Jedan osmogodišnji dečak u Mokrinu stavio je providan papir na tetkin udžbenik iz istorije i prekopirao Miloša Obilića. Hteo je da se pravi da zna da crta i da bude „glavni u ulici“. Kada su ga drugovi naterali da to dokaže i dali mu prazan papir, nacrtao je isto, iz prve. Jer je znao da crta.

Spasoje Kulauzov, umetnik koji je crtao i crta: „Bleka Stenu“, „Mirka i Slavka“, „Gringa“ i mnoge druge stripove, danas radi u svom ateljeu sa pogledom na dvorište. Njegov umetnički put, zahvaljujući izrazitom talentu, tekao je glatko. Doneo mu je posao, priznanja, na momenat se učinilo i da će ga odvesti daleko od kuće. Jedan od najboljih strip-crtača na ovim prostorima i ovih dana ima dva nova stripa na tabli u sobi, u Mokrinu.

– Kada je moja učiteljica, Radojka Janić, videla kako crtam, stalno me je podsticala. Na kraju četvrtog razreda, za jedan čas, na njenu molbu, uradio sam trideset crteža, svakom drugu iz razreda po jedan, i po želji. Onda je te radove učiteljica pokazala novom nastavniku likovnog, izvrsnom crtaču iz dobre škole koji je stigao iz Makarske, zvao se Ivko Vranjican. On je rekao da je nemoguće da dete tog uzrasta tako crta – seća se Spasoje. – Posle je taj nastavnik na svaki likovni konkurs u Jugoslaviji slao jedan moj rad, i to lošiji. Govorio je da, ako pošalje bolji, niko neće poverovati da je dete to uradilo.

Lošiji Spasojini radovi pobeđivali su gde god su se pojavili. Njegove crteže redovno su objavljivale tada u školama obavezne „Dečje novine“. Sa ovim velikim izdavačem iz Gornjeg Milanovca počeo je da sarađuje veoma rano. Od njih je i dobio prvi honorar za ilustracije, a saradnja je trajala duže od dve decenije.

Iako je želeo da upiše umetničku školu, porodične okolnosti mu to nisu dozvoljavale. Posle nevoljnih pokušaja da završi za autoelektričara ili automehaničara, umetnički poriv odveo ga je kod strica u Pariz.

– Tamo sam bio sedam meseci i mnogo toga sam video i naučio. Želeo sam da ostanem, ali su me roditelji molili da se vratim jer je stigao poziv za vojsku. Posle toga više nikuda nisam hteo da idem – kaže Spasoje.

Dobro je što se vratio – preko kanala u ulici Zlatna greda, u kojoj je bio šerif jer je znao da nacrta sve kauboje, čekala je jedna Đurđina. Sa njom je zasnovao porodicu. Dobili su Kristinu i Jovana.

– U jednom periodu živeli smo u Beogradu i radio sam za „Dečje novine“ koje su tamo imale predstavništvo, ali smo se vratili u Mokrin – priča Spasoje. – Svo vreme sam crtao stripove. Dobijem, recimo, temu Narodnooslobodilački rat. Radio sam i “Mirka i Slavka“, ali i „Gringa“, a onda sam smislio strip sa pričama koje sam slušao kao dete. Glavni likovi bila su dvojica dečaka. Za „Dnevnik“ sam radio „Bleka Stenu“, to je licenca, uradio sam 120 strana, i sada će ponovo da ga štampaju.

U međuvremenu se zaposlio u kikindskoj štampariji „Grafika“, gde je radio kao slovoslagač, a zatim i kao dizajner. Kaže da mu je posao bio zanimljiv jer je, neminovno, čitao sve knjige koje su se štampale, čak i one na engleskom i mađarskom jeziku. Od stripa nije odustajao.

– Kasno sam video da je zagrebački „Vijesnik“ raspisao konkurs za strip iz NOR-a. Pošto sam imao spreman samo vestern, to sam i poslao. Prihvatili su ga i bio sam treći u Jugoslaviji jer sam promašio temu – seća se Spasoje. – Na međunarodnom konkursu devedesetih godina dobio sam ponudu za posao od jednog francuskog strip-časopisa za mlade. Sve je propalo jer je počeo rat. Onda su stigle sankcije i kriza stripa. Radio sam reklame i idejna rešenja za firme, a zatim ikone i slike. Tri slike po motivima „Seobe Srba“ Paje Jovanovića uradio  sam za ljude u Nemačkoj, ovde sam uradio celu jednu kuću u muralima, između ostalog i „Tajnu večeru“ širine 7,5 metara. Za to su mi trebala tri dana, i to posle smena u „Grafici“.

Bilo je to vreme sankcija, „Grafika“ više nije postojala, a ćerka Tina je studirala. Spasoje je sarađivao sa više kikindskih novina, crtao je kratke humorističke stripove, bio je urednik u „Mokrinskim novinama“, ilustrator, dizajner, muralista, slikar, ali uvek i pre svega, autor stripova.

Posle porodične tragedije, kada je izgubio sina, sasvim je prestao da radi. Tek pet godina kasnije poslušao je savet da ponovo sedne ispred kose table, podesi svetlo sa leve strane i uzme olovku. Da mu to bude terapija. Crta svakog dana, od tri do sedam, osim vikendom.

– Najviše radim stripove jer volim i da pišem. Jedno vreme sam primenjivao francuski stil, sa više detalja, a sada se opet radi na pojednostavljivanju, što je teže. Crtam dva stripa istovremeno. Kad dobijem ideju, smislim scenario, moram odmah da uradim skice, a kasnije ih tuširam. Teme su domaće – naša posla, svađe oko međe, pa priče iz davnih dana, da se ne zaboravi, ili strane. Onda su glavni junaci gangsteri – priča Spasoje.

Kulturni centar u Kikindi, u saradnji sa Maticom srpskom, svake godine izda jednu knjigu sa originalnim stripovima Spasoja Kulauzova. Do sada ih je bilo šest. Trenutno su na njegovom stolu „Svedoci po izboru“ i „Ezra“, za ovogodišnje izdanje.

U ateljeu nema vidokruga bez stripa. Tu su: „Keri“, „Maska“, „Besa“, „Vargas“, „Tri velike ribe“, „Profesionalci“, „Novi špil“, „Krvavi put“… Tu su sve ispričane i priče koje će tek da budu nacrtane i ispisane olovkom, tušem, lavirom, čime god, jer talenat ne miruje i tera na rad.

– Nikad ne sedim ispred praznog papira. Čim sednem, crtam. Znam mnogo ljudi koji su talentovani, ali su odustali, što znači i da nemaju dovoljno dara.

A svoj virtuozitet, svoju savršenu veštinu, Spasoje je, kaže, nasledio od dede po ocu.

– Deda je nacrtao sebe, babu i njihovo sedmoro dece i poslao im crtež iz logora u Nemačkoj. Čuvam ga ovde, u sobi. Kada je prvi put bio kod mene i kada je video šta radim, rekao je: „Da si otišao u Ameriku, bio bi veliki čovek“ – seća se Spasoje.

Iako stvara svakodnevno i kaže da je nervozan kad ne radi i da ga crtanje umiruje, ovaj strip-majstor i veliki umetnik, veoma je dosledan u izbegavanju javnosti. I kada mu izađe knjiga, organizatori se namuče da ga nagovore da dođe na promociju.

Ni njegovi Mokrinčani, kao čvrsto povezana zajednica, ne daju mu da posustane. Dobro su upoznati s njegovom skromnošću, ali mu uporno priređuju izložbe, čuvajući i umetnost stripa i svog umetnika.

Kada je jedan dečak u Mokrinu stavio providan papir na tetkin udžbenik iz istorije i prekopirao Miloša Obilića, hteo je da zadivi drugove, da postane „šerif u ulici“, i nije znao da ume da crta. Sada crta vesterne i šerif je svih stripova za koje znamo. On je jedan od najvećih savremenih umetnika i živi u Mokrinu. On je Spasoje Kulauzov.