Поводом 250 година од основања Великокикиндског дистрикта у Народном музеју представљена је књига „Округ златног лава“ коју су написали историчари Владислав Вујин, Драган Белеслић и Владимир Дудић.
-Потрудили смо се да књига буде пријемчива свим читаоцима који желе више да сазнају о локалном наслеђу. Мој рад односи се на велике људе у ондашњем Дистрикту. У 15 кратких прича представљени су велики људи попут Димитрија Бугарског, Јована Пајдака, Павле Кенђелац, Теодор Павловић, Ђорђе Радак, Лазар Видић. Књига је богато илустрована и сигуран сам да ће наићи на добар одзив код читалаца – рекао је Вујин, историчар Народног музеја.
Драган Белеслић, историчар Историјског архива писао је о историји Великокикиндског дистрикта повезујући чињенице које су се одвијале у Европи, а написао је и причу о путу зрна овса из пореске књиге.
-Уз артефакте који могу да се погледају у Галерији „Нова“ у оквиру изложбе „Округ златног лава“, посетиоци могу више да сазнају и у истоименој књизи. Мој циљ је био да први пут прикажем светска и европска дешавања у то време и да прикажем како је Европа видела догађаје код нас и како смо ми гледали те исте догађаје. Потрудио сам се да приближим живот обичног човека јер сам обрадио и обичаје народа који је тада насељавао овај простор – навео је Белеслић.
Историја ратовања наших предака и повеље биле су теме о којима је писао Владимир Дудић из Историјског архива.
-Имали смо шест повеља од којих су четири биле везане за Дистрикт, а две за град Велику Кикинду и оне су мање познате јавности, тако да сам и о њима писао у књизи. Идеја водиља ми је била да читаоце боље упознам са тим ко су били људи који су населили Дистрикт. То су били војници граничари, некадашње потиско-поморишке војне границе и пошто је Банат ослобођен од турске власти, населили су ове крајеве – истакао је Дудић.
Штампање публикације су суфинансирали Министарство културе и Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе с верским заједницама.
А.Ђ.
Сове различитих величина и боја, у различитим и изузетно креативним уметничким изразима, ђаци су изложили на својим штандовима.
– Имамо чиме да се похвалимо, и по томе смо заиста јединствени. Шаљемо лепу слику у свет, а после тога свет долази код нас да ужива у посматрању сова и у нашем граду – рекао је градоначелник.
Милица Весков додаје да су научили како треба заштитити сове и да јој се много свидела „Сова-патрола“.
– Јако ми је интересантно све – рекао је Мирослав Васиљевић. – Мислим да су сове лепе и да улепшавају град.
Феномен боравка ове дивље и заштићене врсте птица у Кикинди прати се већ две деценије, подсетила је Мирослава Наранчић, секретарка Секретаријата за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој Града.
Ђацима у „Сова-патроли“ и ове године је у бројању помагао Милан Ружић, извршни директор Друштва за заштиту и проучавање птица Србије
– Морамо и чувати дрвеће и садити дрвореде јер приноси опадају на голим ораницама и нема ни биодиверзитета, морамо да се уразумимо – истакао је Ружић. – Желим да похвалим град Кикинду који је, претходних година, пуно радио на проширењу програма садње шумских појасева и дрвореда уз путеве и дуж линија на њивама.
– Ова тема расветљена је први пут, ни на једном месту не налазимо на запис о задругама које су оставиле траг на пољу женског деловања и биле су пречица и пут у укључивање жена у јавни грађански живот. Помогле су великом броју људи и ово је омаж њиховим чланицама. Иако су у свом имену носиле националне одреднице и превасходно помагале својим сународницима, сарађивале су и са другим хуманитарним организацијама и заједно помагале сиромашним слојевима становништва, без обзира на националну припадност – објашњава Сивчев. – У књизи имамо документован рад Јеврејске женске задруге, Задруге „Хуманитас“ коју су чиниле Немице и Мађарице, Римокатоличког добротворног женског удружења.
Књига за базу има архивску грађу кикиндског Историјског архива и Архива Војводине, али највише информација пронађено је у штампи, рекао је рецензент, историчар Драгољуб Мандић, члан Матице српске и Омладинског одбора oве институције.
Књига је двојезична, али је превођењу претходила обрада грађе из Архива која је била у рукопису. Преводилац овог дела, Кристина Ембер, виши библиотекар у Народној библиотеци „Јован Поповић“, имала је захтеван посао у два смера.
– Архивска документа, писана архаичним језиком, прво је требало превести на српски, а затим, после договора да књига буде двојезична, поново на мађарски, али данашњи, књижевни језик – рекла је Кристина Ембер. – Најзанимљивија ми је била кореспонденција између власти и жена које су тражиле могућности да дођу до донација, која је била на веома високом нивоу у обраћању и ословљавању. Било ми је велико задовољство да се вратим у то време.
Рад женских задруга о којима је писао Сивчев, заустављен је 1946. године, одлуком тадашње власти. После овог дела, аутор најављује и књигу о српским женским добротворним задругама за које, каже, постоји обимна архивска основа. Издавач представљене књиге је Историјски архив у Кикинди.