Trećeg dana Božića pravoslavni vernici molitveno se sećaju Svetog Stefana, arhiđakona prvobitne Jerusalimske crkve i srodnika apostola Pavla. Ovo je krsna slava mnogih porodica i prva krsna slava u godini.
Stefan je bio prvi od sedam đakona, koje su sveti apostoli rukopoložili i postavili na službu oko pomaganja siromašnih u Jerusalimu. Zato je nazvan arhiđakonom. Bio je Jevrejin koji je živeo u grčkim oblastima Rimskog carstva.
Stradanje Svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Isus Hristos vazneo na nebo. Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom.
Ovim danom završava se praznovanje Božića. Prema običajima, danas se iznosi božićna slama iz kuće. Pažljivo se sakuplja i ne baca jer se veruje u njenu plodotvornu moć. Stavlja se u raklje voćki u pčelinjak, kokošarnik ili u privredne objekte radi podsticanja roda i napretka.
Kada se talenat spoji sa upornošću i radom, poznato je, rezultati ne mogu da izostanu. Upravo to se dogodilo Danielu Totu iz Kikinde, mladom glumcu zaposlenom u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház). Tačnije, Danielu se ništa nije samo dogodilo, on je postigao i ostvario sve što je želeo jer jednostavno – nije odustao.
– U Subotici je jedan glumac, Bela Kalo, imao dramsku radionicu. Otišao sam i prošao sam prijemni. Na radionici sam shvatio da želim glumom da se bavim profesionalno; zbog ljudi koji su u pozorištu, atmosfere, rada i slobode, i zato što sam se i sam oslobodio. Kao dete sam bio vrlo introvertan, pozorište me je oslobodilo.
Roditelji su, kaže, bili zabrinuti jer im se nije činilo da je glumački posao siguran i da će mu obezbediti stalne prihode. Međutim, Danielov uspeh umirio je njihove bojazni. Završio je Akademiju, glumu na mađarskom jeziku, u klasi profesora Lasla Šandora. Već na četvrtoj godini povremeno je igrao u Novosadskom pozorištu, a danas je u ovom teatru i zaposlen.
– Život mi se sasvim promenio, našao sam svoj put i osećam da sam na dobrom mestu, sa ljudima sa kojima sam hteo da budem. Ima, naravno, i težih momenata u pozorištu, ali radim ono što volim – kaže Daniel.
Krenuo je Dimitrije Injac iz Kikinde i dostigao zvezdane visine u poljskoj fudbalskoj eliti, debitovao i za naš najbolji državni tim, a sada, može se već reći godinama, tiho uz brojnu porodicu živi daleko od očiju javnosti pa i one sportske i fudbalske u svom rodnom gradu, iako je u fudbalu itekako prisutan i upućen u mnoge njegove segmente, naročito u one menadžerske. Rođen je popularni Dime 12. avgusta 1980. od dobrih ljudi generacije s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina prošloga veka, nažalost pokojnih, Bogoljuba i Blagice devojačko Mickovski.
– Radio sam posvećeno od svoje sedme godine pa do 14. u OFK Kikindi. To je moj matični klub i zauvek ću pamtiti te prelepe dečačke dane. 
Na Novu godinu, 1. januara 2007, Dime je potpisao ugovor sa Lehom iz Poznanja. Došao je u klub tiho, ušao na mala vrata, a uskoro će se pokazati i postao istinska legenda, kojeg ni danas nisu zaboravili u tom gradu. Fudbalski fanovi, koji čine jednu od najmnogobrojnih navijačkih armada u toj velikoj zemlji, i dalje mu se tamo, kada god su prilici, naklone.
– Igrali smo tada protiv velikana, a u Lehu još prepričavaju moje golove protiv Juventusa i Mančester Sitija, pogotovo protiv engleskog tima, koje je tada predvodio s klupe Roberto Manćini, a na terenu Mario Baloteli. Leh je taj meč dobio 3:1. Trener nam je bio čuveni Hoze Maria Bakero, nekadašnji kapiten Barselone, a u našoj ekipi bio je i tada mlađani Robert Levandovski.
– Opet sam za svoj najdraži poljski klub igrao još godinu dana, ali usled stalnih bolova u kolenu morao sam polako da privodim kraju karijeru pa sam to učinio u još jednom poljskom velikanu Vidzevu iz Lođa, tamo sam 2015, kada je Vidzev bio drugoligaš, na terenu rekao zbogom fudbalu. 
Namerava Dime da proširi menadžersko poslovanje i na druge regione.
Osim što ste prijatelji, sarađujete i poslovno s Jarčevićem.
Otac Bogoljub usadio mu je ljubav prema Crvenoj zvezdi.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju najradosniji među svim praznicima, Božić, dan kada se rodio Isus Hristos. Srpska pravoslavna crkva Božić slavi po julijanskom kalendaru i to tri dana, koji su obeleženi crvenim slovom.
Prema običajima, na Božić se ustaje rano, pre sunca. Čestita se rečima „Hristos se rodi“ i odgovara sa „Vaistinu se rodi“ i posle 40 posnih dana, to je prvi mrsni dan.
Simbolički predstavlja Mudrace koji su došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Položajnik se daruje jer on, za celu narednu godinu, donosi sreću u kuću.
Kada se molitva završi, pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu. Posle 40 dana posta, Božić je prvi mrsni dan.
U susret najradosnijem prazniku, večeras se posebno raduju deca. Korinđanje – recitovanje božićnih pesmica na Badnji dan, stari je običaj koji opstaje samo u malom delu Vojvodine – između ostalog i u Severnom Banatu.
kuće, pevajući šaljive pesmice. Zauzvrat, domaćini ih daruju slatkišima i voćem, posebno orasima, ponekad i novcem. U narodu postoji verovanje da, što korinđaši glasnije pevaju, to donosi više sreće domu koji posećuju.
