Blizu 40 godina stvarali smo pozorište u koje će mladi ljudi želeti da dođu i mislim da smo uspeli u tome, kaže glumac Slavoljub Matić, po rođenju Paraćinac, po opredeljenju Kikinđanin, koji je čitav svoj radni glumački vek posvetio kikindskom Narodnom pozorištu.

Glumačka profesija drukčija je i po tome što glumci, kako sami kažu, ne odlaze u penziju i najčešće jeste tako. Posle zvaničnog završetka radnog veka, uvek ostanu predstave u kojima igraju, a iz ljubavi i nemogućnosti da se oproste od scene, prihvataju i nove uloge. Glumac Slavoljub Matić Mata u penziji je već duže od dve godine i vratio se u rodni Paraćin.

Kikinda je, zapravo, grad koji si izabrao.

Moj prvenstveni motiv da dođem u Kikindu nije bila samo mama naše kćeri već i ovo pozorište, koje je tada bilo jedno od najbolje organizovanih amaterskih pozorišta u SFRJ, sa sjajnim repertoarom. Ispunio sam svoj san. Učestvovao sam i u njegovoj profesionalizaciji i u tome da postanemo respektabilni teatar. U Kikindu sam se doselio 1987, a već naredne godine imali smo premijeru „Nastojnika“ koji je najdugovečnija predstava u Srbiji u nepromenjenom sastavu.

Pozorište je, u to vreme, imalo Umetnički savet koji je, pre premijere, davao mišljenje o predstavi. Nisu svi članovi bili sasvim saglasni, mislim da tada nisu bili u mogućnosti da percipiraju to što smo mi, tada mladi, hteli da kažemo. Komad je napisao Harold Pinter koji je zastupao interesa laburista, radnička prava, ali smo mi to još prilično zakomplikovali. Ipak je izvedena premijera, a predstava je dobila mnoge nagrade.

Posle 18. rođendana verifikovana je i na „Joakim festu“ u Kragujevcu, na kojem je napravljen presedan i dodeljene su tri ravnopravne glumačke nagrade celom ansamblu: Draganu Ostojiću, Branislavu Kneževiću i meni, što znači da smo, samo svojom energijom i verom u to da smo napravili dobru predstavu koja postavlja značajna pitanja, uspeli da je održimo toliko godina. „Nastojnik“ je ove godine proslavio jubilej – 35 godina i 150 izvođenja. Smatra se da je toliko izvođenja u provincijskom pozorištu isto što i hiljadu igranja u Beogradu.

Eston iz te predstave ti je, pretpostavljam, jedna od omiljenih uloga. Koje su ostale?

Da, Eston u „Nastojniku“ je i moja prva premijera u ovom pozorištu. Voleo sam i lik Joleta u predstavi „Kod večite slavine“, draga mi je i uloga u „Preljubnicima“. Ne mogu da odvojim uloge od, za mene značajnih predstava, kao što su „Nosorog“, „Kandid“, „Revizor“. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da sa kolegama delim scenu, i tuge i radosti.

U čemu je najveća razlika između pozorišta u koje si došao i Pozorišta danas?

– Pozorište je, generalno, stigmatizovano u Srbiji. Nije bolje, za mene je najbolje pozorište ono koje je prst u oku, koje postalja suštinski teška pitanja, angažovano pozorište koje ne služi samo za laku zabavu. U tom smislu mislim da gubi oštrinu i jednu vrstu aktuelnosti koju mora da nosi sa sobom, kao i svaka umetnost. Pozorište mora da bude značajnije, da postavlja ozbiljna društvena i sociološka pitanja, da polemiše sa javnošću. Mi smo, pre 10-15 godina, imali „Ožalošćenu prododicu“ i Joneskovog „Nosoroga“. Mislim da to pozorištu danas nedostaje.

Koju ulogu si želeo, a nisi je, do sada, odigrao?

Do pre izvesnog vremena želeo sam da igram Sirana de Beržeraka, to je uloga koja me se dojmila u smislu šta je sve čovek spreman da uradi, do koje mere može i želi da žrtvuje sebe zarad ljubavi, prijateljstva, dobrog odnosa sa drugim ljudskim bićem. Vremenom sam shvatao da možda i nisam za takav komad jer sam gledao glumce koji su igrali tu ulogu i imali su potpuno drukčije fizičke karakteristike od mene. Mada, imam Siranova duhovna svojstva i mogu da prikažem taj karakter. Sada je već kasno da to pokažem na sceni, ali u životu je to odavno moje svojstvo i moj način življenja.

Da li sebe vidiš kao komičara ili kao dramskog glumca?

– Mislim da sam vrlo ozbiljan čovek i vrlo ozbiljan glumac, što potvrđuje i činjenica da sam komičar. Jer, baviti se komedijom podrazumeva ozbiljnost, to je vrhunac komike. Moje svojstvo je da sam optimista, radostan i srećan čovek, i to želim da podelim sa svojom okolinom.

Za mene si uvek bio dobri duh ovog pozorišta.

– Hvala ti. To je moj način funkcionisanja, što sam i pokazao pre mnogo godina kada sam uveo pravilo da, pre svake probe, treba da se zagrlimo, da podelimo dobru energiju. U kojoj meri je važna dobra kreativna energija, pokazuje i „Nastojnik“. Vrhunac toga bio je u predstavi „Slavuj i kineski car“, u kojoj je bila jako dobra atmosfera, vladala je vedrina i lepota igre koju smo emitovali sa scene. Predstava se dobro pokazala i na festivalima, na kojima je dobijala nagrade. Kao i svuda, dobra atmosfera je pola dobrog posla. Hajde da mi tom dobrom enerijom pobedimo sivilo i mrak, da budemo pozitivni, uvek.

Poznat si i kao glumac koji vrlo dobro reaguje na improvizaciju na sceni.

– Naš borravak na sceni, u pozorištu, podrazmeva i nekonvencionalno ponašanje i odnos, mi smo jedna porodica, i anegdota sa predstava, sa putovanja, ima mnogo. To je i dobar motiv za improvizacije koje su nam potrebne i koje se vide na sceni. Igrali smo „Kod večite slavnine“ i trebalo je da, u jednom momentu, izađem sa scene između portala i zavese kako bi se, za samo nekoliko minuta, presvukao i da bi mi promenili šminku. Pitao sam tehničara Jošku pre toga da li je prolaz raščišćen i on mi je rekao da jeste. Međutim, kada sam izašao sa scene u toku predstave, naleteo sam na prepreke, neki linoleum je bio tamo i stolice, nikako nije moglo da se prođe, a nazad, na svetlo scene, ne mogu. Joška me je tako jako vukao da sam uspeo da prođem, ni sam ne znam kako. Stigao sam i da se presvučem i da mi se promeni maska. U normalnim okolnostima tako nešto ne bi bilo moguće.

Kakav je osećaj vratiti se u Kikindu iz nekog drugog, opet svojeg, mesta u kojem sada živiš?

Ja to spajam sa svojom nemogućnošću da potpuno procesuiram svoj status penzionera, a to je već duže od dve godine. Još uvek imam predstave na repertoaru ovde, one u kojima sam igrao pre penzionisanja. Čak nisam procesuirao ni to da više nisam stanovnik Kikinde. Dolazim ovde na 15 dana, družim se sa prijateljima i nemam osećaj da sam potpuno otišao, ali osećaj da mi nedostaje Kikinda – imam. Nije mi samo  Pozorište važno, ono je u fokusu mog bivstvovanja ovde, nego i Kikinda ima čudnu privlačnost koja je pomalo neobjašnjiva, i možda zbog toga, na poseban način, dražesna. Nemam racionalno objašnjenje, to je nekakva mistika koja je toliko privlačna za mene da se osećam Kikinđaninom, nikada me to nije napuštalo. Ipak, malo sam izneveren od mog pozorišta, osećam da imam tretman stranca jer se Pozorište nalazi u nezavidnoj finansijskoj situaciji, pa nema para za glumce „sa strane“ u novim predstavama. Taj osećaj da sam „glumac sa strane“ pomalo je tužan.

Tri hiljade izlazaka na scenu

Slavoljub Matić je u svojoj, gotovo četiri decenije dugoj karijeri, odigrao 176 uloga u matičnom, kikindskom Narodnom pozorištu. Na scenu u našem gradu izašao je više od dve i po hiljade puta. Uključujući i gostovanja u predstavama teatara u Kruševcu, Kragujevcu, Paraćinu, Senti, to je zbir od oko tri hiljade odigranih predstava. Godinama, čak decenijama, uz nekolicinu kolega, „nosio“ je repertoar pozorišta u našem gradu.

Dobitnik je mnogobrojnih glumačkih nagrada, između ostalih i za ulogu sluge u predstavi „Ti ludi tenori“ na Danima komedije u Jagodini, dok je za ulogu u vodvilju „Preljubnici“ nagrađen čak sedam puta!