Православни верници 2. августа обележавају Светог Пророка Илију. Илиндан је обележен црвеним словом, а у народу је познат и као Илија Громовник.
На овај дан организују се вашари у многим градовима и селима, а Свети Илија иначе спада у најпоштованије светитеље међу Србима и то раме уз раме са Светим Николом и Светим Ђорђем.
Прослављање Светог Илије укорењено је дубоко у традицију српског народа. Оно што је за Словене био Перун – то је за Србе Свети Илија. Стари Срби су преласком у хришћанство многе особине свог бога Перуна који је, иначе, управљао муњама и громовима, пренели на Светог Илију.
Према предању, Свети Илија се вози на ватреним колима која вуку четири коња из чијих ноздрва избија пламен. Грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.
Кад на Светог Илију пуцају громови, народ верује да то светац гађа ђаволе па се не ваља крстити да се ђаво не би сакрио под крст у који гром не удара. Такође, како народ каже, треба добро гледати место где гром удари јер је то знак да се ту крије нечастиви.
Свети Илија Громовник пада у најсушније и најтоплије доба године. Верује се да Свети Илија одлучује где ће бити суша, а где ће падати киша. Због тога се сматра да на Светог Илију не треба радити у пољу, нити улазити у винограде како се не би навукао гнев светитеља. Од давнина чува се изрека: “Од Светог Илије, сунце све милије”, што значи да се од данас време мења и да више неће бити врелих дана.
На иконама се Свети Илија представља како на ватреним колима иде на небо. Приказује се још и како седи у пећини где се склонио од охолог цара Ахава, а гавран му доноси храну.
За петнаест година у поштанској униформи, Славко Бабић, несуђени фудбалер, забележио је саме успехе и, можда, једну пропуштену прилику. Данас се свега сећа са поносом и задовољством јер је, брзим ходом, уз велики труд и рад, остварио све што је желео, иако то није био његов први избор.
Почетком седамдесетих година у Накову, као, уосталом, свуда и увек, најпопуларнији су били фудбалери. Поред жеље, двадесеттрогодишњи Славко Бабић имао је и спортски ген и озбиљно је тренирао у сеоском клубу „Полет“. Иако је по струци био механичар, указала се прилика и запослио се у Пошти у Накову. Није могао ни да претпостави да га у државној фирми очекује још једна, сасвим друкчија, спортска каријера.
– Директор је чуо да у Накову има један млад поштар и рекао ми је: „Ти ћеш да заступаш Пошту Кикинда на такмичењу у брзом ходању“. Нисам ни знао да постоје таква такмичења, али нисам ни смео да одбијем – прича Славко. – Убрзо сам отпутовао на прво такмичење, било је то на Фрушкој гори, и победио сам.
Уследила су нова надметања и чинило се да је Славко непобедив. У поштанској униформи био је први на свим нивоима у тадашњој Југославији.
После једне од победа, било је то на Бледу, у Словенији, 1976. године, када је одбранио титулу првака Југославије на 10 и 20 километара, један од директора тадашње Поште понудио му је да оде у Опатију, да изабере радно место у Пошти и да настави да се такмичи, за исту фирму, у другој републици.
Атлетска репрезентација поштара Југославије у Букурешту 1974, на Балканском првенству, Славко Бабић носи заставу
– То је била изузетна прилика. Али тада сам већ био ожењен, имао сам и ћеркицу. Супруга није хтела да иде из Накова, а ја сам попустљив. И морао сам да одбијем. Том директору сам препоручио да запосли мог брата који је, такође, почео да се такмичи. Тако је Ђуро добио телеграм и отпутовао у Ријеку. Примили су га, на моју реч. Оженио се колегиницом и живео је тамо. Ја остадох у Накову, ето, а могао сам да бирам шта сам хтео – каже Славко, ни данас сасвим сигуран да ли је одлука, која и није била његова, била добра.
Браћа поштари су, наравно, наставили своје спортске каријере. И редовно су се виђали, по истом принципу и са истим епилогом: Ђуро победи у Истри, Славко у Војводини, и онда се сретну као конкуренција на југословенском такмичењу.
– Увек је било тако, ја први, Ђуро други – смеје се Славко.
Победнички низ, упорност и истрајност нису промакли професионалцима из престонице. Једног дана, поново је стигло изненађење за Славка.
– Запазили су ме тренер „Партизана“, Фрањо Михалић и један од највећих српских атлетичара, капитен савезне атлетске репрезентације, Дане Корица. Позвали су ме да дођем у Београд и учланим се у Атлетски клуб „Партизан“. Нисам знао ни како да стигнем до њих, возио ме директор до тамо. Потписао сам приступницу, добио њихов програм тренинга и припремао сам се сам. Сваког дана пешачио сам 33 километра – прво на послу, а затим до рампе у Кикинди и назад – сећа се Славко.
Од тада наставља такмичења на новом нивоу. Путује и дружи се са већ славнима. Али има и конкретне бенефите.
– Са репрезентацијом Југославије, Ненадом Стекићем и осталима, путовао сам по балканским, медитеранским земљама, у Немачку, Аустрију, нема где нисам био. Био сам издржљив и тренирао сам, нисам ни пио ни пушио. То је напоран, али јако здрав спорт. Било је и тешких тренутака, такмичио сам се по киши, магли, на 40 степени. Нисам побеђивао једино када сам ходао са повредом – сећа се Славко.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
Посебно место у архиви сећања Славка Бабића заузима писмо које је, као двадесетосмогодишњак, добио од савезног капитена Данета Корице:
„Драги друже, завршавајући овогодишњи циклус наступа наше репрезентације и анализирање наступа сваког појединца и његов резултатски допринос, као и допринос у стварању другарских и правих међуљудских односа, желим овим писмом да ти се захвалим што си успео да се максимално ангажујеш током целе године и да, носећи грб наше земље, даш велики допринос развоју и популарисању атлетике“ – пише на почетку писма из Атлетског савеза Југославије.
Многи су бивали дисквалификовани, многи су и одустајали у току трке, али не и он, јер је имао мотив више. У то време, сви који су остваривали норму у „Партизану“, добијали су редовна месечна примања, а норма се потврђивала сваке године. Славку, међутим, ништа није било тешко, чак ни када се такмичио у својим старим патикама, док су сви остали имали нову опрему.
– Одем на такмичење и само размишљам о томе како имам породицу, а подстанари смо. Победим, добијем награду и одмах купим угаљ за зиму. Најлепше је било што су са мном на припреме два пута годишње, као и на такмичења, ишле и супруга Анка и ћеркица Биљана. И када ме није чекала на циљу, сваки пут сам јој купио лутку.
Највише је поносан на победу на покрајинском такмичењу којем је домаћин била његова Радна организација. На траси од Накова до Кикинде, када је стигао на циљ код некадашњег хотела у центру, другопласирани такмичар још увек је био код пруге.
– Може се рећи да сам био славан. Неко је једном израчунао да сам, у каријери, два пута обишао земаљску куглу, а један новинар је оценио да сам на такмичењу био бржи од многих паса – смеје се Славко. – После је ме је питао да ли сам се наљутио. Наравно да нисам. Волео сам све то, волео сам и Пошту.
Без подршке породице, не бих успео, наглашава Славко. Међутим, после повреде колена, морао је да престане да тренира и да се такмичи. Отишао је из Поште и запослио се у Задрузи, која је убрзо угашена. Али ниje престао да пешачи и да вози бицикл. И да се, у дугим вожњама, само понекад, запита шта би било да није био попустљив према својој Анки и како би то било у Истри…
Видовдан је државни празник у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару, на Газиместану. Обележава се радно.
По православном календару овај дан је посвећен кнезу Лазару који је, након распада Српског царства, владао у Моравској Србији од 1371. до 1389. године.
На данашњи дан 1389. повео је српске снаге, међу којима су били и његови сродници и савезници, у бој против османске војске, недалеко од Приштине. На челу османских снага био је султан Мурат Први са синовима Јакубом и Бајазитом.
Српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова, Милош Обилић, убио је султана Мурата и натерао османску војску да се повуче. Муратов син Бајазит је кренуо у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је, по његовом наређењу, погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Манастир Раваница
После Косовске битке, тело кнеза Лазара сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, крајем 17. века, пренето је у фрушкогорски манастир Врдник. У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
Кнез Лазар је Саградио многе цркве и манастире. Најпознатији су Раваница и Лазарица. Такође, обновио је и манастире Хиландар и Горњак, а био је и ктитор руског манастира Пантелејмона. Његовом заслугом, окончан је вишегодишњи српско-грчки црквени раскол, који је трајао још од времена цара Стефана Душана.
Видовдан представља Дан жалости, па је српски народ задржао обичај да се на тај дан не игра и не пева и да се зауставе сви велики послови. За Видовдан се у црквама обављају помени за све пострадале у ратовима.
Духови се празнују 50 дана после Васкрса, па се зову и Педесетница. На Педесетницу се светкује спомен на силазак Светог Духа у Јерусалиму на апостоле. То је један од највеличанственијих хришћанских празника још из апостолског времена.
Назив Духови је дословце преузет из старословенског, где је то датив једнине, а у ствари се односи на Духа Светог који је један, а не на више духова ,како се то одомаћило у имену које овај празник данас носи.
Хришћани овај празник славе и као дан „рођења Цркве” будући да Дела апостолска доносе да су апостоли пуни Духа Светога говорили тако да су их могли разумети људи свих народа и језика, а мноштво се „дало крстити те су примили Духа Светога”.
На овај празник, назван и Тројице, јер се физички појавило и Треће Лице Свете Тројице – Свети Дух, Православна црква украшава храмове у које се уноси зелена трава.
По значају то је трећи празник, после Ускрса и Божића, и као и они, слави се три дана.
Обичај је да се из манастира понесе освештана водица како би у наредних годину дана било мира и склада у кући. Нарочито се препоручује болесним или грешним особама да на данашњи дан посете неку светињу – како би потражили лек и спасење или опрост.
Празновање се наставља целе седмице, не пости се и то је такозвана трапава недеља. И Духовски понедељак и Духовски уторак обележени су црвеним словима у календару.
У православном живопису Силазак Светога Духа је представљен како апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (замишља се да је ту Господ Христос, који се десет дана раније вазнео на небо), међу којима је Богородица; изнад њих је Свети Дух изображен у виду огњених језика како силазе на њих.
Спасовдан или Вазнесење Христово је хришћански празник, који се слави у 40. дан после Ускрса.
Према хришћанском веровању, Господ је, васкресењем, показао да је јачи од смрти – четрдесетог дана од васкрсења његови су се ученици налазили за трпезом. Тада им се Христос поново јавио и рекао: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен“.
Да би у томе успели, Христос им је обећао Духа Утешитеља и заповедио им да, до силаска Духа Светога, не излазе из Јерусалима. Тако су могли да пренесу Христову веру у свет и тиме да спасавају људе у вери – одатле назив Спасовдан.
Подигнутих руку, Христос је ученике и благословио, након чега је почео да се узноси на небо. Узнесењем се, завршивши дело спасења, вратио Богу на небесима.
Неким градовима Спасовдан је крсна слава: Београду, Бањалуци, Источном Новом Сарајеву, Невесињу, Чачку.
Српска православна црква данас слави успомену на Ћирила и Методија, који су заслужни за ширење писмености међу словенским народима. Данас је и Дан словенске писмености и културе.
Ћирило и Методије, упамћени као “словенски апостоли”, створили су прво писмо Словена, глагољицу. Преводили су литургијске и библијске књига и поставили темеље словенске писмености. Било је то прво политичко освешћивање Словена у историји.
Старији Методије и његов брат Ћирило рођени су у Солуну, у дому високог византијског војног и управног вође Лава, 815, односно 826. године.
Када је 862. године, великоморавски кнез Растислав тражио од византијског цара Михаила учитеље који ће да проповедају хришћанство на народном језику, браћа су била идеална за тај посао. Знали су словенски језик, па су саставили писмо и превели јеванђеља.
Са тим преводима кренули су у моравско-панонску мисију, ширили су писменост и хришћанство међу Словенима, преводили и друге богослужбене књиге и служили литургију на словенском језику. Симбол су словенске писмености и просветитељства.
Храм „Св. Кирил и Методиј“ – Прилеп
Као просветитеље словенских народа, Црква их молитвено истиче као равноапостолне. После смрти солунске браће, њихови ученици, Климент и Наум, наставили су њихов просветитељски рад.
Сваки од браће има свој дан а њихов заједнички празник уведен је на хиљадугодишњицу словенске мисије.
Осим код нас, Дан Ћирила и Методија прославља се и у Словачкој, Чешкој, Пољској, Русији, Украјини и Северној Македонији.
Према веровању, на овај дан сви ученици и студенти би требало да “загреју столицу” и читају књиге, како би добро учили током целе године.
Православни верници данас славе успомену на Светог Василија Острошког.
Рођен је као Стојан Јовановић у Поповом пољу код Требиња, а већ у 12. години послат је у манастир Завала, где је његов стриц био игуман. Након што је завршио манастирску школу, добио је монашки чин и постао парох Поповог поља.
Службовао је у многим градовима, од Мостара, Херцег Новог и Пљеваља, Мораче, до Огоношта и Бјелопавлића. Преминуо је 1671. године. Његове мошти чувају се у манастиру Острог, у стенама планине Острошка греда у Црној Гори.
У његову моћ исцељења верују припадници различитих конфесија.
Фото: Манастир Тврдош
Постоје бројна сведочења људи да су молитве упућене Светом Василију Острошком услишене. Писани траг о томе многи верници остављају у Горњем манастиру, а монаси их сакупљају у књигама.
Људи често преноће под окриљем овог манастира. Одређеним данима, рука Светог Василија је откривена да би је верници целивали.
Многи верују да ће, ако се заветују да ће на празник Светог Василија отићи у манастир Острог, њихова, или болест некога њима ближњег, нестати “као руком однесена”.
Често се догађа да се заветују и католици и муслимани јер су, на овим просторима, сви уверени у велике чудотворне моћи Светог Василија, па се тако верује и да ствари које преноће код његових моштију лече све болести.
На овај велики празник и црвено слово у црквеном календару нема обичаја, осим молитви Светом Василију Чудотворцу. Верује се да ће, на овај дан свака искрена жеља, бити услишена.
Православни верници 8. маја по Грегоријансkом календару обележавају сећање на Светог Марка, апостола и јеванђелисту који је, на тај дан, погубљен у Мисиру током служења литургије у Александријској цркви.
Свети Марко је један од апостола Исуса Христа и аутор је другог јеванђеља. Његова мајка Марија била је богата жена и велики пријатељ хришћана. Као сапутник апостола Петра, Свети Марко је сматран његовим духовним сином.
Када су римски хришћани замолили Марка да напише спис посвећен Исусу Христу, он је написао јеванђеље које је апостол Петар потврдио као истинито. Свети Марко је био постављен за епископа и проповедника у Мисиру. Сматра се оснивачем цркве у Александрији.
Погубили су га незнабошци 828. године и сахрањен у Александрији. Млетачки трговци су украли његово тело и пренели га у Венецију, где његов саркофаг и данас лежи у Цркви Светог Марка.
Марковдан се у нашој земљи обележава од давнина, а веровало се да ће онога ко се на тај дан огреши, стићи казна у виду олуја и громова које ће му уништити посед и имовину. Посебно је важно да на данашњи дан земљорадници не раде ништа на њиви.
Марковдан је и кућна слава. Слави се са мрсном или посном трпезом, у зависности од тога да ли “пада” у среду или у петак, када се слави посно.
Празник рада обележава се 1. маја у знак сећања на овај датум 1886. године када су стотине хиљада америчких радника изашли на улице Чикага да би захтевали осмочасовно радно време.
Прва два дана протеста протекла су мирно, међутим, трећег маја полиција је убила четири члана синдиката, а повређених је било много. Група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом, позвала је раднике да се наоружају и заказала, за следећи дан, демонстрације на Тргу Хејмаркет.
Овога пута дошло је само око три хиљаде демонстраната. Пред крај преотеста, под неразјашњеним околностима, неко је бацио бомбу (верује се да је то био полицијски агент, провокатор) која је убила седам радника и ранила 67 полицајаца.
Градске и државне власти ухапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт. Четворица, укључујући Парсонса и Спајса, погубљени су 11. новембра 1887. године.
Сви осуђени заговарали су оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али нису пронађени и докази да је ико од њих бацио бомбу. Док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, 250.000 људи постројило се дуж улица Чикага како би изразили своју посрамљеност овим великим судским промашајем и своју солидарност са неправедно погубљеним радницима.
На Првом конгресу Друге интернационале, две године касније, 1889. године, одлучено је да је Први мај заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност.
У читавом свету тај дан се до данас обележава у спомен мученицима са трга Хејмаркет. Празник је, у нашој земљи, први пут обележен 1893. године великим протестним скуповима у Београду.
Српска православна црква обележава Побусани понедељак, односно „Васкрс за мртве”, дан када се уређују гробови и када се на гробља износе фарбана јаја. Побусани понедељак је први дан после Томине недеље и посвећен је упокојенима. Обичај је на данашњи дан побусати, односно уредити и од корова очистити бусење на гробовима, по чему је овај понедељак и добио име.
Према обичају, на гробове се стављају обојена јаја, уз поздрав: „Христос васкрсе”, чиме се радост највећег хришћанског празника преноси и на оне који више нису са нама. Зато се овај дан зове и „Васкрс за мртве”.
У већини места јаја се боје посебно овога јутра, обавезно у црвену боју и без шара. Понегде се износе јаја од Васкрса, понегде обојена на Светли петак.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
