Србија

Život daleko od mesta gde si odrastao često se zamišlja kao novi početak možda lakši, jasniji i uređeniji. Priče o većim mogućnostima i stabilnosti umeju da zamagle drugu stranu te slike, onu gde se čovek suočava sa čežnjom, da je sve oko njega tuđe.

Melinda Fehervari je 2014. godine otišla iz rodne Subotice u Veliku Britaniju, tražeći novi početak. U toj potrazi za boljim životom, verovala je da će daljina od rodnog mesta doneti perspektivu, ali je sa vremenom shvatila da ni najuređeniji svet ne može nadomestiti taj osećaj koji imaš kad si kod kuće.

U Engleskoj je sve delovalo pravilno postavljeno – organizacija, uslovi, mogućnosti za rad. Ipak, iza spoljašnje urednosti, postojala je rupa u duši koju ništa nije moglo ispuniti. Dani su bili dugi i isplanirani, a noći su nosile misli rodnog grada i na ono što nedostaje: poznat glas, osmeh komšinice, osećaj da negde istinski pripadaš.

Melinda je u Engleskoj počela od početka, kao mnogi koji dođu sa snovima, ali bez poznanstava. Prvi posao bio je u restoranu, obična pozicija, skromna, ali ispunjena odlučnošću da nauči svaki detalj, svaku sitnicu. Nije prošlo mnogo, a njena upornost i ozbiljnost doveli su je do mesta menadžera. Nije tražila priznanje, radila je sa verom da trud govori sam za sebe. Iako daleko od porodice, svakog dana je dokazivala da dostojanstvo ne zavisi od adrese, već od načina na koji se čovek nosi sa sobom i sa svetom oko sebe.

Godine su prolazile, a sa dolaskom porodice i svakodnevnih obaveza, sve je više osećala koliko joj nedostaje toplina koja se ne nalazi u pravilima i zakonima, već u ljudima. Melinda nam ovde otvara dušu i deli najteže iskustvo: „Tokom trudnoće sam najviše shvatila kako gledaju na nas strance, reči ‘građanin drugog reda’ su jako blage naspram onog što sam doživela. Nijedan lekar nije hteo da me pogleda kako treba, samo su me prebacivali iz sobe u sobu, uvek sam bila poslednja na listi. Kasnije su pogrešno procenili zapaljenjski proces u mom organizmu i danima nisam znala šta mi je, a toksini su mi se vraćali u krv, i trudnoća je postala rizična. To sam preživela, ali posle toga više ništa nije bilo isto.“ Tada je shvatila da ni savršen sistem ne može zameniti ljudsku brigu. Sve više je osećala potrebu da deca rastu među poznatim glasovima, među svojim narodom, tamo gde svaki pogled ima smisao i bliskost, a ne hladnoću kišnih engleskih dana.

Tada je počela da shvata da posao i karijera nije sve u životu, već da je suština u bliskosti, u korenima koji ti daju snagu. I zato je 2020. godine donela odluku da se vrati u Srbiju. Nije to bio lak korak – trebalo je priznati sebi da ono što tražimo po svetu, često nas čeka baš tamo odakle smo pošli. Povratak nije bio poraz, već potvrda – da je prava vrednost života i uspeh tamo odakle potičeš.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Danas, dok svakodnevica protiče u jednostavnijem ritmu nego nekada, Melinda nosi sa sobom iskustvo dve zemlje i dve istine o svetu. U Srbiji je ponovo pronašla ono što je u Engleskoj tražila – smisao, bliskost i snagu da raste. U njenom povratku krije se tiha poruka – da putovanje ponekad ne vodi ka novom mestu, već nazad ka sebi. Jer povratak, kad dolazi iz srca, uvek znači novi početak. Melinda danas mladima poručuje: „Idite, vidite, naučite – ali nikada ne zaboravite gde pripadate. Ni jedno sunce ne greje kao ono pod kojim si odrastao.“

Izvor: Srpski ugao

Ni posle tri operacije, Gordanu Tišmi nije u potpunosti uklonjen kancer, koji sada nagriza čeoni zid lobanje i pritiska oko. Brzo se širi i brzo ga u tome treba sprečiti. Ako terapije počnu odmah, još postoji realna šansa da se proces zaustavi. Prema mišljenju lekara koji su ga operisali, jedini adekvatan i bezbedan vid daljeg lečenja, u ovom trenutku, jeste protonsko zračenje, koje se, nažalost, ne radi u Srbiji i koje košta oko 55.000 evra.

Ovo je trenutak kada je bitan svaki sat. Ovo je poslednja i najvažnija tačka u borbi za njegov život. Gordan je tokom cele ove godine prošao kroz izuzetno težak i iscrpljujući period lečenja, u kome, nažalost, nije imao mogućnost da u svojoj zemlji dobije adekvatnu medicinsku pomoć.

Zbog vrlo retkog, invazivnog i agresivnog planocelularnog karcinoma nosa, imao je tri operacije u Wiener Privatklinik u Beču, koje je izveo prof. dr Emeka Nkenke. Prva operacija izvedena je u julu, kada je zbog obima bolesti bilo neophodno izvršiti amputaciju nosa. U avgustu i septembru usledile su još dve dodatne operacije zbog daljeg širenja tumora i komplikacija u okolnim strukturama glave. Uprkos svim zahvatima, bolest je i dalje aktivna i progresivna, što potvrđuju najnoviji MRI i CT nalazi. Prema tim nalazima, prisutne su dve lezije – jedna zahvata orbitu desnog oka, a druga prodire u čeoni deo lobanje. Ovakvo stanje zahteva urgentno delovanje zbog životne ugroženosti, kako bi se sprečilo dalje širenje, koje bi bilo kobno.

-Prema mišljenju lekara koji su me operisali jedini adekvatan i bezbedan vid daljeg lečenja u ovom trenutku jeste protonsko zračenje, koje se, nažalost, ne sprovodi u Srbiji. Zbog izuzetno osetljive lokalizacije i blizine vitalnih struktura, klasično zračenje bi nosilo visok rizik od teških i trajnih oštećenja. Zbog svega navedenog, dobio sam preporuku da nastavim lečenje u centru MedAustron u Austriji, gde postoji mogućnost primene protonske terapije koja, nažalost, nije dostupna u Srbiji. Zbog izrazito velikih troškova samih terapija potrebna mi je hitna finansijska pomoć kako bih mogao nastaviti lečenje, objašnjava Gordan.
U pitanju je 55.000 evra. Toliko Gordana deli od šanse da živi. A vreme je na izmaku, jer mu se stanje pogoršava bukvalno na dnevnom nivou.

Dragi sugrađani, znamo šta nam je činiti. Molim vas da to i uradimo.
Pomozimo!!!
Odmah, danas, jer je više nego hitno!

Porukom: ukucati 323 i poslati na 3800.

Ili, uplatom na dinarski ili devizni račun.

Dinarski račun: 160-6000002067746-58
Devizni račun: 160-6000002062713-25
IBAN: RS35160600000206271325
SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Intervju sa Aleksandrom Spasićem, osnivačem Instituta „Srpski most“

Molim vas da, za početak, ispričate ličnu priču o odrastanju u inostranstvu, obrazovanju, poslu i trenutku kada je nastala ideja za Institut „Srpski most“. Ko su bili ključni ljudi, koje su prepreke savladali i šta je bio prvi konkretan korak?

Aleksandar Spasić:

– Rođen sam 1978. u Malmeu. Potičem iz porodice rasute između Srbije, Grčke i Švedske. Deda iz okoline Prizrena preživeo je logor jer je ostao veran monarhiji, baka iz porodice Hajduković i delom grčkog porekla, posle grčkog građanskog rata stigla je u Beograd. Drugi deo porodice iz Pomoravlja došli su u Švedsku kao radnici, a posle tri decenije rada se vratili u Srbiju.

Odrastanje u Švedskoj me je naučilo redu i jednakosti, ali i ceni identiteta, ime vam pogrešno izgovaraju, lepe vam etiketu „stranac“, pa naučite da radite više i da čuvate dostojanstvo. Po obrazovanju sam master iz ekstragalaktičke astronomije, profesionalno sam petnaest godina u IT sektoru, danas kao globalni „Strategi Lead“. Rad sa institucijama i javnom sektoru pokazao mi je da bez dijaloga i odgovornosti nema rezultata.

Ideja za „Srpski most“ rodila se pre deset godina, a sazrela kada sam video da dijaspori nedostaje zajednička platforma za ozbiljne teme. Ne pravimo novu „centralu“, nego povezujemo postojeće kao što su crkva, mediji, nauka, udruženja i pojedinci. Ključni ljudi bili su pravnici, istraživači, novinari i ljudi iz institucija koji razumeju da je argument jači od kampanje. Najveće prepreke su nepoverenje i fragmentacija. Naš odgovor na to da niko kao pojedinac nije „ključan“, ali da smo kao zajednica svi važni. Prvi korak bio je sistem rane komunikacije prema evropskim institucijama i mapiranje mesta gde nastaju izveštaji, amandmani i javna saslušanja. Iz toga je proistekao Institut.

Kako danas vidite Evropu, a posebno Švedsku, kulturološki, politički i društveno? Koje su najveće promene poslednje decenije i kako utiču na migracije, integraciju, medije i svakodnevni život? Molimo za primere korisne Srbiji.

A. S: – Evropa se iz zajednice ideja postepeno pretvara u uniju interesa. Švedska je ogledalo tog procesa, zemlja sa dubokim poverenjem u institucije danas se bavi identitetom, integracijom i bezbednošću. U poslednjih deset godina promenio se ton javne debate, a strah od „pogrešnog mišljenja“ potisnuo je strpljiv dijalog. Ipak, ostale su tri pouke koje Srbija može preuzeti: (1) institucije moraju biti jače od dnevne politike; (2) medijska i digitalna pismenost uči se od osnovne škole – deca moraju razumeti algoritme i manipulaciju; (3) kultura konsultacija pre odluke, ne posle. Srbi u Švedskoj pokazuju da se radna etika severa i duhovna dubina juga mogu spojiti u stabilnu zajednicu. To je model sačuvati identitet, a usvajati odgovornost, preciznost i transparentnost.

Otkud interesovanje za Evropski parlament i koje poluge uticaja civilni sektor zaista ima (amandmani, izveštaji, saslušanja, intergrupe,„izvestioci u senci“)? Kako organizacije iz Srbije praktično grade koalicije i pretvaraju analize u merljive ishode?

AS: -Interesovanje je iz prakse iz projekata sa institucijama koje primenjuju evropska pravila. U EP moć nije samo u konačnom glasanju. Ključ je pre toga: amandmani, izveštaji, intergrupe, javno saslušanje i rad „izvestilac u senci“. Tamo se postavljaju okviri mišljenja koji kasnije postaju politika. Poluge su konkretne: kratak „polici brief“ (2–3 strane) sa pravnim uporištem; partnerstva sa mrežama eksperata i think-tankova; ciljani kontakti sa poslanicima i njihovim timovima; prisustvo na saslušanjima sa podacima, ne saopštenjima; praćenje kalendara – ko je izvestilac, kada ulazi u „trilog“. Praktičan put za naše organizacije najpre mapirati aktere po temi, zatim graditi kredibilitet (proverljivi podaci, umeren ton), pa tek onda praviti tematske koalicije koje potpisuju jednu, jasno formulisanu izmenu. Cilj je da analiza postane amandman, a amandman merljiva politika na terenu.

Kako ocenjujete političku situaciju u Srbiji – stanje institucija, medijski ambijent, proteste, i ključne spoljnopolitičke teme: EU integracije, Kosovo i Metohija, energetika i bezbednost?

AS : – Srbija je u zahtevnom trenutku. Institucije funkcionišu, ali poverenje oscilira posle dugih podela i brzih promena. Medijski prostor je segmentisan – često imamo paralelni narativ. Protesti su legitimni, ali energija treba da se pretvara u jačanje institucija i dijalog, ne u delegitimaciju. U spoljnoj politici, okvir EU ostaje važan, ali tempo i prioriteti moraju biti usklađeni sa našim interesima. KiM traži pravni kontinuitet, strpljenje i brigu o ljudima na terenu. Energetska i bezbednosna politika zahtevaju diverzifikaciju izvora i predvidive odluke. Naš put su činjenice, međunarodno pravo i uporan rad, manje buke, više kredibiliteta. Zato „Srpski most“ bira dijalog kao alat i jedinstvo kao cilj: da Srbija govori jednim, dostojanstvenim glasom kod kuće iu svetu.

Kakva je Vaša poruka iz naše čitaoce ?

Aleksandar:  Niko ne sme da ostane sam. Naši preci su Srbiju branili oružjem; mi je danas branimo znanjem, verom i istinom. Otadžbina rađa svoju decu i van granica, ali dah je isti – srpski. Na nama je da taj dah pretvorimo u rad i most koji spaja.Naši preci su Srbiju branili oružjem; mi je danas branimo znanjem, verom i istinom. Otadžbina rađa svoju decu i van granica, ali dah je isti – srpski. Na nama je da taj dah pretvorimo u rad i most koji spaja.Naši preci su Srbiju branili oružjem; mi je danas branimo znanjem, verom i istinom. Otadžbina rađa svoju decu i van granica, ali dah je isti – srpski. Na nama je da taj dah pretvorimo u rad i most koji spaja.

Izvor: Srpski ugao

Foto: Srpski ugao

Ovo je ubijanje Jasenovačkih žrtava po drugi put. Ja sam razgovarao sa preživelima, i čitao izjave žrtvama logora Jasenovac, i definitivno tvrdim da nije bio radni logor, rekao je istoričar iz Norveške Knut Flovik Toresen za portal Vojvodina uživo, komentarišući nedavna dešavanja i rasprave u Hrvatskom saboru.

– Svi treba da se borimo protiv istorijskog revizonizma, i Srbi i Hrvati. Šokantno je da se ovako nešto dešava u državi koja je članica Evropske unije. Ovakva rasprava se sigurno ne bi vodila nigde u Evropi, apsolutno je nedostojno Evropske unije koja je stub razvoja demokratije i demokratskih društava. Stvarno je čudno da danas treba da branimo žrtve nacista u Evropi, izjavio je norveški istoričar Knut Flovik Toresen za portal Vojvodina uživo.

– Posle proučavanja dokumenata u Vojnom arhivu u Beogradu, kao i u Nacionalnoj arhivi Hrvatske, čitajući hiljade izjava preživelih iz logora u Jasenovcu, jasno je da je Jasenovac bio logor smrti, jedan od najgorih logora smrti u Evropi i sramno je da pristojni ljudi u Hrvastkoj, njihovi istoričari, prihvataju ovakav narativ. Oni to ne bi smeli da dozvole, jer postoji dovoljno dokaza da dokažu da Jasenovac nije bio običan radni kamp, već da je bio logor smrti. Metode korišćene u Jasenovcu su bile toliko brutalne da se ne mogu porediti čak ni sa Aušvicom ili nekin drugim logorom koji su nažalost postojali tokom drugog svetskog rata.

Podsetimo, u utorak 28. oktobra 2025. godine održan je okrugli sto pod nazivom „Znanstveni pristup istraživanju žrtava Jasenovac“, koji su organizovali klubovi zastupnika DOMiNO i Hrvatski suverenisti, u prostorijama Hrvatskog sabora. Tokom rasprave, moglo se čuti: Prema dokumentima i drugim izvorima, Jasenovac je bio radni logor u kom se mogao izgubiti život zbog bolesti, kažnjavanja, bekstva ili odluke viših vlasti. Broj ljudi koji su stradali u tom logoru daleko je manji nego što su bile dosadašnje procene, rekao je tada Igor Vukić, politikolog iz Hrvatske.

Norveški istoričar Knut Flovik Toresen napisao je nekoliko knjiga, među kojima je i “Krvavi put”, kao i “Put smrt” o srpskim zarobljenicima u Norveškoj od 1942-1945., koja za par nedelja izlazi u Srbiji.

Trenutno radi na knjizi, radnog naziva, “Od Jasenovca do Bejsfjorda” u kojoj se fokusira na činjenicu da je Norveška bila iskorišćena da bi NDH sprovela genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Knut Flovik Thoresen je i predsednik fondacije “Krvavi put” iz Norveške i svojim radom pokušava da zaustavi istorijski revizonizam koji polako pokušavaju da provuku neke strukture iz Hrvastke.

“Put smrti” o srpskim zarobljenicima u Norveškoj od 1942- 1945 zasnovanu na intevjuima preživelih, odosno njihovih porodica, dece i unuka, koji pričaju priču svojih najbližih. Za mnoge porodice ovo je još uvek traumatično iskustvo, i ja sam pustio članove porodica da sami pričaju svoju priču, i oni su pokazali svu kompleksnost Drugog svetskog rata na Balkanu, izjavio je Knut. I za mene kao predsednika Fondacije “Krvavi put” važno je da ove priče budu poznate javnosti, ne samo u Srbiji već i u Norveškoj. Ljudi u Norveškoj znaju neke delove, ali nisu bili upozbnati sa aspektom genocida koji je sproveden, izjavio je Knut Flovik Torensen za Vojvodina uživo.

Izvor: Vojvodina uživo

Italijan Luka Gireli, član Pokrajinskog odbora i šef sektora za bezbednost i imigracije italijanske stranke Lega Salvini Premier u Kremoni, bio je učesnik skupa 5. novembra na dočeku ispred Skupštine u Beogradu naših heroja sa Kosova i Metohije. Za portal Srpski ugao, iznosi lični utisak o onome što je video na ulicama prestonice. Kaže da ga je „šokirala okrutnost, vulgarnost i agresija“ okupljenih demonstranata u blizini koji po njegovim rečima, „žele da preuzmu vlast i na taj način svrgnu vladu predsednika Aleksandra Vučića“.
„Ne mogu da razumem nepopustljivost i nepoštovanje prema Srbima sa Kosova i Metohije“, navodi Girelli. „Za njih mogu da posvedočim da žive u ekstremnim uslovima, ponegde i u getima južno od Ibra. Više puta sam iz humanitarnih razloga, putovao na Kosovo i gledao njihovu svakodnevnu patnju. Preživeti u tim okolnostima je herojski, posebno tamo gde se skrnave grobovi i uništavaju pravoslavna groblja, kao da im se osporava pravo na miran počinak.“

Girelli kaže da su „Srbi sa KiM zaslužili najveće poštovanje od celog srpskog naroda“, a ne, kako opisuje, „uvrede i ruganje koje je video od dela protestanata“. Dodaje da ga je „ličnim uvredama“ počastila jedna učesnica blokada „samo zato što sam policajca pitao za uputstvo kako da dođem do mesta gde čekaju heroji“.

Posebno ga je pogodilo, navodi, „vređanje predsednika Vučića u svojstvu šefa države“. Poredi praksu sa Italijom, odakle donosi primere sudske zaštite časti predsednika: „U Italiji postoji član 278 Krivičnog zakonika, ko uvredi čast ili ugled predsednika Republike, kažnjava se zatvorom od jedne do pet godina. I to se primenjuje bez ‘ako’ i ‘ali’. Sećam se kazne Umbertu Bosiju, godinu i četiri meseca zbog uvrede predsednika Napolitana. Bilo je i drugih presuda, pa i za osporavanje predsednikove fotografije u policijskoj stanici, a jedan građanin iz Trsta dobio je osam meseci zbog uvreda predsednika Matarele na društvenim mrežama. Petoro iz Palerma osuđeno je na godinu i 20 dana jer su kritikovali jednu Matarelinu političku odluku.“

„Uvrede šefu srpske države smatram još skandaloznijim“, ističe Gireli uz očekivanje da će „pravosuđe preduzeti svoje“. Po njegovom shvatanju, „svako ko bi u Italiji ovako pokušao da kritikuje vlast na ovaj način dobio bi pet godina zatvora“, dok u Srbiji „postoji sloboda, verovatno prevelika, i to je pravi problem koji ljudi ne vide“.

Govoreći o blokadama, Girelli „apsurdnim“ naziva to što se kako kaže, „Ćacilend proglašava smetnjom, a ne okupacije univerziteta zbog kojih su studenti izgubili školsku godinu“. Podseća i da je „predsednik Vučić više puta pozvao na konstruktivan dijalog i povratak u normalnost“, ali da za dijalog „moraju biti dostupne obe strane“. „Demonstranti u Srbiji traže podršku od Evropske Unije i zalažu se za integraciju Srbije, a nemaju svest o tome da bi za ovakvo ponašanje tamo bili uhapšeni i kažnjeni“ – zaključuje Gireli.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Luka Gireli govori jasno i odgovorno u trenutku kada se ulice pune uvredama i provokacijama, podseća da su mir, red i poštovanje institucija temelj svake ozbiljne države. Njegovo svedočanstvo o životu Srba na KiM, o patnji, skrnavljenim grobljima i svakodnevnoj hrabrosti, vraća fokus na ono što je za Srbiju suštinsko, brigu o sopstvenom narodu i dostojanstvu države. Girelijev glas je potreban, ne da raspiruje sukobe, nego da ojača institucionalni okvir, zaštiti predsedničku funkciju od vulgarizacije i podseti da se nacionalna pitanja rešavaju strpljenjem, radom i poštovanjem, a ne uvredama.

Piše: mr Jasmina Dragutinović

Izvor: Srpski ugao

Švedska, često slavljena kao uzor socijalne pravde, danas krije tamnu statistiku: prema „Rädda Barnen“, oko 276.000 mališana, svako osmo dete odrasta u siromaštvu, dok inflacija, skupa hrana i stanarine guraju porodice preko ivice, a socijalna pomoć ne prati realne troškove života.

Glavni uzroci su rast inflacije, sve skuplja hrana i rekordne cene stanovanja. Porodice sa nestabilnim prihodima više ne mogu da sastave mesec ni za osnovne troškove. Mnogi roditelji odustaju od svojih potreba da bi deca imala bar najnužnije. Ipak, ni to često nije dovoljno.

Posebno je teško čitati svedočanstva dece. Neka priznaju da se pretvaraju da „ne žele na izlet“, samo da bi sakrila da porodica nema novca. Deca postaju svesna finansijskih problema na način koji deca nikada ne bi smela da razumeju. To je najtužnija i najbolnija posledica siromaštva.

Sistem socijalne podrške, ne prati realne troškove života. Ako pomoć ne može da obezbedi hranu, kiriju i osnovne potrebe deteta, onda to nije sistem podrške, već sistem koji očekuje da ljudi preživljavaju.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Možda je najveći problem to što je sve ovo postalo „normalno“. Društvo se naviklo da postoji deo dece koji ćuti, povlači se i odrasta sa osećajem da traži previše samim tim što postoji. Ta nejednakost nije nastala preko noći, ona se godinama skupljala između propagiranog ideala i stvarnog života. I dok se Švedska i dalje predstavlja kao uzor, možda je pravo pitanje koliko vredi ugled ako ga ne mogu osetiti oni kojima je najpotrebniji, a to su deca koja bi trebalo da odrastaju bez tereta koji nisu birala.

Piše: Stefan Bogdanović

Izvor: Srpski ugao

Institut „Srpski most“ iz Švedske objavio je post na Instagramu koji je pokrenuo raspravu: „Gde su sada Zeleni i Jonas Šjosted – kad Švedska od 1. januara 2026. počinje da kopa uran, jedan od najopasnijih elemenata po prirodu i ljude? Kada je Srbija planirala eksploataciju litijuma, koji je daleko manje štetan, ti isti glasovi su vikali o ekocidu i uništavanju životne sredine. Kada to radi Švedska – onda se to zove „zelena tranzicija“ i „strateška samodovoljnost“. To nije ekologija, to je politička dvostrukost u najčistijem obliku.” – stoji u objavi ove neprofitne organizacije iz Malmea.

Činjenice su jasne Parlament Švedske „Riksdag“ je 5. novembra 2025. izglasao ukidanje zabrane – pravila se menjaju u Ekološkom zakoniku i Zakonu o mineralima, a vlada potez vezuje za energetsku bezbednost i plan obnove nuklearne energetike. Glasanje je prošlo uprkos protivljenju dela opozicije i lokalnih zajednica.

Ovde se otvara pitanje kriterijuma. Kada Srbija pokuša da otvori raspravu o litijumu, retorika dela međunarodnih i domaćih aktera momentalno skače na maksimalni alarm – „ekocid“, „uništenje prirode“, „nepovratna šteta“. Kad istovremeno Švedska najavi uran (materijal sa nesumnjivo težim bezbednosnim režimom i dugovečnim rizicima), narativ se okreće: „zelena tranzicija“, „strateška samodovoljnost“, „otpor zavisnosti od uvoza“. Ako se načelni „eko“ standardi menjaju u zavisnosti od geografske širine i političke mape, to više nije ekologija nego politika i ekonomija.

Upravo zato u domaćoj javnosti legitimno se postavlja i šire pitanje da li je deo spoljnog faktora namerno kočio razvojne projekte Srbije, pokušavajući da kroz kampanje i ulične pritiske oko litijuma izazove političku nestabilnost, dok se slični i mnogo rizičniji poduhvati na severu Evrope promovišu kao „zeleni iskorak“? Uz to ide i dilema o licemerju zašto jedni „smeju“, a drugi „ne smeju“ da razvijaju strateške resurse? U tom kontekstu, stav države Srbije da se o svemu odlučuje uz stroge standarde, transparentne procedure, učešće lokalnih zajednica i zaštitu državnih interesa, deluje kao pokušaj da se zaštiti i priroda i razvoj, umesto da se Srbija gurne u poziciju trajne zavisnosti od tuđih sirovina i tuđih tržišta.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Post „Srpskog mosta“ otvorio je pravu temu, a to je da eko-standard mora biti univerzalan. Ili je „zeleno“ svuda ili nije nigde. Srbija ne treba da bira između prirode i razvoja, već između loših i dobrih projekata, samo oni sa strogim nadzorom, javnim garancijama, lokalnim udelom u koristi i potpunom transparentnošću treba da prođu. „Lažne ekologe“ najlakše je prepoznati po jednom kriterijumu, kad šapuću u Stokholmu, a viču u Loznici.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao