Književnik, novinar, likovni i književni kritičar Dragan Batinić, koji se na vlastitim knjigama, kojih ima desetak, potpisuje pseudonimom Dragan Pop Dragan, objavio je ovih dana i knjigu za decu „Ne žurite! Pismo početnicima u odrastanju“. Izdavanje ove publikacije podržao je Grad Kikinda, a kao izdavač se potpisuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa. Ova knjiga, koja je i autorov svojevrsni žanrovski zaokret, bila je povod da se s Batinićem osvrnemo i na njegov minuli spisateljski rad, koji je uvek i on sam nastojao da obogati osobenim humorom, a nekad i ironijom.
Ovom novom knjigom namenjenom deci, koja uskoro izlazi, „Ne žurite! Pismo početnicima u odrastanju“, napravio si žanrovski zaokret. Da li je u tebi uvek tinjala želja da se obratiš mladim čitaocima, ili čovek u zrelim godinama malo podetinji?
– Kad počneš polako da zatvaraš životni krug verovatno se na neki način vraćaš na početak, ka detetu. Nije čudno što se deke i bake najviše vole, druže i razumeju sa unučićima. Ima još nešto. Uspeo sam da sačuvam dete u sebi. Da sačuvam nevinu i pomalo naivnu radoznalost, čuđenje, ljubav i prema ljudima i prema prirodi, potrebu za iskrenošću, potrebu za iskazivanjem emocija bez foliranja… Cela knjiga je neka vrsta nagovaranja dece da ne žure sa odrastanjem, a završava se ovako: „Ne žurite da odrastete! Uživajte! Odrastanje dođe samo i kad ga ne prizivaš. Nađe ono svakog dečaka i svaku devojčicu i onda odjednom, dok se okreneš, nisi više dete. Nije baš skroz loše biti odrastao, ali mnooogo je lepše biti dete. Ja to znam. Probao sam i jedno i dugo.“
Problem i dece i odraslih danas je što živimo u ubrzanom vremenu. Sve se dešava brzo, a često i po nekom skraćenom postupku. Stalno smo u nekoj žurbi pa nemamo vremena da primetimo, ili da dovoljno uživamo u lepim stvarima koje se dešavaju nama i oko nas. Pokušao sam da pomognem deci da malo uspore. Možda ova knjiga može biti od koristi i starijim da ponovo probude dete u sebi.
Uskoro će pola veka od tvog bavljenja književnim radom. Da li je i sada, kao i kad si počinjao, najveća kletva za pesnika: „Dabogda poznavao sve svoje čitaoce“?
– Sa pet godina sam sam naučio da čitam. Imao sam među igračkama i neki stari bukvar. Dosađivao sam svima, zapitkujući koje je ovo slovo. Ljubav prema knjizi traje od tad. Čitao sam i čitam mnogo i svašta, ne u smislu kvaliteta, nego žanrovski: filozofiju, psihologiju, knjige iz teorije književnosti i novinarstva, ponešto iz domena religije, istorije, istorije umetnosti, beletristiku… a spadam i u one malobrojne koji rado čitaju i poeziju.
Ne tešim se time da je malo pesnika koji imaju velik čitalački krug. Ne očekujem da budem popularan kao estradni umetnici, jer poezija je, ipak, za posvećene. A, takvih, gle čuda, ima više nego što mislimo. Odavno se desilo da ne poznajem baš sve svoje čitaoce. To kažem na osnovu nagrada i priznanja koje sam dobijao i u gradovima u kojima nikad nisam bio, ili sam davno bio: Mladenovac, Niš, Kučevo, Odžaci, Rudo i Mrkonjić grad u Republici Srpskoj, Sarajevo, onaj deo u Federaciji, Skoplje… Znači tamo je neko čitao moje pesme i u njima našao nešto vredno, ili bar zanimljivo. Dakle, broj mojih čitalaca je prevazišao kombi, sad bi trebao bar autobus, ali verovatno ne baš onaj dupli. Pišem poeziju pre svega jer za mene je to lepa avantura i pokušaj komunikacije prvo sa sobom, a onda i sa drugima. Ako se nekome to što napišem dopadne, drago mi je. Ako se ne dopadne, ne zameram i ne uzbuđujem se zbog toga.
Uređivao si još kao vojnik Zidne novine. Već tada si, verovatno, uvideo da na zidu može da visi svašta?
– Kako na kom. Na tom zidu, u mojoj kasarni, nije moglo da visi baš svašta. O književnom nivou sam brinuo ja, a o moralno političkoj podobnosti, kako se to onda zvalo, i autora i tekstova, brinuo je jedan vodnik tvoj prezimenjak. Da li je to slučajno da će posle toliko godina opet jedan Savić, ovoga puta novinar, odlučivati šta će biti objavljeno? Od urednika zidnih novina stigao sam do urednika Radio Kikinde, urednika dopisništva subotičke televizije, urednika književnog časopisa „Hekeida“… u svim tim redakcijama trudio sam se, sa svojim kolegama, da rušimo neke „zidove“ neznanja i zabluda u raznim oblastima, i tako širimo vidike naših slušalaca, gledalaca i čitalaca. Nismo baš uvek uspevali da srušimo zid, ali smo bili srećni ako ga malo okrunimo, načnemo, da nekim sledećim dobronamernim „rušiteljima“ bude lakše.
U jednoj ranoj pesmi popisao si sastav jetrene paštete. Znači li to, kako kažeš u jednoj drugoj pesmi da „u pesme sve sme“?
– Moje stav je da je u umetnosti sve dozvoljeno do granice dok ta umetnička sloboda nekog drugog ne ugrožava, na bilo koji način. Pomenuti citati mogu se i tako shvatiti. Međutim, stih da u pesme sve sme, je poslednji stih antiratne pesme koju sam napisao i objavio devedesetih godina. Pretpostavio sam da će je neki tumačiti i kao ne-patriotski čin, pa sam za svaki slučaj stavio i taj stih. No, nisam imao problema zbog tog, osim što se nekima nije dopalo, al to je već njihov problem.
Sastav jetrene paštete je imao drugu funkciju. To je pesma, meni posebno draga, „Pesnik samac“, napisana na prelomu 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, koja je na neki način pesnički i filozofski kredo tog mog perioda, koji kritičari svrstavaju u andergraund, a ja to nazivam rokersko-pankerski period. Dakle, opisujem jutro kada nakon razbijanja mamurluka kafom, cigaretom i vinjakom doručkujem i zurim u konzervu paštete, čitam njen sastav da ne bih razmišljao o drugim stvarima. Pesma se završava stihovima: vesti sa radija / situacija u svetu alarmantna/ vreme promenjivo oblačno / dobro jutro. Ova pesma, na neki način, nagoveštava turobne i teskobne godine koje su usledile.
Kraj kontejnera/ čovek se oblizuje/ mačka ga gleda – kaže jedan tvoj haiku. U tradicionalnu haiku formu uneo si ironiju. To bio je hrabar i inovativan postupak.
– Nisam baš pronašao toplu vodu. Elementi humora postoje i u haiku stihovima rodonačelnika ove književne forme, kao što su Bašo, Isa… Možda sam otišao malo dalje uvodeći i ironiju, tačnije gorki, crni humor. Haiku je „uhvaćen“ trenutak. Ova pesma je nastala devedesetih godina i odraz je tog vremena. Kad pogledam unazad i setim se da smo preživeli neviđenu inflaciju, ratove, bombardovanje, revoluciju, razarajuću privatizaciju… pomislim: da smo znali unapred šta nas čeka mnogi bi, verovatno, odustali od života. Meni su taj crni humor, jer takvo je vreme bilo, ironija i autoironija, pisanje, čitanje i naravno porodica, pomogli da smognem snage da sve prebrodim. I, evo preživeo sam! Malo zdravstveno pohaban i emotivno ulubljen, al tu sam.
Šta bi poručio kritičarima koji su na tvoju proznu knjigu „Moglo je i gore“ rekli: „Moglo je i bolje“?
-To je knjiga kratkih priča o ovovremenskim situacijama iz svakodnevnog života koje nisu baš uvek lepe i prijatne, ali s obzirom šta je moja generacija preživela, poruka sadašnjim mladim generacijama je: „Moglo je i gore“. Što se tiče kritičara davno sam objavio pesmu njima posvećenu. Pesma ima naslov „Genijalna pesma od dva stiha“, a glasi; prvi stih/ drugi stih. Kad si ti kao jedan od tih kritičara u pitanju slažem se, što se tiče kvaliteta uvek može bolje. Napiši i objavi bolju knjigu, da to potvrdiš, i ja ću se radovati.
U jednoj reportaži u staroj „Komuni“ pitao si trafikantkinju u Novim Kozarcima, koje novine najviše prodaje i ona je odgovorila: „Novosti“ i „Komunu“. Na to si ti zaključio: „ Aha, znači vredi pisati. Trk nazad u redakciju!“ Misliš li i danas da vredi pisati?
– Eto, ti si zapamtio nešto što sam ja napisao i zaboravio. Znači neko, ipak čita, a poneko čak nešto i upamti. Da li vredi pisati? Ja, neke svoje ljubavi, pa možda i zablude, grčevito branim i negujem i tako će biti do kraja.
N. Savić
