Град

Свака реч учитељице Марије Драгин, рођене Албулов, обојена је топлином, мудрошћу и посвећеношћу. Деценије рада са децом су успомене које препричава са сјајем у очима и снажном емоцијом. Њени ђаци – или, како их она зове, „моја деца“ – предложили су да јој се у децембру додели Награда Града “за живот посвећен образовању”. Та деца, сада одрасли људи, сакупила су потписе – више од стотину њих – и осигурала да њихова учитељица добије заслужено признање.

– Била сам пресрећна када су ми јавили. Једна ученица ми је послала поруку: “Честитам на награди, али ниједна награда није достојна Вас, Ви сте наш дар”. Тада сам помислила – да ли игде у свету постоји бака која прима овакво признање? – каже учитељица Марија. – У контакту сам са својом децом. Из сваке генерације имам оне који ми се јављају и обавештавају ме – родило им се дете, унуче, траже рецепт, дођу да им саставим неки документ.

„Теби, величанствено ђаче“

Учитељица Марија је, по одласку у пензију, за сву своју децу, написала књигу „Читање детињства“ – разредна настава у успоменама коју су, као стручно-педагошко дело, одобрили Матица српска и Педагошки факултет у Сомбору.

– Инспирација за књигу су моја деца. Књига говори о нашим дружењима, о томе како треба да виде, чују и осете природу и живот. Са њима је све то лако и пријатно јер су она најпрефињенија и најчистија бића. То се урезало у њихово памћење и они то сада преносе на своје породице. Написала сам им да бих волела да постану добри људи, али да у души остану деца. Нема чистијег створења од детета.

У књизи је и Учитељска заклетва коју је сама написала и у којој, између осталог, пише: „Обавезујем се да ћу, као учитељ просвете и живота, отварати душу детета за лепоту и доброту… Делићу осмехе за праву љубав која настаје као љубав на љубав… Теби, величанствено ђаче!“.

Четири деценије посвећености

Дочекује ме на капији: „Морамо прво да се изгрлимо. Ја увек тако почињем“. Радосна, драга.

– Када сам отишла у пензију, 2001. године, позвала сам све моје ђаке на прославу у Хотелу „Нарвик“. Мој син је одмах рекао: “Мама, то је утопија, да сакупиш 10 генерација, више од 300 ученика”. Данима сам листала Матичне књиге, обавестила сам све које сам нашла и рекла им да пронађу остале. И дошли су, са свих страна, из иностранства, било је одсутно само њих 19. Најмлађи су били завршили први разред, а најстарији су имали 46 година. Пожелела сам да одржим још један час, да их видим све. Можете ли да замислите, тачно 298 ђака? Седели су по генерацијама. Некако сам пронашла оно старо школско звоно што је као клепетуша и тако је почео час, као те прве године моје каријере, 1964. Донела сам и прави дневник који сам назвала „Дневник љубави“, у њему су сва моја деца. Онда сам их прозвала – први ђак је био Азап Драган, а последњи Наумовић Денис. Рекла сам им: “Децо, тридесет седам година сам ја попуњавала рубрике, ове ноћи дневник је ваш”. И свако је написао посвету. Тај дневник је увек поред мене.

И док се присећа првих дана у учионици и прича о томе како је, као двадесетогодишњакиња, стала пред разред са 43 ђака, листа свој дневник успомена, по ко зна који пут.

“Били су у школи и кад немају наставу”

– Чим сам завршила Учитељску школу у Вршцу добила сам посао у школи „Иво Лола Рибар“ у Новим Козарцима. Тамо сам радила 14 година, затим у школи „Фејеш Клара“, и две године у Школи за образовање одраслих при Радничком универзитету, укупно 37 година за катедром. Мој супруг Никола био је наставник, такође у Новим Козарцима, тамо смо се упознали. Мој син је просветар, и снаха, и унука, више од сто година је наша породица у просветарској струци, ето колико смо сви посвећени деци. Али свега овога не би било, да није било мог супруга. Ја сам била јако тиха и стидљива. Он је то препознао и он је изнедрио ове моје особине. Много значи то с ким живите – закључује. – Када помислим на 1964. и на 2001. годину, када сам отишла у пензију, то не може да се упореди. Просветни радници су раније били много више поштовани. И чим родитељ да своје дете учитељу у руке, могао је да буде сигуран да учитељ неће погрешити. Нажалост, у нашим наставним плановима нема пуно васпитних задатака. А ја сам на томе много радила, нарочито на стварању колектива, јер једино тако је све решиво.

Деца су препознавала ову посвећеност – била су уз њу и ван наставе.

– Моја деца су волела да долазе у школу. Када имам допунски час, дођу и они којима то није потребно. Кажу: „Ми ћемо седети назад док ви радите, нећемо сметати“. И ја сам бринула о њима. Када смо били на Златибору, купила сам теглу боровог меда. И ујутру, кад устану, још у пиџамицама стану у ред са  пластичним кашичицама, прилазе један по један и као лашчићи отварају уста. Ту слику никада нећу заборавити. На Златибор сам носила и апарат за „бакин колач“ – увек сам имала један кофер са стварима за децу и један мањи, за себе и супруга који је ишао са нама. И онда сви правимо колаче. Децу само треба заинтересовати, онда су мирна и све ће да ураде.

Није то све што је учитељица својој деци носила на “школу у природи” и на излете. Како би била сигурна да ће на сунцу баш сви бити заштићени, са својом сестром је сашила шешириће за све њих – зелене за дечаке, наранџасте за девојчице.

– Шиле смо их од оног платна за прозоре – каже. – А да би сви имали и своје торбице, и то сам им сашила, и извезла. Чувала сам их за сваку своју генерацију.

Како су је прозвали Мајка Тереза

– Било је то једне године када је требало да идемо на Златибор, у „Школу у природи“. У разреду ми је једна трећина ђака била сиромашна и њихови родитељи су се изјаснили да не могу да плате. Отишла сам код директора и рекла му да ни ја не идем. Предложила сам му да тражи паре, рецимо од фабрике „Тоза Марковић“, тада је то била јака фирма. Он каже: „Марија, дајем ти зелено светло“. И ја напишем молбу и сви одемо на Златибор. Директор ме је прозвао Мајка Тереза – смешка се учитељица присећајући се овог, као и свих догађаја, до детаља. – Чуда смо стварали.

Као и успомене. Од првог дана, од првог до последњег ђака.

– Сваки пут када добијем први разред, на почетку године ја им одсечем праменчић косице и залепим у своју свеску. Свако моје дете имало је своју страницу на којој су белешке о њему. Пратила сам њихов напредак до четвртог разреда, а после су ми неке њихове разредне старешине тражиле да виде те белешке. То је мој именик какав нема нико на свету – само окренем страницу и видим име и лик детета. Сваког од њих.

И мајком свих ђака

– Имала сам једну девојчицу у селу, приметила сам да има проблема са видом, али отац је био алкохоличар, лоша је била ситуација у породици. Сваког дана сам је водила у Кикинду на лечење, и успела сам да јој спасим вид. Удала се, родила троје деце, и много година касније, дошла је код мене, тада сам већ радила у граду, каже, хоће своју најстарију девојчицу да упише код мене. Учила сам јој и треће дете. А замислите, шта би било да јој нико није помогао? Како би била срећна, како би оставила траг?

За једног свог дечака који је, такође, могао да остане без вида и којег нису водили код лекара, нашла је везу у Очној клиници у Београду, одакле је њена мајка. Данас само носи наочаре, ради у ливници, каже.

Нису деца никада крива

– Питали сте ме да ли постоји разлика између сеоске и градске деце. Чини ми се да су градска деца више размажена, али нису она крива за то, него родитељи. Никада деца нису крива. Првих година у школи имали смо тучану пећ у учионици, па до краја наставе нема довољно дрва, ми отворимо вратанца, и онда искачу варнице. То је била таква радост! А замислите данас – дете мора да има некакав посебан телефон, неку марку. У ствари је мало потребно, јако је мало потребно, да деца буду срећна.

Родитељима сам знала да кажем да није увек важно да дете буде одличан ђак, или најбољи. Много је важније да у њих усадимо лепе људске особине и врлине. Јако је важно да дете зна да заплаче над туђом несрећом или тугом. Или да се радује са другом. Или да подели ужину. Па чак и да шапне. Неки родитељи су ме питали зашто то дозвољавам. Па знате, ако дете види да његов друг не зна, а потребна му је можда само једна реч или слово, треба да му да подршку. И онда ја то „не видим“. Нека је шапнуо!

С. В. О.