Pravoslavni vernici 2. avgusta obeležavaju Svetog Proroka Iliju. Ilindan je obeležen crvenim slovom, a u narodu je poznat i kao Ilija Gromovnik.
Na ovaj dan organizuju se vašari u mnogim gradovima i selima, a Sveti Ilija inače spada u najpoštovanije svetitelje među Srbima i to rame uz rame sa Svetim Nikolom i Svetim Đorđem.
Proslavljanje Svetog Ilije ukorenjeno je duboko u tradiciju srpskog naroda. Ono što je za Slovene bio Perun – to je za Srbe Sveti Ilija. Stari Srbi su prelaskom u hrišćanstvo mnoge osobine svog boga Peruna koji je, inače, upravljao munjama i gromovima, preneli na Svetog Iliju.
Prema predanju, Sveti Ilija se vozi na vatrenim kolima koja vuku četiri konja iz čijih nozdrva izbija plamen. Grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se vozi po nebu i oblacima.
Kad na Svetog Iliju pucaju gromovi, narod veruje da to svetac gađa đavole pa se ne valja krstiti da se đavo ne bi sakrio pod krst u koji grom ne udara. Takođe, kako narod kaže, treba dobro gledati mesto gde grom udari jer je to znak da se tu krije nečastivi.
Sveti Ilija Gromovnik pada u najsušnije i najtoplije doba godine. Veruje se da Sveti Ilija odlučuje gde će biti suša, a gde će padati kiša. Zbog toga se smatra da na Svetog Iliju ne treba raditi u polju, niti ulaziti u vinograde kako se ne bi navukao gnev svetitelja. Od davnina čuva se izreka: “Od Svetog Ilije, sunce sve milije”, što znači da se od danas vreme menja i da više neće biti vrelih dana.
Na ikonama se Sveti Ilija predstavlja kako na vatrenim kolima ide na nebo. Prikazuje se još i kako sedi u pećini gde se sklonio od oholog cara Ahava, a gavran mu donosi hranu.
Za petnaest godina u poštanskoj uniformi, Slavko Babić, nesuđeni fudbaler, zabeležio je same uspehe i, možda, jednu propuštenu priliku. Danas se svega seća sa ponosom i zadovoljstvom jer je, brzim hodom, uz veliki trud i rad, ostvario sve što je želeo, iako to nije bio njegov prvi izbor.
Početkom sedamdesetih godina u Nakovu, kao, uostalom, svuda i uvek, najpopularniji su bili fudbaleri. Pored želje, dvadesettrogodišnji Slavko Babić imao je i sportski gen i ozbiljno je trenirao u seoskom klubu „Polet“. Iako je po struci bio mehaničar, ukazala se prilika i zaposlio se u Pošti u Nakovu. Nije mogao ni da pretpostavi da ga u državnoj firmi očekuje još jedna, sasvim drukčija, sportska karijera.
– Direktor je čuo da u Nakovu ima jedan mlad poštar i rekao mi je: „Ti ćeš da zastupaš Poštu Kikinda na takmičenju u brzom hodanju“. Nisam ni znao da postoje takva takmičenja, ali nisam ni smeo da odbijem – priča Slavko. – Ubrzo sam otputovao na prvo takmičenje, bilo je to na Fruškoj gori, i pobedio sam.
Usledila su nova nadmetanja i činilo se da je Slavko nepobediv. U poštanskoj uniformi bio je prvi na svim nivoima u tadašnjoj Jugoslaviji.
Posle jedne od pobeda, bilo je to na Bledu, u Sloveniji, 1976. godine, kada je odbranio titulu prvaka Jugoslavije na 10 i 20 kilometara, jedan od direktora tadašnje Pošte ponudio mu je da ode u Opatiju, da izabere radno mesto u Pošti i da nastavi da se takmiči, za istu firmu, u drugoj republici.
Atletska reprezentacija poštara Jugoslavije u Bukureštu 1974, na Balkanskom prvenstvu, Slavko Babić nosi zastavu
– To je bila izuzetna prilika. Ali tada sam već bio oženjen, imao sam i ćerkicu. Supruga nije htela da ide iz Nakova, a ja sam popustljiv. I morao sam da odbijem. Tom direktoru sam preporučio da zaposli mog brata koji je, takođe, počeo da se takmiči. Tako je Đuro dobio telegram i otputovao u Rijeku. Primili su ga, na moju reč. Oženio se koleginicom i živeo je tamo. Ja ostadoh u Nakovu, eto, a mogao sam da biram šta sam hteo – kaže Slavko, ni danas sasvim siguran da li je odluka, koja i nije bila njegova, bila dobra.
Braća poštari su, naravno, nastavili svoje sportske karijere. I redovno su se viđali, po istom principu i sa istim epilogom: Đuro pobedi u Istri, Slavko u Vojvodini, i onda se sretnu kao konkurencija na jugoslovenskom takmičenju.
– Uvek je bilo tako, ja prvi, Đuro drugi – smeje se Slavko.
Pobednički niz, upornost i istrajnost nisu promakli profesionalcima iz prestonice. Jednog dana, ponovo je stiglo iznenađenje za Slavka.
– Zapazili su me trener „Partizana“, Franjo Mihalić i jedan od najvećih srpskih atletičara, kapiten savezne atletske reprezentacije, Dane Korica. Pozvali su me da dođem u Beograd i učlanim se u Atletski klub „Partizan“. Nisam znao ni kako da stignem do njih, vozio me direktor do tamo. Potpisao sam pristupnicu, dobio njihov program treninga i pripremao sam se sam. Svakog dana pešačio sam 33 kilometra – prvo na poslu, a zatim do rampe u Kikindi i nazad – seća se Slavko.
Od tada nastavlja takmičenja na novom nivou. Putuje i druži se sa već slavnima. Ali ima i konkretne benefite.
– Sa reprezentacijom Jugoslavije, Nenadom Stekićem i ostalima, putovao sam po balkanskim, mediteranskim zemljama, u Nemačku, Austriju, nema gde nisam bio. Bio sam izdržljiv i trenirao sam, nisam ni pio ni pušio. To je naporan, ali jako zdrav sport. Bilo je i teških trenutaka, takmičio sam se po kiši, magli, na 40 stepeni. Nisam pobeđivao jedino kada sam hodao sa povredom – seća se Slavko.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
Posebno mesto u arhivi sećanja Slavka Babića zauzima pismo koje je, kao dvadesetosmogodišnjak, dobio od saveznog kapitena Daneta Korice:
„Dragi druže, završavajući ovogodišnji ciklus nastupa naše reprezentacije i analiziranje nastupa svakog pojedinca i njegov rezultatski doprinos, kao i doprinos u stvaranju drugarskih i pravih međuljudskih odnosa, želim ovim pismom da ti se zahvalim što si uspeo da se maksimalno angažuješ tokom cele godine i da, noseći grb naše zemlje, daš veliki doprinos razvoju i popularisanju atletike“ – piše na početku pisma iz Atletskog saveza Jugoslavije.
Mnogi su bivali diskvalifikovani, mnogi su i odustajali u toku trke, ali ne i on, jer je imao motiv više. U to vreme, svi koji su ostvarivali normu u „Partizanu“, dobijali su redovna mesečna primanja, a norma se potvrđivala svake godine. Slavku, međutim, ništa nije bilo teško, čak ni kada se takmičio u svojim starim patikama, dok su svi ostali imali novu opremu.
– Odem na takmičenje i samo razmišljam o tome kako imam porodicu, a podstanari smo. Pobedim, dobijem nagradu i odmah kupim ugalj za zimu. Najlepše je bilo što su sa mnom na pripreme dva puta godišnje, kao i na takmičenja, išle i supruga Anka i ćerkica Biljana. I kada me nije čekala na cilju, svaki put sam joj kupio lutku.
Najviše je ponosan na pobedu na pokrajinskom takmičenju kojem je domaćin bila njegova Radna organizacija. Na trasi od Nakova do Kikinde, kada je stigao na cilj kod nekadašnjeg hotela u centru, drugoplasirani takmičar još uvek je bio kod pruge.
– Može se reći da sam bio slavan. Neko je jednom izračunao da sam, u karijeri, dva puta obišao zemaljsku kuglu, a jedan novinar je ocenio da sam na takmičenju bio brži od mnogih pasa – smeje se Slavko. – Posle je me je pitao da li sam se naljutio. Naravno da nisam. Voleo sam sve to, voleo sam i Poštu.
Bez podrške porodice, ne bih uspeo, naglašava Slavko. Međutim, posle povrede kolena, morao je da prestane da trenira i da se takmiči. Otišao je iz Pošte i zaposlio se u Zadruzi, koja je ubrzo ugašena. Ali nije prestao da pešači i da vozi bicikl. I da se, u dugim vožnjama, samo ponekad, zapita šta bi bilo da nije bio popustljiv prema svojoj Anki i kako bi to bilo u Istri…
Vidovdan je državni praznik u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine, odnosno 15. juna po starom kalendaru, na Gazimestanu. Obeležava se radno.
Po pravoslavnom kalendaru ovaj dan je posvećen knezu Lazaru koji je, nakon raspada Srpskog carstva, vladao u Moravskoj Srbiji od 1371. do 1389. godine.
Na današnji dan 1389. poveo je srpske snage, među kojima su bili i njegovi srodnici i saveznici, u boj protiv osmanske vojske, nedaleko od Prištine. Na čelu osmanskih snaga bio je sultan Murat Prvi sa sinovima Jakubom i Bajazitom.
Srpske snage su potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova, Miloš Obilić, ubio je sultana Murata i naterao osmansku vojsku da se povuče. Muratov sin Bajazit je krenuo u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je, po njegovom naređenju, pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.
Manastir Ravanica
Posle Kosovske bitke, telo kneza Lazara sahranjeno je u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, krajem 17. veka, preneto je u fruškogorski manastir Vrdnik. U Ravanicu su mošti vraćene 1989. godine, na 600. godišnjicu Kosovske bitke.
Knez Lazar je Sagradio mnoge crkve i manastire. Najpoznatiji su Ravanica i Lazarica. Takođe, obnovio je i manastire Hilandar i Gornjak, a bio je i ktitor ruskog manastira Pantelejmona. Njegovom zaslugom, okončan je višegodišnji srpsko-grčki crkveni raskol, koji je trajao još od vremena cara Stefana Dušana.
Vidovdan predstavlja Dan žalosti, pa je srpski narod zadržao običaj da se na taj dan ne igra i ne peva i da se zaustave svi veliki poslovi. Za Vidovdan se u crkvama obavljaju pomeni za sve postradale u ratovima.
Duhovi se praznuju 50 dana posle Vaskrsa, pa se zovu i Pedesetnica. Na Pedesetnicu se svetkuje spomen na silazak Svetog Duha u Jerusalimu na apostole. To je jedan od najveličanstvenijih hrišćanskih praznika još iz apostolskog vremena.
Naziv Duhovi je doslovce preuzet iz staroslovenskog, gde je to dativ jednine, a u stvari se odnosi na Duha Svetog koji je jedan, a ne na više duhova ,kako se to odomaćilo u imenu koje ovaj praznik danas nosi.
Hrišćani ovaj praznik slave i kao dan „rođenja Crkve” budući da Dela apostolska donose da su apostoli puni Duha Svetoga govorili tako da su ih mogli razumeti ljudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se „dalo krstiti te su primili Duha Svetoga”.
Na ovaj praznik, nazvan i Trojice, jer se fizički pojavilo i Treće Lice Svete Trojice – Sveti Duh, Pravoslavna crkva ukrašava hramove u koje se unosi zelena trava.
Po značaju to je treći praznik, posle Uskrsa i Božića, i kao i oni, slavi se tri dana.
Običaj je da se iz manastira ponese osveštana vodica kako bi u narednih godinu dana bilo mira i sklada u kući. Naročito se preporučuje bolesnim ili grešnim osobama da na današnji dan posete neku svetinju – kako bi potražili lek i spasenje ili oprost.
Praznovanje se nastavlja cele sedmice, ne posti se i to je takozvana trapava nedelja. I Duhovski ponedeljak i Duhovski utorak obeleženi su crvenim slovima u kalendaru.
U pravoslavnom živopisu Silazak Svetoga Duha je predstavljen kako apostoli sede sa strane, sa upražnjenim mestom na čelu (zamišlja se da je tu Gospod Hristos, koji se deset dana ranije vazneo na nebo), među kojima je Bogorodica; iznad njih je Sveti Duh izobražen u vidu ognjenih jezika kako silaze na njih.
Spasovdan ili Vaznesenje Hristovo je hrišćanski praznik, koji se slavi u 40. dan posle Uskrsa.
Prema hrišćanskom verovanju, Gospod je, vaskresenjem, pokazao da je jači od smrti – četrdesetog dana od vaskrsenja njegovi su se učenici nalazili za trpezom. Tada im se Hristos ponovo javio i rekao: „Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen“.
Da bi u tome uspeli, Hristos im je obećao Duha Utešitelja i zapovedio im da, do silaska Duha Svetoga, ne izlaze iz Jerusalima. Tako su mogli da prenesu Hristovu veru u svet i time da spasavaju ljude u veri – odatle naziv Spasovdan.
Podignutih ruku, Hristos je učenike i blagoslovio, nakon čega je počeo da se uznosi na nebo. Uznesenjem se, završivši delo spasenja, vratio Bogu na nebesima.
Nekim gradovima Spasovdan je krsna slava: Beogradu, Banjaluci, Istočnom Novom Sarajevu, Nevesinju, Čačku.
Srpska pravoslavna crkva danas slavi uspomenu na Ćirila i Metodija, koji su zaslužni za širenje pismenosti među slovenskim narodima. Danas je i Dan slovenske pismenosti i kulture.
Ćirilo i Metodije, upamćeni kao “slovenski apostoli”, stvorili su prvo pismo Slovena, glagoljicu. Prevodili su liturgijske i biblijske knjiga i postavili temelje slovenske pismenosti. Bilo je to prvo političko osvešćivanje Slovena u istoriji.
Stariji Metodije i njegov brat Ćirilo rođeni su u Solunu, u domu visokog vizantijskog vojnog i upravnog vođe Lava, 815, odnosno 826. godine.
Kada je 862. godine, velikomoravski knez Rastislav tražio od vizantijskog cara Mihaila učitelje koji će da propovedaju hrišćanstvo na narodnom jeziku, braća su bila idealna za taj posao. Znali su slovenski jezik, pa su sastavili pismo i preveli jevanđelja.
Sa tim prevodima krenuli su u moravsko-panonsku misiju, širili su pismenost i hrišćanstvo među Slovenima, prevodili i druge bogoslužbene knjige i služili liturgiju na slovenskom jeziku. Simbol su slovenske pismenosti i prosvetiteljstva.
Hram „Sv. Kiril i Metodij“ – Prilep
Kao prosvetitelje slovenskih naroda, Crkva ih molitveno ističe kao ravnoapostolne. Posle smrti solunske braće, njihovi učenici, Kliment i Naum, nastavili su njihov prosvetiteljski rad.
Svaki od braće ima svoj dan a njihov zajednički praznik uveden je na hiljadugodišnjicu slovenske misije.
Osim kod nas, Dan Ćirila i Metodija proslavlja se i u Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Rusiji, Ukrajini i Severnoj Makedoniji.
Prema verovanju, na ovaj dan svi učenici i studenti bi trebalo da “zagreju stolicu” i čitaju knjige, kako bi dobro učili tokom cele godine.
Pravoslavni vernici danas slave uspomenu na Svetog Vasilija Ostroškog.
Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a već u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je monaški čin i postao paroh Popovog polja.
Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine. Njegove mošti čuvaju se u manastiru Ostrog, u stenama planine Ostroška greda u Crnoj Gori.
U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici različitih konfesija.
Foto: Manastir Tvrdoš
Postoje brojna svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene. Pisani trag o tome mnogi vernici ostavljaju u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju u knjigama.
Ljudi često prenoće pod okriljem ovog manastira. Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali.
Mnogi veruju da će, ako se zavetuju da će na praznik Svetog Vasilija otići u manastir Ostrog, njihova, ili bolest nekoga njima bližnjeg, nestati “kao rukom odnesena”.
Često se događa da se zavetuju i katolici i muslimani jer su, na ovim prostorima, svi uvereni u velike čudotvorne moći Svetog Vasilija, pa se tako veruje i da stvari koje prenoće kod njegovih moštiju leče sve bolesti.
Na ovaj veliki praznik i crveno slovo u crkvenom kalendaru nema običaja, osim molitvi Svetom Vasiliju Čudotvorcu. Veruje se da će, na ovaj dan svaka iskrena želja, biti uslišena.
Pravoslavni vernici 8. maja po Gregorijanskom kalendaru obeležavaju sećanje na Svetog Marka, apostola i jevanđelistu koji je, na taj dan, pogubljen u Misiru tokom služenja liturgije u Aleksandrijskoj crkvi.
Sveti Marko je jedan od apostola Isusa Hrista i autor je drugog jevanđelja. Njegova majka Marija bila je bogata žena i veliki prijatelj hrišćana. Kao saputnik apostola Petra, Sveti Marko je smatran njegovim duhovnim sinom.
Kada su rimski hrišćani zamolili Marka da napiše spis posvećen Isusu Hristu, on je napisao jevanđelje koje je apostol Petar potvrdio kao istinito. Sveti Marko je bio postavljen za episkopa i propovednika u Misiru. Smatra se osnivačem crkve u Aleksandriji.
Pogubili su ga neznabošci 828. godine i sahranjen u Aleksandriji. Mletački trgovci su ukrali njegovo telo i preneli ga u Veneciju, gde njegov sarkofag i danas leži u Crkvi Svetog Marka.
Markovdan se u našoj zemlji obeležava od davnina, a verovalo se da će onoga ko se na taj dan ogreši, stići kazna u vidu oluja i gromova koje će mu uništiti posed i imovinu. Posebno je važno da na današnji dan zemljoradnici ne rade ništa na njivi.
Markovdan je i kućna slava. Slavi se sa mrsnom ili posnom trpezom, u zavisnosti od toga da li “pada” u sredu ili u petak, kada se slavi posno.
Praznik rada obeležava se 1. maja u znak sećanja na ovaj datum 1886. godine kada su stotine hiljada američkih radnika izašli na ulice Čikaga da bi zahtevali osmočasovno radno vreme.
Prva dva dana protesta protekla su mirno, međutim, trećeg maja policija je ubila četiri člana sindikata, a povređenih je bilo mnogo. Grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, pozvala je radnike da se naoružaju i zakazala, za sledeći dan, demonstracije na Trgu Hejmarket.
Ovoga puta došlo je samo oko tri hiljade demonstranata. Pred kraj preotesta, pod nerazjašnjenim okolnostima, neko je bacio bombu (veruje se da je to bio policijski agent, provokator) koja je ubila sedam radnika i ranila 67 policajaca.
Gradske i državne vlasti uhapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt. Četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, pogubljeni su 11. novembra 1887. godine.
Svi osuđeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali nisu pronađeni i dokazi da je iko od njih bacio bombu. Dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, 250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Na Prvom kongresu Druge internacionale, dve godine kasnije, 1889. godine, odlučeno je da je Prvi maj zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost.
U čitavom svetu taj dan se do danas obeležava u spomen mučenicima sa trga Hejmarket. Praznik je, u našoj zemlji, prvi put obeležen 1893. godine velikim protestnim skupovima u Beogradu.
Srpska pravoslavna crkva obeležava Pobusani ponedeljak, odnosno „Vaskrs za mrtve”, dan kada se uređuju grobovi i kada se na groblja iznose farbana jaja. Pobusani ponedeljak je prvi dan posle Tomine nedelje i posvećen je upokojenima. Običaj je na današnji dan pobusati, odnosno urediti i od korova očistiti busenje na grobovima, po čemu je ovaj ponedeljak i dobio ime.
Prema običaju, na grobove se stavljaju obojena jaja, uz pozdrav: „Hristos vaskrse”, čime se radost najvećeg hrišćanskog praznika prenosi i na one koji više nisu sa nama. Zato se ovaj dan zove i „Vaskrs za mrtve”.
U većini mesta jaja se boje posebno ovoga jutra, obavezno u crvenu boju i bez šara. Ponegde se iznose jaja od Vaskrsa, ponegde obojena na Svetli petak.
U karijeri dugoj 15 godina Slavko je nebrojeno puta osvajao zlato na svim nivoima, bio višestruki prvak Jugoslavije u brzom hodanju poštara, a najveći uspeh postigao je na Balkanijadi u Grčkoj 1976. godine, kada je osvojio srebrnu medalju. Rekord stadiona „Crvena zvezda“, koji je Babić postavio kada je 10 kilometara prešao za 42 minuta, do danas nije oboren.
