Због неопходних радова на одржавању мреже, до прекида у испоруци електричне енергије у Банатском Великом Селу у Омладинској улици нећ бити струје у суботу, 9. маја од 8 до 12 часова и у понедељак, 11. маја од 8 до 12 сати.
У поменутом периоду орезиваће се растиње у зони електроенергетских објеката. Ови радови су кључни за спречавање потенцијалних кварова на мрежи и обезбеђивање стабилног и континуираног снабдевања електричном енергијом за све грађане.
У случају лоших временских услова, радови могу бити одложени.
У петак од 20 сати у сали биоскопа у Банатском Великом Селу чланови КУД-а „Марија Бурсаћ“ приредиће концерт. Представиће се све секције, а на сцени ће своје умеће приказти стотинак фолклораша и женска певачка група.
Ново игралиште у Банатском Великом Селу највише је обрадовало најмлађе мештане који су протеклих дана добили уређен кутак за игру. Међутим, ново место за дечије дружење коментарисали су и градском одбору Странке слободе и правде оцењујући да је превише плаћено, на шта је јасан и недвосмислен одговор уследио од градоначелника Младена Богдана:
-Ти људи полазе од себе и ја их сада питам да ли су и колико дечијих игралишта изградили док су њихово шефови управљали градом и на шта су она личила, ако су уопште постојала? Када већ причате о нечему морате добро да се распитате о тој теми, а највећа замерка је колико је новца утрошено. Важно је да се зна колико шта кошта, а не да се гугла по интернету колико која справа кошта и да се дају паушалне оцене због којих испадају неинформисани и смешни. Истаћи ћу још једном да се сва игралишта граде према важећим правилницима и законима. Тартан подлога, која се спомиње, више се не користи, него се поставља специјални шљунак, што је стандард.
Дечије игралиште у Банатском Великом Селу делом је финансирало Министарство за бригу о породици и демографију, а делом локална самоуправа.
– Идентично игралиште финансирала је и компанија НИС, без икаквих спорења. Поставља се питање по ком основу се онда доводе у питање Министарство и град, а не приватни инвеститор – додао је први човек града – Није само справа та која одређује вредност, ту су припремни, земљани, грађевински радови, употреба машина, а постављају се справе које су посебно сертификоване и атестиране. Уместо да су поделили заједничку радост што је Банатско Велико Село добило игралиште, они критикују без аргумената. Уколико буде требало изнећемо спецификацију сваког дечијег игралишта јер када имате одобрена средства од државних органа, морате да их правдате јер у супротном више нећете моћи да конкуришете са пројектима.
Градоначелник Богдан подсећа да ће и на Стрелишту бити изграђено дечије игралиште, на захтев суграђана.
-Мештани овог насеља предали су ми петицију још пре годину и по дана са захтевом да деца добију свој простор. Радови су у току и сигуран сам да ће новим простором бити задовољни, првенствено најмлађи, а онда и њихови родитељи -рекао је Богдан и позвао политичке неистомишљенике да се уозбиље, како не би испадали смешни.
У Банатском Великом Селу фолклор није само сценски наступ – он је начин да се сачува сећање, припадност и дух заједнице. Културно-уметничко друштво „Марија Бурсаћ“ већ три деценије непрекидно окупља генерације мештана око игре, песме и традиције, а овај значајан јубилеј биће обележен свечаним концертом 25. јула на главном стадиону ФК „Козара“.
Друштво је настало из потребе становника села, досељених након колонизације из Босне, да кроз фолклор сачувају културно наслеђе завичаја и дух заједништва. Почеци су били скромни, са пробама у сеоским просторијама и скромним средствима, али са снажном жељом да се традиција преноси са колена на колено.
Данас КУД окупља око 120 чланова, распоређених у више узрасних група – од најмлађих, узраста од три до шест година, преко припремних и извођачких ансамбала, до рекреативаца и мушке и женске певачке групе. Посебну радост представља чињеница да се сваке године придружују нови, најмлађи чланови, што потврђује да интересовање за традицију и даље живи међу децом.
КУД „Марија Бурсаћ“ препознатљив је по неговању традиционалних игара и песама, богатом фонду народних ношњи и, пре свега, енергији и заједништву које се осећа на сваком наступу. Како истиче председник друштва Предраг Сантрач, ансамбл не чува само кореографије – већ идентитет, обичаје и дух краја.
— Ово није само прослава. То је захвалност свима пре нас и обећање да ћемо традицију чувати срцем и душом за генерације које долазе — поручио је Сантрач.
Пробе КУД-а „Марија Бурсаћ“ су од самог почетка биле место дружења младих, где су се рађала велика пријатељства али и прве љубави. Многи брачни парови из Банатског Великог села упознали се управо на фолклору. Таква је била и прича Бранка и Саве (дев. Шкрбић) Тизић који су се почетком 60-тих година прошлог века упознали и заволели на пробама. У браку су остали пуних пет деценија.
-Јубилеј 30 година континуираног рада представља понос целог села и прилику да се ода признање свима који су били део ове приче. За многе мештане то ће бити емотиван сусрет са прошлошћу, јер ће на сцени поново видети некадашње играче, данас зреле људе, и присетити се њихових првих корака у фолклору – додао је наш саговорник.
Свечано обележавање биће уприличено кроз богат културно-уметнички програм посвећен традицији, успоменама и заједништву. На видео-биму биће приказане фотографије из архиве друштва, а након концерта планирано је заједничко дружење како би се створиле нове успомене. У програму ће наступити старије групе КУД-а, као и бројни бивши чланови који ће поново заиграти поводом јубилеја.
— Фолклор није само игра, то је припадност. КУД је место где се стичу пријатељства за цео живот, учи поштовање традиције и развија заједништво. Сви који желе да буду део те приче су добродошли — истакао је председник друштва.
Књижевно-уметничко вече „О љубави“, у организацији Удружења жена „Великоселке“, одржано је у свечаној сали месне заједнице у Великом Селу. Догађај је окупио око 40 посетилаца различитих генерација, међу којима су, поред мештана, били и гости из других средина.
-Програм је трајао око сат и по и протекао је у пријатној и свечаној атмосфери. Вече је отворено музичким прилозима инспирисаним филмским и књижевним делима, након чега су уследиле беседа и уметничке интерпретације – сазнајемо од чланица удружења.
Јереј Немања Милинковић говорио је о љубави у различитим облицима – између мужа и жене, родитеља и деце – у надахнутом излагању које је, према утисцима присутних, оставило снажан утисак на публику. Радмила Ступар казивала је поему „Санта Мариа делла Салуте“, док је Марија Војиновић интерпретирала стихове Џима Морисона.
-Посетиоци су на крају програма добили симболичан поклон – медено срце, као знак захвалности и сећања на вече посвећено љубави. Послужено је и кувано вино у част Светог Трифуна – поделиле су чланице удружења.
Иначе, Удружење жена „Великоселке“ окупља око тридесет чланица и велики број симпатизера, а постоји око пет деценија. Према најавама, у наредном периоду планирају организовање предавања здравствене тематике, као и подршку летњем концерту КУД-а „Марија Бурсаћ“, настављајући активности усмерене на културни и друштвени живот заједнице.
Присутни су вече оценили као изузетно успело и изразили наду да ће оваква дружења постати традиција.
Удружење жена „Великоселке“ организује књижевно-уметничко вече под називом „О љубави“, које ће бити одржано у суботу у свечаној сали месне заједнице. Програм почиње у 18 часова, а улаз је слободан.
Вече је замишљено као сусрет књижевности и уметничке интерпретације, посвећен теми љубави. У програму учествују јереј Немања Милинковић, који ће наступити као беседник, Радмила Ступар у улози интерпретатора, као и Марија Војиновић, која ће бити и модератор и интерпретатор вечери.
Организатори позивају све заинтересоване суграђане да присуствују овом књижевно-уметничком догађају и најављују вече отворено за публику, са намером да се кроз реч и интерпретацију обележи тема која је универзална и блиска свим генерацијама.
На зиду Дома културе у Банатском Великом Селу мурал. Идући према Дому кроз парк, из правца пијаце, са зида нас посматра једно младо лице и поред поменуте, велике зидне слике, бројеви између којих је болно мала разлика, 2008-2025. „Газите тихим ходом” рекао би Милутин Бојић и застаните овде. У овом месту живело је младо и племенито биће које, тек што се раскрилило, већ нас је напустило — ни по правди, ни по реду. Уна Калањ. Била је понос не само својих родитеља Срђана и Бојане, већ и читавог села, средње школе у коју је тек била закорачила и свог карате клуба „Феникс”. Друштвена, омиљена, весела, комуникативна. И велики борац. Нажалост, битку с опаком болешћу је изгубила, а то остаје да боли доживотно све које су је познавали и волели.
Дошли смо тим поводом у Велико Село. Још су свеже ране из фебруара прошле године због трагичног губитка. Туга се још увек није иселила из срца најближих, и тешко да ће икад. Зато су и наши саговорници, пре свих њени родитељи, али и Унин тренер каратеа, Тања Сили Лукић, истински хероји, јер тешко је смоћи снаге и причати о Уни у прошлом времену.
Унине медаље
Била је, према казивању оних који су је најбоље познавали, увек радознало и вредно дете. Задатке је обављала с лакоћом. Послушна, али самостална. Пуна самопоуздања, полетна и пуна живота. Зато и не чуди што је још од малих ногу исказала афинитет према спорту, највише према каратеу.
Мама Бојана и тата Срђан су, ипак, скупили снагу да говоре о својој изгубљеној срећи.
– Од малена је била дете за пример. И кад су у питању васпитање и школа и спорт. У спорту се баш истицала. Тренирала је карате од своје шесте године, а колико је била успешна види се и по мноштву медаља и диплома, каже тата Срђан. – Све обавезе је извршавала без по муке- надовезује се Унина мајка Бојана.
-Уписала је Гимназију у Кикинди и била је јако друштвена, где год се појавила, ширила је оптимизам и позитивност. Била је савршено дете које би сваки родитељ пожелео, наставља казивање мама, а сузе саме потекоше. Ране су још свеже и тешко да ће икад зацелити. Унин отац Срђан, уводи нас у собу своје ћерке мезимице, препуну трофеја и медаља с карате шампионата и турнира. Велика туга и велики понос мешају се у срцима њених родитеља док нам показују фотографије и дипломе с бројних такмичења на којима је учествовала. Заплакао би и камен, рекао би наш народ у таквим ситуацијама, не без разлога. Прекинута и младост и спортска каријера. Карате је био Унина велика љубав.
– Никад нећу заборавити њено самопоуздање кад је први пут дошла у наш Карате клуб „Феникс” и њене крупне очи које су сијале и биле пуне живота. Одмах се видело да је пуна енергије и да ће бити изузетна. Њена такмичарска каријера је трајала осам година и за то време била је и шампион и вицешампион државе, и појединачно и екипно у борбама. Јако је волела карате. Била ми је част што сам јој била тренер, јер она је заиста била посебна- каже нам Тања Сили Лукић и додаје:
-Увек је имала неке догодовштине да ми исприча, била је непосредна и отворена, а волела је и да чује и усвоји савете од старијих. Њен таленат је био велики, али је она и радом постигла много, јер је била јако дисциплинована. Никад јој није ништа било тешко да уради на тренингу. Ниједно такмичење није пропустила од кад се регистровала. Чак и кад се већ ухватила у коштац с опаком болешћу, ишла је с нама да бодри своје клупске другове, иако није могла да изађе на само борилиште.
– Ништа није наговештавало да ће се тако изненада разболети- прича отац Срђан. – Чак и кад се прехлади, то је пролазило с ногу, није никад ниједан антибиотик попила, толико је била јака и здрава. Али једном, појавила се нека модрица после тренинга и добила је изненада температуру. Доктори су сумњали на неку упалу. Примала је антибиотике и то се мало смирило, али после неког времена, Уни опет није било боље и онда смо кренули по лекарима – Кикинда, Зрењанин, Нови Сад, Београд… Све смо покушавали, одлазили и у приватне клинике и где год смо били, доктори су говорили да је у реду. Тад је већ била пошла у средњу школу, али често јој се опет температура враћала.
Поново су кренула озбиљна испитивања. После извесног времена, доктори из Швајцарске установили су сурову дијагнозу – веома редак облик лимфома. Наша Уна била једна од само 97 особа с том болешћу у целом свету. И најмлађи пацијент код кога је та болест установљена. Уз поменуто, ту је био и придружени ХЛХ, који је и покренуо тај облик лимфома. И онда, кад су напокон установили дијагнозу, примила је неколико блокова хемотерапија у новембру 2024, болест се начас повукла и ми смо се понадали да је излечење на видику. Али само месец дана касније, температура јој се вратила и поново је кренула хемотерапија. Последњих десетак дана, стање јој је било баш лоше. Била је у вештачкој коми. Стигла је да прими само једну терапију и 6. фебруара 2025. у болници у Новом Саду је преминула – дубоко уздахну отац Срђан, јер херојски је, уз бол који је непролазан, причати о изгубљеној ћерки мезимици,. И поред све туге, Унини родитељи не заборављају да још једном апострофирају огромну подршку карате клуба у којем је њихова ћерка тренирала.
-Тања Сили Лукић је тренинзима учинила много да Уна постане стабилна и психички јака и да све кроз шта је пролазила поднесе као да је у питању обична прехлада, а не тако озбиљна болест. Тањи смо неизмерно захвални због тога. У клубу су штампали и мајице са Униним ликом и носе је с поносом на сва такмичења на која иду- наводи тата Срђан, док мама Бојана с болом који раздире душу констатује:
– Од једног савршеног живота, кад сам помислила да ми више ништа не треба, све се преокренуло преко ноћи. Имамо и сина Павла који похађа пети разред и који је недавно одлучио да се упише на карате. Уна га је својевремено водила неколико пута на тренинге, али је брзо одустајао. Сад је стасао и чврсто је решио да крене сестриним стопама. Уна му много недостаје. Спомиње је стално, сећа се заједничких догађаја и увек помисли шта би она у некој ситуацији урадила.
БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО ЧУВА СЕЋАЊЕ
Полако, док причамо с Униним родитељима, враћамо се поново до оближњег мурала посвећеног овој младој, али великој шампионки и борцу. Аутор мурала је кикиндски сликар Иван Карановић.
– Док сам осликавао зид на једном другом објекту у Великом Селу, позвао ме Унин стриц и замолио да урадим и мурал посвећен Уни. Ово ми је био први мурал који сам радио а који је посвећен особи која више није међу нама. То ми је било доста тешко и психички, али и физички, јер је одговорност била велика и морало је да буде верно фотографији по којој сам радио. Унина мајка је долазила у неколико наврата и давала ми сугестије шта да исправим. Радио сам десетак дана и мештани, а пре свега Унини родитељи, на крају су били задовољни. Драго ми је што овим муралом доприносим чувању трајне успомене на Уну- наводи Карановић.
ЊЕН ОСМЕХ И ДАЉЕ БОДРИ
Враћамо се полако за Кикинду. Осећаји туге и космичке неправде се мешају. И наћи праве речи за репортажу, а не склизнути у патетику је тешко. Зато се још једном за речи с мером обраћамо Унином тренеру Тањи Сили Лукић.
– Имамо слику са Униног последњег такмичења, из маја претпрошле године, где је узела златну медаљу. Она је на тој слици прелепа. И у мојој канцеларији стоји Унина фотографија и кад год ту уђемо ми тренери или се деси нека спортска неправда, погледамо у њену слику која као да нам да до знања да мало „спустимо лопту”, да не реагујемо исхитрено. Недавно је једна наша такмичарка желела да напусти карате због нагомиланих других обавеза, а кад је дошла у канцеларију и угледала Унину слику, одлучила је да ипак настави да се бори. Уна Калањ и након одласка, остаје путоказ другима- како се бори и не одустаје, без обзира на све.
Кикинда се поноси најлепшом улицом, а Банатско Велико Село најлепшим парком.
Током летњих месеци, великоселски базен постаје права мала оаза, место освежења и дружења свих генерација.
Понос села су бројна удружења и фудбалски клуб, који негују спортски дух и чувају осећај припадности. Снажно заједништво потврђује и изградња цркве, као и подршка породицама које желе да овде остану и граде будућност, уз помоћ програма куповине кућа Министарства за бригу о селу.
У Банатском Великом Селу у самом центру и ове године окићена је јелка. У присуству деце, мештана и гостију, протекле недеље упаљена је и новогодишња расвета. Јелку су китили и најмлађи који су донели украсе са својим именом.
-Ово је трећа година да су Великоселци украсили центар села – истиче Ђурђина Војводић, мештанка која је и иницијатор кићења. – Малишани су се највише обрадовали Деда Мразу који је дошао на кочијама и донео им је слаткише. Хвала свима на помоћи, а посебно Наташи Карановић. Драго ми је што су овом догађају присуствовали и становници из околних села и Кикинде.
Удружења жена припремила су крофне и шарене палачинке, а и сви остали дали су свој допринос.
Пријава нелегалних објеката на основу Закона о посебним условима евидентирања и уписа права својине на непокретностима почела је прошлог понедељка, а овог је градоначелник Младен Богдан у Кикинди и Банатском Великом Селу разговарао са суграђанима како би се уверио како протиче упис у катастар нелегално изграђених објеката. Процедура је поједностављена уз знатно ниже трошкове.
-За седам дана на територији града стигло је 400 захтева односно поднетих пријава. То практично значи да је исти број грађана искористио прилику да поднесе пријаву. Они су поднели захтев за упис око 2.000 нелегалних објеката. Претпоставке су да у Кикинди имамо око 20.000 нелегалних објеката приватних лица, градске и државне својине. Локална самоуправа озбиљно је приступила овом послу од људства који имају лиценце за овај посао, преко просторија у циљу пружања адекватне помоћи – навео је градоначелник Богдан.
Заинтересованост грађана је велика, а сву помоћ, осим у у канцеларији 51 Градске управе и на шалтеру седам Услужног центра радним данима од 8 до 15 сати, могу добити и у селима.
-Важно је да суграђани дођу спремни да имају важећу личну карту, основ стицања односно уговор, решење о оставинској расправи, било коју исправу која доказује интерес за подношење пријаве – додаје Мања Марковљев, координаторка за пружање подршке грађанима у Градској управи. – Најдуже траје узимање података за парцелу за коју се подноси пријава. Такође је важно да се премери обејекат који се уписује како би могли да унесемо корисну површину.
Пријава се обавља искључиво електронски. Грађани који имају статус е-грађана могу сами да поднесу пријаву од куће, док они који тај статус немају могу то да ураде уз приступ интернету и важећу имејл адресу. Сам процес пријављивања траје 60 дана, односно до 8. фебруара, након чега следи додатних 30 дана за приговоре.
Пријаве подносе сви заинтересовани грађани, и они који су их поднели по раније важећим Законима, јер су ти поступци у складу са Законом о посебним условима за евидентирање и упис права на непокретностима, колективно обустављени. Потребно је за сваку непокретност поднети посебну пријаву и потребно је да сви сувласници, уколико их има, поднесу пријаву.
У првој недељи помоћ је била доступна у Мокрину и у Новим Козарцима где је организовано је пријављивање за мештане из Нових Козараца и Руског Села. Од 15. до 19. децембра пријављивање је у месним заједницама у Банатском Великом Селу и Башаиду (за мештане Башаида и Банатске Тополе). Од 22. до 26. децембра пријаве ће се подносити у месним заједницама Наково и Иђош (за мештане из Иђоша и Сајана). Наведеним данима, термини за пријављивање су од 8 до 14:30 часова. Сви са села захтеве могу да подносе и у Градској управи.
Пријава за евидентирање и упис права на непокретностима обавља се и на шалтерима пошта у улици Генерала Драпшина, Микронасељу и Мокрину.
