Zbrika priča „Kratak spoj“ i roman „Ne“ najnovije su knjige Dragana Vasića, nastavnika fizike, Kikinđanina rođenog u Novom Kneževcu koji je, kako kaže, pisanjem počeo da se bavi u vreme korone. Večeras su predstavljene u dvorištu Narodne biblioteke.

– Kao student sam pisao kriminalističke priče, pa ih je baba slučajno naložila. Pisao sam i pesme, ali ništa ozbiljno. Ovo je ozbiljno jer sam finansiram, drukčije ne bih izašao iz anonimnosti jer danas svi pišu, posebno od pandemije. Meni se dopada igra rečima, mislim da umem, na taj način, da animiram ljude – kaže Vasić.

Da ozbiljno shvata svoju novu profesiju jasno je i po tome što ima tim ljudi koji čitaju ono što napiše, među njima su i tri profesorice književnosti, koje procenjuju da li je napisano i za objavljivanje. Svaka knjiga prvo „odleži“ 10 meseci, kaže. Sada je završio još jednu zbirku kratkih priča, ali su još uvek na čitanju.

Vasić se naizmenično posvećuje romanima i pričama. Tako je, prošlog leta, promovisao dva prvenca: roman „Prevareni“ i knjigu priča „Kontrapunkt“.

– Roman se čita kao da se gleda film, nemoguće je da vam se ne svidi jer se prati  zaplet – objašnjava Vasić. – Težio sam da napravim „Tvin Piks“, da su mi važniji likovi nego radnja. Lako se čita, ali se zato brzo i zaboravi. A „Kontrapunkt“ je po svemu kontra, na sto strana ima sedam priča i sve su „uvrnute“.

Pored Dunje Brkin Trifunović, urednice kulturnog programa Biblioteke, o novim delima Vasića govorile su i recenzentkinje Andrea Beata Bicok i Jelena Milošev.

Glavni junak romana „Ne“ jeste žrtva, ali sve zavisi od perspektive iz koje posmatramo situaciju, pa ako smatramo da smo žrtve materijalističke civilizacije, bolje je nego da budemo žrtva samih sebe, gubeći moral, humanost i osnovne ljudske vrednosti – rekla je Bicokova.

U zbirci priča „Kratak spoj“ upečatljivo se opisuju karakter i duševni svet glavnog junaka, što izaziva duboku empatiju čitaoca, jer deluju poznato, rekla je Jelena Milošev.

– Radi se o nemoći glavnog junaka da, na bilo koji način, utiče na stvari, da ih izmeni i da ih izmiri i prihvati u sebi. U poslednjoj priči on navodi motive zbog kojih stvara, gorivo na kojem se zasniva njegovo pisanje, a to su: tuga, neverica, bes, sećanje, žal i krivica. Kaže da je gorivo nepresušno, za razliku od mašte i inspiracije koje su presušne, što izaziva saosećanje kod čitalaca koji su i sami stvaraoci.

Književno veče Dragana Vasića prvo je koje je ove godine održano u dvorištu Biblioteke i okupilo je njegove čitaoce, poštovaoce i kolege.

– Sve koji su došli poznajem 40 godina, od kada sam došao u Kikindu. Ne znam da li su došli zbog mene ili zbog knjiga, ne znam ni šta bi mi bilo draže. Mislim da imam šta da kažem, nakupilo se dosta toga u meni. Ljudi kažu da se, dok pišu, oslobađaju nekog tereta. Nažalost, ja pisanje doživljavam kao zidanje kuće, kao posao koji mora da se završi. Iako je to što pišem, osim romana „Ne“ koji je humorističan i koji se ljudima najmanje sviđa, teško, mračno i ozbiljno. Pišem ono što nosim iz detinjstva, ima toga što sam poneo negativnog. U prvoj knjizi su me prepoznavali, pa sam počeo da kombinujem istinito i izmišljeno jer su me cenili po tome što me prepoznaju, a ja to neću, mene interesuje da li to vredi – objašnjava autor.

Koliko vredi bilo je jasno i po posećenosti ove književne večeri koja je prevazišla zainteresovanost za mnoge slične događaje u Biblioteci. Takođe, dokazala je i samom Vasiću, koji je samome sebi najstroži kritičar, da su njegov rad i trud i podržani i poštovani.