Posle nezapamćene tragedije u školi na Vračaru, u kojoj je trinaestogodišnjak ubio devetoro i ranio sedmoro ljudi, još uvek je više pitanja nego odgovora. U pokušaju da shvati neshvatljivo, potresena javnost targetira one koje smatra odgovornima i pokušava da prepozna uzroke koji su doveli do krvavog pira koje je počinilo dete.

Da nije u pitanju samo tragedija, već i velika trauma za porodice nastradalih, za decu i zaposlene u školi i za društvo u kojem živimo, potvrđuje Tatjana Tanović, psiholog, psihoterapeut i osnivač Centra za podršku porodici, lični razvoj i humano društvo „Poveži se“ u Kikindi.

– Mislim da će, od ovog momenta, mnogo toga početi drukčije da se posmatra i vrednuje i da ćemo se drukčije baviti mnogim stvarima – ističe Tanovićeva na početku razgovora.

Kikindski portal: Kako je moguće da se dečak od 13 godina mesec dana priprema da učini masovno ubistvo i da, verovatno, mnogo duže ima problem, a da niko ne primeti promenu u njegovom ponašanju?

Tatjana Tanović: Ne postoji jedan faktor koji je prouzrokovao ovu nesreću, niti možemo prstom da uperimo samo u jednom pravcu, to je vrlo složena priča. Ja ne mogu da pričam o dečaku niti o njegovoj porodici, jer ih ne znam. Imam samo neke informacije koje nisu ni proverene, i sve što bih rekla o njima bilo bi nagađanje, pa ću govoriti u načelu. Sam čin je pokazao da je ipak moguće da nismo dovoljno obazrivi, osetljivi, ni kao roditelji, zaposleni u školi, svi koji se susreću sa decom, da primetimo signale koje ona šalju kada se nađu u nekom problemu, kada trpe neko teško emotivno stanje. Ovo tumačim time da živimo u vreme veoma brzog ritma, u kojem roditelji jure za novcem da bi obezbedili egzistenciju porodici. S druge strane, imamo sve veću otuđenost u samoj porodici. Sve više vremena provodimo sami ili sa savremenim tehnologijama, koje veoma utiču na svest dece i mladih, njihov sistem vrednosti, na njihov doživljaj sveta, a pogotovo na doživljaj sebe i drugih. Vrlo je važno da roditelji porade na svojoj osetljivosti da prepoznaju šta se to sa detetom dešava, da prate signale i da nekako nađu vremena za svoju porodicu i za svoje dete. Možda ponekad ni sami nismo svesni da je ono što smo videli toliko ozbiljno, moguće je da nismo prepoznali ozbiljnost onoga što se pred našim očima dešava. To ne smemo da radimo jer je dečiji signal koji ukazuje na promenu prioritet. Moramo odmah da stanemo i da se pozabavimo time, nikako to ne smemo da preskočimo ili zaobiđemo jer može da preraste u nešto dramatičnije.

Kikindski: Kako vidite i objašnjavate podršku koju K. K. dobija od nekih vršnjaka na društvenim mrežama posle ovog strašnog događaja?

Tanović: To mi govori da je reč o osobama lišenih empatije, saosećanja i svesti da su nečiji životi prekinuti. Mene brine normalizacija surovosti, brutalnosti, agresivnosti, bezosećajnosti i nedostatak odgovornosti oko nas. Jedan od uzroka tome je glorifikacija svega navedenog i to prepoznajem svuda oko nas, čak i na mestima gde ne bi smelo da bude prisutno, a to je, recimo, Skupština. Tako visoko državno telo treba da bude za primer, u njemu treba da vladaju i empatija, saosećanje, dijalog i razumevanje, a toga nema. Zatim su tu  mediji koji glorifikuju nasilje, brutalnost, nesaosećanje, i ne postoji niko ko će da kaže „Stop, to ne može!“. Koreni svega lošeg su duboki. Svakako uključujem i ono što se dešava u porodici, kako porodica neguje empatiju. Međutim, porodica ne može biti izolovana od vremena i sistema u kojem  postoji. Problem je veoma složen. Mislim, takođe, da mediji treba da daju manje prostora ovakvim reakcijama.

Kikindski: Da li osoba sa 13 godina, psihički zdrava, može da ima potpunu svest o delu i posledicama?

Tanović: Da, svaka mentalno zdrava osoba, čak i u mlađem uzrastu, svesna je posledica i može da ih predvidi. Itekako mogu da budu svesni onoga što njihov čin može da prouzrokuje.

Kikindski: Koji su najčešći znaci upozorenja u ponašanju deteta koji ukazuju na to da mu je neophodna pomoć stručnjaka?

Tanović: Znaci upozorenja mogu biti vrlo individualni, to zavisi od osobe do osobe, od toga kakva je struktura ličnosti, i od uzrasta deteta. Načelno  govoreći, najčešći znaci upozorenja, kada je reč o ovom uzrastu, 13 i 14 godina,  jesu: svako povlačenje deteta u sebe, intenzivno smanjeni kontakti sa članovima porodice i prijateljima, odstupanje od uobičajenih navika ili pokazivanje nezainteresovanosti za aktivnosti koje su mu do tada bile interesantne i koje je često upražnjavalo. Takođe, česta uznemirenost, povećena osetljivost, neraspoloženje i dugotrajna izolovanost, ali i vrlo agresivni ispadi, mogu biti znakovi da se u duši jedne mlade osobe dešavaju poteškoće, psihički lomovi, teške epizode kroz koje prolazi i vrlo teška, neprijatna iskustva sa kojima ona nema resurse da izađe na kraj.

Kikindski: Šta možete da preporučite deci i roditeljima koji su sada uplašeni prilikom uobičajenih dečijih aktivnosti – odlaska u školu, na treninge, skupove?

Tanović: Deci bih preporučila da pitaju sve što ih interesuje, da ne ćute i da odgovore potraže među članovima svoje porodice pre nego na društvenim mrežama. Kad su roditelji u pitanju, to zavisi od uzrasta. Ukoliko je dete mlađe od osam godina, savet je da ga ne opterećuju brutalnim informacijama i detaljima o ovome što se dogodilo. Treba da budu otvoreni da čuju pitanja koja decu muče, jako je bitno da se posvete, da deca mogu slobodno da im kažu šta ih brine i koje  dileme imaju o ovom strašnom događaju i onda da im, u skladu s njihovim uzrastom, daju adekvatne odgovore i objašnjenja.

Kikindski: Šta, inače, najčešće nedostaje u odnosima roditelja i dece školskog uzrasta danas?

Tanović: Današnjoj porodici prvenstveno nedostaje zajedničko vreme provedeno u razumevanju, razgovoru, bliskosti i u druženju. U nekim porodicama roditelji uspevaju da izbalansiraju vreme i da imaju zajedničke trenutke. To je i preporuka da, i pored vremena koje provedemo jureći i organizujući se, pronađemo vreme da budemo zajedno, ali usmereni i fokusirani jedni na druge.