Млади баритон, Кикинђанин Тамаш Киш управо се вратио из Трста у којем је премијерно одиграо насловну улогу у опери Беле Бартока „Замак Плавобрадог“. Поред запаженог наступа и одличних критика стручњака, оцењено је и да је, овим „прескочио“ неколико фаза у развоју оперског певача.

Тамаш је тек на првој години соло певања на Факултету музичких уметности у Београду, али је и најбољи пример како се, не ослањајући се само на таленат, успех постиже радом и упорношћу. Овај младић има 24 године и, после завршене две средње школе, тренутно је на мастеру новосадске и редовним студијама београдске музичке академије.

– Још као дете сам желео да се бавим оперским певањем, то сам јако рано одлучио. Породично имамо слуха, деда и брат су музичари, али нико, осим мене, није класичар – каже Тамаш.

Своје школовање, које обухвата по две основне и средње музичке школе и две музичке академије, описује као свој пут снова.

– Иако сам од почетка знао да желим да будем солиста, прво сам хтео да завршим музикологију јер сматрам да је веома важно да, као соло певач, имам знање о теорији – објашњава Тамаш.

Похађао је Основну музичку школу у Кикинди, одсек клавир. На завршној години Средње музичке школе, смер теорија музике у Зрењанину, убрзано завршава две године основне музичке школе – смер соло певање, све код професорице Светлане Биркин. Затим уписује музикологију на Академији уметности у Новом Саду и, паралелно, похађа соло певање у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“. Тада му је, каже, много помогла професорка Марта Балаж, која га је и препознала као баритона.

– Мој следећи и главни циљ био је да упишем соло певање код професора Николе Мијаиловића, европски познатог солисту и педагога, на Факултету музичких уметности у Београду и у томе сам успео – открива Тамаш и додаје да је, поново истовремено, у Новом Саду завршио мастер студије музикологије.

Већ на првој години соло певања имао је бројне наступе у операма. Од 2021. године део је пројекта београдске Музичко-оперско-театарске организације. У опери Станислава Биничког „На уранку“ наступио је у двема улогама – гласа из народа и Реџепа. Улогу оца извео је у опери „Дечија соба“, наступио је у камерној опери „Ничија ружа“, а у делу „Хајде да направимо оперу/Мали димничар“ Бенџамина Бритна, поново је у двострукој улози – Црног Боба и Тома.

Професор Мијаиловић препоручује га за међународни пројекат три музичке академије – београдске, новосадске и Конзерваторијума „Ђузепе Тартини“ у Трсту у којем добија носећу и насловну улогу у делу Беле Бартока „Замак Плавобрадог“. У Кикинду је стигао право са премијере, одржане у оквиру „Мителфеста“ у Италији.

– Први пут сам имао тако велику, улогу првог фаха. Овим сам, на неки начин прескочио мање улоге и наступио у Бартоковом делу, што није типично за почетак каријере, а све захваљујући вери мог професора да сам, карактерно и гласовно, иако млад, спреман да изнесем овако тешку и захтевну улогу – каже Тамаш. – Добио сам веома лепе комплименте и позитивне критике. Било је то дивно искуство.

Тамашов таленат препознат је и много раније – два пута добијао је стипендије „Доситеја“ за младе таленте и Фонда за унапређење вокалне уметности младих Меланије Бугариновић и ћерке Мирјане Калиновић Калин. Војвођански савет за подршку талентима наградио га је, прошлог месеца, за запажене резултате у музичкој култури.

Као најважнија признања издваја прву награду на такмичењу „Вера Ковач Виткаи“, гран при на онлајн Фестивалу словенске музике, затим специјалну награду за најперспективнији мушки глас на такмичењу соло певача „Никола Цвејић“ у Руми и награду „Мирослав Чангаловић“ Српског народног позоришта у којем је наступао као солиста у ораторијуму „Апотеоза Црњанског“.

Открива да му је велика жеља да добије улогу Фигара у Росинијевом „Севиљском берберину“, најпознатију баритонску ролу, као и улогу Грофа де Луне у Вердијевом „Трубадуру“. И свестан је, као и увек, да су велика одрицања и даље пред њим.

– Често се осећам као спортиста, морам да пазим на исхрану и да будем наспаван, одмор је важан колико и вежбање. Желим да достигнем врхунске нивое, а то подразумева одређене жртве. Морам да одбијем много ствари у којима уживају моји вршњаци. Дисциплина је неопходна да бих стигао до највећих оперских подијума – „Метрополитена“ и Миланске скале – сигуран је Тамаш. – Имам велику подршку породице и то ми много значи. Радим оно што волим, обожавам да будем на сцени, волим да се повезујем са људима, да поделим са другима оно што је мени дато.

Судећи по досадашњим достигнућима, упорности и одлучности у остварењу својих уметничких и животних циљева, шансе да Тамаш не стане на даске сцене у Њујорку или Милану сасвим су занемарљиве. Он зна свој пут и одлучно гази ка највишем циљу. И за то му чак ни срећа није потребна.