За православне вернике данас су Велике задушнице које се такође називају и Зимским задушницама. Овај назив су добиле јер падају на последњу мрсну суботу пре Великог поста. Због тога што се увек прилагођавају посту, Велике задушнице су покретан празник.

Посвећене су сећању на преминуле и обележавају се не само указивањем поштовања прецима, већ и кроз великодушност и милостињу према сиротињи и онима којима је то потребно.

Један од обичаја који се упражњава током Задушница, између осталих, је посета гробним местима наших преминулих (ако је то могуће), паљење свеће и остављање такозваних „даћа“ на гробљу и у цркви, обично у виду куваног жита. Многи верују да се овим симболичним гестом на неки начин „храни“ душа наших упокојених и да је то дар који њима указујемо. Међутим, истина је да се „даће“ остављају пре свега да би се нахранила сиротиња која ће потом поменути покојника у својим молитвама.

Помен и присећање на наше преминуле су највећи симбол и мотив иза празника Задушнице. Сматра се да је веома важно да се на овај дан присетимо наших упокојених вољених особа и упалимо им свећу на гробном месту или у цркви ако није могуће отићи на гробље.

У току година празнује се укупно четири датума који се називају задушницама. Оно што имају заједничко је да увек падају у суботу, која је симболичан дан у недељи када иначе посећујемо гробна места наших вољених преминулих и палимо им свеће.

Све задушнице осим Михољских сматрају се за васељенске празнике и важе у читавој Православној цркви. Задушнице имају много упоредивих празника широм света у различитим културама и религијама, јер сваки народ и крај имају најмање један дан у години када се присећају преминулих и одају им почасти и поштовање.