Град

Od dečaka koji je rano ostao bez oca, do lekara kome se dolazi sa poverenjem – jedini specijalista otorinolaringologije u Opštoj bolnici Kikinda, dobitnik najvišeg gradskog priznanja, nije čovek velikih reči, već upornosti, rada i odgovornosti, ali i optimizma. 

 Kada u Kikindi neko kaže „idem kod doktora Antala“, nije potrebno objašnjenje. Iza tog imena stoje decenije rada, istrajnosti i poverenja pacijenata. Medicina je bila njegov san – u doslovnom smislu.

– Otac mi je poginuo kad sam bio dete, u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Bio je električar i na banderi ga je udarila struja. Majka je ostala sama sa troje dece, bez ikakvih prihoda-  priča dr Antal.

Imao je tada samo sedam godina. Najstariji brat 14, a srednji 12. Majka Eržebet izvela ih je na put.

Posle osnovne škole u Adi, u više nego skromnim prilikama, obližnja srednja elektrotehnička škola delovala je kao realan izbor. Medicina je izgledala nedostižno.

– Nije bilo novca za autobusku kartu. Srednja medicinska škola je bila u Senti, kilometrima daleko, priseća se.
Noć pred upis dogodilo se nešto što će odrediti njegov život:

– Sanjao sam da sam lekar. Nije bio maglovit san. Bio je jasan. Probudio sam se i znao, moram da pokušam.

Nakon srednje medicinske škole i potom Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, zaposlio se u kikindskoj bolnici.

– Diplomirao sam 19. marta 1982, a 1. aprila sam već počeo da radim. Posle stažiranja, radio sam u Sajanu, usledila je vojska, VMA i škola rezervnih vojnih oficira u Osijeku, a potom ponovo rad u ambulanti u Sajanu.

Put do specijalizacije nije bio lak. Hirurgija mu je bila bliska, ali okolnosti su ga odvele na otorinolaringologiju.
Specijalizaciju završava u Beogradu 1989. godine. Ispita se i danas seća.
– Sedam profesora, svaka oblast, pitanja uzduž i popreko. Nije bilo milosti. Ali sam znao šta radim.

Seća se i kako je dočekan među kolegama:
– Bacili su me u vatru od prvog dana. I to je bilo najbolje što je moglo da mi se desi.

RAD I POSLE PENZIJE

Radni dan je nepredvidiv – od hitnih slučajeva do redovnih pregleda. U kikindskoj bolnici pokriva veliki broj pacijenata, ali svojom posvećenošću i ljudskim pristupom stekao je više od profesionalnog ugleda- poverenje ljudi. Ostao je da radi i posle penzije, evo već petu godinu.
– Regionalna bolnica ne može bez odeljenja. Neko mora da ostane. Nisam mogao da ostavim ljude na cedilu. Ako mogu da radim, radiću. Nije pitanje da li je teško, nego da li si potreban- kaže u razgovoru.

U medicini, tehnologija je važna, ali su iskustvo i ljudski pristup nezamenljivi.
– Mladi lekari su puni znanja. Ali to je kao internet – sve na gomilu, a treba izvući ono što je bitno. Znanje bez iskustva nije dovoljno. Simptomi su isti kod osamdeset odsto bolesti. Umetnost je da znaš šta nije.Medicina nije egzaktna nauka, počinje tamo gde prepoznaš čoveka, a ne snimak.

Ističe važnost principa „rrimum non nocere“.

– Kako lečiti pacijenta a da mu ne naudiš. Jer mi koliko možemo da pomognemo, možemo i da naudimo, ukazuje.

Korupciju u zdravstvu ne relativizuje.
– Zahvalnost nije isto što i mito. Ali tražiti novac – to nije lekarstvo, to je strašno. Nije svaki čovek lekar, ali nije ni svaki lekar čovek- iskren je dr Antal.

PACIJENT KAO MERA SVEGA

Svako dežurstvo, svaki pregled prilika je da se pokaže da medicina nije samo tehnika, već ljudskost. I upravo tu leži najveća satisfakcija.
– Kad vidite da dete prestane da plače. Kad čovek izađe nasmejan iz ambulante. Kad čujem dobar glas.

Najviše gradsko priznanje, za koje su ga predložile kolege i koje mu je dodeljeno krajem prošle godine, dirnulo ga je.
– Bio sam iznenađen. Obradovao sam se. Znači da je neko primetio trud i zalaganje.

I danas, posle više od četiri decenije rada i posvećenosti, dr Antal je zadržao optimizam.
-Život je kratak. I da svaki dan učiniš samo dobre stvari – i dalje će biti premalo.

A možda najbolje opisuje svoju profesiju i stav prema životu rečenica koju ponavlja:
– Za ovaj posao ne treba samo da se rodiš. Treba da ga voliš.

RUKOMET

Kao srednjoškolac igrao je u prvoj rukometnoj ligi u Potisju u Adi, sa ekipama koje su bile sam vrh jugoslovenskog sporta.
– Kad sam upisao fakultet, trener mi je savetovao da nastavim. Trebalo je da igram u Jugoviću, u Kaću. Ali nisam imao svoj automobil, putovanja na treninge po dva puta dnevno odvlačila bi me od studija. Znao sam da medicina traži punu posvećenost i da moram da izaberem jedno ili drugo- priseća se dr Antal.

DR GALIĆ

Naš sagovornik se priseća i kako ga je dr Galić, kao mladog lekara i budućeg specijalistu, odmah „bacio u vodu“.

– U Beogradu je bilo nas  dvadeset dvoje na specijalizaciji. Profesor Krejović, direktor ORL klinike, pitao nas je da li smo već operisali. Jedan kolega iz Valjeva rekao je da je imao četiri operacije, drugi iz Kraljeva nešto više i tako redom. Ja sam rekao oko 400 operacija krajnika i 180 krivih nosnih pregrada. Da niste malo preterali, odakle ste vi? – čudio se profesor. Ispostavilo se da mu je dr Galić bio školski drug.