Илија Пантелић се афирмисао у новосадској Војводини, а славу стекао као репрезентативац Југославије која је освојила друго место у Европи, и као капитен Пари Сен Жермена. Младен Крстајић с Партизаном освојио пет државних титула, 9 сезона наступао у Бундеслиги и са Вердером „узео“ дуплу круну, 59 пута обукао дрес са државним грбом…
Опште је мишљење да је Илија Пантелић (1942-2014) један од тројице најбољих голмана свих времена на простору некадашње Југославије, одмах уз Владимира Беару и Милутина Шошкића. Рођен је, на Светог Илију, у Козицама код Санског Моста, а у Нове Козарце стигао је с породицом колонизацијом након Другог светског рата. Рано је, као и већина клинаца из генерације, заволео лопту. Већ као старији пионир заиграо је у месном клубу на позицији – бека, али се убрзо преместио на гол и одмах на себе скренуо пажњу. Било му је 16 година када је прешао у БАК из Беле Цркве, а већ у првој сезони у овом клубу проглашен је најбољим голманом Војвођанске лиге.
С таквом репутацијом стиже у друголигашки Раднички из Сомбора, у којем потврђује раскошан таленат, па га траже Црвена звезда и Војводина. Илија се опредељује за Новосађане, с којима потписује четворогодишњи уговор и у двадесетој години, наследивши чувеног Андрију Вереша. Прволигашким дебијем на Стадиону ЈНА у Београду против Партизана (4:3 за Војводину), закорачује на велику југословенску фудбалску сцену. Недуго потом заиграо је за младу репрезентацију државе, а у 23. години и за нашу најбољу сениорску селекцију.
Пантелић је у великој мери допринео да Војводина 1966. године први пут у својој историји, с екипом у којој су били Брзић, Нештицки, Тривић, Пушибрк, Пирмајер, Савић, Радовић и остали, осваја шампионску титулу СФРЈ. Те године постаје незамењив на репрезентативном голу. Прославио се у квалификацијама за Куп нација и са екипом, у којој су били Џајић, Мусемић, Петковић, Холцер, Осим, Фазлагић, Пауновић, Павловић и остале фудбалске звезде из бриљантне генерације. Играо је те 1968. године на финалном турниру у Риму. У полуфиналу смо са 1:0 победили Енглеску, у финалу играли нерешено са Италијанима, па у поновљеном мечу, са 0:2, несрећно изгубили.
Велики Панта или Илија Громовник, како су га од миља звали навијачи, након 8 сезона у дресу Војводине и 384 званична меча, започео је успешну интернационалну каријеру. Прешао је 1969. године у Пари Сен Жермен и, медији су писали, већ на промоцији опчинио фудбалски свет Француске.
У полусезони прелази у Олимпик из Марсеља, који је тренирао Јосип Скоблар. С новим клубом осваја и првенство и Куп Француске. Потом се сели на Корзику и брани боје Бастије, која је тада била у горњем делу прволигашког надметања. Након извесног времена враћа се у Пари Сен Жермен. Изванредно брани. Носи капитенску траку. За спортски допринос додељује му се Медаља града Париза.У Француској је, након укупно 400 званичних наступа, окончао играчку каријеру у 36. години. На опроштајној утакмици поштовање му је исказало 60 хиљада људи.
У домовину се, конкретно у Нови Сад, Илија вратио 1977. године. Био је ангажован у Војводини као тренер и члан управе. Често је свраћао у Нове Козарце, у којима стадион носи његово име. Због спортских и људских особина у Бањалуци је од Фудбалског савеза Републике Српске добио Златну плакету. Преминуо је у Новом Саду у 72. години.
Младен Крстајић има импресивну спортску каријеру, која, у тренерском смислу, још траје. Његова животна прича је попут сценарија за узбудљив филм саткан од, на почетку лепих, па ненадано драматичних и болних догађаја с елементима дубоке прогнаничке трагике, на крају, захваљујући људској снази, а посредством буба-маре, са – срећним преокретом.
Крстајић је 1974. године рођен у Зеници, у којој је проживео срећно детињство и рану младост. Започету фудбалску каријеру у Челику прекинуо је рат. Те злокобне 1992. године, бусом је, преко Добоја, с делом породице, избегао у Србију и привремено се скућио на крајњем северу Баната.Заиграо је за чокански клуб, па убрзо прешао у Сенту, где су га запазили људи из нашег града и довели у ОФК Кикинду, за коју је потом одиграо 48 утакмица. Те 1996. године хтела га Звезда, али га срце одвело у Партизан. Црно-бели дрес носио је до лета 2000. године 84 пута, па с репутацијом репрезентативца, потписао за Вердер. У том моменту почиње његова вансеријска бундеслигашка одисеја. У Бремену је остао четири сезоне и за то време у с Вердером је 2004. године узео и шампионску титулу и Куп Немачке. Сели се у Шалке, у којем, као капитен, са изузетним успехом наступа наредних пет година и бива проглашен једним од најбољих играча овог клуба.
Младен 2009. године прекида „гастарбајтерску“ каријеру. Поново је у црно-белом јату, с којим одмах осваја титулу, коју, допуњену пехаром Купа Србије, узима и наредног лета.
Маестрални Крле за нашу најбољу селекцију, од 1999. до 2008. године, одиграо је 59 мечева. Још се памти незаборавни репрезентативни одбрамбени бедем из 2006. у којем су, уз Крстајића, Немања Видић, наш Кикинђанин Горан Гавранчић и Ивица Драгутиновић.
После играчке каријере Крстајић је краће време био спортски директор Фудбалског клуба Партизан. Први човек Радника из Бијељине постао је 2015. године. Потом је упловио у тренерске воде. Био је помоћник селектору Славољубу Муслину у успешно окончаним квалификацијама за Светско првенство у Москви 2018. године, на којем је водио нашу изабрану селекцију. Убележио је као селектор Србије 19 утакмица, с учинком 9 победа и по пет ремија и пораза. Био је 2021. године тренер ТСЦ, затим је 2022. године радио у Израелу, па две године био селектор Бугарске.
ПАНТЕЛИЋ ПРЕ СВИХ
– Јако је незахвално опредељивати се за најбољег фудбалера – каже некадашњи играч Козаре и ОФК Кикинде Новица Родић. Имали смо много истинских асова, попут Веселинова, Бурсаћа, Мрђе, Керија, Боровнице, Пилиповића, Жилића, Бешлина…За мене је, све у свему, Илија Пантелић без премца. Како га је само хвалио светски голман Дино Зоф. Таква личност, с бриљантном каријером, за поштовање је и понос.
ФЕНОМЕН ИЗ СРБИЈЕ
Након детаљних медицинских и осталих провера играча, Немци нису могли да се начуде колико је Младен Крстајић физички спреман и отпоран на повреде, како му се организам након великих напора брзо опоравља. Још више их је изненадило како Србин никада не кубури са кондицијом и колико је, и при највећим искушењима, ментално јак.
М. Иветић
