Kikinđanina doktora Čedomira Gavrančića, specijalistu transfuziologa i hematologa, sugrađanima poznatog kao načelnika u Opštoj bolnici, u Novi Sad je, pre dvadeset godina, odveo profesionalni napredak. Ovih dana, posle pet godina provedenih u penziji, ponovo se zaposlio, ali kao lekar opšte prakse u Prvoj zdravstvenoj stanici u našem gradu.
– Dolazio sam u Kikindu i čuo sam da nema dovoljno lekara ni u primarnoj ni u sekundarnoj, zaštiti, da je potreba enormna i da je mnogo penzionisanih lekara vraćeno na posao. Hteo sam da pomognem, ovde je svaka pomoć dragocena – kaže doktor Gavrančić. – U Prvoj zdravstvenoj stanici, recimo, tri lekara su nedovoljna za pola grada, znači za oko 15 hiljada stanovnika. Evo, u popodnevnoj smeni sada je samo jedan lekar na dve ambulante. Ljudi su me jako lepo dočekali, puno hvala svima, i osoblju i pacijentima, mnogi su me se i setili, to je jako lepo i puno mi znači. U zdravstvu uvek treba dovoljno iskustva i strpljenja, a toga ponestaje.
Po završetku Medicinskog fakulteta u Beogradu, doktor Gavrančić se vratio u rodni grad i dve godine radio kao lekar u Kikindi i u Bašaidu. Završio je specijalizacije iz transfuziologije i iz hematologije. Zatim odlazi na mesto direktora Pokrajinskog zavoda za transfuziju u Novom Sadu i svih 11 transfuzija u Vojvodini. Radni vek nastavlja i na Odeljenju imunohematologije i transfuziologije u Kliničkom centru Vojvodine. Pored iskustva u radu s pacijentima dugog dve i po decenije, imao je i značajnu ulogu u reformi sistema transfuzije.
– Radno iskustvo je veoma važno u brzoj proceni zdravlja čoveka. Lično mislim da je lakše sa pacijentima raditi kao specijalista, mada je, s druge strane, to i teže, zbog stručne procene. U opštoj praksi je presija velikog broja pacijenata i različitih bolesti, što zahteva stalnu pažnju i opservaciju. Mnogo ljudi je u teškoj situaciji, ostaju bez posla, što remeti porodične odnose i njihovo zdravstveno stanje – kaže dr Gavrančić.
Govoreći o razlikama u lečenju i samom sistemu zdravstvene zaštite u vreme kada je, kao mlad lekar, počinjao rad sa pacijentima i danas, doktor Gavrančić ističe upravo značaj socijalnog statusa i posledica po zdravlje.
– Ima mnogo promena u snabdevanju pacijenata lekovima. Ranije je to svakom pacijentu bilo obezbeđeno, na knjižicu, jednako su svima bili dostupni svi lekovi, bar oni osnovni. I svako je dobijao bar primarnu dijagnozu u ambulanti. Sada je mnogo lekova na slobodnoj listi i pacijenti moraju da ih kupe, što nisu svi u mogućnosti. Vanredno veliki su zahtevi i napori za lekare i sestre da odrade normu. Pacijenti odustaju, odlaze kod privatnika ili se sami leče. Povećanjem broja lekara smanjio bi se broj pacijenata i produžilo bi se vreme koje se posvećuje pacijentu. Važno je da pacijent može da sedne i da ga saslušate, da dobije i lepu reč, koja je svima potrebna. Moj utisak je i da se povećao broj psihijatrijskih bolesnika i dijabetičara. Veliki broj ljudi uzima sedative.
Jedan od razloga manjeg broja lekara je i taj što mladi lekari ne žele da rade van velikih centara.
– Jeza ih hvata da iz Beograda, recimo, dođu u selo. Da budu seoski lekari, to ne mogu da prihvate. Misle da razvojni put visokoškolovanog kadra to ne uključuje i da je ponižavajuće, smatraju da je to znak da nisu kvalitetni ili prepoznati za rad u velikom centru.
On podseća da je ranije zakonom bilo uređeno da je obavezan minimalno dvogodišnji staž pre dobijanja specijalizacije, a prioritet u tome imali su upravo lekari koji su radili u seoskim ambulantama. Taj sistem treba da se vrati, smatra dr Gavrančić.
– Po mom mišljenju treba materijalno stimulisati seoske lekare, posebno one u multinacionalnim sredinama. Takav posao uključuje veći trud, u selu lekar radi sve. Rad u seoskim ambulantama i opštoj praksi uopšte, u iskustvenom smislu je dragocen. Sada se smatra da to lekaru specijalisti nije potrebno. U drugim zemljama takođe nemaju obavezne dve godine rada u opštoj praksi, ali je zato status tih lekara, recimo u Francuskoj, bolji od statusa specijaliste.
On dodaje da je do problema sa nedostatkom lekara došlo i zbog nedostatka pravovremene i kontinuirane zamene. Stariji od 65 godina su penzionisani, domovi zdravlja su ispražnjeni, nekoliko godina nisu dodeljivane specijalizacije.
– Kad pođete kod lekara morate biti sigurni da ćete biti pregledani, jer ste uredno plaćali osiguranje. Mora vam biti zagarantovan minimum prava na zdravlje. Ne sme da se dogodi da neko ne uspe da dođe do lekara jer nije zakazan ili jer selo nema lekara. Sa aspekta stanovništva koje živi u manjim sredinama to nije u redu jer su građani jednaki po Ustavu, treba da im je podjednako dostupna zdravstvena zaštita, ali to nije problem samo u Kikindi – dodaje doktor Čedomir Gavrančić i zaključuje:
„Ja želim da učestvujem i da pomognem iako sam u penziji, kao i mnoge moje kolege, ali mi smo samo privremeno rešenje“.
