Актуелно

U desetinama gradova širom Slovačke građani su izašli na ulice posle poziva opozicionih partija i nevladinih organizacija. Najveći skup održan je u Bratislavi, gde su demonstranti na Trgu slobode zahtevali političke promene i kritikovali vladu Roberta Fica. Deo javnosti smatra da je njegova politika, posebno stavovi o migracijama, ekonomska usmerenost na veći stepen samostalnosti i insistiranje na državnom suverenitetu, razlog što se našao pod pojačanim pritiskom opozicije i aktivističkih grupa. Fico vodi čvrst kurs protiv nekontrolisanog migrantskog priliva i naglašava potrebu da Slovačka donosi odluke u skladu sa sopstvenim interesima, što njegove pristalice vide kao temelj stabilnosti, a protivnici kao odstupanje od evropskih očekivanja.

Sličan obrazac pojavio se i u Češkoj. Na godišnjicu Sametne revolucije organizovani su masovni protesti protiv novoizabranog Andreja Babiša. Njegova ekonomska politika, fokusirana na jačanje domaće privrede i smanjenje zavisnosti od spoljnih centara moći, izazvala je oštre reakcije opozicionih organizacija. Demonstranti tvrde da se boje njegovog političkog stila, dok Babišove pristalice smatraju da protesti prenaglašavaju strahove i da je cilj da se oslabi lider koji pokušava da vodi pragmatičnu, samostalnu politiku.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

U ovim događajima prepoznatljiv obrazac koji se poslednjih godinu dana ponavlja u više evropskih država. Protesti koji izbijaju gotovo paralelno, sa sličnom retorikom i sličnim organizatorima, deluju kao deo šireg političkog pritiska na lidere koji pokušavaju da vode samostalnu migrantsku i ekonomsku politiku. I Fico i Babiš insistirali su na jačanju suvereniteta, mirnijem i racionalnijem upravljanju migracijama i unutrašnjem ekonomskom razvoju kao osnovi stabilnosti države. Upravo takve poruke često postaju meta dobro koordinisanih akcija koje se predstavljaju kao spontani građanski otpor.

Paralela sa Srbijom nameće se sama. I ovde su se protesti najčešće pojavljivali onda kada je država insistirala na sopstvenoj razvojnoj politici, zaštiti ekonomskih interesa i jasnom stavu da odluke treba da se donose u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić vodi kurs koji deo javnosti podržava upravo zbog jačanja suverenosti i pokušaja da se Srbija stabilno razvija bez potčinjavanja spoljnim centrima moći.

Upravo zato dešavanja u Slovačkoj i Češkoj predstavljaju važnu pouku i za Srbiju. Kada se pod pritiskom nađu lideri koji, kao predsednik Aleksandar Vučić, insistiraju na očuvanju političke i ekonomske samostalnosti zemlje, postaje još jasnije koliko je važno čuvati stabilnost, doslednost i pravo države da sama određuje svoj put.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

U Tirolu se ponovo vodi rasprava da li je krstu mesto u učionici. Povod je srednja škola u Verglu, gde su roditelji primetili da su krstovi nestali sa zidova. Ispostavilo se da su neki uklonjeni još ranije, navodno od mlađih nastavnika, a da je poslednjih meseci učionica bez krsta postalo još više. Tek kada se digla prašina, reagovala je Tiroška direkcija za obrazovanje, prenosi portal Srpski ugao.

Zakon o verskoj nastavi kaže da krst mora da bude u svakoj učionici obavezne škole u kojoj je većina učenika hrišćanske veroispovesti. Tirol ide i dalje, krst je propisan kao obavezan, bez obzira na strukturu odeljenja. Kako u školi nisu imali dovoljno drvenih krstova, posegnuli su za „hitnim rešenjem“: plastificirane slike Hristosa na krstu okačene su na zidove da bi se ispoštovao zakon.

Priča iz Vergla odmah je otvorila politički front. Narodnjaci (ÖVP) i Slobodari (FPÖ) brane krst kao simbol vere, ali i kulture i identiteta Austrije. Pozivaju se na konkordat sa Vatikanom i odluku Ustavnog suda da prisustvo krsta ne predstavlja ozbiljno zadiranje u slobodu veroispovesti onih koji mu ne pripadaju. Za njih uklanjanje krsta nije neutralnost, nego odricanje od sopstvenih korena.

NEOS, Zeleni i SPÖ, naprotiv, traže jasnije odvajanje crkve od države i „neutralne škole“ bez dominantnih verskih simbola. Oni bi da razredno veće samo odluči krst, više simbola ili prazan zid. Ali sve se sudara sa realnošću konkordata, bez saglasnosti Vatikana vlada teško može da menja režim krsta u učionicama, pa se tema vraća tek kada izbije skandal.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Vergl pokazuje koliko je Evropa nesigurna u sopstveni identitet, ali i zašto je važno sačuvati minimum tradicije. Krst u učionici nije prisila, već podsećanje na vrednosti na kojima je taj deo sveta izgrađen – milosrđe, solidarnost, ideju da čovek nije samo potrošač i poreski obveznik. Borba da se krst vrati na zidove učionica u Tirolu znači borbu za kontinuitet i opstanak austrijanaca.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Švedska, nekada hvaljena kao uzor uređenog društva, danas se suočava sa problemom koji više ne može da sakrije iza statistika i diplomatskih fraza. Rekordne količine narkotika ulaze u zemlju. Tullverket beleži zaplene kakve do sada nije video, ali cena na ulici ostaje ista. To znači samo jedno, droga prolazi kroz sistem brže nego što država uspeva da je zaustavi.

Šef carine Johan Norrman otvoreno priznaje da je situacija izmakla kontroli. Iskusni službenici tvrde da nikada nisu videli ovako snažan pritisak. Prošlogodišnji rekord u zapleni kokaina već je oboren, a do kraja godine tek sledi završni bilans koji bi mogao biti porazan. Švedska, koja godinama neguje sliku zemlje sa stabilnim institucijama i čvrstim zakonima, sada se suočava sa realnošću koja ruši taj imidž.

Uzrok? Zvaničnici ćute. Političari prebacuju odgovornost. Javnost dobija samo delove priče. Ono što je jasno jeste da kriminalne mreže koriste rupe u sistemu i da država, umesto da vodi, sada trči za problemom koji se širi.

I dok se vlast bavi unutrašnjim političkim obračunima, narko tržište raste. Gradovi beleže sve veći broj nasilnih obračuna bandi. Porodice žive u strahu. Policija traži više resursa. Švedska i dalje pokušava da sačuva sliku „sigurne Skandinavije“.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Ovo nije izolovan incident, već posledica dugogodišnje politike u kojoj se realni problemi guraju pod tepih. Švedska je postala primer kako visoko razvijene zemlje mogu izgubiti kontrolu kada zanemare osnovnu bezbednost građana. Drugim rečima, švedska priča prestaje da bude idealizovana, a počinje da otkriva pukotine koje propaganda godinama prekriva lepim rečima.

Piše: Nina Stojanović

Izvor: Srpski ugao

Skoro deset godina nakon što je islamski ekstremista Anis Amri izveo krvavi napad kamionom na božićnoj pijaci u Berlinu 2016. godine, političari i dalje ponavljaju da se „Evropa neće pokoriti teroru“. Tada je baš na katolički Božić trinaestoro ljudi izgubili život, stotine posetilaca vašara bilo povređeno. To je bio prvi signal da se upravo božićni marketi pretvaraju u mete onih koji žele da udare u simbol zajedništva i evropskog identiteta.

Danas Božić 2025. pokazuje cenu tog straha. U Overatu božićni vašar je otkazan – ne zbog konkretne pretnje, već zbog nezapamćenog rasta troškova zaštite kako bi se odbranili od mogućih novih napada islamističkih ekstremista. Skoro 20.000 evra potrebno je samo za barijere i obezbeđenje. Istovremeno, ankete pokazuju da čak 33% ljudi u Nemačkoj planira da uopšte ne ide na božićne pijace, jer ih odbijaju gužve, visoke cene, ali pre svega strah i osećaj nesigurnosti. Kada narod prestaje da posećuje svoju tradiciju, to je jasan signal da su problemi dublji nego što vlast priznaju.

Magdeburg, koji je prošle godine ponovo bio meta napada na božićnom tržištu, sada vodi borbu i sa istragama zbog propusta u bezbednosti. Organizatori se boje da se isto ponovi, a strah ih parališe više nego kakav policijski izveštaj.

Ni veliki gradovi nisu sigurni. Berlin, Hamburg, Dortmund i Rostock još ne znaju koliko će božićnih manifestacija ove godine opstati. Kriza je ispraznila budžete, a terorističke pretnje naterale su ih da troše na zaštitu umesto na kulturu. Kerpen je otišao toliko daleko da je promenio ime manifestacije samo da bi izbegao strože mere obezbeđenja.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Zapad se tako nalazi u paradoksu – dok političari tvrde da teror ne menja naš život, prazni trgovi i otkazani božićni marketi govore suprotno. Islamski ekstremistički napadi možda nisu svakodnevni, ali strah od njih postao je trajno stanje, koje tiho nagriza evropske gradove i tradicije koje su obećali da će štititi. Dok u Nemačkoj trećini građani izbegavaju božićne pijace zbog nesigurnosti, u Srbiji takav problem ne postoji. Mnogi stranci ističu da se kod nas osećaju bezbednije nego u zapadnim gradovima, posebno na božićnim i zimskim manifestacijama koje i dalje protiču bez straha i paranoje prisutne u velikoj delu Evrope.

Izvor: Srpski ugao

“UNICEF”-ov izveštaj još jednom je skinuo sjaj sa slike „ekonomske lokomotive Evrope“. Prema podacima na koje se poziva televizija n-tv, a prenosi list „Berliner Zeitung“, oko 1,3 miliona dece u Nemačkoj nema obezbeđene osnovne potrebe od hranljivih obroka i drugog para cipela do toplog stana. To je oko devet odsto svih maloletnika u zemlji koja voli da naglašava socijalnu pravdu i socijalnu državu, piše portal Srpski ugao.

Posebno je teška stambena slika 44 odsto dece u riziku od siromaštva živi u prenatrpanim stanovima, a oko 130.000 mališana vode se kao beskućnici u opštinskom smeštaju ili kolektivnim centrima za izbeglice. Za njih je normalno da nemaju svoju sobu, mir za učenje i siguran kutak za odrastanje. Studija Nemačkog instituta za omladinu pokazuje da takvo detinjstvo ostavlja trag u svakoj sferi života.

Siromašna deca čitaju manje, ređe idu na sport, ređe viđaju prijatelje i slabije razvijaju osnovne veštine, uključujući zdravstvenu pismenost. Češće jedu brzu hranu, piju zaslađena pića i imaju veći rizik od gojaznosti i hroničnih bolesti. Izveštaj upozorava i na mentalno zdravlje, jer gotovo svaka treća petnaestogodišnja devojčica oseća se usamljeno, a deca iz siromašnijih porodica još su ugrožena, često nevidljiva i za školu i za sistem.

U evropskom poređenju Nemačka ne stoji najbolje. Zemlje Norveške i Finske, ali i Slovenije i Portugalije, uspešne su u zaštiti dece i ublažavanju posledica siromaštva. Stručnjaci predlažu plan od sedam tačaka: jačanje porodice, veću vidljivost dece u politici, nastavu zdravstvene pismenosti i posebne programe za škole sa socijalno ugroženim đacima, kako bi se zatvorio jaz među generacijama.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Ako i država sa Bundesligom, snažnim izvozom i moćnom autoindustrijom dozvoljava da stotine hiljada mališana živi bez toplog doma i pristojnog detinjstva, jasno je da evropska statistika skriva duboke pukotine. Siromaštvo dece nije „kolateralna šteta“ modernih vremena, već ogledalo ozbiljnosti svake države i pitanje na koje niko ne sme da zažmuri.

Izvor: Srpski ugao

Dvadeset pet godina posle požara u tunelu uspinjače – voza kod Kapruna, Austrija i dalje nudi školski primer kako se tehnički propust, slab nadzor i birokratska samouverenost pretvaraju u pravni vakum.

Dana 11.11.2000. godine voz je planuo kao baklja, 155 ljudi izgubilo je život za nekoliko minuta, a institucije su posle dugih postupaka, proizvele zaključak bez težine, nema dovoljno dokaza za krivičnu odgovornost. Odgovornost, dakle, postoji kao apstraktna kategorija; konkretno je ne snosi niko.

U obrazloženjima presuda sve karike lanca grešaka postale su sitne i „nepresudne“ – ko je odobrio nepredviđeni grejni element, ko je potpisao tehnički pregled, ko je nadzirao eksploataciju, ko je pustio voz u saobraćaj. Zbir sistemskih promašaja sveden je na nulu krivice. Time je poslata poruka industriji i regulatorima da se okrilje procedure može pretvoriti u štit od odgovornosti.

Slučaj nesreće u Kaprunu završio se 2004. godine oslobađajućim presudama za svih 16 optuženih, uprkos brojnim dokazima o tehničkim propustima, neodobrenim modifikacijama uređaja i propustima u inspekciji i nadzoru.

Sud se u velikoj meri oslonio na činjenicu da u vreme izgradnje i modifikacije železnice nisu postojali jasni standardi protivpožarne zaštite koji bi se mogli primeniti.

Odgovornost je razvučena između više aktera od proizvođača grejača i ugradnje pogrešne opreme, preko propusta u inspekcijama, do službenika ministarstva, ali je na kraju sve prikriveno birokratskim opravdanjima i „nepostojanjem namere“.

Umesto odgovora, porodice žrtava su dobile hladno pravno obrazloženje u kome su čak i najkritičniji detalji poput zaobilaženja zaštite od pregrevanja i korišćenja kućnih grejača u javnom prevozu ili ignorisani ili svedeni na „nesrećan splet okolnosti“. Suđenje je ostavilo gorak ukus pravde koja ne služi ljudima.

Civilne tužbe donele su skromne nagodbe i hladne formulare. Za porodice žrtava to znači da je visina isplate obrnuto srazmerna dubini traume za javnost, da je memorijalna kultura svedena na protokol, bez celovitog dosijea sa imenima, potpisima i odlukama. Austrija, koja regionu često drži lekcije o „evropskim vrednostima“, u slučaju Kapruna ostala je ispod svakog standarda, istina mora imati potpis, a odgovornost lice.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Austrija duguje Kaprunu dvostruku pravdu, javan, potpun i dvojezičan dosije sa imenima svih donosioca odluka i trajnu, primerenu reparaciju porodicama, bez pravnih skretanja i proceduralnih paravana. Dok se to ne dogodi, Kaprun ostaje sramota države Austrije, koja precizno meri papir, a olako meri ljudski život. Ironija je tim veća što upravo ta ista austrijska vlast danas deli moralne lekcije u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu, dok je smrt 155 ljudi živih spaljeno u tunelu prošlo bez ikakve odgovornosti, bez kazne, bez srama. Sram ih bilo. Dok ne očiste sopstveni prag, svaka njihova opomena zvuči kao licemerje.

Izvor: Srpski ugao

BEČ – U Beču uskoro počinje suđenje za čak 42 bivša člana takozvane „Poslednje generacije“, grupe koja je pod parolom „borbe za klimu“ mesecima blokirala ulice, nanosila štetu i ometala normalan život građana. Bečko tužilaštvo ih tereti za tešku materijalnu štetu, dok je optužba za formiranje kriminalne organizacije povučena, jer navodno nije bilo „dovoljno osnova“. Ipak, teško je poverovati da su ljudi koji su se lepljenjem za asfalt i uništavanjem javne imovine bavili skoro svakodnevno, delovali iz bilo kakvog „plemenitog“ motiva.
Suđenje će biti veliki organizacioni izazov – 42 optužena, više od 20 svedoka i desetine advokata, dok sud u Beču traži način da uopšte obezbedi dovoljno prostora za sve učesnike postupka. Reč je o akcijama koje su išle od bacanja farbe po zgradama i aerodromima, do grotesknih performansa poput protesta sa psećim izmetom ispred centrale vladajuće stranke. Jedan od optuženih čak se tereti za napad na policajca u Sent Peltenu.

Bivša portparolka pokreta, Marina Hagen-Kanaval, nazvala je sve to „farsom“ i „pokušajem zastrašivanja“. Sa pravom se postavlja pitanje – ko je ovde zaista opasan: građani koji pokušavaju da normalno žive ili oni koji veruju da se lepljenjem za asfalt može „spasiti planeta“? Građani koji idu na posao, roditelji koji kasne po decu, ili oni koji blokiraju ulice u ime „spasa čovečanstva“?

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Grupa „Poslednja generacija“ raspala se još 2024. godine, ali šteta koju je ostavila, i po infrastrukturu i po poverenje građana, i dalje je tu. Ovaj proces bi, umesto romantizovanja „klimatskih boraca“, mogao da pokaže da je vreme da se svaka samovolja i ulični haos konačno nazovu pravim imenom – vandalskim ponašanjem, a ne aktivizmom.

Izvor: Srpski ugao