Andrej Anatoljevič Panajev sedeo je u jedno majsko predvečerje na klupi kod crkve i prebirao po svojoj maloj havajskoj gitari. Utvrđeno je da spava kod Sonje i Nikole koji su registrovani domaćini u zajednici „kauč surfinga“ (besplatno noćenje). Naredne večeri javljeno je da svira ukulele u dvorištu Teatra „Gusani u magli“. Andrej je Rus koji već dve godine putuje po svetu sa svojim instrumentom pod miškom. Stopira i spava kod dobrih ljudi, a ukulele mu donesu i poneku lokalnu valutu. Priča mirno i sa osmehom. Kada se „zaglavimo“ u engleskom, prelazimo na rusko-srpski.
Ima 29 godina i do pre dve godine živeo je u rodnom gradu Naberežnije Čelni, koji ima pola miliona stanovnika i nalazi se u blizini Kazanja. Andrej je kuvar i osam godina je radio u restoranu. A onda je poslednji novac koji je imao dao za ukulele i pošao u svet.
– Samo sam radio i spavao, to je dosadan život. Rešio sam da putujem, auto-stopom, kad god je to moguće. Noćim kod dobrih ljudi. Za dve godine bio sam u 16 zemalja i stekao mnoge prijatelje. Putujem po osećaju. Ako mi je negde lepo, zadržim se, ako nije, idem dalje – kaže Andrej.
Prvih nekoliko meseci Andrej je istraživao svoju zemlju. Onda je otišao u Egipat, a zatim je otkrio i svoju omiljenu državu, u koju se stalno vraća.
– U Egiptu je bilo malo ludo i strašno. Prvi put sam bio van Rusije. Bilo je ljudi koji su hteli da me prevare, vodu sam, na početku, plaćao pet puta skuplje. Najlepše mi je bilo u Turskoj, tamo sam ostao pet meseci. Hrana je ukusna, ljudi su jako gostoljubivi i ljubazni. Zatim sam bio u Gruziji, u Bosni, pa u Srbiji. U Beogradu sam prvi put ostao samo nekoliko dana i vratio sam se u Tursku. Sada sam osetio da sam spreman za Srbiju i vratio sam se.
U međuvremenu, zbog sankcija uvdenih Rusiji, Andrejev pasoš postao je nepoželjan u mnogim državama. Izbor destinacija se suzio, ali samo u Evropi. Zato je putovanje nastavio po zemljama za koje mu viza nije potrebna. Usledili su: Albanija, Crna Gora, Irak, Indija, Azrebejdžan, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgistan, Jordan.
– Na početku sam žurio da što više toga vidim, sada sam usporio. Kada sam umoran, jednostavno ostanem. Ako ne nađem „kauč surfing“, budem u hostelu, a ponekad me lokalni ljudi pozovu kod njih, tako je bilo u i Subotici. U muslimanskim zemljama možeš jednostavno da pitaš ljude da prenoćiš kod njih i oni te bez problema prime, poštuju te kao gosta – objašnjava. – U Iraku nije baš bezbedno, svuda je vojska. Ali je u Jordanu bilo kao u raju, tamo su divni ljudi i pustinja je prelepa. Kada sam sleteo u Aman, stopirao sam kod aerodroma. Zaustavio se taksi i ja sam mu objasnio da nemam novca. On je rekao: „Nema problema, brate“. Vozio me je četiri sata po gradu, kupio mi kafu i sendvič. Zatim sam krenuo kroz pustinju, u Saham, stopirao sam. Čovek se zaustavio i dao mi novac za autobusku kartu i za hranu.
Ovoga puta, kaže, u Srbiji je već bio u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Subotici, odakle je stigao u Kikindu.
– Kikinda je prijateljski grad. Jednom sam živeo na takvom mestu i veoma mi je drago što sam ovde. Ne volim velike gradove, najviše volim kada je tiho i mirno, kao ovde. Kikinđani su srdačni i ljubazni. Volim ljude u Srbiji.
Andrej, bez vize, u našoj zemlji može da ostane mesec dana. Sada, kaže, nastavlja do Zrenjanina, Vršca, Niša i Čačka.
– Nije još gotovo. Leto ću provesti u Crnoj Gori, sviraću ukulele na obali. Želim zatim da odem u Iran, pa u Pakistan, a onda ću videti kuda dalje.
Osim na lepote predela kroz koje neumorno putuje, Andrej je usredsređen na ljude. Njegovi utisci dovode predrasude u pitanje.
– Ljudi su svuda isti i prijateljski su raspoloženi. Svi žele porodicu, kuću i novac. Ne želim još da idem kući, dobro mi je ovako. Samo uživam u životu.
Polako, bez žurbe, Andrej i njegove ukulele nastavljaju da stvaraju veze među ljudima. Jednaki u snovima i težnjama, svi su sabrani u mislima jednog mladog Rusa koji je razumeo najvažnije – na svakom mestu u svetu, samo je dobrota ista.