ali takoreći godinama, maštajući stvarao- ispoveda se u pismu prijatelju.

TRI KNJIŽEVNA BOGA

U biblioteci Vasiljeva bili su zastupljeni Skerlić, Đura Jakšić, Laza Lazarević, Crnjanski, Veljko Petrović…Od svetskih pisaca kupovao je Stendala, Tolstoja, A. Fransa i Barbisa, Strindberga, Bodlera, a naročito Romena Rolana, Tagoru, Dostojevskog za koje u jednom pismu piše „to su moja tri boga”.

Od savremenih pesnika, najviše je cenio Crnjanskog, žaleći što će ga- kako je govorio-upropastiti novac. Veoma je poštovao Krležu kojem će se obratiti sa molbom da mu rediguje zbirku pesama- koja je ostala neodgovorena. Tina Ujević ga je impresionirao kada se sa njim sreo kod „Tri šešira”. Cenio je i Gustava Krkleca, a iz đačkih dana potiču njegove simpatije prema Adiju, tvorcu mađarske moderne.

Feljton o Dušanu Vasiljevu podržan je sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama

Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu devetnaestogodišnji Dušan i odlučuje da u Beogradu upiše studije

„Bilo je u prirodi našeg oca u odnosu na decu nečeg krutog i strogog što nije dalo da mu se protivreči, nečeg silovitog i imperativnog, često neodmerenog. U porodici sa mnogo dece i malo prihoda, obično se i nema vremena ni pažnje za posebne individualnosti i naročite duševnosti.” Tako je oca Kostu, opisao Spasoje Vasiljev, Dušanov mlađi brat.

Nakon što se otac vratio sa fronta, sukob između njega i Dušana  obeležiće tu godinu pesnikove mladosti. Otac je želeo da naređuje i kontroliše svog šesnaestogodišnjeg sina, a zapravo je imao pred sobom samosvesnog mladića koji je u njegovom odsustvu brinuo o mnogoljudnoj porodici. O Dušanovom sukobu sa ocem, brat će napisati:

„Hteo je da određuje vreme izlazaka i dolazaka svome đačiću, a imao je da se nosi sa čovekom ekonomski nezavisnim koji živi o svom ruhu i kruhu, pa hoće i o svojoj glavi. Do sukoba je moralo doći neminovno. Pokušaj da otac silom uspostavi svoju vlast nije uspeo jer se Dušan nije hteo sviti. Represalije da mu se posle određenog vremena uskrati osvetljenje i zaključaju vrata kao da su značile sipati ulje na vatru”.

To je doba Dušanovih prvih ljubavi, mladalačkih zanosa, nemira, prkosa. U njemu je osećanje niže društvene vrednosti, jer je iz siromašne porodice, ali i snažna želja da postane „neko”. Trudi se da je uvek lepo obučen i doteran. On je „nestalan, ali dobrog srca, vesele prirode, oduševljen za lepo, narodnost i veru”- kako sebe opisuje u priči posvećenoj drugu i kasnije pobratimu Slavku Igniji, sa kojim će do kraja života ostati dobar i blizak prijatelj.

Izmoren gorkom, svakodnevnom borbom za egzistenciju, napornim radom i učenjem, sukobom sa prekim i strogim ocem, Dušan rešenje svojih životnih prilika vidi u sumanutoj odluci- da ode na front. To mu se čini kao spasonosni izlaz iz porodične situacije, škole koja je za njega gubila smisao, prozaičnih poslova, „od gaženja po tom životu civila koji stoje u nepreglednim redovima u kojima se guraju, gladuju…” Front je za Dušana, koji je imao svega 16 godina, delovao kao nešto iznad života i smrti.

Međutim, mladići koji nisu navršili 17 godina nisu mogli u vojsku. Sa istim odgovorom dočekan je i u Temišvaru, Segedinu, Kikindi.

-Badava sam išao, trošio novac. Svud su me ismejali, mater im njinu! Idem sad opet kući- poverio se u pismu prijatelju. Posle „neuspelog” putešestvija, oseća da „ceo svoj dosadašnji život mora da izmeni”.

-Više ću pisati, svirati i čitati- zabeležio je mladi pesnik.

Uskoro se njegov najbolji prijatelj vraća iz Debrecina, situacija sa ocem se stišava, pa Dušana napuštaju ideje da dobrovoljno ode na front.

U jesen 1917. godine pohađao je četvrti razred učiteljske škole. Iako živi i radi u teškim prilikama, u učenju ide u korak sa drugima. Oskudica i skupoća nagnale su Vasiljeve da gaje svilene bube, pa su svakog dana, Dušan i Spasoje išli da, do kasno u noć, beru dudovo lišće za bube.

Dovijajući se na razne načine da obezbede osnovnu egzistenciju, Vasiljevi su imali i podstanara, učenika iz Kikinde, koji im je plaćao u namirnicama. Sa njim je Dušan ubrzo postao prijatelj. U školi je uskoro bivalo bolje. Nastavnik veronauke okupljao je u horu školsku omladinu. Dušan se zaljubio u jednu učenicu, stariju od njega, iz bogate porodice. Želeći da postane „nešto ” u životu, marljivo čita i piše.

U tadašnjem Temišvaru su rat i sve očiglednija propast austrijskog carstva podsticali ljude na revolt i pobunu. Dušan će, između ostalog, zabeležiti:

„Danas je uzrujana, razdražena, gladna svetina lupala radnje, pljačkala, urlala: hleba, hleba! Negde u susedstvu se ubio starac ostavivši cedulju sa rečima: pet dana nisam okusio hleba.”

Istovremeno, viđa i site i obezbeđene ljude, za koje nema ni rata ni gladi. Sazreo prerano, pod teretom teškoća i briga, svet oko sebe već posmatra očima skeptika. Dok se otac Kosta i njegova okolina euforično raduju porazima austro-ugarske vojske, u njemu rastu sumnje da se rat ipak ne vodi u interesu čovečanstva i boljitka, nego jednog malog sloja ljudi.

Sa nepunih 18 godina, dobija diplomu učitelja u osnovnim školama sa mađarskim nastavnim jezikom. Istog meseca, marta, pozvan je na tronedeljnu vojnu obuku u austro-ugarsku vojsku, a već u aprilu poslat na italijanski front. U toku su poslednji pokušaji Nemačke i Austro-Ugarske da slome savezničku vojsku. U austrijskim rovovima, u jesen 1918, Dušan je dočekao italijansku ofanzivu koja je nastala kada je front počeo da se raspada, a vojnici sami vraćaju kući. Iz Velikog rata, mladi pesnik vratio se kao svedok surovih krvoprolića i besmisla ratnih stradanja, sa malarijom i bronhitisom.

„Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova…” napisaće u svojoj čuvenoj i najpoznatijoj pesmi „Čovek peva posle rata”, objavljenoj 1920. u časopisu „Misao”. Svojim stihovima iskazaće sav besmisao rata i stravičnih stradanja, duboko razočaranje, kontradiktornost između ideala za koje se borilo i realnosti koja je usledila, revolt čitave generacije…

U posleratnom Temišvaru u koji se vraća posle rata, srpska manjina radovala se osvojenoj slobodi. Omladinu je zahvatilo nacionalističko oduševljenje, a prepirke su se, oko opredeljenja za srpstvo odnosno jugoslovenstvo, neretko završavale tučom.

Vasiljev se zaposlio u Komandi mesta kao pisar i tumač, kasnije je unapređen za delovođu. Postaje sekretar novoosnovanog društva „Kola mladih Srba”, i vredan saradnik lista „Sloga”. Predao se radu organizujući temišvarsku omladinu. Objavljuje pesme, poeme, feljtone, priprema pozorišne komade koje je režirao i u kojima je i glumio- u Zmajevu „Šaranu” Pantu, a u Kočićevom „Jazavcu pred sudom”- sudiju.

Među onima koji su, da bi se izjednačili sa „pravim” Srbima, prezimenu dodali „ić” ili „vić”, bio je i Dušan. Izvesno vreme, potpisivaće se Vasiljević, a njegov pobratim Ignijić. Međutim, u situaciji kada je deo društva utonuo u mađarsku kulturu, a mnogi bili stava da nejasna politička situacija iziskuje rezervisanost, Vasiljev nije zadovoljan rezultatima, iako je ne samo rado viđen mladić u srpskim krugovima već i centralna ličnost temišvarske omladine.

-Sada tek vidim, da jedno-dvogodišnji rad još nije ništa. Tu se, brate, vekovima treba znojiti. Mi smo mislili da smo nešto postigli. Ali to nešto od tih boljih osećaja tako je slabo, bez snage, bez kostiju, bez duha, da ga i najmanji povetarac spiri s nogu- zapisao je mladi pesnik.

U Temišvaru je bio smešten srpski garnizon do leta 1919. godine. Tada je grad predat Rumunima. Premoren, sa sve jačim znacima malarije i bolesti pluća, kada je srpska vojska napustila Temišvar, zauvek ga napušta i Vasiljev dobivši uverenje „da je dužnost vršio pohvalno, a na radu bio ispravan i pošten”, te da se može „našim vlastima preporučiti kao dobar rodoljub”.

Odlazi u rodnu Kikindu, u kojoj je živeo do svoje jedanaeste godine. Pretežno zemljoradničko naselje, udaljeno od glavnih kulturnih tokova ne zadovoljava njegove ambicije.

-Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu, te odlučuje da u Beogradu upiše studije. Da bi se upisao na fakultet, trebalo je najpre da položi gimnazijsku maturu. Međutim, pao je iz srpskog jezika i književnosti (prema nekim izvorima iz nemačkog).

Ovaj neuspeh ga je teško pogodio, ali je po svaku cenu želeo da napusti „naselje kraj Števančeve bare”.

PROFESOROVA SUREVNJIVOST

Dušan će kod kuće ispričati da ga je profesor na maturi srušio zbog uvrede pred sam ispit. Dok je stajao u hodniku zamišljen, naišao je jedan mlađi profesor i započeo sa njim razgovor.

„A vi ste Vasiljević, drago mi je. Ali vas, nove književnike, nekako gadno rešeta kritika”- reče mu profesor.

„Bolje i da nas grdi, nego da nas prećutkuje, kao što se to nekima dešava”, odgovorio je Vasiljev kasnije se iznenadivši kada je video istog tog profesora, koji je takođe bio pesnik, na polaganju mature.