Као председник Одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу Народне скупштине Републике Србије позивам врховног тужиоца Загорку Доловац да престане да врши притисак на судије Виших судова у Новом Саду.
-Доловац је свесна да је допуњена оптужница за пад надстрешнице у Новом Саду правно неодржива онако како је написана а посебно, јер сваки дан јавност сазнаје за нове доказе који су новосадски тужиоци Лепотић и Јосимовић сакрили у истрази поступајућу мимо закона и опструишући правду. Ова два тужиоца, под директним противзаконитим утицајем Загорке Доловац, написали су оптужницу која није резултат доказа и која неће довести до правде већ је жеља врха тужилаштва да заштити себе од јавности и да сакрије своју неспособност и нерад.
-Врховни тужилац Доловац је свесна да је новосадска оптужница пресуда за незаконит рад како њен, тако и Лепотића и Јосимовића. Да су у истрази сакривени многи докази и да су многи који су криви попут председника Скупштине акционара компаније Инфраструктура железнице Србије Небојше Бојовића и извршног директора Инфраструктуре Милутина Милошевића заштићени да не одговарају. Ови тужиоци морају да знају, да ће једном, и јавности и надлежним органима морати да одговоре на питања:
– Зашто сте и по чијем налогу уклонили све остатке срушене надстрешнице 17 сати по њеном рушењу и тако уништили доказе и спречили сваку даљу истрагу?
– Зашто сте одбили да вештачи амерички Федерални истражни биро и да тако неко ко је независтан да свој суд о паду надстрешнице и могућем тероризму?
– Зашто сте крили снимке са сигурносних камера да бисте заштитили Бачулова који још увек не уме да објасни шта је радио на Железничкој станици?
– Зашто никада нисте покушали да утврдите идентитет радника и инжењера који су радили на надстрешници, њихове контакте и евентуалну одговорност?
-Доловац је свесна да ће како она, тако о тужиоци Лепотић и Јосимовић кривично да одговарају ако њена накарадна и непотпуна оптужница за пад надстеешнице не буде потврђена, јер јавност сваки дан сазнаје шта су сакрили или одбили да истраже.
-Зато је Доловац направила ”тим за потврду” коју осим ње, Лепотићам Јосимовића чине тужиоци Ивана Поморишки Стоиљковић и Татјана Лагумџија као члан Високог савета тужилаштва Предраг Ћетковић. Ова екипа врши притисак на новосадске судије да потврде оптужницу за надстрешницу претећи им Лауром Ковеши, Јуроџастом као и западним службама!?
-Позивам Загорку Доловац да престане са оваквим радњама. Јер, како је председник Републике Србије Александар Вучић више пута најавио – време одговорности долази!
Председник Одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу Скупштине Србије и народни посланик СНС др Угљеша Мрдић
Међународни дан белог штапа 15. октобар, посвећен видљивости и равноправности особа оштећеног вида, у нашем граду обележила је Организација слепих и слабовидих “Северни Банат”, као и Међуопштинска организација слепих и слабовидих Кикинда, Чока, Нови Кнежевац.
Белим штапом, симболом слободе и самосталности, слепи и слабовиди људи обележавају не само датум, већ и право на достојанствен живот у заједници.
– Бели штап симболизује слободу, самосталност и независност особа оштећеног вида. Уз његову помоћ човек више није ограничен на кућни простор – може слободно да се креће, да сам обавља послове- казала је Јагода Накрајкућин из Организације слепих и слабовидих “Северни Банат”.
Она је подсетила да је овај датум установљен још 1964. године у Сједињеним Америчким Државама, када је проглашен за Дан белог штапа, како би се слепе особе учиниле уочљивијим у јавности и у саобраћају.
– Наш циљ је да покажемо суграђанима да смо присутни, да не живимо поред њих, већ са њима. Бели штап нас повезује са светом, али и са људима- рекла је Накрајкућин, најавивши традиционалну симболичну шетњу поводом овог дана.
Организација слепих и слабовидих “Северни Банат” броји око 150 чланова. Према речима Накрајкућин, на срећу немају деце школског узраста, а већина чланова је запослена или збринута.
– Поносни смо што смо путем јавних радова омогућили за неколико наших чланова да стекну услове за пензију. Поред тога, спроводимо бројне едукације – радионице психосоцијалне подршке и обуке за самостално кретање уз помоћ белог штапа- додала је она.
Да је подршка локалне заједнице кључна, потврђује и Петар Будаи из Међуопштинске организације слепих и слабовидих.
– Имамо око сто чланова, углавном старијих. Град нас финансира и препознаје наш рад који је у интересу свих слепих и слабовидих- истакао је Будаи, захваливши се на сарадњи Градској управи.
Он је подсетио и на проблеме са којима се чланови сусрећу – од запошљавања до приступачности простора. – Послодавци и даље имају предрасуде, па се слепи тешко запошљавају. Било би добро и да имамо више тактилних стаза. Постојеће се често користе за вожњу бицикла. Замолио бих грађане да имају разумевања, многи то чине из незнања, али те стазе су од животног значаја за безбедно кретање слепих- поручио је он.
Уз бројне изазове, чланови организације истичу и да се последњих година стање побољшава. Нове мере и пројекти, попут увођења инвалидских картица које ће садржати основне податке и проценат инвалидитета, требало би да олакшају остваривање права особа са инвалидитетом.
– То ће нам знатно олакшати живот. Нећемо више морати да носимо бројна решења, једна картица ће бити довољна- рекао је Будаи.
Обележавање Међународног дана белог штапа у Кикинди није само подсећање на важност помагала које слепима даје сигурност, већ и порука друштву да је видети другога – питање свести и солидарности.
Немања Ђукић, доскорашњи ученик Гимназије „Душан Васиљев” и ватерполиста клуба Жак, учествовао је као један од модела на овогодишњем Сербиа Фасхион Wеек-у.
На овом престижном догађају, који традиционално окупља најпознатије модне дизајнере из Србије и света, Немања је прошетао пистом у оквиру две ревије. Представио се у колекцији Мартини Весто бy Бошко Јаковљевић, познатој по елегантним мушким оделима, као и у креацији дизајнерке Тајане Балаж Јуришић.
Његово појављивање на писти привукло је пажњу публике и представника модних агенција, што потврђује да се пред њим отварају нова поглавља и у свету моде.
У знак поштовања према борцима који су се пре осамдесет и једну годину из ових крајева упутили у борбу за слободу, обележена је годишњица формирања 13. Војвођанске ударне бригаде. Управо 14. октобра 1944. године, у вароши која је већ дисала духом ослобођења, настала је једна од најзначајнијих јединица Народноослободилачке војске Југославије.
Професор Милован Ћурчић подсетио је да су окосницу бригаде чинили искусни борци партизанских одреда из Кикинде и околних места, којима су се придружили бројни млади и старији добровољци.
– Према подацима из књиге Ђорђа Момчиловића, бригада је бројала 2.872 борца и одмах по формирању ушла у састав Корпуса народне одбране Југославије, добивши посебне задатке на територији Војводине. Бригада је у Кикинди прошла обуку за сложене операције, а задатак јој је био обезбеђење важних објеката и заштита имовине грађана. Крајем октобра 1944. по наређењу Главног штаба, добила је задатак да у Банату очисти терен од фашистичких снага, а потом је прешла у Суботицу, ради обезбеђења границе и војних објеката. У завршним операцијама ослобођења Бачке и у чувеној Батинској бици код Бездана, борци 13. бригаде дали су изузетан допринос. Многи су страдали, а бројни после рата одликовани медаљама за заслуге – рекао је Ћурчић.
Председник кикиндског СУБНОР-а Саво Орељ подсетио је да је бригада настала од добровољаца из северног и средњег Баната, поред Кикинде и околине – из Српске Црње, Војводе Степе, Карађорђева, Кумана, Меленаца, Драгутинова, Чоке и других места.
– Најмлађи учесник имао је свега 14 година, Милан Пецеј из Војводе Степе, а међу најстаријима били су браћа Вуковић из Руског Села, ветерани Првог светског рата. Бригада је била мешовитог националног састава – Срби, Мађари, Румуни, Словенци и други борили су се раме уз раме, без подела. После кратке обуке јединице су упућиване на различите задатке: једна у Петровград, друга ка Српској Црњи ради обезбеђења границе, трећа у Суботицу и на мађарску територију. Припадници бригаде учествовали су у чишћењу терена од непријатељских банди и у разоткривању шпијунских група које су деловале након ослобођења- – навео је Орељ.
Свечаност у Кикинди била је прилика да се још једном ода почаст храбрим људима који су у тешким временима изнели борбу за слободу. Њихово дело подсећа да је цена мира била висока, али да су темељи достојанства управо у пожртвованости оних који су за слободу дали све.
У Сенти су протеклог викенда одржани 24. Сусрети енигмата Србије, на којима су чланови Енигматског клуба „Кикинда“, по традицији, освојили мноштво пехара и медаља на такмичењима која су одржана. Као и сваке године до сада, пехар намењен најуспешнијом клубу иде у Кикинду.
Од оснивања, 2015. године, ЕК „Кикинда“ је надмоћно побеђивао на свим такмичењима, али ове године први пут се десило да су добили достојног ривала. Новоформирана Енигматска секција Шаховског клуба „Студентски град“ из Београда забележила је запажене резултате, али Кикинђани су, ипак, одбранили репутацију шампиона.
Енигмате из нашег града нису могли да наступе у најјачем саставу јер су Вања Томашев и Славко Бован били задужени за организацију Сусрета, па је „терет“ фаворита пао на остали чланове клуба.
Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да је имао отворен и конструктиван разговор са председником Управног одбора Гаспромњефта Александром Ђуковим и замеником министра енергетике Руске Федерације Павелом Сорокином по питању НИС-а.
„Управо смо завршили важне разговоре са руском делегацијом по питању НИС-а, енергетике у Србији и задовољан сам отвореношћу, конструктивношћу и искреношћу разговора. И једни и други смо били баш такви”, навео је Вучић у видео обраћању на инстаграм налогу будућностсрбијеав.
Он је поручио грађанима да несташица нафтних деривата неће бити.
„Није лако време и није мало бреме пред нама, али оно што могу да кажем грађанима Србије – несташица нафте, нафтних деривата, нити било какве велике енергетске кризе у Србији неће бити. Наши руски пријатељи су разумели нашу поруку, ми смо разумели шта су њихови интереси”, рекао је Вучић у видео објави, преноси Танјуг.
Додао је да ће држава урадити све што је у најбољем стратешком и тактичком интересу Србије. „Грађани будите мирни, држава је ту да се бори за вас, у ваше име, за ваш рачун и за будућност Србије и наставићемо то успешно да радимо”, нагласио је председник Србије.
Компанија НИС саопштила је 9. октобра да јој није продужена посебна лиценца Министарства финансија Сједињених Америчких Држава, која омогућава несметано оперативно пословање.
Спектакуларно је било минулог викенда на првом Фестивалу стрипа у Кикинди и Новим Козарцима.
За три дана представили су се неки од најпознатијих домаћих цртача девете уметности, а интересовање посетилаца и учесника је превазишло и најоптимистичнија очекивања.
Све је почело у петак 10. октобра изложбом и пригодном беседом гостујућих уметника из Суботице у Галерији „Здравко Мандић“, која је уз кикиндски Културни центар била суорганизатор фестивала. Посетиоци у пуној сали Галерије у Новим Козарцима могли су да погледају изложбу радова овдашњих и гостујућих мајстора туша и пера, а своја цртачка искуства је поделио и један од доајена девете уметности, Геза Шетет, који је Његошев „Горски вијенац“ преточио у стрип са петоцифреним тиражом.
Програм је настављен у суботу у Културном центру, где су међу гостима били организатори сомборског и зрењанинског фестивала стрипа Данило Богдановић и Бранко Ђукић. У препуној Галерији КЦ поделили су своја искуства, наводећи да је пред Кикинђанима леп, али и врло захтеван задатак да одрже манифестацију и у наредним годинама.
– Мало смо стрепели да можда неће бити велики одзив публике, па смо програм организовали у нашој Галерији, наводи Тања Ножица, заменица директора КЦ.- Показало се да би и Велика сала била премала, јер је заинтересована публика стајала и у холу. Први пут се сусрећем с организацијом оваквог фестивала, али показало се да је одзив публике био велики и јако сам задовољна како је све протекло – додаје.
Због фестивала у наш град су пристигли и гости из суседне Румуније. Јован Кириџић је са супругом и пријатељем дошао како би се ближе упознао с ауторима и љубитељима стрипа.
–За ова два дана, колико сам био овде, схватио сам да стрип није само уметност, него и љубав која се преноси на папир. Прво што ћемо урадити по повратку у Румунију, покушаћемо да направимо прекограничну сарадњу и да и у Румунији заживи овакав фестивал, јер постоји велико интересовање за стрип.
Публици су се представила и друга позната имена овдашње стрип сцене: Зоран Алаџић, Кристијан Релић, Владимир Тополовачки, Јован Исаков, Емилија Деспотов, Боривоје Грбић, Зорана Стојков, Кристијана Рељић, Иван Шаиновић, Андреа Вукојевић, Марина Стефановић, Владан Николић, Зоран Стојковић, Владимир Попов и можда као најпознатије име Миодраг Микица Ивановић, легендарни аутор још из времена едиција „Никад робом“, „Екс алманах“, и Дневникових „Златне серије“ и „Луновог магнус стрипа“.
– Упознао сам организатора Миливоја Вукојевића на Сомборском фестивалу стрипа. Не одазивам се често на фестивале, али сам желео да помогнем Кикинђанима, јер је Миливој мој колега цртач. Драго ми је и што сам и другима могао да помогнем у цртању, нарочито кад је у питању ликовно познавање анатомије човека.
Посебан део програма био је посвећем представљању два стрип албума мајстора црно-белих сличица из Мокрина – Спасоја Кулаузова.
– Представио сам своју седму и осму књигу који је издао Културни центар. И ове књиге, као и претходне садрже жанровски различите стрипове које сам радио у каријери: вестерн, криминалистички, хумористички и друге. Објављивао сам својевремено и у „Плавом Вјеснику“, „Дечјим новинама“ и „Дневнику“, а од оног што сам радио, мислим да је после едиције „Никад робом“ ипак Велики Блек био најчитанији. Радио сам и врло читаног јунака „Гринга“. Мени је мало проблем сценарио, а кад бих имао квалитетан сценарио, не би ми представљало тешкоћу и данас да нацртам било шта што би публика радо читала- рекао је Кулаузов.
Трећи дан фестивала био је резервисан за дружење с цртачима стрипа и кикиндским сликарима. У дворишту Галерије „Здравко Мандић“ посетиоци су могли да се увере како настају нека од ремек-дела девете уметности, али и запажени акрили овдашњих сликара Драгане Карановић, Тање Ножице, Милана Драгољевића, Душанке Вујовић, Светлане Петров Рацков, Винке Секулић и Браце Азарића, који је о првом Фестивалу стрипа изнео интересантан закључак:
– Волео бих да су професори и наставници ликовног довели ђаке да посете фестивал, јер би имали шта да науче о овом медију, међутим, таквих групних ђачких посета изложбама нема већ скоро тридесетак година, што је штета. Целокупан фестивал је протекао сјајно и даће Бог да се видимо и догодине са еминентним стрип цртачима- рекао је Азарић.
ПРВА „КОМУНА“
– Презадовољан сам одзивом гостију и колега цртача, који су нам пуно помогли и саветодавно и у уметничком делу програма. Одзив публике је био изнад очекивања, а пуно ми је срце што су и медији пропратили наш фестивал. Ипак, посебна захвалност иде на адресу „Комуне“ која је прва, још пре месец дана, најавила наш фестивал и чија је медијска подршка била изузетна током читавог трајања фестивала – наглашава Миливој Вукојевић, идејни творац ове манифестације.
Жири за доделу регионалне књижевне награде Јован Поповић објавио је ужи избор од 11 рукописа збирки поезије и кратке прозе. Конкурс је расписала издавачка кућа Партизанска књига у знак сећања на великог кикиндског, југословенског и српског писца.
На конкурсу су учествовали ауторке и аутори из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске.
Сњежана Врачар Михелач (Љубљана) – Сан на сунцу, поезија
Тино Дежелић (Загреб) – Прича толико уврнута и невероватна да не може бити, проза
Жарко Миленић (Брчко) – Сјећаш ли се?, проза
Жељко Ивањи (Београд) – Кријумчар играчака, проза
Најужи избор биће проглашен до 5. новембра.
Ауторки/аутору награђеног рукописа 18. новембра биће уручена плакета и објављена уређена књига у издању Партизанске књиге, уз потписивање стандардног издавачког уговора.
Јован Поповић (1905–1952) био је песник, прозни писац, уредник, преводилац, књижевни и позоришни критичар, учесник у НОБ-у од почетка оружаног устанка у Србији. Објавио је три књиге поезије и три књиге кратке прозе. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Партизанска књига је први и ексклузивни издавач Поповићевих сабраних дела.
Конкурс за регионалну књижевну награду Јован Поповић подржало је Министарство културе Републике Србије.
Ударио, као главни и одговорни уредник, темеље некадашњој „Комуни“, новинарски кадар мукотрпно подучавајући основама професије, посебно инсистирајући на писмености и лепом изражавању на српском језику – без туђица. Некадашњи ђаци Гимназије и Педагошке школе памте га као строгог и праведног предавача, од којег је имало шта да се научи
На личном плану деловао је андрићевски самотно, скоро у потпуности затворен за јавност. А у радном смислу био је скроз другачији: за сарадњу и комуникацију увек отворен и непосредан, „расипнички“ друге дарујући непрегледним знањем из књижевности и лингвистике. У исти мах до бескраја тврдокоран у принципима којих се у размишљању и делању строго придржавао.
Такав је у најкраћем, на основу штурих званичних података и казивања оних који су га донекле, дакле не у потпуности, познавали, био Радослав Јеринкић (1931 – 2016). Неоспорно један од највећих интелектуалаца Кикинде у другој половини прошлог века и првој деценији овог миленијума. Иза себе је, и поред огромног списатељског потенцијала, оставио симболичан писани траг – брошуру „Развој радничког покрета у Кикинди“ и то као један од аутора. Без довољне списатељске заоставштине неумитно лагано пада у заборав.
Остао је Јеринкић, међутим, у сећању преосталим ревносним читаоцима некадашњег локалног гласила „Комуна“, по његовој идеји осмишљеног и 1961. године реализованог. Нису га заборавиле ни колеге из образовања са којима је радио, нити ђаци Гимназије и Педагошке школе, у којима је предавао српски језик и књижевност. Помињу га, у најлепшем смислу, у локалним установама културе, посебно у градској библиотеци, чији је био најредовнији гост и најревноснији читалац.
Писац и некадашњи издавач Пера Јанчић с посебним пијететом беседи о Јеринкићу. Присећа се 1966. године и младалачког изазова да се, као матурант, окуша у новинарству. Чим је крочио у скучене просторије „Комуне“ у приземљу Комитетове зграде, суочио с огромним искушењем. Јеринкић га је, као главни и одговорни уредник, очински дочекао, па му „диктаторски“ предочио правила рада и понашања у редакцији.
– Јесам се у том моменту збунио, али се нисам поколебао – прича Јанчић како је упловио у новинарске воде. – Јеринкић је био изузетно вредан и одговоран. Био је непопустљив, захтевајући од новинара да, зависно од теме и њеног значаја, ревносно поштују одговарајућу новинску форму, као и да се прикладно понашају на послу и на јавном месту. Тражио је да пишем најједноставније текстове, али ми је, такође, веома брзо одобрио сопствену рубрику, у којој сам покушавао да будем духовит. Запамтио сам га као строгог, боље рећи веома строгог, уредника. Инсистирао је да текстови буду сажети, занатски урађени, јасни. Мене је, у неким моментима, чак бодрио и хвалио, али је умео и да ме натера да одређени текст, ако није по његовој мери пет-шест пута прерађујем и прекуцавам. Било ми је у тим тренуцима мучно да га слушам и поступам по његовом налогу. А касније, када сам се озбиљније латио пера, схватио сам да су те његове грубе лекције о писмености и стилистици писања за мене биле – лековите. До неба му хвала за то…
ЈЕЗИЧКИ ФАНАТИК Радослав Јеринкић
Већини сталних новинара „Комуне“ није годио такав метод рада. Појединци су се бунили, опирали наметнутој строгоћи. Узалуд. Можда је, у том смислу, требало да буде тактичнији и флексибилнији. Јеринкић није попуштао, највероватније страхујући од евентуалног кикса и у таквим ситуацијама неминовне оштре замерке власти, односно партије. Не сме се занемарити чињеница да је то време комунизма…
Јанчић додаје да је Јеринкић у новинарској каријери најмање стотину особа подучавао да, како вели, „саставе прву реченицу, а да у њој буде барем мало граматике и правописа“. Својеврсну мисионарску улогу описмењавања наставио је и када је дигао руке од професионалног новинарства, прешавши, као професор српског језика, у просвету. Никога од бројних знаних и незнаних овдашњих љубитеља писања углавном у покушају, који су тражили помоћ и савет, није одбио, маратонски им редигујући и лекторишући рукописе. И то без накнаде. Нека таква монографска остварења у толикој мери је прерађивао и дотеривао да је могао и сам да их потпише. За Јанчића, али и остале наше саговорнике, Јеринкић је, све у свему, личност достојна сећања и поштовања.
Књижевница Марија Танацков каже да је познавала професора Јеринкића. Колеге су по струци. Обоје, у једнакој мери, у Кикинди слове за искрене љубитеље писане речи понајвише лепе књижевности. Марија је велики део радног века провела у Библиотеци „Јован Поповић“. Напомиње да је Јеринкић деценијама скоро свакодневно свраћао у библиотечке одаје.
-Сем обавезног прелиставања дневне и периодичне штампе, често је користио књиге из нашег научног фонда. Био је, збиља, интелектуалац од угледа. Озбиљно је схватао сопствену улогу у развоју друштва са задатком да, како је говорио, као интелектуалац ревносно прати одређене области друштвеног живота, пре свега уметност, језик и образовање. Поседовао је огромно знање из друштвених наука… Јеринкић је живео аскетски, као Иво Андрић у провинцијским размерама. супруга га је ослободила свих кућних обавеза. дане је проводио уроњен у читање, којем је био посвећен – до самоуништења.
Јеринкић је, иначе, из прве генерације студената који су, након Другог светског рата, завршили књижевност на Филолошком факултету у Београду. Касније је магистрирао. Из просвете је отишао у пензију. Једно време, у првим годинама прошле деценије, био је, као лектор, ангажован у локалним новинама. Новинар Милан Срдић памти га као мирну, сталожену, ненаметљиву особу, с господственим манирима.
Није се Јеринкић дуго на том привременом волонтерском послу задржао. Убрзо је одустао од било каквог друштвеног ангажмана. Виђан је касније на пригодним културним манифестацијама у граду, које је са супругом редовно посећивао.
ПОМОГАО АНГЕЛИ
-Био ми је Јеринкић професор у овдашњој гимназији. Јесте био строг. Тражио је од ђака много.Та његова строгоћа за мене је у почетку била посебно оптерећујућа, јер сам дошла из Основне школе „Фејеш Клара“ у којој сам наставу похађала на мађарском језику. Била сам, међутим, истрајна, и поред свих потешкоћа с којима сам се суочила. А професоров метод рада помогао ми је да се брзо „прешалтујем“ на српски језик и у говорном смислу функционишем као остали ученици – напомиње директорка Високе школе струковних студија за образовање васпитача у нашем граду др Ангела Месарош Живков, проф.
ИШАО ОЧЕВИМ СТОПАМА
Радослав је рођен у селу Кумане. Потиче из новинарске породице. Његов отац Радивој писао је за лист „Југословен“. Животна сапутница Зорица, која је радни век провела у градској Пореској управи, била му је велика узданица. Преминула је недуго после њега. Немају потомке.
“Грађани против блокада” одржаће данас са почетком у 17 часова велике скупове подршке српском народу на Косову и Метохији, на преко 200 локација широм Србије.
Окупљања ће бити одржана у Кикинди испред Градске куће и у Мокрину, на Тргу, испред Варошке куће.
