„Карма је већа кучка него ја“ наслов је песничког првенца Кикинђанке Милане Грбић, који ће у четвртак од 19 сати бити представљен у Народној библиотеци „Јован Поповић“. Милана је добитница више књижевних признања, међу којима је и награда „Ђура Ђуканов“ за збирку кратких прича „Око нас море“. О новој књизи која је објављена у издању ППМ Енклаве, еминентне београдске издавачке куће специјализиране за савремену српску поезију, говори за Кикиндски портал.
– Откад сам почела да се бавим књижевношћу, проза се налазила у фокусу мог интересовања, како у креативном, тако и у научном смислу. Мислим да се то итекако осети у овој песничкој збирци чији су прозни елементи врло доминантни – из песме у песму појављује се приповедачки глас, смењују се ликови, и догађајност је врло изражена, што су све одлике прозних, а не искључиво песничких жанрова. Ипак, мислим да промена форме може да разбуди писца, да му укаже на нове тематске корпусе којима раније није придавао пажњу, да му помогне да промени перспективу из које је до сада посматрао свет, и понуди му шансу да преиспита сопствене језичке и креативне способности. Мислим да је ово, пре свега, био разлог због којег сам се, након готово читаве деценије писања кратке приче, опробала у поезији.
Милана је на мастер студијама на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Захваљујући природи својих студија, радионицама креативног писања, уредничким пословима, активно је укључена у књижевни живот у нашој земљи и региону.
У разговору за Кикиндски портал, каже да је до пре неколико година, поезија у нашем окружењу била увелико скрајнута у корист прозе, што се данас променило. Од субверзивнијег вида књижевности, поезија је нагло постала омиљена и радо читана, указује.
-Претпостављам да ме је песничка средина у којој се налазим спонтано подстакла да се и сама окренем поезији. Највећи део књиге настао је на радионици поезије коју у Београду води песник и уредник издавачке куће ППМ Енклава. Пре радионице, имала сам тек неколико песама, и нисам ни размишљала о могућности да објавим књигу поезије. Док сам писала, на памети сам имала неколико циљева, од којих бих посебно издвојила три. Идеја је била измирити лирско и епско, а затим топосе који се начелно везују за традицију западноевропске, љубавне поезије започету Петраркиним „Канцонијером“ и Дантеовим „Новим животом“ пребацити у савремени контекст, и пропустити их кроз пар екселанс женску визуру- указује наша саговорница.
Аутоиронија као главни извор хумора
– Они који су до сада прочитали ову књигу, углавном су истицали њену шаљиву димензију. Tрудила сам се да из песму у песму одржим присуство лирског субјекта који је све време свестан писања, као и чињенице да се до ове и овакве поезије није дошло захваљујући некаквом непоновљивом личном искуству, већ због оптерећења књижевном прошлошћу и (поп)културним наслеђем.Чини ми се да је управо таква аутоиронија главни извор хумора у овој књизи- каже млада књижевница.
Читалачка препорука
На питање коју књигу би препоручила нашим читаоцима, каже да би, поред свих издања ППМ Енклаве и Партизанске књиге, њених сарадника и великих пријатеља, предложила роман из 2012. који је обележио завршетак њене читалачке године.
-Роман „Упражњено место“ написала је Џоун Роулинг, али за одрасле. На мојој полици је чекао девет година да буде прочитан – човек с непуних осамнаест година нема капацитет да појми овакав текст. За разлику од других романа Роулингове који су у милионским тиражима продати широм света, и омиљени код најразличитијих читалачких профила, о „Упражњеном месту“ се ућутало врло брзо по његовом објављивању. Доживео је само једну екранизацију невелике гледаности, управо због његове контроверзне природе- указује наша саговорница и наставља:
-Радња романа прати неколико месеци у животу главне јунакиње, хероинске зависнице Тери Видон која се бори за старатељство над својом децом и право на лечење. Ауторка причу о породици Видон користи како би раскринкала најразличитије сегменте малограђанског, пуританског друштва, притом као средство користећи неумољиву иронију и сатиру. Овај роман, пре свега, препоручујем због тога што на пријемчив начин указује на табуизиране друштвене аномалије присутне на глобалном нивоу, а не само у провинцији Велике Британије почетком овог века, где је радња романа смештена. Сматрам како се Роулинг овим романом још једном доказала као наследница својих великих предака, Дикенса, Џорџ Елиот, Џејн Остин, или Артура Конана Дојла, упркос својим упитним политичким ставовима- закључује Милана Грбић.
