Најновије

Legendarni TV komentator i najveći popularizator kosmičkih istraživanja zauzima posebno mesto među znamenitim Kikinđanima, piše za praznični dvobroj „KOMUNE” profesor dr Jovica Trkulja podsećajući na delo Milivoja Jugina

 Milivoj Jugin je rođen 22. avgusta 1925. godine u Velikoj Kikindi. Njegov otac, Maksim Jugin, bio je trgovac, a majka Sofija domaćica. Osnovnu školu (1931–1935) i osam razreda gimnazije (1935–1943) završio je u Velikoj Kikindi. Bio je jedan od najboljih učenika u svojoj generaciji Kikindske gimnazije, član meteorološke, vazduhoplovne i drugih sekcija. Od tada je za njega vazduhoplovstvo i letenje postalo opsesija i jedan od životnih ciljeva. Njegova druga ljubav tokom školskih dana bilo je slikanje. U početku je radio portrete, a kasnije se opredelio za akvarel. Imao je 37 samostalnih izložbi u našoj zemlji i tri u inostranstvu (London, Njujork, Moskva). Još jedan hobi je Milivoju u gimnazijskim danima i kasnije u životu ulepšavao dane – fotografisanje. Fotografskim aparatom je prokrstario svet na četiri kontinenta i reportaže sa tih putovanja objavljivao je u raznim ilustrovanim časopisima i revijama u našoj zemlji. Mladi Milivoj je ispoljio interesovanje i za muziku. Naučio je da svira gitaru i rado je svirao u krugu prijatelja i rođaka. U Gimnaziji je sarađivao sa gimnazijskim listom „Osvit“.

Milivojevo bezbrižno dečaštvo je prekinuo rat 1941. Spas od ratnih trauma nalazio je u knjigama, slikanju, muzici i posebno u literaturi o vazduhoplovstvu i letenju. Nakon oslobođenja, upućen je u „Harkovsko vojno vazduhoplovno tehničko učilište“ gde se obučavao do decembra 1946. Po povratku u zemlju, 1947. godine, dobio je čin potporučnika i raspoređen je u Zagreb na aerodrom Lučko. Studirao je na Vazduhoplovnom smeru Mašinskog fakulteta u Beogradu, na kome je diplomirao 1954. godine.

Njegovo prvo radno mesto kao vazduhoplovnog inženjera bilo je u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu, gde je radio u konstruktorskoj grupi kao aerodinamičar na projektovanju i konstruisanju naših vojnih mlaznih aviona „Galeb“ i „Jastreb“ i na klipnom avionu „Kraguj“. Posle izlaska iz aktivne vojne službe u činu vazduhoplovno-tehničkog majora, 1966. prešao je u Institut za naučnotehničku dokumentaciju i informacije u Beogradu, u kome je ostao sve do penzionisanja, 1983. godine.

Kosmosu u pohode

Jugin je početkom 1950-ih godina pokazao veliko interesovanje za mogućnost ostvarenja kosmičkog leta i istraživanje vasionskog prostora. Od prvih dana kosmičke ere jedan je od naših najaktivnijih popularizatora ideja astronautike. Od 1953. godine posebnu Juginovu pažnju privlačili su problemi i mogućnosti leta u kosmos. Kada je 1954. u okviru Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije oformljeno Astronautičko društvo, čiji je predsednik bio inženjer prof. dr Kosta Sivčev (takođe Kikinđanin), on se aktivno uključio u njegov rad. Bio je rukovodilac u Jugoslovenskom astronautičkom i raketnom društvo (ARD) i u Savezu astronautičkih i raketnih organizacija Jugoslavije (SAROJ).

Najveći doprinos Jugin je dao popularizaciji istraživanja kosmosa. Koristeći dobre odnose koje je u to vreme Jugoslavija imala sa SSSR i SAD, bio je na izvoru najvažnijih informacija o rezultatima u osvajanju kosmosa koje su ove dve velesile ostvarivale. Bio jedan od retkih koji je posećivao kosmodrome u obe države i bio je u prijateljskim odnosima sa većinom ruskih i američkih kosmonauta.

Imajući to u vidu, TV Beograd je Jugina angažovala da komentariše let u kosmos Jurija Gagarin aprila 1961. Tada je započela njegova plodna saradnja sa RTV Srbije koja će trajati pola veka. Jugin je komentarisao značajne događaje u osvajanju kosmosa, intervjuisao poznate kosmonaute. Proslavio se kao TV komentator koji je dočarao milionima Jugoslovena poletanje „Apola 11“ na mesec, 21. jula 1961.godine.

Jugin je 1967. izabran za dopisnog člana Međunarodne astronautičke akademije (IAA) sa sedištem u Parizu. Bila je to velika satisfakcija za njegov aktivan rad na polju istraživanja vasionskog prostora. Iz te oblasti objavio je 12 knjiga i to: Veštački Zemljini sateliti (1960), Osvojuvanjeto na vselenata (1963.), Sateliti i kosmički brodovi (1965), Čovek i kosmos (1969), Kosmička tehnika i njena primena (1971), Put u kosmos (1975) (sa originalnim potpisima i posvetama kosmonauta i astronauta), Svi smo kosmonauti (1977) – knjiga za decu, dobila dve Nevenove nagrade, Vasioni i pohode (1977), Kosmos iz vojnog ugla (1986), Kosmos otkriva tajne (1997) – uvrštena u kapitalna dela, Čovek, biljke, životinje u kosmosu (1998), Večni trag (2000). Pored toga, u mnogim dnevnim listovima, časopisima i ilustracijama objavio je mnoštvo komentara i članaka o onome što se zbivalo u oblasti kosmičkih istraživanja.

Preminuo je 20. januara 2013. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Nepravedno zaboravljen

O Milivoju Juginu kao stručnjaku pisali su prof. dr Kosta Sivčev, akademik Tatomir Anđelić, dr Vladimir S. Ajdačića, mr Grujica S. Ivanović, Stanko Stojković i dr. Njihov zaključak je da njegovi radovi, predstavljaju značajan doprinos složenoj oblasti kosmonautike. O Juginu kao čoveku i Kikinđaninu govorili su Raša Popov, Jovan Ćirilov i dr.

Zahvaljujući njihovim radovima i zapisima delimično je ispravljena nepravda prema Juginu i njegovom delu. Oni su ukazali na njegov plodan i raznovrstan opus iz oblasti vazduhoplovstva, kosmonautike, slikarstva, publicistike, novinarstva i fotografije.

Polazeći od navedenih doprinosa Jugina, možemo zaključiti da njegovo delo i javno delovanje služe za ponos njegovoj struci, zavičaju i otadžbini, te da on zato zauzima posebno mesto među znamenitim Kikinđanima i velikanima srpskog vazduhoplovstva i kosmonautike. Svojom moralnom doslednošću i javnim delovanjem služio je za ugled srpskoj eliti, posebno inženjerskoj i medijskoj.

Uprkos tome, o Milivoju Juginu danas se, nažalost, malo zna. O njegovom životu, karijeri i javnim delatnostima ne postoje monografski radovi i studije. Postoje malobrojni članci i kraći, mahom prigodni tekstovi. Nažalost, on je poslednjih godina zaboravljen i u svom zavičaju. Brojne generacije mladih ništa ne znaju o njemu i njegovom delu. Istorijski arhiv i Muzej Kikinde ne poseduju osnovne relevantne dokumente o Juginu i njegovoj porodici, nemaju nijednu njegovu fotografiju vezanu za Kikindu, nijednu njegovu umetničku sliku ili slajd. Na taj način Juginovo delo i uloga u javnom životu su nepravedno zapostavljeni.

Milivoj Jugin je rođen u Kikindi 1925. Poslednji put je boravio u rodnom gradu 2003. Tom prilikom je otvorena izložba njegovih umetničkih slika i održana tribina

Neodužen dug

Krajnje je vreme da njegov rodni grad počne da odužuje dug prema svom velikanu, da istraži i prikaže oblasti u kojima je on delovao, rezultate koje je ostvario. U prvom redu su Juginovi izuzetno cenjeni i značajni radovi iz oblasti kosmonautike i vazduhoplovne tehnike. Tu su i njegovi brojni publicistički radovi, bogati slikarski opus i uspešno bavljenje fotografijom.

U feljtonu koji sam pisao za „Kikindske novine“ 2019. godine predložio sam da se u tom cilju preduzmu sledeći koraci: da Narodna biblioteka „Jovan Popović“, kikindski Muzej i Arhiv, zajedno sa Vazduhoplovnim savezom Srbije, RTV Beograd i Udruženjem inžinjera i tehničara u Beogradu pripreme izložbu i objave knjigu „Milivoj Jugin – ličnost i delo“, da Kulturni centar Kikinde, Narodna biblioteka „Jovan Popović“ Kikinda, Vojno-izdavački zavod i Izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada pripreme i objave Izabrana dela Milivoja Jugina i da se kikindskoj Opštini predloži da jedna ulica i škola u Kikindi po njemu dobiju ime. Od ovih predloga realizovan je samo jedan. Jugin je dobio ulicu na periferiji Kikinde kod Velikog bedema.

Ovaj tekst napisao sam kao prilog oduživanju duga Milivoju Juginu, u nadi da, uprkos svemu, on i drugi znameniti Kikinđani i njihovo delo neće biti zaboravljeni.

Prof. dr Jovica Trkulja