Na zidu Doma kulture u Banatskom Velikom Selu mural. Idući prema Domu kroz park, iz pravca pijace, sa zida nas posmatra jedno mlado lice i pored pomenute, velike zidne slike, brojevi između kojih je bolno mala razlika, 2008-2025. „Gazite tihim hodom” rekao bi Milutin Bojić i zastanite ovde. U ovom mestu živelo je mlado i plemenito biće koje, tek što se raskrililo, već nas je napustilo — ni po pravdi, ni po redu. Una Kalanj. Bila je ponos ne samo svojih roditelja Srđana i Bojane, već i čitavog sela, srednje škole u koju je tek bila zakoračila i svog karate kluba „Feniks”. Društvena, omiljena, vesela, komunikativna. I veliki borac. Nažalost, bitku s opakom bolešću je izgubila, a to ostaje da boli doživotno sve koje su je poznavali i voleli.
Došli smo tim povodom u Veliko Selo. Još su sveže rane iz februara prošle godine zbog tragičnog gubitka. Tuga se još uvek nije iselila iz srca najbližih, i teško da će ikad. Zato su i naši sagovornici, pre svih njeni roditelji, ali i Unin trener karatea, Tanja Sili Lukić, istinski heroji, jer teško je smoći snage i pričati o Uni u prošlom vremenu.
Bila je, prema kazivanju onih koji su je najbolje poznavali, uvek radoznalo i vredno dete. Zadatke je obavljala s lakoćom. Poslušna, ali samostalna. Puna samopouzdanja, poletna i puna života. Zato i ne čudi što je još od malih nogu iskazala afinitet prema sportu, najviše prema karateu.
Mama Bojana i tata Srđan su, ipak, skupili snagu da govore o svojoj izgubljenoj sreći.
– Od malena je bila dete za primer. I kad su u pitanju vaspitanje i škola i sport. U sportu se baš isticala. Trenirala je karate od svoje šeste godine, a koliko je bila uspešna vidi se i po mnoštvu medalja i diploma, kaže tata Srđan. – Sve obaveze je izvršavala bez po muke- nadovezuje se Unina majka Bojana.
-Upisala je Gimnaziju u Kikindi i bila je jako društvena, gde god se pojavila, širila je optimizam i pozitivnost. Bila je savršeno dete koje bi svaki roditelj poželeo, nastavlja kazivanje mama, a suze same potekoše. Rane su još sveže i teško da će ikad zaceliti. Unin otac Srđan, uvodi nas u sobu svoje ćerke mezimice, prepunu trofeja i medalja s karate šampionata i turnira. Velika tuga i veliki ponos mešaju se u srcima njenih roditelja dok nam pokazuju fotografije i diplome s brojnih takmičenja na kojima je učestvovala. Zaplakao bi i kamen, rekao bi naš narod u takvim situacijama, ne bez razloga. Prekinuta i mladost i sportska karijera. Karate je bio Unina velika ljubav.
– Nikad neću zaboraviti njeno samopouzdanje kad je prvi put došla u naš Karate klub „Feniks” i njene krupne oči koje su sijale i bile pune života. Odmah se videlo da je puna energije i da će biti izuzetna. Njena takmičarska karijera je trajala osam godina i za to vreme bila je i šampion i vicešampion države, i pojedinačno i ekipno u borbama. Jako je volela karate. Bila mi je čast što sam joj bila trener, jer ona je zaista bila posebna- kaže nam Tanja Sili Lukić i dodaje:
-Uvek je imala neke dogodovštine da mi ispriča, bila je neposredna i otvorena, a volela je i da čuje i usvoji savete od starijih. Njen talenat je bio veliki, ali je ona i radom postigla mnogo, jer je bila jako disciplinovana. Nikad joj nije ništa bilo teško da uradi na treningu. Nijedno takmičenje nije propustila od kad se registrovala. Čak i kad se već uhvatila u koštac s opakom bolešću, išla je s nama da bodri svoje klupske drugove, iako nije mogla da izađe na samo borilište.
– Ništa nije nagoveštavalo da će se tako iznenada razboleti- priča otac Srđan. – Čak i kad se prehladi, to je prolazilo s nogu, nije nikad nijedan antibiotik popila, toliko je bila jaka i zdrava. Ali jednom, pojavila se neka modrica posle treninga i dobila je iznenada temperaturu. Doktori su sumnjali na neku upalu. Primala je antibiotike i to se malo smirilo, ali posle nekog vremena, Uni opet nije bilo bolje i onda smo krenuli po lekarima – Kikinda, Zrenjanin, Novi Sad, Beograd… Sve smo pokušavali, odlazili i u privatne klinike i gde god smo bili, doktori su govorili da je u redu. Tad je već bila pošla u srednju školu, ali često joj se opet temperatura vraćala.
Ponovo su krenula ozbiljna ispitivanja. Posle izvesnog vremena, doktori iz Švajcarske ustanovili su surovu dijagnozu – veoma redak oblik limfoma. Naša Una bila jedna od samo 97 osoba s tom bolešću u celom svetu. I najmlađi pacijent kod koga je ta bolest ustanovljena. Uz pomenuto, tu je bio i pridruženi HLH, koji je i pokrenuo taj oblik limfoma. I onda, kad su napokon ustanovili dijagnozu, primila je nekoliko blokova hemoterapija u novembru 2024, bolest se načas povukla i mi smo se ponadali da je izlečenje na vidiku. Ali samo mesec dana kasnije, temperatura joj se vratila i ponovo je krenula hemoterapija. Poslednjih desetak dana, stanje joj je bilo baš loše. Bila je u veštačkoj komi. Stigla je da primi samo jednu terapiju i 6. februara 2025. u bolnici u Novom Sadu je preminula – duboko uzdahnu otac Srđan, jer herojski je, uz bol koji je neprolazan, pričati o izgubljenoj ćerki mezimici,. I pored sve tuge, Unini roditelji ne zaboravljaju da još jednom apostrofiraju ogromnu podršku karate kluba u kojem je njihova ćerka trenirala.
-Tanja Sili Lukić je treninzima učinila mnogo da Una postane stabilna i psihički jaka i da sve kroz šta je prolazila podnese kao da je u pitanju obična prehlada, a ne tako ozbiljna bolest. Tanji smo neizmerno zahvalni zbog toga. U klubu su štampali i majice sa Uninim likom i nose je s ponosom na sva takmičenja na koja idu- navodi tata Srđan, dok mama Bojana s bolom koji razdire dušu konstatuje:
– Od jednog savršenog života, kad sam pomislila da mi više ništa ne treba, sve se preokrenulo preko noći. Imamo i sina Pavla koji pohađa peti razred i koji je nedavno odlučio da se upiše na karate. Una ga je svojevremeno vodila nekoliko puta na treninge, ali je brzo odustajao. Sad je stasao i čvrsto je rešio da krene sestrinim stopama. Una mu mnogo nedostaje. Spominje je stalno, seća se zajedničkih događaja i uvek pomisli šta bi ona u nekoj situaciji uradila.
BANATSKO VELIKO SELO ČUVA SEĆANJE
Polako, dok pričamo s Uninim roditeljima, vraćamo se ponovo do obližnjeg murala posvećenog ovoj mladoj, ali velikoj šampionki i borcu. Autor murala je kikindski slikar Ivan Karanović.
– Dok sam oslikavao zid na jednom drugom objektu u Velikom Selu, pozvao me Unin stric i zamolio da uradim i mural posvećen Uni. Ovo mi je bio prvi mural koji sam radio a koji je posvećen osobi koja više nije među nama. To mi je bilo dosta teško i psihički, ali i fizički, jer je odgovornost bila velika i moralo je da bude verno fotografiji po kojoj sam radio. Unina majka je dolazila u nekoliko navrata i davala mi sugestije šta da ispravim. Radio sam desetak dana i meštani, a pre svega Unini roditelji, na kraju su bili zadovoljni. Drago mi je što ovim muralom doprinosim čuvanju trajne uspomene na Unu- navodi Karanović.
NJEN OSMEH I DALJE BODRI
Vraćamo se polako za Kikindu. Osećaji tuge i kosmičke nepravde se mešaju. I naći prave reči za reportažu, a ne skliznuti u patetiku je teško. Zato se još jednom za reči s merom obraćamo Uninom treneru Tanji Sili Lukić.
– Imamo sliku sa Uninog poslednjeg takmičenja, iz maja pretprošle godine, gde je uzela zlatnu medalju. Ona je na toj slici prelepa. I u mojoj kancelariji stoji Unina fotografija i kad god tu uđemo mi treneri ili se desi neka sportska nepravda, pogledamo u njenu sliku koja kao da nam da do znanja da malo „spustimo loptu”, da ne reagujemo ishitreno. Nedavno je jedna naša takmičarka želela da napusti karate zbog nagomilanih drugih obaveza, a kad je došla u kancelariju i ugledala Uninu sliku, odlučila je da ipak nastavi da se bori. Una Kalanj i nakon odlaska, ostaje putokaz drugima- kako se bori i ne odustaje, bez obzira na sve.
N. Savić
Milan Ćulum, koji je do septembra bio trener srpskoligaša iz grupe „Beograd” surčinskog Jedinstva, novi je šef stručnog štaba OFK Kikinde. Nasledio je Vladimira Kitanovića koji je prihvatio ponudu uprave kluba sa severa Banata i biće koordinator rada mlađih selekcija.
