Град

Svaka reč učiteljice Marije Dragin, rođene Albulov, obojena je toplinom, mudrošću i posvećenošću. Decenije rada sa decom su uspomene koje prepričava sa sjajem u očima i snažnom emocijom. Njeni đaci – ili, kako ih ona zove, „moja deca“ – predložili su da joj se u decembru dodeli Nagrada Grada “za život posvećen obrazovanju”. Ta deca, sada odrasli ljudi, sakupila su potpise – više od stotinu njih – i osigurala da njihova učiteljica dobije zasluženo priznanje.

– Bila sam presrećna kada su mi javili. Jedna učenica mi je poslala poruku: “Čestitam na nagradi, ali nijedna nagrada nije dostojna Vas, Vi ste naš dar”. Tada sam pomislila – da li igde u svetu postoji baka koja prima ovakvo priznanje? – kaže učiteljica Marija. – U kontaktu sam sa svojom decom. Iz svake generacije imam one koji mi se javljaju i obaveštavaju me – rodilo im se dete, unuče, traže recept, dođu da im sastavim neki dokument.

„Tebi, veličanstveno đače“

Učiteljica Marija je, po odlasku u penziju, za svu svoju decu, napisala knjigu „Čitanje detinjstva“ – razredna nastava u uspomenama koju su, kao stručno-pedagoško delo, odobrili Matica srpska i Pedagoški fakultet u Somboru.

– Inspiracija za knjigu su moja deca. Knjiga govori o našim druženjima, o tome kako treba da vide, čuju i osete prirodu i život. Sa njima je sve to lako i prijatno jer su ona najprefinjenija i najčistija bića. To se urezalo u njihovo pamćenje i oni to sada prenose na svoje porodice. Napisala sam im da bih volela da postanu dobri ljudi, ali da u duši ostanu deca. Nema čistijeg stvorenja od deteta.

U knjizi je i Učiteljska zakletva koju je sama napisala i u kojoj, između ostalog, piše: „Obavezujem se da ću, kao učitelj prosvete i života, otvarati dušu deteta za lepotu i dobrotu… Deliću osmehe za pravu ljubav koja nastaje kao ljubav na ljubav… Tebi, veličanstveno đače!“.

Četiri decenije posvećenosti

Dočekuje me na kapiji: „Moramo prvo da se izgrlimo. Ja uvek tako počinjem“. Radosna, draga.

– Kada sam otišla u penziju, 2001. godine, pozvala sam sve moje đake na proslavu u Hotelu „Narvik“. Moj sin je odmah rekao: “Mama, to je utopija, da sakupiš 10 generacija, više od 300 učenika”. Danima sam listala Matične knjige, obavestila sam sve koje sam našla i rekla im da pronađu ostale. I došli su, sa svih strana, iz inostranstva, bilo je odsutno samo njih 19. Najmlađi su bili završili prvi razred, a najstariji su imali 46 godina. Poželela sam da održim još jedan čas, da ih vidim sve. Možete li da zamislite, tačno 298 đaka? Sedeli su po generacijama. Nekako sam pronašla ono staro školsko zvono što je kao klepetuša i tako je počeo čas, kao te prve godine moje karijere, 1964. Donela sam i pravi dnevnik koji sam nazvala „Dnevnik ljubavi“, u njemu su sva moja deca. Onda sam ih prozvala – prvi đak je bio Azap Dragan, a poslednji Naumović Denis. Rekla sam im: “Deco, trideset sedam godina sam ja popunjavala rubrike, ove noći dnevnik je vaš”. I svako je napisao posvetu. Taj dnevnik je uvek pored mene.

I dok se priseća prvih dana u učionici i priča o tome kako je, kao dvadesetogodišnjakinja, stala pred razred sa 43 đaka, lista svoj dnevnik uspomena, po ko zna koji put.

“Bili su u školi i kad nemaju nastavu”

– Čim sam završila Učiteljsku školu u Vršcu dobila sam posao u školi „Ivo Lola Ribar“ u Novim Kozarcima. Tamo sam radila 14 godina, zatim u školi „Feješ Klara“, i dve godine u Školi za obrazovanje odraslih pri Radničkom univerzitetu, ukupno 37 godina za katedrom. Moj suprug Nikola bio je nastavnik, takođe u Novim Kozarcima, tamo smo se upoznali. Moj sin je prosvetar, i snaha, i unuka, više od sto godina je naša porodica u prosvetarskoj struci, eto koliko smo svi posvećeni deci. Ali svega ovoga ne bi bilo, da nije bilo mog supruga. Ja sam bila jako tiha i stidljiva. On je to prepoznao i on je iznedrio ove moje osobine. Mnogo znači to s kim živite – zaključuje. – Kada pomislim na 1964. i na 2001. godinu, kada sam otišla u penziju, to ne može da se uporedi. Prosvetni radnici su ranije bili mnogo više poštovani. I čim roditelj da svoje dete učitelju u ruke, mogao je da bude siguran da učitelj neće pogrešiti. Nažalost, u našim nastavnim planovima nema puno vaspitnih zadataka. A ja sam na tome mnogo radila, naročito na stvaranju kolektiva, jer jedino tako je sve rešivo.

Deca su prepoznavala ovu posvećenost – bila su uz nju i van nastave.

– Moja deca su volela da dolaze u školu. Kada imam dopunski čas, dođu i oni kojima to nije potrebno. Kažu: „Mi ćemo sedeti nazad dok vi radite, nećemo smetati“. I ja sam brinula o njima. Kada smo bili na Zlatiboru, kupila sam teglu borovog meda. I ujutru, kad ustanu, još u pidžamicama stanu u red sa  plastičnim kašičicama, prilaze jedan po jedan i kao laščići otvaraju usta. Tu sliku nikada neću zaboraviti. Na Zlatibor sam nosila i aparat za „bakin kolač“ – uvek sam imala jedan kofer sa stvarima za decu i jedan manji, za sebe i supruga koji je išao sa nama. I onda svi pravimo kolače. Decu samo treba zainteresovati, onda su mirna i sve će da urade.

Nije to sve što je učiteljica svojoj deci nosila na “školu u prirodi” i na izlete. Kako bi bila sigurna da će na suncu baš svi biti zaštićeni, sa svojom sestrom je sašila šeširiće za sve njih – zelene za dečake, narandžaste za devojčice.

– Šile smo ih od onog platna za prozore – kaže. – A da bi svi imali i svoje torbice, i to sam im sašila, i izvezla. Čuvala sam ih za svaku svoju generaciju.

Kako su je prozvali Majka Tereza

– Bilo je to jedne godine kada je trebalo da idemo na Zlatibor, u „Školu u prirodi“. U razredu mi je jedna trećina đaka bila siromašna i njihovi roditelji su se izjasnili da ne mogu da plate. Otišla sam kod direktora i rekla mu da ni ja ne idem. Predložila sam mu da traži pare, recimo od fabrike „Toza Marković“, tada je to bila jaka firma. On kaže: „Marija, dajem ti zeleno svetlo“. I ja napišem molbu i svi odemo na Zlatibor. Direktor me je prozvao Majka Tereza – smeška se učiteljica prisećajući se ovog, kao i svih događaja, do detalja. – Čuda smo stvarali.

Kao i uspomene. Od prvog dana, od prvog do poslednjeg đaka.

– Svaki put kada dobijem prvi razred, na početku godine ja im odsečem pramenčić kosice i zalepim u svoju svesku. Svako moje dete imalo je svoju stranicu na kojoj su beleške o njemu. Pratila sam njihov napredak do četvrtog razreda, a posle su mi neke njihove razredne starešine tražile da vide te beleške. To je moj imenik kakav nema niko na svetu – samo okrenem stranicu i vidim ime i lik deteta. Svakog od njih.

I majkom svih đaka

– Imala sam jednu devojčicu u selu, primetila sam da ima problema sa vidom, ali otac je bio alkoholičar, loša je bila situacija u porodici. Svakog dana sam je vodila u Kikindu na lečenje, i uspela sam da joj spasim vid. Udala se, rodila troje dece, i mnogo godina kasnije, došla je kod mene, tada sam već radila u gradu, kaže, hoće svoju najstariju devojčicu da upiše kod mene. Učila sam joj i treće dete. A zamislite, šta bi bilo da joj niko nije pomogao? Kako bi bila srećna, kako bi ostavila trag?

Za jednog svog dečaka koji je, takođe, mogao da ostane bez vida i kojeg nisu vodili kod lekara, našla je vezu u Očnoj klinici u Beogradu, odakle je njena majka. Danas samo nosi naočare, radi u livnici, kaže.

Nisu deca nikada kriva

– Pitali ste me da li postoji razlika između seoske i gradske dece. Čini mi se da su gradska deca više razmažena, ali nisu ona kriva za to, nego roditelji. Nikada deca nisu kriva. Prvih godina u školi imali smo tučanu peć u učionici, pa do kraja nastave nema dovoljno drva, mi otvorimo vratanca, i onda iskaču varnice. To je bila takva radost! A zamislite danas – dete mora da ima nekakav poseban telefon, neku marku. U stvari je malo potrebno, jako je malo potrebno, da deca budu srećna.

Roditeljima sam znala da kažem da nije uvek važno da dete bude odličan đak, ili najbolji. Mnogo je važnije da u njih usadimo lepe ljudske osobine i vrline. Jako je važno da dete zna da zaplače nad tuđom nesrećom ili tugom. Ili da se raduje sa drugom. Ili da podeli užinu. Pa čak i da šapne. Neki roditelji su me pitali zašto to dozvoljavam. Pa znate, ako dete vidi da njegov drug ne zna, a potrebna mu je možda samo jedna reč ili slovo, treba da mu da podršku. I onda ja to „ne vidim“. Neka je šapnuo!

S. V. O.