најчитанији портал Севернобанатског округа
Седамдесет пета годишњица Народног позоришта из Кикинде 2. децембра обележена је пригодним програмом. Гости су били истакнути позоришни ствараоци: Миодраг Табачки, Ненад Гвозденовић, Мирослав Бенка и други.
Гост подкаста Кикиндског портала био је Бране Маријановић, директор кикиндског Народног позоришта.
Народно позориште Кикинда 2. децембра обележило је 75 година постојања свечаним програмом који је публика дочекала са много емоција. У препуној сали сусрели су се садашњи и бивши глумци, редитељи, техничари и сарадници, као и бројни поштоваоци позоришта, стварајући атмосферу испуњену сећањима, смехом и искреним сузама.
Вече је започело изложбом „Ткање времена: 75 година позоришног костима“, коју је приредила костимографкиња Татјана Радишић. Изложба је представила својеврсни времеплов сценског стваралаштва, укључујући и најстарији сачувани костим из представе „Ујка Вања“.
-Ово је мали омаж позоришном костиму и кући у којој сам направила своју прву представу – рекла је Радишић.
Уследила је пројекција кратког филма с архивским снимцима и фотографијама, а потом и необичан и емотиван разговор са глумачким ансамблом. Глумица Тања Марков Крижан водила је присутне кроз анегдоте и успомене које су руковођене аплаузима и смехом публике.
Директор позоришта Бране Марјановић истакао је да је циљ овог програма био да се oда почаст свима који су градили позориште — онима пред публиком, али и онима који стоје иза сцене.
-Позориште је атрибут града, а вечерас смо желели да се сетимо и оних који нису више са нама – поручио је.
У име Града Кикинде, чланица Градског већа за културу Маријана Мирков истакла је да је позориште „срце и душа града“, док је градоначелник Младен Богдан подсетио да „позориште ствара заједницу, враћа нас једне другима и чува дух Кикинде“. Присутне је поздравила и Невена Баштовановић, помоћница покрајинског секретара за културу, која је поручила да „ништа у позоришту није безначајно, јер свака улога гради слику нашег разумевања света“.
Врхунац вечери била је додела Повеља заслужним појединцима. Повељу за животно дело понео је дугогодишњи глумац и управник Бранислав Шибул, чији је рад обележио читаве епохе кикиндског театра. Публика га је поздравила стојећим аплаузом.
Поред Шибула, признања су добили и бројни сарадници, редитељи и глумци који су деценијама стварали репертоар позоришта и чували његов професионални статус.
Свечаност је завршена поруком која се најгласније чула кроз ову посвећену публику — да је кикиндско позориште много више од зграде и сцене: оно је заједничка прича града, чувана и преношена 75 година.
Поводом великог јубилеја – 75 година од оснивања, Народно позориште Кикинда 2. децембра приређује богат програм којим ће обележити свој вишедеценијски рад, уметнички развој и дугу традицију аматерског и професионалног театра у нашем граду.
Вршилац дужности директора, Бране Марјновић, подсетио је да је 2. децембра 1950. године Скупштина општине донела одлуку о оснивању аматерског позоришта, као и да је кикиндска сцена 1992. године добила статус професионалног театра. Он је истакао да хронолози бележе изузетно богат позоришни живот у Кикинди и пре званичног оснивања, те да су још крајем 18. века немачки студенти на овим просторима извели прве представе.
-Срећа је што наша кућа води озбиљну архиву о представама и људима који су својим радом обележили позориште. Од осамдесетих година имамо и аудио-визуелне записе, што је драгоцен материјал за обележавање овог јубилеја – рекао је Марјановић. Он је нагласио да је постојање професионалног позоришта у граду величине Кикинде привилегија коју треба чувати, јер она сведочи о трајном улагању у културу.
Како истичу у позоришту, за јубилеј пажљиво је осмишљен програм који ће окупити публику, глумце и сараднике у вечери посвећеној времену, стварању и људима који су градили кикиндску сцену.
Из маркетинг службе позоришта, Милена Живков представила је детаљан програм.
-Почињемо у 18 часова изложбом „Ткање времена: 75 година позоришног костима“, коју је припремила позната костимографкиња Татјана Радишић, која ће уједно и отворити изложбу. Од 19.30 часова, следи пројекција кратког филма са избором најзначајнијих сцена из претходних представа, док ће од 20 часова публику очекивати јединствен програм – разговор са свим глумцима ансамбла на великој сцени. Разговор ће модерирати глумица Тања Марков Крижан, која ће са колегама поделити анегдоте и приче „иза сцене“. Свечано вече биће заокружено у 21 час доделом признања и повеља Народног позоришта заслужним појединцима, сарадницима, члановима ансамбла и особљу које не видимо на сцени, али чији је рад од суштинског значаја – објаснила је Живков.
Марјановић je открио и да ће бити додељена повеља за животно дело – личности која је дала немерљив допринос развоју позоришта, најпре у аматерском, а затим и у професионалном периоду.
-Ово позориште је годинама било једно од најбољих у Југославији, награђивано на фестивалу у Хвару а касније и у Требињу. Да није било снажне аматерске екипе, не би било основа ни за каснији професионални статус – истакао је Марјановић, напомињући да се имена добитника за сада држе у тајности.
Улаз на све програме је бесплатан, а из позоришта поручују да желе да 2. децембар буде дан када ће се грађани Кикинде окупити око своје сцене и заједно прославити важан јубилеј.
Т. Д.
У Народном позоришту дошло је до промене на руководећој позицији. По завршетку мандата Милене Живков, одлуком Градског парламента, за вршиоца дужности директора именован је Бране Марјановић који у Позориште долази са позиције директора Народне библиотеке и заправо се враћа у своју матичну кућу, на чијем челу је био 11 година. О томе шта ова промена доноси Позоришту, а шта њему, говорио је за Кикиндски портал.
– Најлепше успомене везују ме за ово позориште. Био је то и мој највећи професионални изазов. Кад сам стигао у Позориште 2008. године, био је то нов посао за мене у периоду када је ансамбл био у напону, са много добрих глумаца. За тих 11 година било је добрих представа и то нас је заиста испуњавало. Једне године „Носорог“ је био најбољи у Војводини, а војвођанска позоришна продукција је квалитетнија и од београдске и од продукције позоришта у ужој Србији. Добили смо награду за најбољу представу у целини, а као најбољи глумац награђен је Марко Гверо. Значајно је и да је та представа имала и београдску премијеру и да је проглашена за једну од три најбоље представе позоришта из унутрашњости које су те године одигране у неком од престоничких позоришта. Незаборавни су и „Каубоји“, али и „Случај Кандид“, којем нисмо придавали пуно значаја, а који је имао потенцијал. Био је то искорак и у репертоару и у начину на који је представа постављена. Многи критичари били су затечени што смо ми успели тако нешто да урадимо. Посебна по много чему, није наилазила на прихватање наше публике, али мислим да смо са том представом могли да се представимо на највишем нивоу. Не смемо да заборавимо ни комад „Славуј и кинески цар“ са којим смо, 2010. године, поново на Фестивалу професионалних позоришта Војводине, били најбољи у неколико категорија. На Међународном фестивалу у Котору били смо други, а на Европском фестивалу позоришта за децу у Београду, „ТИБА“, поделили смо прво место са представом из Норвешке. Касније су и „Каубоји“ били запажени, на 18. Театар-фесту у Бањалуци, поделили су прво место са представом „Доктор Нушић“ Народног позоришта Сомбор и Крушевачког позоришта.
Како видите кикиндско позориште данас?
– Пре свега, иако смо позориште из унутрашњости и у категорију смо мањих позоришта, са мање од 50 запослених, тај ансамбл који може да носи велике пројекте је задржан и то је велики потенцијал. Треба нагласити и да ми имамо 12 глумаца на 24 запослена, што је врло позитиван однос у корист глумаца јер је у позориштима правило да на једног глумца „иду“ три или четири сарадника. Овај ансамбл, дакле, има велике могућности, само треба створити и атмосферу да покушамо поново да идемо путем успеха на ком смо били.
Шта то значи у позоришној пракси?
– Ово је врло озбиљан посао, и за мене је поново изазов. Иако сам био одсутан готово шест година, приступам му са ентузијазмом као први пут. Сви ће имати исту шансу, према свима ћу се исто поставити и од свих тражим посвећеност послу и одговорност какву захтева једна озбиљна кућа. Ми смо професионално позориште у малом граду и то је за поштовање јер има већих градова са мањим позориштима или која уопште немају професионално позориште. Ту предност треба да искористимо, да ову кућу поставимо на место које завређује. Позориште је озбиљна „играчка“ која пуно кошта и ако идемо испод неких минимума, нећемо имати могућност да се остваримо.
Од многих планова које имате, шта већ сада можете да нам најавите?
– Сачувао сам везе у позоришном свету, тако да ћемо обновити сарадњу са позориштима, мада није лако обезбедити средства за пут и трошкове гостовања. Такође, мислим да је непримерено да имамо вишедеценијску размену са позориштима из уже Србије, али не и са комшијама – театрима у Сомбору, Суботици, Зрењанину; са њима треба да размењујемо представе, као и да сваку премијеру имамо и у Београду и у Новом Саду. Средином фебруара имаћемо премијеру представе „Космај All Inclusive“, на којој се ради, ту смо на пола посла. Очекујем и сарадњу са Стеријиним позорјем – ових дана читам неке од текстова награђених на њиховим годишњим конкурсима јер планирамо један од њих да поставимо на сцену ове године. Биће то копродукција, постоји добра воља с обе стране, и верујем да ћемо са том представом у децембру да обележимо 75 година Позоришта. Размишљам и о томе да обновимо неке комаде, а да нас то пуно не кошта, као и о новој „представи миљеа“ јер имамо толико значајних писаца са нашег подручја. Такође, могуће је и да, као редован термин за репертоарска извођења вратим суботу. Многи су ми то предложили и има смисла, људи су викендом најчешће слободни и навикли су на тај позоришни дан. Најважније је да извучемо максимум из нас самих, и из онога колико нам даје Град. Да удахнемо више живота у ово позориште, да имамо ту унутрашњу синергију, јер овде смо зато што волимо тај посао и школовали смо се за њега. И, наравно, зато што то заслужује наша публика којој желим срећу у новој години и да весели долазе у своје позориште.
С. В. О.
(Фото: Народно позориште у Кикинди и приватна архива)
У посети Народној библиотеци „Јован Поповић“ данас су били директор Архива Војводине, Небојша Кузмановић, и народни посланик Миленко Јованов, који је и посредовао сусрету приликом којег је кикиндској библиотеци поклоњено 300 књига – издања Архива и из личне библиотеке директора Кузмановића. Поклон је уручен директору Библиотеке, Бранету Марјановићу. Сусрету је присуствовала и чланица Градског већа задужена за културу и образовање, Валентина Мицковски.
У Архиву Војводине се, већ неколико година, спроводи идеја даривања књига поједницима и установама у земљи и у иностранству где живе Срби.
– Ово је парадигма како државне установе треба да делују. Архив Војводине, други државни архив у Србији, постоји сто година, чува архивску грађу са ових простора, и годишње објави око тридесет наслова из архивистике и других области – књижевности, историје, историографије, геополитике. Пошто држава улаже новац у делатност, сматрамо да те књиге не треба да се продају, него да бесплатно дођу до грађана. Ове године то чинимо и лично, били смо у Змајеву, у манастиру Бођани, у сремским местима. Захваљујући Миленку Јованову, који је био да нас посети у Архиву, договорили смо се да књиге поклонимо и кикиндској библиотеци. Донели смо стотинак наслова. Најзначајнија су сабрана дела историчара академика Милорада Екмечића, у 15 књига, затим изабрана дела историографа Василија Крстића, такође у 15 књига, и 10 наслова изабраних дела нашег најзначајнијег историчара уметности, Дејана Медаковића. Поред тога, поклањамо и две важне књиге, у неколико томова. Прва је „Попис жртава у Срему у Другом светском рату“. На захтев Владе Војводине, пронашли смо пет хиљада нових имена. Сада договарамо да се иста истраживања раде и за Бачку и за Банат. Друга књига, у два тома, је „Покатоличавање Срба (прекрштавања на подручју Загребачке надбискупије између 1941. и 1945.). У њој је 70 хиљада имена покрштених људи, углавном Срба и Јевреја. Ово дело донело нам је и аутентичне доказе о духовном геноциду који је спроводила НДХ уз помоћ Католичке цркве. Према писаној изјави, коју је надбискуп Алојзије Степинац дао Папи, покрштено је 240 хиљада људи и сада је томе додато још 70 хиљада. Аутор овог дела је доктор наука Филип Шкиљан, Хрват из Загреба који је, три године, истраживао архиве Хрватске и архив Загребачке надбискупије. Он није имао национални, већ научни мотив и то је за сваку похвалу – рекао је Кузмановић.
Он је додао да овом поклону прилаже и 200 наслова из своје личне библиотеке, међу којима издваја капитално дело професора Гидеона Грајфа, „Јасеновац – Аушвиц Балкана“, књигу о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу. Део поклона су и дела из белетристике, геополитике и друштвених наука.
Захваљујући дародавцу, Миленко Јованов истакао је значај остварене сарадње, као и намере Архива Војводине да се додатно позабави дешавањима у Банату, не само у периоду Другог светског рата.
– Прво страдање и прва одмазда над Србима на територији Србије догодила се у Панчеву, у Банату; први устанак Срба, Вршачки устанак, такође је био у Банату. Историја народа који живи на овом простору обележила је историју читавог краја и заиста би имало шта да се истражи и пронађе у овом делу земље, чиме би Архив Војводине допунио своја издања и документима о крају у којем живимо – рекао је Јованов.
За библиотеку свака књига је драгоцена, рекао је директор Библиотеке „Јован Поповић“, захваљујући гостима.
– Издања Архива Војводине нарочито ће допринети бољем разумевању локалне историографије – изјавио је Марјановић. – Сарадња није једнострана, иако се не можемо упоредити у издаваштву. Ми годишње објавимо два до три наслова из локалне историографије и шаљемо их Архиву, што је наш скромни допринос документовању историјских токова и трендова у последњих стотинак година.
Он је директору Архива Војводине поклонио своју књигу, “Сто година фудбала у Кикинди”, и најавио да ће добијене књиге врло брзо бити понуђене читаоцима на стручном, Завичајном и позајмном одељењу Библиотеке.
