Vođa opozicije Dragan Đilas na sudskoj licitaciji 2O18. godine za svega 13,2 miliona dinara kupio je nesuđenu hladnjaču, za koju je sredinom 2009. godine, posredstvom „žute“ pokrajinske vlasti, Đilasov ortak Zoran Milešević, od Razvojne banke Vojvodine uzeo kredit od 960 hiljada evra, uz obavezu da razvije posao sa voćem i povrćem, ali od biznisa nije bilo ništa, a bankarima ni dinar nije vraćen. Zastakljena zgrada na ulazu u grad, u međuvremenu je pretvorena u – odgajivačnicu nemačkih ovčara, piše u prošlom broju „Komune” Milan Ivetić. 

Aktuelni vođa opozicije Dragan Đilas pokazao se i dokazao kao neko ko lako stiže do novca, pogotovo ako lovu stiče dok, kao biznismen, uporedo obavlja visoku političku funkciju, pa preko svoje partijske vrhuške (DS) dok ona „drma“ Srbijom, ugovara unosne poslove sa državom.

Tako je, kao gradonačelnik Beograda, u isti mah i vlasnik „Multikom grupe“, za kratko vreme stekao neslućeno bogatstvo. Ume, takođe, lider Stranke slobode i pravde, sada i ključni kreator i sponzor izborne liste „Srbija protiv nasilja“, i da dobitno ulaže u stanove i druge isplative nekretnine, da devize promišljeno oroči u bankama širom kugle zemaljske… Zna, opet, ovaj tajkun s političkim pedigreom i da svesno troši na nešto što, u novčanom smislu, barem na prvi pogled – ne vraća uloženo. Tako je, naime, postupio u Kikindi.

Đilas je, naime, 2018. godine, postao gazda nesuđene hladnjače za voće i povrće u našem gradu. Šta ga je motivisalo da olako odreši kesu i preuzme nebrigom i nehatom na rubu grada uz magistralu u pravcu Bašaida u poslovno-političkom glibu davno ukotveni, dodatno zapušteni, stakleni „brod“ u kojem je još od 2010. godine trebalo da se skladište tržišni produkti ovdašnjih voćara, vinogradara i povrtara. Kao da je, ne razmišljajući, uludo bacio pare. A nije. Da li je pazarenjem budzašto (mereno debljinom njegovog buđelara) nesuđenog privrednog profitnog objekta Đilas pokušao da barem donekle sapere poslovnu i ljudsku brljotinu ovdašnjeg tajkuna, sa kojim politički odavno tesno sarađuje i jaraniše? Prisetimo se samo kako su njih dvojica „spasavali“ od finansijske propasti svoju DS, uvlačeći je, kako mnogi smatraju u –dužničko ropstvo. To je, međutim, druga tema.

Za običnog smrtnika 13,2 miliona dinara je basnoslovna  suma. Za Đilasa je taj iznos – sitnica, crkavica. Toliko je, Đilas na javnoj sudskoj licitaciji platio za zgradu hladnjače. A evo zašto je došlo do prodaje kikindskog „Skadra na Bojani“.

Zoran Milešević je 6. juna 2009. godine od tek osnovane Razvojne banke Vojvodine, nastale dokapitalizacijom dotadašnje Metals banke, koja je, zna se, bila pod direktnom upravom vojvođanskog ogranka tada vladajuće Demokratske stranke, uzeo strogo namenski kredit od 89 miliona dinara (po tadašnjem kursu oko 960 hiljada evra). Obavezao se, između ostalog, da zaposli određeni broj ljudi i za nekoliko meseci započne proizvodnju. Njegov paraf na bankarskom ugovoru, ispostavilo se, bio je, za nevolju – mrtvo slovo na papiru. Milešević je totalno zanemario sve preuzete obaveze. Poneo se kao da je RBV – Alajbegova slama. Tako, inače, bude kada se krediti daju na osnovu političkog, preciznije „burazerskog“, prijateljstva, a ne ekomomske logike i interesnog rezona.

Pošto nije ispoštovao ugovor, niti izmirio obaveze prema RBV, njegov dug sa kamatama i troškovima sudskog postupka  narastao je na fantastičnih 172,391.585,22 dinara (pojednostavljeno na 172,4 miliona dinara). Zbog toga je Razvojna banka Vojvodine, da koliko-toliko namiri ogromnu štetu, od Mileševića oduzela hladnjaču i ponudila je na prodaju. U tu svrhu angažovan je javni izvršitelj iz Zrenjanina Dragan Nikolić. Tek u drugom pokušaju zdanje hladnjače je, za 13,2 miliona dinara, odnosno za 112 hiljada evra, kao jedini ponuđač, kupila  Đilasova firma „Multikom grupa“.

Zahvaljujući D.Đ. i Z.M, Kikinda, umesto hladnjače za voće i povrće, sada ima još jednu, basnoslovno plaćenu – odgajivačnicu pasa. Poučan biznis, da se smrzneš.

NOVA NAMENA

Izjalovila su se nadanja Kikinđana da će prebogati Đilas preuzetu poslovnu akviziciju privesti projektovanoj poslovnoj nameni. Bode oči zakantačen plac nesuđene hladnjače. Svega i svačega je tu: građevinski materijal, gvožđurija, putarske, transportne i radne mašine… A unutra, u svojevrsnom „stakleniku“ – čopor Mileševićevih pasa, čiji lavež, kada se otvore vrata, odzvanja atarom budeći jezu. Nesuđena hladnjača za voće i povrće postade, eto – pored one u „Narviku“, druga Mileševićeva – pasja kuća.

ZGRNUO BOGATSTVO

Reagujući na javne prozivke da se nepošteno, do neslućenih granica obogatio, Đilas je na društvenim mrežama kuražno potvrdio da na računu ima 619 miliona evra. Mašala. Pa, ne trepnuvši, pojasni: „To su prihodi firme u proteklih 10 godina, na koje plaćam porez. Ja se ponosim time“.

A kako je stekao toliko bogatstvo najbolje je objasnila nekadašnja predsednica Saveta za borbu potiv korupcije Verica Barać. Đilas je u vreme vladavine DS mogao da funkcioniše kao gradonačelnik Beograda, u isto vreme i kao vlasnik firme koja se bavi medijima i koja je, u poslovnom smislu, vezana za budžet. Tako je lako mogao da zgrće milione. Nije to bio odraz  njegove pameti niti poslovne kreativnosti, već – bezobrazluk i cinizam, rekla je svojevremeno Verica Barać.