библиотека

Piper-3

Некадашњи наш суграђанин, дипломирани економиста Ненад Пипер, данас живи у Земуну, али прву промоцију своје тек изашле књиге заказао је у родном граду. Вечерас од 19 сати у библиотеци у Кикинди представиће свој роман „Породични ручак“. У питању је његова друга књига, а већ је својом првом прозном публикацијом „Различити људи“, која је изашла прошле године, скренуо пажњу на себе особеном поетиком и мотивима.

У „Породичном ручку“ иде корак даље; отвара нова поглавља, тзв. „вруће теме“, интриге, заблуде, жеље…

-Роман „Породични ручак” је другачији у односу на претходни, са много дубљом анализом више ликова који чине породицу Станковић. Он је с једне стране социолошки, јер се бави многим питањима данашњице и актуелним темама које нас окружују, а с друге психолошки јер дубоко продире у питање трансгенерацијске трауме. Такође, многи читаоци га доживљавају емотивно с обзиром да има секвенце које наводе на сузе. Жанровски би могао да буде сврстан у драму- испричао је Пипер за „Комуну”.

Књигу је издала издавачка кућа „Бесани“, а у библиотеци о њој ће говорити Милана Бајкин и Дуња Прибиш.

– Роман дубоко продире у породичне односе и прати све стадијуме породичног развоја. Садржи много различитих аспеката и покреће на размишљање. Прекид трудноће, спонтани побачај, нарушени односи само су део тема обухваћених романом. Иако су теме врло актуелне и контроверзне, сматрам да је написан са мером и да се нико његовим читањем неће осећати увређеним. Ликови су одмерени и описани објективно, без осуде. Ово им даје дубину и могућност да се читаоци повежу са њима- указује аутор.

Н. Савић

 

 

 

rade-cosic

Особен и природан, без потребе да се доказује и опонира онима који га проказују, Раде Ћосић истрајава већ четири деценије на поетском путу. Тако је Кикинђанима у Библиотеци „Јован Поповић“ представио и избор из најбољих момената његовог минулог песничког рада, који је сачинио и одабрао Драган Батинић.

Марија Миљковић, гимназијска професорка, је надахнуто прочитала неколико Ћосићевих дела, нагласивши парадокс да је кроз песме у ствари најбоље упознала овог ствараоца, иако га лично познаје тридесет година.

Књижевник и новинар Немања Савић је у име оправдано спреченог редактора Драгана Батинића прочитао његову рецензију Ћосићеве књиге, уједно се реферишући и на инспиративан амбијент који пружају књиге, па је изговорио и један Батинићев хаику о свечаном миру који даје простор библиотеке.

О Ћосићевој лирској сведености говорио је Угљеша Шајтинац, који је нагласио да је аутор свесно елементаран.

– С тим у вези је интересантно –навео је Шајтинац, осврнувши се и на духовни и уједно самотни усуд сваког песника – да су и Бог и Ђаво особењаци, а то је и сваки песник, па тако и Ћосић. Бог је можда довољан себи у самоћи, али песник није, па зато и не чуди ако се неки поета, а самим тим и Ћосић, обраћа Богу како не би био сам.

Након Банатског Великог Села, Житишта, Зрењанина и Кикинде, аутор је навео да је у плану и новосадска промоција његове књиге, а модератор вечери Дуња Бркин Трифуновић је у име домаћина најавила да је ова промоција увод у богато кикиндско културно лето и низ програма чији ће домаћин бити градска библиотека.

Р. К.

 

biblioteka-kisa-(2)

Пљусак који је синоћ захватио Кикинду довео је до тога да је у Народној библиотеци прокисао плафон изнад Дечијег одељења, просторија у ком се налази рачуноводство, као и у канцеларији директора где је отпао део плафона. Како сазнајемо од директора Бранета Марјановића проблем је настао јер олуци, који су били очишћени, нису могли да приме велику количину воде које је пала у једном моменту. Наиме током протекла 24 сата на територији града пало је 55 литара кише по метру квадратном.

-Библиотека од јутрос не ради за кориснике и тако ће бити до понедељка. Позвали смо мајсторе на чију препоруку је искључена струја у комплетној згради. Књиге са Дечијег одељења које су оштећене од воде суше се, а највише штете претрпело је рачуноводство где је страдало неколико рачунара. Рад ћемо прилагодити насталим околностима и потрудићемо се да у најскорије време санирамо последице настале због велике количине кише – истакао је Марјановић.

Због ванредних околности књижевно вече Гордане Ђилас заказано за 18 сати у Народној библиотеци биће одржано у Културном центру.

А.Ђ.

 

ugljesa-sajtinac

Књижевника Угљешу Шајтинца у уторак 14. маја угостиће три библиотеке на територији Града Кикинде. У преподневним часовима младим читаоцима из Нових Козараца и Банатског Великог Села представиће своје стваралаштво на децу, а истог дана ће се с његовим опусом сусрести и млади Кикинђани у градској библиотеци „Јован Поповић”.

Подсетимо, овај стваралац је познат највише као драмски писац, међутим он се подједнако успешно окушава и у другим књижевним врстама, како за одрасле, тако и за децу, мада, према сопственом признају, није хиперпродуктиван као писац. То дозирање написаног значи уједно и да мери сваку реч, а као последица тог приступа произилази и чињеница да све његове књиге имају добар одјек како код читалачке публике, тако и код критике. Иначе, осим што је знан као књижевник, Шајтинац је универзитетски професор и предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду.

Банат чини добар део његове и драмске и романескне поетике. Ипак, најширој публици је можда најпрепознатљивији по филму „Хадерсфилд” који је снимљен према његовом драмском предлошку. Шајтинац је добитник низа престижних књијижевних награда (Исидора Секулић, Политикин Забавник и др), али исто тако су га неке награде и заобилазиле. Неколико пута је био у ужем избору за НИН-ову награду.

О Банату као битној одредници његове поетике, незаборавној улози песника Раше у „Хадерсфилду” (тумачио га је Небојша Глоговац), књижевним наградама и много чему још, овај стваралац је поделио утиске за наш Портал.

Твоја књига за децу „Ветрушкина ледина” је већ у самом наслову јасно географски одређена, јер је ветрушка типично банатска птица, потом књига “Банаторијум”, а и ова новија „Кољка и Сашењка” такође је ослоњена на ово подручје. Банат је велико извориште твоје поетике?

–  Као прво Банат је један појам који је тешко свести на неколико својстава. Прво зато што мислим да је Банат у нашој свести увек мањи него што нам се просто чини и привиђа кад гледамо мапу. Поготово ако посматрамо Банат као један културни и простор који се врло динамично историјски развијао за све народе који овде живе, како смо сви долазили у ову пустољину, а нема ко овде није дошао, јер сви смо је насељавали вековима. Мени је интересантан Банат као један котао који стално ври. Стално нешто испари, нешто се ново убаци, нешто се ту увек крчка, сусрећу се културе, језици, обичаји, нарави и рекао бих да је то та страна која је мени интересантна. Значи, не некаква херметична, затворена прича, него као један стално отворен и интересантан простор. Ту се спајају и исток и запад и север и југ. Кад се погледају токови река – од Дунава, преко Тисе, Мориша, Тамиша и Бегеја, то је једна врло интересантна регија. Чак и за ове који из великих градова, из метропола желе да замене буран живот неким мирним, доста се упућују овамо на север. Само да пређу Дунав, само да оду до неког мањег места, до неког викенд насеља и да узму неку викенд кућићу или кућицу на селу или поред реке. Сада је нека обнова тог идеала да смо ми у Банату мирни и да нудимо неку представу успореног живота. Ја опет, не бих никог упућивао ни на шта. Свако има право да примети и да сȃм сазнаје и да смешта у своју књигу утисака, којим редоследом доживљава и шта примећује, али ваљда  као и у другим регионима у свету – ја бих тежио да мало копам и испод тог иницијалног да је Банат миран, распростран и што каже Мика Антић: „Овде ходаш по небу”. Не види се та граница између неба и земље. Али треба дати времену шансу и пробати шта сваки регион нуди, па и овај наш банатски. А интересантан је. Некима изгледамо забачено, некима као центар света. Некима је запањујуће да је код нас било, а има и сад, доста неразвијених општина и средина, а опет, с друге стране, људи би овде и поред те неразвијености, покушали нешто, јер има неке наде и има неке перспективе. У таквом чудном времену живимо и ко зна шта ће бити за једну, две или три декаде. Ако се избришу ове границе, ако се Банат, као што је накада било, почне уважавати као територија која има своје планине на истоку, а овде код нас има долине и те силне реке и интересантне градове, онда би било лепо да се све увеже и живи неким духом преплитања и размене добрих искустава, што је нама који се бавимо неким културним и уметничким радом можда и најважније. Јер сви други се лако договоре, посебно они који имају неког индустријског, производног интереса, али било би лепо да се и култура и уметност некако саставе и да се допуне. Да се састави тај пазл, у неку слику.

Најшира публика памти врло упечатљиву улогу Небојше Глоговца у вашем филму Хадерсфилд. Та улога Раше, човека који пише песме, дата је из једне аутсајдерске позиције. Да ли данас и поезија као жанр делује из те ефемерне и аутсајдерске позиције?

–  Да. Морам да кажем да се поезија вратила тамо где је увек враћају у временима када људи теже кратком, јасном и поучном тексту који би евентуално могао да им да неку идеју како да данас проведу дан или шта од себе да ураде да олакшају себи живот. Али уметност не служи само томе и песништво није само у томе. Песништво тражи – да се изразим старовременским изразом – једно духовно залагање које данас људи не желе. То не постоји. Духовност је сад сведена на причу о томе јесмо ли религиозни или нисмо. Чекајте, људи, станите, није само то духовност! Духовност је свака људска потреба за разменом осећања и утисака, а ту је поезија непревазиђена и јача од свих. Кад кажу данас: „Ја тражим лаку, једноставну, кратку реченицу која ме упућује на нешто” – то значи да си ти беспомоћан. Да је твој духовни апарат, тај који пропушта импресије, у ствари врло примитиван и сведен. Ако ти имаш проблем са поезијом зато што она некад нема тачку или зарез, некад нема до краја завршену мисао у смислу класичне реченице са уводом, развојем и закључком – зашто је искључујеш? Зашто би себи ускратио дружења да поезијом и покушаја да је разумеш? Поезија је само привремено скрајнута, али она је благо које се стално открива. Добри песници се стално откривају и то – на своју несрећу – врло често не у времену у којем су живели и стварали, него кад прође неко време, па онда неко открије, као испод камена и каже: „Па ово је благо, човече, дигли смо камен, види шта се испод налази”.

Држиш ли да је “Вок он!” и даље твој најкомерцијалнији и најкомуникативнији роман?

– Вероватно јесте. Ја верујем да то једно од оних штива у које ће људи лако прстом да упру на део који им се свиђа. Али ја сам га тако намерно и писао и просто верујем да нема никог коме се свиђа све, од прве до последње реченице. С обзиром да је то један прозни колаж, ја сам свесно ишао на то да знам да ће се неком свидети ово парче, неком оно друго; неком оно што личи на причу, неком оно што личи на дневнички запис, неком што личи на путопис, неком оно што личи на некакву изненада написану песму. То је отприлике оно: за сваког по нешто, а за све ништа (смех).

Добио си низ престижних књижевних награда. Неке су те и неправедно заобилазиле. Колико су основане претпоставке најшире публике да се поменута признања додељују по “буразерском” систему?

– Сад кад се оствнем, доста сам тих награда добијао. Поготово за краћу прозу, приче. Данас се и препоручује људима да то пишу и доста се тога објављује. С једне стране требало би да ми буде драго и претпостављам да сам сигурно био у добрим конкуренцијама кад су награде које сам добијао у питању и исто тако да су још многи заслужили ту награду, али сам је ја у том тренутку добио. Награда, хвала богу заиста има и што се тиче тог „буразерског” система: „Требало би ово, требало би оно, овај је заборављен, ово је сад прави тренутак…”- тога увек има и сигурно да и ти критеријуми одлучују. Малопре смо поменули уметност и културу. Ми смо доста смо бедни у уметтности, то јест бедно смо третирани и такав је ваљда тренд у свету, а и код нас. Наша држава има толико проблема да увек може да оправда немаштину која влада у култури и уметности тиме да ми увек имамо већих проблема. А ако је мени неко дао неку награду зато што је осећао неку грижу савести и мислио је да је дужан према мени – ја слободно могу да кажем да то никад није требало да мисли. Ја никог нисам ничим задужио. Људи која ја задужујем, мени не могу да помогну ништа у том смислу. Они мени помажу на један базичан начин, узвраћају ми љубав својим постојањем – моји пријатељи, породица, моји најближи, а не дао Бог да сам у том узајамном дужничком или не знам каквом односу с оним са којима не бих волео ни да сам пријатељ. Надам  се да сам и ове награде које сам добио, добијао од људи у жирију који су читали и препознали мој рад, па се тај левак сужавао и нешто је изашло из левка и појавио се наслов књиге коју сам ја написао. Кажем, има доста награда и иду кроз сва четири годишња доба, сигурно је доста и оних које су плод узвраћања неких дугова, али најважније је да књига има свог тајног, анонимног читаоца који је обожава, мази, милује, отвара и чита с времена на време и да му се то свиђа.

 

Немања Савић

biblioteka rusko selo

Свечано је било синоћ у Руском Селу које је, после пуне три деценије, поново добило библиотеку. Отварање месне библиотеке протекло је уз вече са Новаком Билбијом, познатим и награђиваним глумцем.

– Можда смо ових година били неправедни према Рускоселцима јер нису имали огранак библиотеке тридесетак година. Књижни фонд био је у школи и није био доступан свим мештанима. На сву срећу, уз разумевању Владе и Министарства културе и локалне самоуправе, и захваљујући агилности нас у библиотеци као и у месној заједници успели смо овај простор да адаптирамо и претворимо у пристојан, библиотечки огранак који у овом тренутку има око 4.000 књига, али уз редовну набавку до краја доћи ћемо до цифре од 5.000. На томе се не зауставља наш ангажман. Треба анимирати Рускоселце да што чешће долазе у библиотеку, надам се да ћемо имати редовне читаоце- рекао је Бране Маријановић, директор Народне библиотеке „Јован Поповић”.

Чланица Градског већа за културу и образовање Валентина Мицковски похвалила је иницијативу да библиотека отвори огранак у Руском Селу.

– Заиста ми је драго да смо сведоци отварања библиотеке, да село поново има душу и простор где мештани могу доћи, прочитати књигу, провести време пишући и креирајући. Верујем да је у времену када се књига замењује дигиталном технологијом, прави тренутак за отварање огранка јер овде ће бити одржаване и књижевне вечери, разне манифестације, а деца ће моћи да учествују на ваннаставним активностима. Једино улагањем у образовање и културу, ми имамо будућност јер то нам нико не може узети- закључила је Мицковски.

Од девет кикиндских села, Народна библиотека „Јован Поповић” сада нема огранак још само у Иђошу, а у плану ове установе је да га отворе идуће године.

– У Мокрину библиотека има највише чланова и читалаца, што је сасвим сигурно због учених људи и традиције, али се мора одати признање и Даринки Маљугић која је пре неколико година проглашена за најбољег књижничара у Србији- додао је Маријановић.

Ђорђе Балашевић је оставио много песама за сва времена. Ванвременске стихове и ноте бројне генерације носе испод коже. Потписао је обимну дискографију без лошег албума што је реткост и у интернационалним размерама. Његова професионална биографија названа „Панонски адмирал“ је емоционални водич кроз Ђолетово стваралаштво који стиже из пера чувеног новинара и музичког критичара Ивана Ивачковића.

-Ђолета сам познавао 35 година. У тренутку кад смо се упознали, средином осамдесетих у време Ђолетовог албума „Бездан“ ја сам већ увелико радио као новинар. Али сам избегавао сусрет са Ђолетом, као што сам избегавао сусрете са неким другим људима о којима сам писао, плашећи се да ти људи можда неће личити на своје песме. Вук Жугић ми се јавио и казао да Ђоле и ја морамо да се упознамо. То је било тих дана када сам чуо „Бездан“, лето 1986. Волео сам Ђолета и слушао његове претходне албуме, али „Бездан“ је био албум захваљујући коме је Ђоле мени постао посебан, категорија за себе. Утолико је страх да неће личити на своје песме био већи. Међутим, он се представио у дивном светлу као топао, срдачан и духовит човек, човек који личи на своје песме. Ни у једном од наредних сусрета тај утисак није био покварен. Не могу да судим о Ђолету као човеку начелно јер га нисам довољно добро познавао. Нико га није довољно добро познавао осим његове породице и неколицине пријатеља. Могу да говорим о својим искуствима. Сва моја искуства и наши сусрети, што професионални, што приватни, били су лепи. Најпре ћу га памтити као човека у којем су на фини и складан начин били помешани срдачност и грађанска отменост- прича Ивачковић.

Његов музички дар често је остајао у сенци његовог песништва, али то ништа не говори лоше о његовој музици, али много доброг говори о његовом песништву, каже аутор прве биографије великог кантаутора.

-Ђоле је био одличан певач са изузетним даром за мелодију. Не мора свако бити Карузо да бисмо рекли да је велики певач. Постоји и Коен. Ђоле је први из света популарне културе кога су поредили са академским песницима. Поредили су га и са Диланом.

Ивачковић је књигу о Балашевићу почео да пише пре три године, али је након његове изненадне смрти, мислио да ће рукопис остати недовршен.

-Најзаслужнији што је књига, ипак, угледала светлост дана су Биља Крстић, која је са Ђолетом давних дана чинила „Рани мраз“ Цаки Кравић, басиста, Вук Жигић који је организовао све Ђолетове концерте у Сава центру и Богица Мијатовић, новосадски новинар и вероватно највећи зналац Ђолетове каријере. Захваљујући њиховим подстицајима и охрабрењима ја сам успео да завршим књигу- искрен је Ивачковић који о наслову књиге каже:

-Ђоле је почео као панонски морнар, наиван момак који улази у грубу арену музичке индустрије, али је захваљујући свом изузетном дару, па и људима који су га окруживали, сјајним музичарима, завршио као прави адмирал у белој униформи који нам победоносно маше са свог Галеба.

Уз Ђолетове стихове и ноте, ово је обавезно штиво у ком ћете, крстарећи његовом раскошном дискографијом и збирком личних и колективних сећања, засигурно уживати. „Панонски адмирал“ је заслужени наклон оригиналној Балашевићевој уметности уз одсјаје једног времена чији је био сјајан и мудар хроничар.

Промоцију књиге у пуној сали Народне библиотеке “Јован Поповић” , извођењем Балашевићевих песама употпунили су гимназијалци Емилија Сретеновић и Ђорђе Голић.

 

 

 

 

error: Content is protected !!