Србија

Главни град сведочио је незапамћеном скандалу! Мирна академска атмосфера претворила се у ратну зону када су се сукобили студенти Београдског (БУ) и Новосадског (УНС) универзитета! У центру сукоба – издаја, сепаратизам и мрачне политичке игре!- преноси портал НС уживо.

Све је кулминирало 15. новембра на састанку Радне јединице за оптимизацију програма (РЈОП) на београдском Филозофском факултету.

У епицентру скандала нашла се срамна иницијатива коју гурају тзв. „студентске листе“ аутономаша и сепаратиста: „Закон о лустрацији“!

Делегација новосадских блокадера и аутономаша и са Природно-математичког факултета (ПМФ) је како сазнајемо, бесрамно напала представнике Београда! Оптужили су их за „лажирање гласова“ и да раде за УДБУ! Кукавички потез!

Опасна игра:

Сазнајемо да су новосадске аутономаше потпомогли и сепаратисти са државног универзитета у Новом Пазару! Циљ им је јасан- раскол и дестабилизација Србије! Београдски студенти су, водећи се пре свега партикуларним политичким интересима, а ради заштите појединих својих кандидата на фамозној студентској листи одбили ту издајничку агенду.

Физички обрачун избегнут за длаку! Портири смирили ситуацију!

Након што су провинцијалци прегласани (наводно „лажираним“ гласовима, кажу они!), уследио је нови талас насиља! Уследио је храбар потез студената Београдског универзитета, који су као гости у својој кући, избацили бесне новосадске силеџије са састанка!

То је изазвало прави рат! Вербални сукоб је брзо прерастао у физички обрачун! Само муњевита реакција портира спречила је крвопролиће у ходницима Филозофског!

Ултиматум престонице! Лидери Новосађана морају пасти!

Сукоб се преселио на друштвене мреже и у имејлове, где блокадери настављају са претњама! Међутим, Београд више не ћути!

Београд заузео тврд став:

1. ИЗВИЊЕЊЕ ОДМАХ! Провинцијалци морају да се извине за агресивно и нецивилизовано понашање у главном граду!
2. ЖРТВА ЗА МИР: Захтева се жртвовање студента са ПМФ-а који се највише бунио, као и целе екипе око њега, на челу са Вукашином Ђиновићем! Они су коловође сепаратистичког подухвата!
3. НОВИ ВОЂА: Београд прихвата само Новака Симина за главног преговарача Новосадског универзитета, јер га сматрају „разумним“ и најутицајнијим у круговима блокадера!

Све комуникације су прекинуте! Порука Београда је јасна – или ће се блокадери повиновати захтевима и престати са провокацијама у главном граду, или следи академска лустрација!

Нећемо дозволити да нам шака јада војвођанских и санџачких сепаратиста кроји судбину државе!

Извор: НС уживо

Јуче је у дворишту Студентског одмаралишта на Палићу обележен Међународни дан студената еколошком акцијом ,,Природа нема алтернативу: Зато делуј и ти“ у којој су заједно са студентима учествовали министар просвете проф. др Дејан Вук Станковић и министарка заштите животне средине Сара Павков.

Догађај је организован под покровитељством Министарства за заштиту животне средине, Министарства просвете, Јавног предузећа ,,Србијашуме“ , установом Студентског одмаралишта ,, Палић“ и Фондације ,,Светозар Милетић“.

На почетку догађаја присутним студентима се уз честитке њиховог дана обратила министарка заштите животне средине Сара Павков.

“Светски а наше је управо локалитет Палић, где је животна средина, шумарство, волонтеризам, активизам и студентски активизам у правом смислу те речи показује на делу на који начин радимо за будућност кроз конкретну акцију ,, Природа нема алтернативу“”, поручила је Павков.

Министар Станковић честитао је студентима њихов дан и поручио да ће Влада Србије и Министарство просвете наставити да унапређују услове студирања у земљи.

“Образовни процес на универзитетима је нормализован и желим студентима да сваког дана стичу нова знања и вештине, као и да факултети буду места која ће их најбоље припремити за улазак на тржиште рада”, рекао је Станковић.

Он је додао да је посебно симболично што се еколошка активност реализовала управо на Међународни дан студената.

“Драго ми је што овом заједничком акцијом показујемо одговорност према планети Земљи, природи и према себи”, рекао је министар.

Догађају су присуствовали и директор Установе студентско одмаралиште „Београд“ Ненад Боровчанин, као и директор ЈП „Србијашуме“ Крсто Јањушевић, у оквиру акције „Дрво за будућност – Србија расте“.

Након обраћања, су заједно са студентима посадили саднице у дворишту Студентског одмаралишта ,,Палић“.

Извор: НС уживо

Живот далеко од места где си одрастао често се замишља као нови почетак можда лакши, јаснији и уређенији. Приче о већим могућностима и стабилности умеју да замагле другу страну те слике, ону где се човек суочава са чежњом, да је све око њега туђе.

Мелинда Фехервари је 2014. године отишла из родне Суботице у Велику Британију, тражећи нови почетак. У тој потрази за бољим животом, веровала је да ће даљина од родног места донети перспективу, али је са временом схватила да ни најуређенији свет не може надоместити тај осећај који имаш кад си код куће.

У Енглеској је све деловало правилно постављено – организација, услови, могућности за рад. Ипак, иза спољашње уредности, постојала је рупа у души коју ништа није могло испунити. Дани су били дуги и испланирани, а ноћи су носиле мисли родног града и на оно што недостаје: познат глас, осмех комшинице, осећај да негде истински припадаш.

Мелинда је у Енглеској почела од почетка, као многи који дођу са сновима, али без познанстава. Први посао био је у ресторану, обична позиција, скромна, али испуњена одлучношћу да научи сваки детаљ, сваку ситницу. Није прошло много, а њена упорност и озбиљност довели су је до места менаџера. Није тражила признање, радила је са вером да труд говори сам за себе. Иако далеко од породице, сваког дана је доказивала да достојанство не зависи од адресе, већ од начина на који се човек носи са собом и са светом око себе.

Године су пролазиле, а са доласком породице и свакодневних обавеза, све је више осећала колико јој недостаје топлина која се не налази у правилима и законима, већ у људима. Мелинда нам овде отвара душу и дели најтеже искуство: „Током трудноће сам највише схватила како гледају на нас странце, речи ‘грађанин другог реда’ су јако благе наспрам оног што сам доживела. Ниједан лекар није хтео да ме погледа како треба, само су ме пребацивали из собе у собу, увек сам била последња на листи. Касније су погрешно проценили запаљењски процес у мом организму и данима нисам знала шта ми је, а токсини су ми се враћали у крв, и трудноћа је постала ризична. То сам преживела, али после тога више ништа није било исто.“ Тада је схватила да ни савршен систем не може заменити људску бригу. Све више је осећала потребу да деца расту међу познатим гласовима, међу својим народом, тамо где сваки поглед има смисао и блискост, а не хладноћу кишних енглеских дана.

Тада је почела да схвата да посао и каријера није све у животу, већ да је суштина у блискости, у коренима који ти дају снагу. И зато је 2020. године донела одлуку да се врати у Србију. Није то био лак корак – требало је признати себи да оно што тражимо по свету, често нас чека баш тамо одакле смо пошли. Повратак није био пораз, већ потврда – да је права вредност живота и успех тамо одакле потичеш.

Поглед редакције портала Српски Угао

Данас, док свакодневица протиче у једноставнијем ритму него некада, Мелинда носи са собом искуство две земље и две истине о свету. У Србији је поново пронашла оно што је у Енглеској тражила – смисао, блискост и снагу да расте. У њеном повратку крије се тиха порука – да путовање понекад не води ка новом месту, већ назад ка себи. Јер повратак, кад долази из срца, увек значи нови почетак. Мелинда данас младима поручује: „Идите, видите, научите – али никада не заборавите где припадате. Ни једно сунце не греје као оно под којим си одрастао.“

Извор: Српски угао

Ни после три операције, Гордану Тишми није у потпуности уклоњен канцер, који сада нагриза чеони зид лобање и притиска око. Брзо се шири и брзо га у томе треба спречити. Ако терапије почну одмах, још постоји реална шанса да се процес заустави. Према мишљењу лекара који су га оперисали, једини адекватан и безбедан вид даљег лечења, у овом тренутку, јесте протонско зрачење, које се, нажалост, не ради у Србији и које кошта око 55.000 евра.

Ово је тренутак када је битан сваки сат. Ово је последња и најважнија тачка у борби за његов живот. Гордан је током целе ове године прошао кроз изузетно тежак и исцрпљујући период лечења, у коме, нажалост, није имао могућност да у својој земљи добије адекватну медицинску помоћ.

Због врло ретког, инвазивног и агресивног планоцелуларног карцинома носа, имао је три операције у Wiener Privatklinik у Бечу, које је извео проф. др Емека Нкенке. Прва операција изведена је у јулу, када је због обима болести било неопходно извршити ампутацију носа. У августу и септембру уследиле су још две додатне операције због даљег ширења тумора и компликација у околним структурама главе. Упркос свим захватима, болест је и даље активна и прогресивна, што потврђују најновији МРИ и ЦТ налази. Према тим налазима, присутне су две лезије – једна захвата орбиту десног ока, а друга продире у чеони део лобање. Овакво стање захтева ургентно деловање због животне угрожености, како би се спречило даље ширење, које би било кобно.

-Према мишљењу лекара који су ме оперисали једини адекватан и безбедан вид даљег лечења у овом тренутку јесте протонско зрачење, које се, нажалост, не спроводи у Србији. Због изузетно осетљиве локализације и близине виталних структура, класично зрачење би носило висок ризик од тешких и трајних оштећења. Због свега наведеног, добио сам препоруку да наставим лечење у центру МедАустрон у Аустрији, где постоји могућност примене протонске терапије која, нажалост, није доступна у Србији. Због изразито великих трошкова самих терапија потребна ми је хитна финансијска помоћ како бих могао наставити лечење, објашњава Гордан.
У питању је 55.000 евра. Толико Гордана дели од шансе да живи. А време је на измаку, јер му се стање погоршава буквално на дневном нивоу.

Драги суграђани, знамо шта нам је чинити. Молим вас да то и урадимо.
Помозимо!!!
Одмах, данас, јер је више него хитно!

Поруком: укуцати 323 и послати на 3800.

Или, уплатом на динарски или девизни рачун.

Динарски рачун: 160-6000002067746-58
Девизни рачун: 160-6000002062713-25
ИБАН: РС35160600000206271325
СWИФТ/БИЦ: ДБДБРСБГ

Интервју са Александром Спасићем, оснивачем Института „Српски мост“

Молим вас да, за почетак, испричате личну причу о одрастању у иностранству, образовању, послу и тренутку када је настала идеја за Институт „Српски мост“. Ко су били кључни људи, које су препреке савладали и шта је био први конкретан корак?

Александар Спасић:

– Рођен сам 1978. у Малмеу. Потичем из породице расуте између Србије, Грчке и Шведске. Деда из околине Призрена преживео је логор јер је остао веран монархији, бака из породице Хајдуковић и делом грчког порекла, после грчког грађанског рата стигла је у Београд. Други део породице из Поморавља дошли су у Шведску као радници, а после три деценије рада се вратили у Србију.

Одрастање у Шведској ме је научило реду и једнакости, али и цени идентитета, име вам погрешно изговарају, лепе вам етикету „странац“, па научите да радите више и да чувате достојанство. По образовању сам мастер из екстрагалактичке астрономије, професионално сам петнаест година у ИТ сектору, данас као глобални „Стратеги Леад“. Рад са институцијама и јавном сектору показао ми је да без дијалога и одговорности нема резултата.

Идеја за „Српски мост“ родила се пре десет година, а сазрела када сам видео да дијаспори недостаје заједничка платформа за озбиљне теме. Не правимо нову „централу“, него повезујемо постојеће као што су црква, медији, наука, удружења и појединци. Кључни људи били су правници, истраживачи, новинари и људи из институција који разумеју да је аргумент јачи од кампање. Највеће препреке су неповерење и фрагментација. Наш одговор на то да нико као појединац није „кључан“, али да смо као заједница сви важни. Први корак био је систем ране комуникације према европским институцијама и мапирање места где настају извештаји, амандмани и јавна саслушања. Из тога је проистекао Институт.

Како данас видите Европу, а посебно Шведску, културолошки, политички и друштвено? Које су највеће промене последње деценије и како утичу на миграције, интеграцију, медије и свакодневни живот? Молимо за примере корисне Србији.

А. С: – Европа се из заједнице идеја постепено претвара у унију интереса. Шведска је огледало тог процеса, земља са дубоким поверењем у институције данас се бави идентитетом, интеграцијом и безбедношћу. У последњих десет година променио се тон јавне дебате, а страх од „погрешног мишљења“ потиснуо је стрпљив дијалог. Ипак, остале су три поуке које Србија може преузети: (1) институције морају бити јаче од дневне политике; (2) медијска и дигитална писменост учи се од основне школе – деца морају разумети алгоритме и манипулацију; (3) култура консултација пре одлуке, не после. Срби у Шведској показују да се радна етика севера и духовна дубина југа могу спојити у стабилну заједницу. То је модел сачувати идентитет, а усвајати одговорност, прецизност и транспарентност.

Откуд интересовање за Европски парламент и које полуге утицаја цивилни сектор заиста има (амандмани, извештаји, саслушања, интергрупе,„известиоци у сенци“)? Како организације из Србије практично граде коалиције и претварају анализе у мерљиве исходе?

АС: -Интересовање је из праксе из пројеката са институцијама које примењују европска правила. У ЕП моћ није само у коначном гласању. Кључ је пре тога: амандмани, извештаји, интергрупе, јавно саслушање и рад „известилац у сенци“. Тамо се постављају оквири мишљења који касније постају политика. Полуге су конкретне: кратак „полици бриеф“ (2–3 стране) са правним упориштем; партнерства са мрежама експерата и тхинк-танкова; циљани контакти са посланицима и њиховим тимовима; присуство на саслушањима са подацима, не саопштењима; праћење календара – ко је известилац, када улази у „трилог“. Практичан пут за наше организације најпре мапирати актере по теми, затим градити кредибилитет (проверљиви подаци, умерен тон), па тек онда правити тематске коалиције које потписују једну, јасно формулисану измену. Циљ је да анализа постане амандман, а амандман мерљива политика на терену.

Како оцењујете политичку ситуацију у Србији – стање институција, медијски амбијент, протесте, и кључне спољнополитичке теме: ЕУ интеграције, Косово и Метохија, енергетика и безбедност?

АС : – Србија је у захтевном тренутку. Институције функционишу, али поверење осцилира после дугих подела и брзих промена. Медијски простор је сегментисан – често имамо паралелни наратив. Протести су легитимни, али енергија треба да се претвара у јачање институција и дијалог, не у делегитимацију. У спољној политици, оквир ЕУ остаје важан, али темпо и приоритети морају бити усклађени са нашим интересима. КиМ тражи правни континуитет, стрпљење и бригу о људима на терену. Енергетска и безбедносна политика захтевају диверзификацију извора и предвидиве одлуке. Наш пут су чињенице, међународно право и упоран рад, мање буке, више кредибилитета. Зато „Српски мост“ бира дијалог као алат и јединство као циљ: да Србија говори једним, достојанственим гласом код куће иу свету.

Каква је Ваша порука из наше читаоце ?

Александар:  Нико не сме да остане сам. Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.Наши преци су Србију бранили оружјем; ми је данас бранимо знањем, вером и истином. Отаџбина рађа своју децу и ван граница, али дах је исти – српски. На нама је да тај дах претворимо у рад и мост који спаја.

Извор: Српски угао

Фото: Српски угао

Ово је убијање Јасеновачких жртава по други пут. Ја сам разговарао са преживелима, и читао изјаве жртвама логора Јасеновац, и дефинитивно тврдим да није био радни логор, рекао је историчар из Норвешке Кнут Фловик Торесен за портал Војводина уживо, коментаришући недавна дешавања и расправе у Хрватском сабору.

– Сви треба да се боримо против историјског ревизонизма, и Срби и Хрвати. Шокантно је да се овако нешто дешава у држави која је чланица Европске уније. Оваква расправа се сигурно не би водила нигде у Европи, апсолутно је недостојно Европске уније која је стуб развоја демократије и демократских друштава. Стварно је чудно да данас треба да бранимо жртве нациста у Европи, изјавио је норвешки историчар Кнут Фловик Торесен за портал Војводина уживо.

– После проучавања докумената у Војном архиву у Београду, као и у Националној архиви Хрватске, читајући хиљаде изјава преживелих из логора у Јасеновцу, јасно је да је Јасеновац био логор смрти, један од најгорих логора смрти у Европи и срамно је да пристојни људи у Хрвасткој, њихови историчари, прихватају овакав наратив. Они то не би смели да дозволе, јер постоји довољно доказа да докажу да Јасеновац није био обичан радни камп, већ да је био логор смрти. Методе коришћене у Јасеновцу су биле толико бруталне да се не могу поредити чак ни са Аушвицом или некин другим логором који су нажалост постојали током другог светског рата.

Подсетимо, у уторак 28. октобра 2025. године одржан је округли сто под називом „Знанствени приступ истраживању жртава Јасеновац“, који су организовали клубови заступника ДОМиНО и Хрватски суверенисти, у просторијама Хрватског сабора. Током расправе, могло се чути: Према документима и другим изворима, Јасеновац је био радни логор у ком се могао изгубити живот због болести, кажњавања, бекства или одлуке виших власти. Број људи који су страдали у том логору далеко је мањи него што су биле досадашње процене, рекао је тада Игор Вукић, политиколог из Хрватске.

Норвешки историчар Кнут Фловик Торесен написао је неколико књига, међу којима је и “Крвави пут”, као и “Пут смрт” о српским заробљеницима у Норвешкој од 1942-1945., која за пар недеља излази у Србији.

Тренутно ради на књизи, радног назива, “Од Јасеновца до Бејсфјорда” у којој се фокусира на чињеницу да је Норвешка била искоришћена да би НДХ спровела геноцид над Србима током Другог светског рата. Кнут Фловик Тхоресен је и председник фондације “Крвави пут” из Норвешке и својим радом покушава да заустави историјски ревизонизам који полако покушавају да провуку неке структуре из Хрвастке.

“Пут смрти” о српским заробљеницима у Норвешкој од 1942- 1945 засновану на интевјуима преживелих, одосно њихових породица, деце и унука, који причају причу својих најближих. За многе породице ово је још увек трауматично искуство, и ја сам пустио чланове породица да сами причају своју причу, и они су показали сву комплексност Другог светског рата на Балкану, изјавио је Кнут. И за мене као председника Фондације “Крвави пут” важно је да ове приче буду познате јавности, не само у Србији већ и у Норвешкој. Људи у Норвешкој знају неке делове, али нису били упозбнати са аспектом геноцида који је спроведен, изјавио је Кнут Фловик Торенсен за Војводина уживо.

Извор: Војводина уживо

Италијан Лука Гирели, члан Покрајинског одбора и шеф сектора за безбедност и имиграције италијанске странке Лега Салвини Премиер у Кремони, био је учесник скупа 5. новембра на дочеку испред Скупштине у Београду наших хероја са Косова и Метохије. За портал Српски угао, износи лични утисак о ономе што је видео на улицама престонице. Каже да га је „шокирала окрутност, вулгарност и агресија“ окупљених демонстраната у близини који по његовим речима, „желе да преузму власт и на тај начин свргну владу председника Александра Вучића“.
„Не могу да разумем непопустљивост и непоштовање према Србима са Косова и Метохије“, наводи Гирелли. „За њих могу да посведочим да живе у екстремним условима, понегде и у гетима јужно од Ибра. Више пута сам из хуманитарних разлога, путовао на Косово и гледао њихову свакодневну патњу. Преживети у тим околностима је херојски, посебно тамо где се скрнаве гробови и уништавају православна гробља, као да им се оспорава право на миран починак.“

Гирелли каже да су „Срби са КиМ заслужили највеће поштовање од целог српског народа“, а не, како описује, „увреде и ругање које је видео од дела протестаната“. Додаје да га је „личним увредама“ почастила једна учесница блокада „само зато што сам полицајца питао за упутство како да дођем до места где чекају хероји“.

Посебно га је погодило, наводи, „вређање председника Вучића у својству шефа државе“. Пореди праксу са Италијом, одакле доноси примере судске заштите части председника: „У Италији постоји члан 278 Кривичног законика, ко увреди част или углед председника Републике, кажњава се затвором од једне до пет година. И то се примењује без ‘ако’ и ‘али’. Сећам се казне Умберту Босију, годину и четири месеца због увреде председника Наполитана. Било је и других пресуда, па и за оспоравање председникове фотографије у полицијској станици, а један грађанин из Трста добио је осам месеци због увреда председника Матареле на друштвеним мрежама. Петоро из Палерма осуђено је на годину и 20 дана јер су критиковали једну Матарелину политичку одлуку.“

„Увреде шефу српске државе сматрам још скандалознијим“, истиче Гирели уз очекивање да ће „правосуђе предузети своје“. По његовом схватању, „свако ко би у Италији овако покушао да критикује власт на овај начин добио би пет година затвора“, док у Србији „постоји слобода, вероватно превелика, и то је прави проблем који људи не виде“.

Говорећи о блокадама, Гирелли „апсурдним“ назива то што се како каже, „Ћациленд проглашава сметњом, а не окупације универзитета због којих су студенти изгубили школску годину“. Подсећа и да је „председник Вучић више пута позвао на конструктиван дијалог и повратак у нормалност“, али да за дијалог „морају бити доступне обе стране“. „Демонстранти у Србији траже подршку од Европске Уније и залажу се за интеграцију Србије, а немају свест о томе да би за овакво понашање тамо били ухапшени и кажњени“ – закључује Гирели.

Поглед редакције портала Српски Угао

Лука Гирели говори јасно и одговорно у тренутку када се улице пуне увредама и провокацијама, подсећа да су мир, ред и поштовање институција темељ сваке озбиљне државе. Његово сведочанство о животу Срба на КиМ, о патњи, скрнављеним гробљима и свакодневној храбрости, враћа фокус на оно што је за Србију суштинско, бригу о сопственом народу и достојанству државе. Гирелијев глас је потребан, не да распирује сукобе, него да ојача институционални оквир, заштити председничку функцију од вулгаризације и подсети да се национална питања решавају стрпљењем, радом и поштовањем, а не увредама.

Пише: мр Јасмина Драгутиновић

Извор: Српски угао

Шведска, често слављена као узор социјалне правде, данас крије тамну статистику: према „Рäдда Барнен“, око 276.000 малишана, свако осмо дете одраста у сиромаштву, док инфлација, скупа храна и станарине гурају породице преко ивице, а социјална помоћ не прати реалне трошкове живота.

Главни узроци су раст инфлације, све скупља храна и рекордне цене становања. Породице са нестабилним приходима више не могу да саставе месец ни за основне трошкове. Многи родитељи одустају од својих потреба да би деца имала бар најнужније. Ипак, ни то често није довољно.

Посебно је тешко читати сведочанства деце. Нека признају да се претварају да „не желе на излет“, само да би сакрила да породица нема новца. Деца постају свесна финансијских проблема на начин који деца никада не би смела да разумеју. То је најтужнија и најболнија последица сиромаштва.

Систем социјалне подршке, не прати реалне трошкове живота. Ако помоћ не може да обезбеди храну, кирију и основне потребе детета, онда то није систем подршке, већ систем који очекује да људи преживљавају.

Поглед редакције портала Српски Угао

Можда је највећи проблем то што је све ово постало „нормално“. Друштво се навикло да постоји део деце који ћути, повлачи се и одраста са осећајем да тражи превише самим тим што постоји. Та неједнакост није настала преко ноћи, она се годинама скупљала између пропагираног идеала и стварног живота. И док се Шведска и даље представља као узор, можда је право питање колико вреди углед ако га не могу осетити они којима је најпотребнији, а то су деца која би требало да одрастају без терета који нису бирала.

Пише: Стефан Богдановић

Извор: Српски угао