Mladi bariton, Kikinđanin Tamaš Kiš upravo se vratio iz Trsta u kojem je premijerno odigrao naslovnu ulogu u operi Bele Bartoka „Zamak Plavobradog“. Pored zapaženog nastupa i odličnih kritika stručnjaka, ocenjeno je i da je, ovim „preskočio“ nekoliko faza u razvoju operskog pevača.

Tamaš je tek na prvoj godini solo pevanja na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, ali je i najbolji primer kako se, ne oslanjajući se samo na talenat, uspeh postiže radom i upornošću. Ovaj mladić ima 24 godine i, posle završene dve srednje škole, trenutno je na masteru novosadske i redovnim studijama beogradske muzičke akademije.

– Još kao dete sam želeo da se bavim operskim pevanjem, to sam jako rano odlučio. Porodično imamo sluha, deda i brat su muzičari, ali niko, osim mene, nije klasičar – kaže Tamaš.

Svoje školovanje, koje obuhvata po dve osnovne i srednje muzičke škole i dve muzičke akademije, opisuje kao svoj put snova.

– Iako sam od početka znao da želim da budem solista, prvo sam hteo da završim muzikologiju jer smatram da je veoma važno da, kao solo pevač, imam znanje o teoriji – objašnjava Tamaš.

Pohađao je Osnovnu muzičku školu u Kikindi, odsek klavir. Na završnoj godini Srednje muzičke škole, smer teorija muzike u Zrenjaninu, ubrzano završava dve godine osnovne muzičke škole – smer solo pevanje, sve kod profesorice Svetlane Birkin. Zatim upisuje muzikologiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i, paralelno, pohađa solo pevanje u Srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić“. Tada mu je, kaže, mnogo pomogla profesorka Marta Balaž, koja ga je i prepoznala kao baritona.

– Moj sledeći i glavni cilj bio je da upišem solo pevanje kod profesora Nikole Mijailovića, evropski poznatog solistu i pedagoga, na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu i u tome sam uspeo – otkriva Tamaš i dodaje da je, ponovo istovremeno, u Novom Sadu završio master studije muzikologije.

Već na prvoj godini solo pevanja imao je brojne nastupe u operama. Od 2021. godine deo je projekta beogradske Muzičko-opersko-teatarske organizacije. U operi Stanislava Biničkog „Na uranku“ nastupio je u dvema ulogama – glasa iz naroda i Redžepa. Ulogu oca izveo je u operi „Dečija soba“, nastupio je u kamernoj operi „Ničija ruža“, a u delu „Hajde da napravimo operu/Mali dimničar“ Bendžamina Britna, ponovo je u dvostrukoj ulozi – Crnog Boba i Toma.

Profesor Mijailović preporučuje ga za međunarodni projekat tri muzičke akademije – beogradske, novosadske i Konzervatorijuma „Đuzepe Tartini“ u Trstu u kojem dobija noseću i naslovnu ulogu u delu Bele Bartoka „Zamak Plavobradog“. U Kikindu je stigao pravo sa premijere, održane u okviru „Mitelfesta“ u Italiji.

– Prvi put sam imao tako veliku, ulogu prvog faha. Ovim sam, na neki način preskočio manje uloge i nastupio u Bartokovom delu, što nije tipično za početak karijere, a sve zahvaljujući veri mog profesora da sam, karakterno i glasovno, iako mlad, spreman da iznesem ovako tešku i zahtevnu ulogu – kaže Tamaš. – Dobio sam veoma lepe komplimente i pozitivne kritike. Bilo je to divno iskustvo.

Tamašov talenat prepoznat je i mnogo ranije – dva puta dobijao je stipendije „Dositeja“ za mlade talente i Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović Kalin. Vojvođanski savet za podršku talentima nagradio ga je, prošlog meseca, za zapažene rezultate u muzičkoj kulturi.

Kao najvažnija priznanja izdvaja prvu nagradu na takmičenju „Vera Kovač Vitkai“, gran pri na onlajn Festivalu slovenske muzike, zatim specijalnu nagradu za najperspektivniji muški glas na takmičenju solo pevača „Nikola Cvejić“ u Rumi i nagradu „Miroslav Čangalović“ Srpskog narodnog pozorišta u kojem je nastupao kao solista u oratorijumu „Apoteoza Crnjanskog“.

Otkriva da mu je velika želja da dobije ulogu Figara u Rosinijevom „Seviljskom berberinu“, najpoznatiju baritonsku rolu, kao i ulogu Grofa de Lune u Verdijevom „Trubaduru“. I svestan je, kao i uvek, da su velika odricanja i dalje pred njim.

– Često se osećam kao sportista, moram da pazim na ishranu i da budem naspavan, odmor je važan koliko i vežbanje. Želim da dostignem vrhunske nivoe, a to podrazumeva određene žrtve. Moram da odbijem mnogo stvari u kojima uživaju moji vršnjaci. Disciplina je neophodna da bih stigao do najvećih operskih podijuma – „Metropolitena“ i Milanske skale – siguran je Tamaš. – Imam veliku podršku porodice i to mi mnogo znači. Radim ono što volim, obožavam da budem na sceni, volim da se povezujem sa ljudima, da podelim sa drugima ono što je meni dato.

Sudeći po dosadašnjim dostignućima, upornosti i odlučnosti u ostvarenju svojih umetničkih i životnih ciljeva, šanse da Tamaš ne stane na daske scene u Njujorku ili Milanu sasvim su zanemarljive. On zna svoj put i odlučno gazi ka najvišem cilju. I za to mu čak ni sreća nije potrebna.