Kao predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Narodne skupštine Republike Srbije pozivam vrhovnog tužioca Zagorku Dolovac da prestane da vrši pritisak na sudije Viših sudova u Novom Sadu.
-Dolovac je svesna da je dopunjena optužnica za pad nadstrešnice u Novom Sadu pravno neodrživa onako kako je napisana a posebno, jer svaki dan javnost saznaje za nove dokaze koji su novosadski tužioci Lepotić i Josimović sakrili u istrazi postupajuću mimo zakona i opstruišući pravdu. Ova dva tužioca, pod direktnim protivzakonitim uticajem Zagorke Dolovac, napisali su optužnicu koja nije rezultat dokaza i koja neće dovesti do pravde već je želja vrha tužilaštva da zaštiti sebe od javnosti i da sakrije svoju nesposobnost i nerad.
-Vrhovni tužilac Dolovac je svesna da je novosadska optužnica presuda za nezakonit rad kako njen, tako i Lepotića i Josimovića. Da su u istrazi sakriveni mnogi dokazi i da su mnogi koji su krivi poput predsednika Skupštine akcionara kompanije Infrastruktura železnice Srbije Nebojše Bojovića i izvršnog direktora Infrastrukture Milutina Miloševića zaštićeni da ne odgovaraju. Ovi tužioci moraju da znaju, da će jednom, i javnosti i nadležnim organima morati da odgovore na pitanja:
– Zašto ste i po čijem nalogu uklonili sve ostatke srušene nadstrešnice 17 sati po njenom rušenju i tako uništili dokaze i sprečili svaku dalju istragu?
– Zašto ste odbili da veštači američki Federalni istražni biro i da tako neko ko je nezavistan da svoj sud o padu nadstrešnice i mogućem terorizmu?
– Zašto ste krili snimke sa sigurnosnih kamera da biste zaštitili Bačulova koji još uvek ne ume da objasni šta je radio na Železničkoj stanici?
– Zašto nikada niste pokušali da utvrdite identitet radnika i inženjera koji su radili na nadstrešnici, njihove kontakte i eventualnu odgovornost?
-Dolovac je svesna da će kako ona, tako o tužioci Lepotić i Josimović krivično da odgovaraju ako njena nakaradna i nepotpuna optužnica za pad nadsteešnice ne bude potvrđena, jer javnost svaki dan saznaje šta su sakrili ili odbili da istraže.
-Zato je Dolovac napravila ”tim za potvrdu” koju osim nje, Lepotićam Josimovića čine tužioci Ivana Pomoriški Stoiljković i Tatjana Lagumdžija kao član Visokog saveta tužilaštva Predrag Ćetković. Ova ekipa vrši pritisak na novosadske sudije da potvrde optužnicu za nadstrešnicu preteći im Laurom Koveši, Jurodžastom kao i zapadnim službama!?
-Pozivam Zagorku Dolovac da prestane sa ovakvim radnjama. Jer, kako je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić više puta najavio – vreme odgovornosti dolazi!
Predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Skupštine Srbije i narodni poslanik SNS dr Uglješa Mrdić
Međunarodni dan belog štapa 15. oktobar, posvećen vidljivosti i ravnopravnosti osoba oštećenog vida, u našem gradu obeležila je Organizacija slepih i slabovidih “Severni Banat”, kao i Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih Kikinda, Čoka, Novi Kneževac.
Belim štapom, simbolom slobode i samostalnosti, slepi i slabovidi ljudi obeležavaju ne samo datum, već i pravo na dostojanstven život u zajednici.
– Beli štap simbolizuje slobodu, samostalnost i nezavisnost osoba oštećenog vida. Uz njegovu pomoć čovek više nije ograničen na kućni prostor – može slobodno da se kreće, da sam obavlja poslove- kazala je Jagoda Nakrajkućin iz Organizacije slepih i slabovidih “Severni Banat”.
Ona je podsetila da je ovaj datum ustanovljen još 1964. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, kada je proglašen za Dan belog štapa, kako bi se slepe osobe učinile uočljivijim u javnosti i u saobraćaju.
– Naš cilj je da pokažemo sugrađanima da smo prisutni, da ne živimo pored njih, već sa njima. Beli štap nas povezuje sa svetom, ali i sa ljudima- rekla je Nakrajkućin, najavivši tradicionalnu simboličnu šetnju povodom ovog dana.
Organizacija slepih i slabovidih “Severni Banat” broji oko 150 članova. Prema rečima Nakrajkućin, na sreću nemaju dece školskog uzrasta, a većina članova je zaposlena ili zbrinuta.
– Ponosni smo što smo putem javnih radova omogućili za nekoliko naših članova da steknu uslove za penziju. Pored toga, sprovodimo brojne edukacije – radionice psihosocijalne podrške i obuke za samostalno kretanje uz pomoć belog štapa- dodala je ona.
Da je podrška lokalne zajednice ključna, potvrđuje i Petar Budai iz Međuopštinske organizacije slepih i slabovidih.
– Imamo oko sto članova, uglavnom starijih. Grad nas finansira i prepoznaje naš rad koji je u interesu svih slepih i slabovidih- istakao je Budai, zahvalivši se na saradnji Gradskoj upravi.
On je podsetio i na probleme sa kojima se članovi susreću – od zapošljavanja do pristupačnosti prostora. – Poslodavci i dalje imaju predrasude, pa se slepi teško zapošljavaju. Bilo bi dobro i da imamo više taktilnih staza. Postojeće se često koriste za vožnju bicikla. Zamolio bih građane da imaju razumevanja, mnogi to čine iz neznanja, ali te staze su od životnog značaja za bezbedno kretanje slepih- poručio je on.
Uz brojne izazove, članovi organizacije ističu i da se poslednjih godina stanje poboljšava. Nove mere i projekti, poput uvođenja invalidskih kartica koje će sadržati osnovne podatke i procenat invaliditeta, trebalo bi da olakšaju ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom.
– To će nam znatno olakšati život. Nećemo više morati da nosimo brojna rešenja, jedna kartica će biti dovoljna- rekao je Budai.
Obeležavanje Međunarodnog dana belog štapa u Kikindi nije samo podsećanje na važnost pomagala koje slepima daje sigurnost, već i poruka društvu da je videti drugoga – pitanje svesti i solidarnosti.
Nemanja Đukić, doskorašnji učenik Gimnazije „Dušan Vasiljev” i vaterpolista kluba Žak, učestvovao je kao jedan od modela na ovogodišnjem Serbia Fashion Week-u.
Na ovom prestižnom događaju, koji tradicionalno okuplja najpoznatije modne dizajnere iz Srbije i sveta, Nemanja je prošetao pistom u okviru dve revije. Predstavio se u kolekciji Martini Vesto by Boško Jakovljević, poznatoj po elegantnim muškim odelima, kao i u kreaciji dizajnerke Tajane Balaž Jurišić.
Njegovo pojavljivanje na pisti privuklo je pažnju publike i predstavnika modnih agencija, što potvrđuje da se pred njim otvaraju nova poglavlja i u svetu mode.
U znak poštovanja prema borcima koji su se pre osamdeset i jednu godinu iz ovih krajeva uputili u borbu za slobodu, obeležena je godišnjica formiranja 13. Vojvođanske udarne brigade. Upravo 14. oktobra 1944. godine, u varoši koja je već disala duhom oslobođenja, nastala je jedna od najznačajnijih jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
Profesor Milovan Ćurčić podsetio je da su okosnicu brigade činili iskusni borci partizanskih odreda iz Kikinde i okolnih mesta, kojima su se pridružili brojni mladi i stariji dobrovoljci.
– Prema podacima iz knjige Đorđa Momčilovića, brigada je brojala 2.872 borca i odmah po formiranju ušla u sastav Korpusa narodne odbrane Jugoslavije, dobivši posebne zadatke na teritoriji Vojvodine. Brigada je u Kikindi prošla obuku za složene operacije, a zadatak joj je bio obezbeđenje važnih objekata i zaštita imovine građana. Krajem oktobra 1944. po naređenju Glavnog štaba, dobila je zadatak da u Banatu očisti teren od fašističkih snaga, a potom je prešla u Suboticu, radi obezbeđenja granice i vojnih objekata. U završnim operacijama oslobođenja Bačke i u čuvenoj Batinskoj bici kod Bezdana, borci 13. brigade dali su izuzetan doprinos. Mnogi su stradali, a brojni posle rata odlikovani medaljama za zasluge – rekao je Ćurčić.
Predsednik kikindskog SUBNOR-a Savo Orelj podsetio je da je brigada nastala od dobrovoljaca iz severnog i srednjeg Banata, pored Kikinde i okoline – iz Srpske Crnje, Vojvode Stepe, Karađorđeva, Kumana, Melenaca, Dragutinova, Čoke i drugih mesta.
– Najmlađi učesnik imao je svega 14 godina, Milan Pecej iz Vojvode Stepe, a među najstarijima bili su braća Vuković iz Ruskog Sela, veterani Prvog svetskog rata. Brigada je bila mešovitog nacionalnog sastava – Srbi, Mađari, Rumuni, Slovenci i drugi borili su se rame uz rame, bez podela. Posle kratke obuke jedinice su upućivane na različite zadatke: jedna u Petrovgrad, druga ka Srpskoj Crnji radi obezbeđenja granice, treća u Suboticu i na mađarsku teritoriju. Pripadnici brigade učestvovali su u čišćenju terena od neprijateljskih bandi i u razotkrivanju špijunskih grupa koje su delovale nakon oslobođenja- – naveo je Orelj.
Svečanost u Kikindi bila je prilika da se još jednom oda počast hrabrim ljudima koji su u teškim vremenima izneli borbu za slobodu. Njihovo delo podseća da je cena mira bila visoka, ali da su temelji dostojanstva upravo u požrtvovanosti onih koji su za slobodu dali sve.
U Senti su proteklog vikenda održani 24. Susreti enigmata Srbije, na kojima su članovi Enigmatskog kluba „Kikinda“, po tradiciji, osvojili mnoštvo pehara i medalja na takmičenjima koja su održana. Kao i svake godine do sada, pehar namenjen najuspešnijom klubu ide u Kikindu.
Od osnivanja, 2015. godine, EK „Kikinda“ je nadmoćno pobeđivao na svim takmičenjima, ali ove godine prvi put se desilo da su dobili dostojnog rivala. Novoformirana Enigmatska sekcija Šahovskog kluba „Studentski grad“ iz Beograda zabeležila je zapažene rezultate, ali Kikinđani su, ipak, odbranili reputaciju šampiona.
Enigmate iz našeg grada nisu mogli da nastupe u najjačem sastavu jer su Vanja Tomašev i Slavko Bovan bili zaduženi za organizaciju Susreta, pa je „teret“ favorita pao na ostali članove kluba.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da je imao otvoren i konstruktivan razgovor sa predsednikom Upravnog odbora Gaspromnjefta Aleksandrom Đukovim i zamenikom ministra energetike Ruske Federacije Pavelom Sorokinom po pitanju NIS-a.
„Upravo smo završili važne razgovore sa ruskom delegacijom po pitanju NIS-a, energetike u Srbiji i zadovoljan sam otvorenošću, konstruktivnošću i iskrenošću razgovora. I jedni i drugi smo bili baš takvi”, naveo je Vučić u video obraćanju na instagram nalogu budućnostsrbijeav.
On je poručio građanima da nestašica naftnih derivata neće biti.
„Nije lako vreme i nije malo breme pred nama, ali ono što mogu da kažem građanima Srbije – nestašica nafte, naftnih derivata, niti bilo kakve velike energetske krize u Srbiji neće biti. Naši ruski prijatelji su razumeli našu poruku, mi smo razumeli šta su njihovi interesi”, rekao je Vučić u video objavi, prenosi Tanjug.
Dodao je da će država uraditi sve što je u najboljem strateškom i taktičkom interesu Srbije. „Građani budite mirni, država je tu da se bori za vas, u vaše ime, za vaš račun i za budućnost Srbije i nastavićemo to uspešno da radimo”, naglasio je predsednik Srbije.
Kompanija NIS saopštila je 9. oktobra da joj nije produžena posebna licenca Ministarstva finansija Sjedinjenih Američkih Država, koja omogućava nesmetano operativno poslovanje.
Spektakularno je bilo minulog vikenda na prvom Festivalu stripa u Kikindi i Novim Kozarcima.
Za tri dana predstavili su se neki od najpoznatijih domaćih crtača devete umetnosti, a interesovanje posetilaca i učesnika je prevazišlo i najoptimističnija očekivanja.
Sve je počelo u petak 10. oktobra izložbom i prigodnom besedom gostujućih umetnika iz Subotice u Galeriji „Zdravko Mandić“, koja je uz kikindski Kulturni centar bila suorganizator festivala. Posetioci u punoj sali Galerije u Novim Kozarcima mogli su da pogledaju izložbu radova ovdašnjih i gostujućih majstora tuša i pera, a svoja crtačka iskustva je podelio i jedan od doajena devete umetnosti, Geza Šetet, koji je Njegošev „Gorski vijenac“ pretočio u strip sa petocifrenim tiražom.
Program je nastavljen u subotu u Kulturnom centru, gde su među gostima bili organizatori somborskog i zrenjaninskog festivala stripa Danilo Bogdanović i Branko Đukić. U prepunoj Galeriji KC podelili su svoja iskustva, navodeći da je pred Kikinđanima lep, ali i vrlo zahtevan zadatak da održe manifestaciju i u narednim godinama.
– Malo smo strepeli da možda neće biti veliki odziv publike, pa smo program organizovali u našoj Galeriji, navodi Tanja Nožica, zamenica direktora KC.- Pokazalo se da bi i Velika sala bila premala, jer je zainteresovana publika stajala i u holu. Prvi put se susrećem s organizacijom ovakvog festivala, ali pokazalo se da je odziv publike bio veliki i jako sam zadovoljna kako je sve proteklo – dodaje.
Zbog festivala u naš grad su pristigli i gosti iz susedne Rumunije. Jovan Kiridžić je sa suprugom i prijateljem došao kako bi se bliže upoznao s autorima i ljubiteljima stripa.
–Za ova dva dana, koliko sam bio ovde, shvatio sam da strip nije samo umetnost, nego i ljubav koja se prenosi na papir. Prvo što ćemo uraditi po povratku u Rumuniju, pokušaćemo da napravimo prekograničnu saradnju i da i u Rumuniji zaživi ovakav festival, jer postoji veliko interesovanje za strip.
Publici su se predstavila i druga poznata imena ovdašnje strip scene: Zoran Aladžić, Kristijan Relić, Vladimir Topolovački, Jovan Isakov, Emilija Despotov, Borivoje Grbić, Zorana Stojkov, Kristijana Reljić, Ivan Šainović, Andrea Vukojević, Marina Stefanović, Vladan Nikolić, Zoran Stojković, Vladimir Popov i možda kao najpoznatije ime Miodrag Mikica Ivanović, legendarni autor još iz vremena edicija „Nikad robom“, „Eks almanah“, i Dnevnikovih „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“.
– Upoznao sam organizatora Milivoja Vukojevića na Somborskom festivalu stripa. Ne odazivam se često na festivale, ali sam želeo da pomognem Kikinđanima, jer je Milivoj moj kolega crtač. Drago mi je i što sam i drugima mogao da pomognem u crtanju, naročito kad je u pitanju likovno poznavanje anatomije čoveka.
Poseban deo programa bio je posvećem predstavljanju dva strip albuma majstora crno-belih sličica iz Mokrina – Spasoja Kulauzova.
– Predstavio sam svoju sedmu i osmu knjigu koji je izdao Kulturni centar. I ove knjige, kao i prethodne sadrže žanrovski različite stripove koje sam radio u karijeri: vestern, kriminalistički, humoristički i druge. Objavljivao sam svojevremeno i u „Plavom Vjesniku“, „Dečjim novinama“ i „Dnevniku“, a od onog što sam radio, mislim da je posle edicije „Nikad robom“ ipak Veliki Blek bio najčitaniji. Radio sam i vrlo čitanog junaka „Gringa“. Meni je malo problem scenario, a kad bih imao kvalitetan scenario, ne bi mi predstavljalo teškoću i danas da nacrtam bilo šta što bi publika rado čitala- rekao je Kulauzov.
Treći dan festivala bio je rezervisan za druženje s crtačima stripa i kikindskim slikarima. U dvorištu Galerije „Zdravko Mandić“ posetioci su mogli da se uvere kako nastaju neka od remek-dela devete umetnosti, ali i zapaženi akrili ovdašnjih slikara Dragane Karanović, Tanje Nožice, Milana Dragoljevića, Dušanke Vujović, Svetlane Petrov Rackov, Vinke Sekulić i Brace Azarića, koji je o prvom Festivalu stripa izneo interesantan zaključak:
– Voleo bih da su profesori i nastavnici likovnog doveli đake da posete festival, jer bi imali šta da nauče o ovom mediju, međutim, takvih grupnih đačkih poseta izložbama nema već skoro tridesetak godina, što je šteta. Celokupan festival je protekao sjajno i daće Bog da se vidimo i dogodine sa eminentnim strip crtačima- rekao je Azarić.
PRVA „KOMUNA“
– Prezadovoljan sam odzivom gostiju i kolega crtača, koji su nam puno pomogli i savetodavno i u umetničkom delu programa. Odziv publike je bio iznad očekivanja, a puno mi je srce što su i mediji propratili naš festival. Ipak, posebna zahvalnost ide na adresu „Komune“ koja je prva, još pre mesec dana, najavila naš festival i čija je medijska podrška bila izuzetna tokom čitavog trajanja festivala – naglašava Milivoj Vukojević, idejni tvorac ove manifestacije.
Žiri za dodelu regionalne književne nagrade Jovan Popović objavio je uži izbor od 11 rukopisa zbirki poezije i kratke proze. Konkurs je raspisala izdavačka kuća Partizanska knjiga u znak sećanja na velikog kikindskog, jugoslovenskog i srpskog pisca.
Na konkursu su učestvovali autorke i autori iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Autorki/autoru nagrađenog rukopisa 18. novembra biće uručena plaketa i objavljena uređena knjiga u izdanju Partizanske knjige, uz potpisivanje standardnog izdavačkog ugovora.
Jovan Popović (1905–1952) bio je pesnik, prozni pisac, urednik, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, učesnik u NOB-u od početka oružanog ustanka u Srbiji. Objavio je tri knjige poezije i tri knjige kratke proze. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Partizanska knjiga je prvi i ekskluzivni izdavač Popovićevih sabranih dela.
Konkurs za regionalnu književnu nagradu Jovan Popović podržalo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Udario, kao glavni i odgovorni urednik, temelje nekadašnjoj „Komuni“, novinarski kadar mukotrpno podučavajući osnovama profesije, posebno insistirajući na pismenosti i lepom izražavanju na srpskom jeziku – bez tuđica. Nekadašnji đaci Gimnazije i Pedagoške škole pamte ga kao strogog i pravednog predavača, od kojeg je imalo šta da se nauči
Na ličnom planu delovao je andrićevski samotno, skoro u potpunosti zatvoren za javnost. A u radnom smislu bio je skroz drugačiji: za saradnju i komunikaciju uvek otvoren i neposredan, „rasipnički“ druge darujući nepreglednim znanjem iz književnosti i lingvistike. U isti mah do beskraja tvrdokoran u principima kojih se u razmišljanju i delanju strogo pridržavao.
Takav je u najkraćem, na osnovu šturih zvaničnih podataka i kazivanja onih koji su ga donekle, dakle ne u potpunosti, poznavali, bio Radoslav Jerinkić (1931 – 2016). Neosporno jedan od najvećih intelektualaca Kikinde u drugoj polovini prošlog veka i prvoj deceniji ovog milenijuma. Iza sebe je, i pored ogromnog spisateljskog potencijala, ostavio simboličan pisani trag – brošuru „Razvoj radničkog pokreta u Kikindi“ i to kao jedan od autora. Bez dovoljne spisateljske zaostavštine neumitno lagano pada u zaborav.
Ostao je Jerinkić, međutim, u sećanju preostalim revnosnim čitaocima nekadašnjeg lokalnog glasila „Komuna“, po njegovoj ideji osmišljenog i 1961. godine realizovanog. Nisu ga zaboravile ni kolege iz obrazovanja sa kojima je radio, niti đaci Gimnazije i Pedagoške škole, u kojima je predavao srpski jezik i književnost. Pominju ga, u najlepšem smislu, u lokalnim ustanovama kulture, posebno u gradskoj biblioteci, čiji je bio najredovniji gost i najrevnosniji čitalac.
Pisac i nekadašnji izdavač Pera Jančić s posebnim pijetetom besedi o Jerinkiću. Priseća se 1966. godine i mladalačkog izazova da se, kao maturant, okuša u novinarstvu. Čim je kročio u skučene prostorije „Komune“ u prizemlju Komitetove zgrade, suočio s ogromnim iskušenjem. Jerinkić ga je, kao glavni i odgovorni urednik, očinski dočekao, pa mu „diktatorski“ predočio pravila rada i ponašanja u redakciji.
– Jesam se u tom momentu zbunio, ali se nisam pokolebao – priča Jančić kako je uplovio u novinarske vode. – Jerinkić je bio izuzetno vredan i odgovoran. Bio je nepopustljiv, zahtevajući od novinara da, zavisno od teme i njenog značaja, revnosno poštuju odgovarajuću novinsku formu, kao i da se prikladno ponašaju na poslu i na javnom mestu. Tražio je da pišem najjednostavnije tekstove, ali mi je, takođe, veoma brzo odobrio sopstvenu rubriku, u kojoj sam pokušavao da budem duhovit. Zapamtio sam ga kao strogog, bolje reći veoma strogog, urednika. Insistirao je da tekstovi budu sažeti, zanatski urađeni, jasni. Mene je, u nekim momentima, čak bodrio i hvalio, ali je umeo i da me natera da određeni tekst, ako nije po njegovoj meri pet-šest puta prerađujem i prekucavam. Bilo mi je u tim trenucima mučno da ga slušam i postupam po njegovom nalogu. A kasnije, kada sam se ozbiljnije latio pera, shvatio sam da su te njegove grube lekcije o pismenosti i stilistici pisanja za mene bile – lekovite. Do neba mu hvala za to…
JEZIČKI FANATIK Radoslav Jerinkić
Većini stalnih novinara „Komune“ nije godio takav metod rada. Pojedinci su se bunili, opirali nametnutoj strogoći. Uzalud. Možda je, u tom smislu, trebalo da bude taktičniji i fleksibilniji. Jerinkić nije popuštao, najverovatnije strahujući od eventualnog kiksa i u takvim situacijama neminovne oštre zamerke vlasti, odnosno partije. Ne sme se zanemariti činjenica da je to vreme komunizma…
Jančić dodaje da je Jerinkić u novinarskoj karijeri najmanje stotinu osoba podučavao da, kako veli, „sastave prvu rečenicu, a da u njoj bude barem malo gramatike i pravopisa“. Svojevrsnu misionarsku ulogu opismenjavanja nastavio je i kada je digao ruke od profesionalnog novinarstva, prešavši, kao profesor srpskog jezika, u prosvetu. Nikoga od brojnih znanih i neznanih ovdašnjih ljubitelja pisanja uglavnom u pokušaju, koji su tražili pomoć i savet, nije odbio, maratonski im redigujući i lektorišući rukopise. I to bez naknade. Neka takva monografska ostvarenja u tolikoj meri je prerađivao i doterivao da je mogao i sam da ih potpiše. Za Jančića, ali i ostale naše sagovornike, Jerinkić je, sve u svemu, ličnost dostojna sećanja i poštovanja.
Književnica Marija Tanackov kaže da je poznavala profesora Jerinkića. Kolege su po struci. Oboje, u jednakoj meri, u Kikindi slove za iskrene ljubitelje pisane reči ponajviše lepe književnosti. Marija je veliki deo radnog veka provela u Biblioteci „Jovan Popović“. Napominje da je Jerinkić decenijama skoro svakodnevno svraćao u bibliotečke odaje.
-Sem obaveznog prelistavanja dnevne i periodične štampe, često je koristio knjige iz našeg naučnog fonda. Bio je, zbilja, intelektualac od ugleda. Ozbiljno je shvatao sopstvenu ulogu u razvoju društva sa zadatkom da, kako je govorio, kao intelektualac revnosno prati određene oblasti društvenog života, pre svega umetnost, jezik i obrazovanje. Posedovao je ogromno znanje iz društvenih nauka… Jerinkić je živeo asketski, kao Ivo Andrić u provincijskim razmerama. supruga ga je oslobodila svih kućnih obaveza. dane je provodio uronjen u čitanje, kojem je bio posvećen – do samouništenja.
Jerinkić je, inače, iz prve generacije studenata koji su, nakon Drugog svetskog rata, završili književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kasnije je magistrirao. Iz prosvete je otišao u penziju. Jedno vreme, u prvim godinama prošle decenije, bio je, kao lektor, angažovan u lokalnim novinama. Novinar Milan Srdić pamti ga kao mirnu, staloženu, nenametljivu osobu, s gospodstvenim manirima.
Nije se Jerinkić dugo na tom privremenom volonterskom poslu zadržao. Ubrzo je odustao od bilo kakvog društvenog angažmana. Viđan je kasnije na prigodnim kulturnim manifestacijama u gradu, koje je sa suprugom redovno posećivao.
POMOGAO ANGELI
-Bio mi je Jerinkić profesor u ovdašnjoj gimnaziji. Jeste bio strog. Tražio je od đaka mnogo.Ta njegova strogoća za mene je u početku bila posebno opterećujuća, jer sam došla iz Osnovne škole „Feješ Klara“ u kojoj sam nastavu pohađala na mađarskom jeziku. Bila sam, međutim, istrajna, i pored svih poteškoća s kojima sam se suočila. A profesorov metod rada pomogao mi je da se brzo „prešaltujem“ na srpski jezik i u govornom smislu funkcionišem kao ostali učenici – napominje direktorka Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u našem gradu dr Angela Mesaroš Živkov, prof.
IŠAO OČEVIM STOPAMA
Radoslav je rođen u selu Kumane. Potiče iz novinarske porodice. Njegov otac Radivoj pisao je za list „Jugosloven“. Životna saputnica Zorica, koja je radni vek provela u gradskoj Poreskoj upravi, bila mu je velika uzdanica. Preminula je nedugo posle njega. Nemaju potomke.
“Građani protiv blokada” održaće danas sa početkom u 17 časova velike skupove podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, na preko 200 lokacija širom Srbije.
Okupljanja će biti održana u Kikindi ispred Gradske kuće i u Mokrinu, na Trgu, ispred Varoške kuće.
