Како би дошао у посед новог пиштоља, јер стари револвер као ни пиштољ који је добио од свог саборца, нису били поуздани, Коста Средојев Шљука требало је те фебруарске вечери 1944. године да се састане са извесним Стојаном Грујићем. Припадници народноослободилачког покрета нису знали да је двадесетдвогодишњи младић заправо агент кикиндске полиције који је, након више успешно обављених акција за Немце, добио задатак да Шљуку, истакнутог борца и револуционара, намами у замку.
Коста Средојев, двадесеттрогодишњи студент права пријатне спољашности био је једна од доминантних личности народноослободилачке борбе у Кикинди и околини и руководилац Комунистичке партије Југославије.
Дан пре кобне вечери, Шљука је био на Винцаиду, где је друговима показао неколико метака које је добио од младића који ће му, како је рекао, сутра увече дати и пиштољ.
Новоименовани шег полиције у Кикинди Корнелијус Лалијер, капетан Банатске државне страже, затражио је од свог повереника Стојана Грујића да састанак са Шљуком организује крај зида болнице. О припреми заседе за истакнутог борца ослободилачког покрета, Лалијер је обавестио и команданта полиције окупираног Баната Јураја Шпилера, гвоздену песницу нацистичке власти. Шпилер је, са припадницима Ударне групе и неколико гестаповаца стигао у Кикинду. Поред агената кикиндске полиције, за акцију Шљукиног хватања ангажовао је и своје агенте предвођене Јозефом Вилхелмом. Овај поднадзорник полицијских агената Одсека јавне безбедности истицао се по физичкој бруталности над ухапшенима, те су га звали „Крвави Вили“.
Организована је заседа. Агенти су били распоређени у улици Ђуре Јакшића, у кућним вратима, прозорима, на раскрсницама. Шпилер је Грујића лично превезао до једне споредне улице, недалеко од места састанка и дао му револвер уз напомену да пуца, уколико Шљука покуша бекство. Договорено је било да Шљукину појаву означи паљењем шибице. У једном дворишту, недалеко од места састанка, чекали су и Шпилер и Лалијер.
Шљука је стигао у заказано време. Након што су се он и Грујић поздравили, кренули су један уз другог. У једном тренутку, Грујић је застао и упалио шибицу. На дати знак, агенти и Вилхелм су потрчали према Шљуки, који је пружио отпор. Засули су га ватром из аутоматског оружја. То је био крај неустрашивог борца и родољуба Косте Средојева Шљуке.
После његове погибије, у Кикинди је уследило масовно хапшење скојеваца и њухових симпатизера.
Надимак Шљука
Соколско друштво у Кикинди је, пред Други светски рат, поред гимнастике, неговало позоришни и музички аматеризам. На сцену су постављали дела напредних драмских писаца. Једно време је на репертоару био комад „Ослобођење Косте Шљуке“ књижевника и редитеља Петра Петровића Пеција. Главна улога припала је Кости Средојеву, па је по њој и добио надимак Шљука.
Судбина Стојана Грујића
Након Шљукине погибије, издајник Стојан Грујић отишао је у Иђош, са задатком да уђе у траг групи илегалаца. Тамо је мештанин Воја Миладински, не слутећи да је овај агент полиције, требало да га повеже са једном скојевском групом. Међутим, како се Грујић у кафани запио и почео да врбује једног мештанина, Миладински га је разоткрио, те је ухваћен.
Активисти НОП-а спровели су га на напуштени салаш у драгутиновачком атару. На салашу је био Браца (Тома Гранфил) у својству председника Обласног војног суда за Банат. Суђење је одржано у празној повећој штали. Код Грујића су пронашли Шљукин пиштољ. Кад је видео да нема куд, Грујић је признао да се на издајничку службу обавезао приликом хапшења у мају 1943. године јер није могао да издржи батине и мучење. Његове молбе да му суд поштеди живот нису услишене. Као народни издајник, осуђен је на смрт и казна је одмах извршена.