Classic Layout | Page 958 of 1026 | Кикиндски портал

Трећи дан Божића посвећен је Светом Стефану

Igor Crnogorac January 9, 2023

Трећег дана Божића православни верници молитвено се сећају Светог Стефана, архиђакона првобитне Јерусалимске цркве и сродника апостола Павла. Ово је крсна слава многих породица и прва крсна слава у години.

Стефан је био први од седам ђакона, које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиромашних у Јерусалиму. Зато је назван архиђаконом. Био је Јеврејин који је живео у грчким областима Римског царства.

Страдање Светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Исус Христос вазнео на небо. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником.

Овим даном завршава се празновање Божића. Према обичајима, данас се износи божићна слама из куће. Пажљиво се сакупља и не баца јер се верује у њену плодотворну моћ. Ставља се у ракље воћки у пчелињак, кокошарник или у привредне објекте ради подстицања рода и напретка.

Даниел, глумац из Кикинде: Позориште ме је ослободило

Igor Crnogorac January 8, 2023

Када се таленат споји са упорношћу и радом, познато је, резултати не могу да изостану. Управо то се догодило Даниелу Тоту из Кикинде, младом глумцу запосленом у Новосадском позоришту (Újvidéki Színház). Тачније, Даниелу се ништа није само догодило, он је постигао и остварио све што је желео јер једноставно – није одустао.

– После основне школе желео сам да упишем уметничку средњу, тада ме је занимала ликовна уметност, али то није било могуће. Тако сам завршио електротехнички смер у Техничкој школи у Кикинди – прича Даниел.

После матуре, преселио се у Суботицу и запослио у аутомобилској индустрији, у магацину фабрике. Чинило се да је све даље од свог сна.

– У Суботици је један глумац, Бела Кало, имао драмску радионицу. Отишао сам и прошао сам пријемни. На радионици сам схватио да желим глумом да се бавим професионално; због људи који су у позоришту, атмосфере, рада и слободе, и зато што сам се и сам ослободио. Као дете сам био врло интровертан, позориште ме је ослободило.

После две године на радионици, Даниел је решио да оде на пријемни на Академији уметности у Новом Саду.

– Пре одласка на пријемни, дао сам отказ у фабрици, толико сам мрзео тај посао – признаје Даниел.

Родитељи су, каже, били забринути јер им се није чинило да је глумачки посао сигуран и да ће му обезбедити сталне приходе. Међутим, Даниелов успех умирио је њихове бојазни. Завршио је Академију, глуму на мађарском језику, у класи професора Ласла Шандора. Већ на четвртој години повремено је играо у Новосадском позоришту, а данас је у овом театру и запослен.

Прошлог септембра премијерно је одиграо своју монодраму са којом је одбранио мастер-рад – за „Сани Сајдс, мртвачки шоу“ сам је написао текст, а режију је потписао са колегом из позоришта, Атилом Неметом. Поред ове представе, која је сада на репертоару Новосадског позоришта, у тој кући добио је улоге и у комадима: „Виолиниста на крову“, „Црвена поштанска кочија“, „Ричард Трећи“, „Носорог“, „Паравани“ ,“ Бог масакра“, “Том Сојер”.

– Живот ми се сасвим променио, нашао сам свој пут и осећам да сам на добром месту, са људима са којима сам хтео да будем. Има, наравно, и тежих момената у позоришту, али радим оно што волим – каже Даниел.

Даниел планира да своју монодраму, у фебруару, представи и публици у Кикинди, у КУД „Еђшег“. За сада, како каже, не планира ништа да мења, сасвим му је угодно у уметничким водама које је одабрао и у којима је успео да покаже таленат и пронађе себе. За Даниелову срећу то је све што је потребно.

Фото: Новосадско позориште, аутори – Габор Понго, Срђан Дорошки, Жофи Серда, и приватна колекција.

Болно сећање на крвави јануар: Фашисти у Банату стрељали 159 родољуба

Jelena Trifunović January 8, 2023

Адам Гросман, Петeр Книес и Петер Бартл била су тројица припадника немачке пољске полиције којима се 24. августа 1941. године изгубио сваки траг, након што су кренули у великокикиндски атар. Немачке полицијске власти утврдиће „напорним и дуготрајним настојањима“ да су, возећи се својим бициклима на путу Велика Кикинда-Башаид, наишли на припаднике драгутиновачког партизанског одреда који су их убили и закопали у оближњем кукурузишту. Њихови лешеви пронађени су последњег дана 1941. године. Уследиће сурова освета.

Трећег јануара 1942. године у парку поред Соколане у центру Кикинде, прво је организована погребна свечаност за побијене Немце, а потом јавно стрељање у дворишту Курије. Због убиства тројице немачких пољочувара, погубљена су деветорица родољуба из Драгутинова и Беодре, међу којима је био и командант Одреда Лазар Пајић.

На великим црвеним плакатима, грађанство је обавештено о стрељању „комунистичких злотвора“. Шесторица су били партизани, а тројица су оптужени да су им помагали и пружали склониште. Како би додатно застрашили становништво, беживотна тела родољуба окачили су на вешала испред православне цркве где су висила 24 сата.

У поподневним сатима, у затвор Курије, враћен је транспорт кикиндских затвореника са Бањице. Разлога за радост због повратка, убрзо ће се испоставити, није било. Стрељање припадника драгутиновачког одреда било је само увод у још свирепији злочин.

Наредба о одмаздама предвиђала је да за једног убијеног немачког војника, следи смртна казна за 50 до 100 комуниста. Паул Бадер, војни заповедник, 22. децембра издаје заповест по којој ће за једног убијеног Немца бити стрељано 50, а за рањеног 25 партизана.

Како стрељање 3. јануара није било у складу са заповешћу о одмаздама, за ново јавно стрељање одабран је трећи дан православног Божића. Одсек јавне безбедности забранио је да се црквена звона оглашавају од 9 до 11. јануара како се звоњава не би протумачила као пошта стрељаним родољубима.

Да је на помолу масакр, злослутно су најавила вешала подигнута испред Курије осмог јануара. Деветог јануара појавили су се плакати Управног одсека Подбанског звања о стрељањима која ће уследити истог дана у Кикинди, Мокрину, Аранђелову, Драгутинову и Петровграду. Жртве су 150 грађана српске и ромске националности, заробљени у рацијама током јесени 1941. године: партизани, њихови симпатизери, али и слободарски опредељени људи који нису желели да прихвате немачку окупацију. На плакату су исписана имена са кратким описом „кривице“: чланство у СКОЈ-у и КПЈ, сакупљање и преношење оружја, курирска служба за партизане, скривање илегалаца…

Крвава драма у дворишту Курије почела је у 10 часова. Пред стрељачки вод од 50 полицајаца, извођени су у групама од по десет- 25-годишњи студент права, 21-годишњи кројачки помоћник, 56-годишња домаћица, 47-годишњи баштован, 36-годишњи пољопривредник… Извршење злочина праћено је аплаузима и повицима из гледалишта. Кроз отворене прозоре Курије, војници, полицајци и цивили посматрали су стрељање, а неки од њих као полицијски комесар Антон Вебер повели су и своју децу. Побијено је 30 антифашиста- 21 Кикинђанин и 9 Мокринчана. Пошто су жртве 24 сата висиле на вешалима, мобилисани Роми однели су их колима иза католичког гробља код железничке станице и закопали у заједничку раку.

У свом извештају, срески начелник др Е. Кусинг навео је да су се стрељани „јуначки држали“. Док је прва група викала опроштајне речи својим укућанима и рођацима, друга и трећа су „клицале Совјетској Русији и слично“.

Тог деветог јануара 1942, фашисти су стрељали по 30 родољуба у Кикинди, Мокрину, Петровграду, Аранђелову и Драгутинову. У Банатском Аранђелову, за разлику од других места, жртвама је било дозвољено да напишу опроштајна писма.

Обележавање 9. јануара

Полагањем венаца и комеморативним скупом испред “зида плача” у дворишту Курије, борачке организације на челу са СУБНОР-ом заједно са представницима града, у понедељак 9. јануара у 11 сати обележиће 81 годину од свирепог злочина и одати пошту страдалим жртвама.

Najjači transfer prelaznog roka. Marko Živkov na Vašarištu

Најјачи трансфер прелазног рока: Марко Живков на Вашаришту

Dejan Panić January 8, 2023

Огромно појачање, на изненађење многих, добио је кикиндски ЖАК пред почетак припрема за наставак првенства војвођанског фудбалског „Истока”. Досадашњи голман Слободе Марко Живков (31), иза којег је и прволигашка каријера у Бечеју, чуваће убудуће мрежу „жутих мрава” с Вашаришта.

– Иза мене су три и по сезоне у Новим Козарцима, улазили смо у Српску лигу 2020, а када се томе дода да сам са Слободом и 2010, када сам био на почетку каријере, такође стизао до друштва српсколигаша, могу само рећи да ми то место и клуб остају у најлепшем сећању и желим им да опет заиграју у трећем рангу где и припадају по свему. Хвала им за све лепе дане, а одлуку да променим средину донео сам због породичних обавеза. Одлазак на тренинге одузимао ми је много времена, а стадион ЖАК-а на пет минута ми је од стана – каже Живков.

„Жуте мраве” чека на пролеће борба за опстанак, али сада с најквалитетнијим голманом у лиги, утисак је, проблема неће бити. Многи ЖАК-у, са Живковим пред мрежом, прогнозирају и да ће сезону завршти близу врха табеле.

– То су површне прогнозе, нисам свемогућ. Међутим у исто време, колико ми је познато, управа клуба ради на појачањима за све линије тима, нови је и тренер Јовица Лакић па очекујем да са реновираним саставом заиста можемо до опстанка без стреса, доста пре самог финиша сезоне – јасан је Живков.

Praznični razgovori, Dimitrije Injac. Fudbal kao život, ali u senci porodice i za nju

Празнични разговори, Димитрије Ињац: Фудбал као живот, али у сенци породице и за њу

Dejan Panić January 7, 2023

Кренуо је Димитрије Ињац из Кикинде и достигао звездане висине у пољској фудбалској елити, дебитовао и за наш најбољи државни тим, а сада, може се већ рећи годинама, тихо уз бројну породицу живи далеко од очију јавности па и оне спортске и фудбалске у свом родном граду, иако је у фудбалу итекако присутан и упућен у многе његове сегменте, нарочито у оне менаџерске. Рођен је популарни Диме 12. августа 1980. од добрих људи генерације с краја четрдесетих и почетка педесетих година прошлога века, нажалост покојних, Богољуба и Благице девојачко Мицковски.

– Од малих ногу заволео сам фудбал, а могло се наслутити, говорили су стручњаци још тада, да имам таленат – почиње причу Диме и дан данас дечаки насмејан.

Уз велику радишност, респектабилна каријера била је већ у то време на видику.

– Радио сам посвећено од своје седме године па до 14. у ОФК Кикинди. То је мој матични клуб и заувек ћу памтити те прелепе дечачке дане.

Уследио је позив новосадске Војводине.

– Наравно, као сваки момчић из мање средине у нашој покрајини, позив новосадског клуба годи па му ни ја нисам одолео. По заввршетку основне школе у Кикинди отишао сам у Нови Сад и задужио опрему „Лала”.

Није, међутим, по завршетку јуниорског стажа добио битнију улогу у сениорском тиму, Војводина га је слала на неколико позајмица српсколигашким клубовима и потом је, испоставило се, донео преломни потез у каријери.

– Отишао сам у Славију из Источног Сарајева, заиграо у елити Босне и Херцеговине, формирао се као играч и упознао пријатеље за цели живот. Показало се да сам на тај начин и утабао стазу којом ћу кренути ка Пољској.

На Нову годину, 1. јануара 2007, Диме је потписао уговор са Лехом из Познања. Дошао је у клуб тихо, ушао на мала врата, а ускоро ће се показати и постао истинска легенда, којег ни данас нису заборавили у том граду. Фудбалски фанови, који чине једну од најмногобројних навијачких армада у тој великој земљи, и даље му се тамо, када год су прилици, наклоне.

– Одиграо сам за Лех преко 200 утакмица, и, како моји пољски пријатељи и данас истичу, својим играма дао значајан допринос трофејима.

У шампионској сезони Леха, 2000/10, био је главна и најјача карика у тиму. Играо је на позицији задњег везног и био осигурач пред одбрамбеним бедемом Леха, али је, уз миран и сигуран пас, проналазио начине и да разгали навијаче свога клуба, лепим и ефектним головима.

– Играли смо тада против великана, а у Леху још препричавају моје голове против Јувентуса и Манчестер Ситија, поготово против енглеског тима, које је тада предводио с клупе Роберто Манћини, а на терену Марио Балотели. Лех је тај меч добио 3:1. Тренер нам је био чувени Хозе Мариа Бакеро, некадашњи капитен Барселоне, а у нашој екипи био је и тада млађани Роберт Левандовски.

Остало је записано у пољским писаним медијима, хранио је Диме тада лоптама Левандовског који је и због те чињенице себи прокрчио пут, преко Борусије из Дортмунда, ка Бајерну у којем је остварио нестварну каријеру. После пет и по година Диме је у лето 2012. прешао у варшавску Полонију, али су га челници Леха након само сезоне вратили у Познањ.

– Опет сам за свој најдражи пољски клуб играо још годину дана, али услед сталних болова у колену морао сам полако да приводим крају каријеру па сам то учинио у још једном пољском великану Видзеву из Лођа, тамо сам 2015, када је Видзев био друголигаш, на терену рекао збогом фудбалу.

Само четири године касније Диме је имао нови позив из Пољске, али тада да постане спортски директор Леха. Пролетос је клуб у Познању славио 100 година постојања, а Дима, како га Пољаци зову, био је званица и на великој прослави јубилеја.

– Превагнула је 2019. године опција останка у Кикинди, засад је тако. Видећемо шта ће будућност донети, али свакако сам ангажован и усмерен према Пољској. Зову ме људи из тамошњих клубова и питају за играче из Србије. Пратим младе фудбалере код нас, има их много талентованих, а када год је то могуће помогнем препоруком да неки од њих заиграју у захтевној пољској елитној конкуренцији.

Намерава Диме да прошири менаџерско пословање и на друге регионе.

– Сигурно, јер после породице: Јане, Милоша и Стефана и супруге Сање, фудбал је мој живот и то се, сигуран сам, неће променити.

Стигне Диме и на утакмице ОФК Кикинде.

– Посећујем Градски стадион, нарочито од када је мој пријатељ Јевто Јарчевић тренер у клубу. ОФК Кикинда је са њим добила много, 24 сата током 365 дана у години живи за фудбал. Ради озбиљан скаутинг и анализе на вишем нивоу и зато кажем јавно да је он суво злато ОФК Кикинде.

Осим што сте пријатељи, сарађујете и пословно с Јарчевићем.

– Јевто ми ради скаутинг и даје предлоге, ту је његова улога кључна, а касније следе моји контакти у Пољској и све преостало.

ОФК Кикинда би, бесумње, профитирала с Димитријем Ињцем у некој улози у клубу.

– Реч је о мом матичном клубу, не желим да се нудим, али ако ме позову, не искључујем могућност неког вида сарадње. Оно што је сигурно јесте да је захваљујући Миленку Јованову у ОФК Кикинди створен добар и одржив систем са акцентом на омладинску школу и младе играче. Клуб је сређен, све је затегнуто, а први тим је у сигурним рукама Јарчевића који је перфекциониста и не сумњам да ће на лето ОФК Кикинда опет заиграти у Српској лиги – јасан је Димитрије Ињац.

Љубав према Звезди, спомен и на оца

Отац Богољуб усадио му је љубав према Црвеној звезди.

– Љубав према Звезди у нашој фамилији је ствар кућног васпитања. И брат Борислав и син му Урош задојени су том „идеологијом”. Никад нећу заборавити сезону 1990/91. када сам био клинац и када сам најчешће с мојим пријатељом Роскетом гледао како се Звезда пела ка врху Европе, а чак и касније када више нисам био тинејџер и када сам запловио професионалним водама, свих година пратио сам Звездине игре и мало је недостајало да обучем дрес вољеног клуба, 2010. године. Распитивали су се с Маракане за моје услуге, али ето, ваљда једини фудбалски сан који нисам досањао остао ми је тај… Хук са Севера и пуна Маракана немају цену.

Одлазак Пижона спутао га у репрезентацији

Када је реч о репрезентацији Србије, Диме је 9. фебруара 2011. против Израела дебитовао у пријатељском мечу.

– Одиграо сам 45 минута, капитен је био Немања Видић, а селектор Владимир Петровић Пижон.

Популарни Пижон ценио је Ињчеве могућности, али је убрзо и окончао свој кратки селекторски мандат па је, у највећој мери, сплетом тих околности и репрезентативна каријера Ињца била запечаћена.

ФОТО: Приватна архива

Прослава најрадоснијег празника: Божићне литургије у кикиндским храмовима

Jelena Trifunović January 7, 2023

Најрадоснији хришћански празник, дан рођења Исуса Христа, прослављен је у кикиндским храмовима Светог оца Николе и Светих Козме и Дамјана. Међу великим бројем суграђана који су присуствовали служењу Божићне литургије, био је и градоначелник Никола Лукач са сарадницима-заменицом градоначелника Дијаном Јакшић Киурски и председником скупштине Младеном Богданом, као и народни посланик Миленко Јованов.

Божић је празник целе породице и зато се очекује да она током празничних дана буде на окупу. Мир и благостање суграђанима пожелео је протонамесник Миладин Спасојевић, старешина Храма Светог оца Николе.

После свете архијерејске литургије, божићне празнике суграђанима је честитао први човек града Никола Лукач.

Најлепши Божићни обичаји у нашем народу одржали су се до данашњих дана. Пекара Тројка даровала је Храму Светог оца Николе погачу са 300 парчади која је подељена суграђанима. У овај божићни колач стављени су златник и три сребрњака, који ће, како се верује, донети срећу онима који их пронађу.

После четрдесетодневног Божићног поста, данас је први дан када се једе мрсна храна. Божићна трпеза окупља целу породицу, према обичајима она је свечана и берићетна, јер се верује да ће због тога читава година бити таква.

Према народном веровању, данас ваља од сваког посла нешто започети, да би до следећег Божића све ишло од руке. Не спава се, да се не би дремало целе године.

На данашњи дан не ваља да буде свађа и расправа, а посвађани треба да се помире. Празник се проводи у кругу породице, не иде се у туђе куће.

Данас је Божић – најрадоснији празник

Igor Crnogorac January 7, 2023

Православни верници данас прослављају најрадоснији међу свим празницима, Божић, дан када се родио Исус Христос. Српска православна црква Божић слави по јулијанском календару и то три дана, који су обележени црвеним словом.

На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Према Јеванђељу, Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звезда, која се кретала од Истока према Западу, зауставила изнад пећине крај Витлејема. Витлејемска звезда је водила мудраце, три света краља са истока, који су желели да се поклоне Исусу.

Према обичајима, на Божић се устаје рано, пре сунца. Честита се речима „Христос се роди“ и одговара са „Ваистину се роди“ и после 40 посних дана, то је први мрсни дан.

Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе, у цркви се прима нафора (освештан хлеб) и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: “Христос се роди!” и отпоздрављају: “Ваистину се роди!”. Овако се поздравља и говори све до Богојављења.

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник. Он се посебно дочекује у кући и зове се положајник. Симболички представља Мудраце који су дошли новорођеном Христу на поклоњење. Положајник се дарује јер он, за целу наредну годину, доноси срећу у кућу.

После Свете Литургије пече се погача – чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача. У кући се пали свећа, каде се иконе, сви присутни и цела кућа. Пева се божићни тропар и чита се “Оче наш”.

Када се молитва заврши, приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу. После 40 дана поста, Божић је први мрсни дан.

Поред Српске првославне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.

Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља. Трећег дана Божића слави се Свети архиђакон Стефан.

(ВИДЕО) Коринђаши доносе радост – децу на Бадњи дан дочекао и градоначелник

Igor Crnogorac January 6, 2023

У сусрет најрадоснијем празнику, вечерас се посебно радују деца. Коринђање – рецитовање божићних песмица на Бадњи дан, стари је обичај који опстаје само у малом делу Војводине – између осталог и у Северном Банату.

Ово је посебан облик коледарских обичаја током којих деца (некада је то било под маскама) у групама обилазе куће, певајући шаљиве песмице. Заузврат, домаћини их дарују слаткишима и воћем, посебно орасима, понекад и новцем. У народу постоји веровање да, што коринђаши гласније певају, то доноси више среће дому који посећују.

Обичај коринђања који носи радост и дух заједнице, и даље се негује у Кикинди, на срећу и млађих и старијих суграђана. У Градској кући, од прошле године, такође дочекују коринђаше. Тако је било и данас – најмлађе чуваре традиције даривао је градоначелник Никола Лукач са сарадницима.

СНС обележила Бадњи дан, домаћин Миленко Јованов

Jelena Trifunović January 6, 2023

Српска напредна странка обележила је данас Бадњи дан уношењем бадњака у своје просторије, а домаћин је био шеф посланичког клуба СНС у Народној скупштини, Кикинђанин Миленко Јованов. Јованов је, након што је свештеник освештао Бадњак, поручио да је прошла година била тешка и пуна изазова, а да 2023. неће бити ништа лакша, већ пуна искушења.

-Зато је важно да будемо породица и да се држимо заједно, да као права породица заједно пролазимо кроз све изазове које живот постави пред нас- рекао је Јованов.

Како је истакао, Србији се поставља питање да ли може бити слободна и своја.

-Постављају нам питање они који то, вероватно не разумеју, јер ни сами нису слободни. Па ваљда им је ненормално да један мали поносити народ, са једним мудрим, храбрим и великим лидером, какав је председник Александар Вучић, у оваквим временима, може да буде слободан и свој.

Јованов је одговорио онима који оптужују да се поново прави „култ личности” речима: Немамо култ, али итекако имамо личност.

-Желим вам да празнике проведете у миру и благостању са вашим породицама, да вам Господ обасја вашу трпезу и ваш дом најлепшим даровима. И да сви заједно, окупљени, побеђујемо- поручио је председник посланичке групе напредњака.

Традиција се поштује и воли: Паљење бадњака окупило велики број суграђана

Jelena Trifunović January 6, 2023

У протекле три деценије у Кикинди се негује леп обичај да бадњак испред Цркве светог Николе доносе коњаници уз поворку запрега и фијакера окићену храстовим гранчицама. Тако је било и данас. Претходно је празнична поворка продефиловала градским улицама. Бадњак је освештао протојереј Миладин Спасојевић, старешина Храма Светог оца Николе. Овогодишњи домаћин бадњака је суграђанин Сава Петров.

-Слога је најважнија и најпотребнија у данашње време. Данас смо организовали све коње, коњанике и запреге, има сигурно петнаестак запрега, не само из нашег удружења. Данас се дели радост, здравље, весеље- каже Петров, који је члан Коњичког клуба „Банат“.

И ове године доношењу, освећењу и паљењу бадњака , присуствовао је велик број суграђана који ће бадњаке унети у своје домове и у породичној атмосфери дочекати најрадоснији хришћански праyник.

Према хришћанској традицији, обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку. Бадњак представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио и такође наговештава и дрво Христовог Крста.

Бадњи дан је последњи дан божићног поста, којим се верници припремају за прославу најрадоснијег празника рођења Исуса Христа, празника целе породице која је тада на окупу.

Сутра, на сам дан Божића, после свечане божићне литургије, освештавање и ломљење чеснице биће организовано у Храму Светог Николе као и у Храму Светих Козме и Дамјана.

У Храму Светих Козме и Дамјана

Свечано доношење, освећење и паљење бадњака уприличено je и у Храму Светих Козме и Дамјана. Празнична поворка коњаника, запрега и фијакера окупила се испред Храма у 12 сати, одакле је продефиловала градским улицама другог и трећег рејона (погледајте галерију слика).