Sa trogodišnjom ćerkicom Nikolinom u naručiju i uverenjem da će se vrlo brzo vratiti svom ognjištu, tada dvadesetpetogodišnja Željka Popović, pre 28 godina otišla je iz Donjeg Lapca u Hrvatskoj. Sada naša sugrađanka bila je deo kolone izbeglica koji su svoje kuće i postojbinu napustili u vojno policijskoj akciji „Oluja”. I danas joj je teško da priča o događajima od 4. i 5. avgusta 1995. godine.

– Rat je počeo 1991. godine i, do 1995, mi smo se sklanjali dok ne prođe najgore, ali smo se uvek vraćali kući. Nikada nismo verovali da ćemo napustiti svoje ognjište i da se nećemo vratiti – istakla je Željka Popović.

I taj 5. avgust, pre 28 godina, nije nagoveštavao da će se nešto strašno dogoditi. Kao i svakog jutra, Željka je sa porodicom popila kafu i završavala poslove po kući kada im je komšija rekao da krenu gde god znaju jer je pao Knin.

– U selu nije bilo muškaraca, ostale su žene sa decom i stariji. Moja ćerka tada je imala tri godine. U tom strahu niste svesni onoga šta radite. Uzela sam moju Nikolinu i počela sam da bežim. U centru sela seli smo u traktor, ali tog momenta niko nije znao kuda da krenemo. Tada je neko rekao da pustimo stoku, što je bio jedan od najtežih trenutaka. Iako smo zaključali kuće, shvatili smo da nam ključevi više neće trebati – priča Željka.

Uz put su se, priča naša sagovornica, formirale kolone. Prolazak kroz muslimanska sela prošao je bez incidenata, da bi stigli do Bosanskog Petrovca gde je već bilo jako puno ljudi.

– Tu su nas bombardovali hrvatski avioni. Ginuli su i deca i stariji. Došlo do potpunog meteža i haosa. I moj deda je preminuo u koloni i uspeli smo da ga sahranimo pored puta na Medenom polju. To je jedan od najtežih trenutaka koje sam doživela. Moj deda, Rade Popović, bio je borac Šeste ličke brigade u Drugom svetskom ratu i sigurna sam da je preminuo od stresa, neverice i žalosti – seća se naša sagovornica.

U Republici Srpskoj izbeglička kolona je dobila hranu i odeću. Posle dugog i neizvesnog putovanja, Željka je sa ćerkom Nikolinom stigla u Beograd. To joj je bio drugi dolazak u glavni grad, jer ga je prvi put posetila 1981. godine kada je bila u Kući cveća. Odatle je, 13. avgusta, došla u Kikindu, gde je jedno vreme boravila u kolektivnom smeštaju „Šumica”, a za naš grad se odlučila jer je imala rodbinu ovde.

– Posle više dana boravka u kolektivnom centru polako sam počela da shvatam da se više neću vratiti. Sve do tada sam verovala da ćemo se vratiti i to je, za mene, bio najstrašniji trenutak. Svi nas u Kikindi dobro prihvatili i hvala im. Ipak, ostaje žal za mladošću, detinjstvom, prijateljima, rodbinom. Ako je išta trebalo da ponesem u tom ludilu, to su fotografije. Od svega najteže mi je što nemam nijednu uspomenu na moju majku, detinjstvo, mladost – zaključuje Željka.

Svake godine u ovo doba Željka je tužna, skrhana i pomešanih osećanja, jer je, kaže, na silu napustila svoj dom i to ne može svest da prihvati. U Hrvatskoj joj živi otac, bila je da ga poseti i osećanja su joj podeljena svaki put kada ode.

Osim tužnih uspomena koje se bude svakog avgusta Željka ima razloga i da bude srećna jer joj se mlađa ćerka, Neda,  rodila 1. avgusta.

Dan sećanja na sve stradale i prognane Srbe u vojno-policijskoj akciji „Oluja“ koja je počela 4. avgusta 1995. godine napadom na tadašnju Republiku Srpsku Krajinu, u toku koje je proterano 220 hiljada Srba, a skoro dve hiljade je ubijeno, obeležava se svake godine od 2015. Među zločinima koji su se tada dogodili je i bombardovanje, odnosno pucanje na kolone izbeglih. Najpoznatiji je zločin na Petrovačkoj cesti, 7. avgusta, kada je avion hrvatskog ratnog vazduhoplovstva, na putu nedaleko od Bosanskog Petrovca, usmrtio deset osoba, među njima četvoro dece.