најчитанији портал Севернобанатског округа
Дирљива прича о пријатељству и авантурама Петла, Мачка и Лисице данас је, од 17 сати, на репертоару Дечијег позоришта „Лане“.
По делу Бранка Ћопића, „Мачак и петао“, комад је режирао Александар Малетин који и игра у представи, уз Александра Круља, Марту Катаи и Милана Вујића.
Ученици петог и шестог разреда данас су помогли ловцима у бројању зечева на подручју Фазанерије „Млака“. Била је то прилика да проведу дан у природи и науче више о живом свету у околини свог града.
Позиву из Ловачког удружења “Кикинда” одазвао се Секретаријат за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој Града. Прва школа која се укључила у ову акцију је ОШ „Јован Поповић“.
– На наше одушевљење, одазвао се велики број деце, њих око 40. Увек подржавамо активности у природи и сматрамо да дан у природи значи више од часа у клупама – рекла је директорица Јелена Крвопић.
Скуп је био код Мотела „Ловац“. Иако је било рано јутро, деца су била расположена за упознавање са ловачким активностима.
– Лепо ми је то што ћемо половину дана уживати у прелепој природи – рекла је Елеонора Крнић, ученица петог разреда.
Њена другарица, Вања Ђомпарин, такође из петог разреда, каже да јако воли природу и да никада није присуствовала нечему сличном.
– Желим да уживам у природи и да научим нешто о њој од ловаца – објаснила је Вања.
Најмлађи учесник који је поранио због данашње акције је шестогодишњи Урош Грујић.
– Одлучио сам да рано устанем и да дођем и да бројим зеке – рекао нам је Урош. – И доћи ћу поново.
Домаћини, чланови Ловачког удружења, такође су се окупили овог јутра, расположени да малишанима покажу како се чува природа и управља ловним подручјима, рекао нема је председник Младен Бањац.
– Данас је редовно бројање дивљачи на два потеза – објаснио је Бањац. – Циљ нам је да едукујемо децу, да проведу дан у природи, да виде град на друкчији начин. Ово је наша редовна акција којом контролишемо популацију дивљачи. После бројања израђују се документа на основу којих се планира изловљавање. Прошле године могли смо да радимо три изловљавања зеца, али смо урадили само два. Опрезни смо јер много тога утиче на смањење њихове популације.
Бањац је додао да ловци управо завршавају бројање срнеће дивљачи на 28 хиљада хектара, што је површина којом газдују, а завршили су и постављање хиљаду садница на дужини од шест километара јер их уништавају немарни пољопривредни произвођачи приликом уласка и изласка из њива. Удружење има 168 активних ловаца, али и проблем јер нема нових, младих чланова.
– Овакве активности спроводимо ради заштите природе. Упознајући ловна подручја Кикинде, деца уче и како се она чувају јер дивљач представља природно богатство – оценила је секретарка Секретаријата, Мирослава Наранчић.
Она је најавила да ће у Секретаријату наставити сарадњу са Ловачким удружењем и да ће интензивирали активности; планирају се едукације о заштити природе, кинологији и забрани употребе оружја.
С. В. О.
Учитељица Мирјана Цвејић била је у првој генерацији ђака Учитељске школе у Кикинди. За катедром је провела четири деценије. Данас, у деведесетој години, памти најважније – децу је, пре свега учила да поштују старије и једни друге.
Четрдесет година учитељског стажа: безброј улазака у учионицу, предавања, пропитивања, приредби, екскурзија и школа у природи, растанака, па сусрета са новим, радозналим малим људима, непрестаног труда да израсту у људе за пример. И цвеће од креп папира, сунђера и жице за Осми март. И онда, још једно препознавање на улици: „Учитељице Миро, да ли ме се сећате?“. Зар то није најлепше, пита.
Мирјана Милачић једна је од девојчица које су, само четири годне после рата уписале прву Учитељску школу у Кикинди. Фалило је учитеља тих година. Десетине деце кренуло је на наставу која се одржавала у згради на месту садашње Аутобуске станице. Три године касније, са само 17,5 година и Мирјана је добила своје прво одељење, у школи у Мокрину у којој је, осам година, калила учитељски позив и однос према ђацима.
Иако са већ етаблираним местом у друштву, одазивали су се учитељи позивима домовине у изградњи. Још као ђаци Учитељске школе одлазили су на радне акције. Учитељица Мира у биографију је успела да упише чак три: изградњу Новог Београда, пруге Добој–Бања Лука и Светозарево (данашња Јагодина).
– До воза који је у Кикинду стизао по нас, акцијаше, тата ме је, из трећег рејона возио на шпедитеру који је вукла мазга, а који су нам остали од Руса – каже Мирјана Цвејић. – Ништа то није било срамота. Срамота је била не бити поштен.
У току школске године, млади учитељи дружили су се сваке вечери у сеоској Библиотеци. Било је ту и романтичних сусрета, наравно, а коврџе црнооке Мирјане очарале су једног Мокринчанина којег су још неке младе учитељице потајно погледале. У 23. години Мирјана је постала супруга Артемија Цвејића, машинског инжењера. Добили су Желимира и Драгославу.
Из Мокрина је, по прекоманди, стигла у Школу „Ђура Јакшић“ у Кикинди, у којој је радила до пензије. Мало тога остало је исто за пола века, од првог уласка у разред учитељице Мирјане, али и за три деценије, колико је у пензији. Или се, боље речено, у слободама и односима деце и наставника променило баш све.
– Већ другог дана знали смо свако дете по имену и све о њему – каже. – У току часа морали смо да стојимо, директор је вирио кроз кључаоницу, да провери да нисмо, случајно, сели. Посећивали смо свако дете једном годишње, знали смо о њима све што је било потребно. Кажу да сам била строга, али била сам праведна – и имала сам најбоље ђаке. Нисам правила разлику по томе ко је из какве породице и деца су то препознавала. Ствар је у поштовању.
У другом разреду, у школи у природи на Златибору, све их је купала, сећа се. Џепарци су били код ње и додељивала их је тако да се сви исто обрадују и да се нико не истиче у трошењу. А ђаци су слушали, и то не само њени. Док су нове, младе учитељице, себи давале одушка уз кафу, учитељица Мира је успостављала дисциплину у читавом одмаралишту.
– Мора да постоји ауторитет – каже ми строго. – Учили смо их поштовању, да се друже, да помажу једни другима. Желела сам да имају леп живот. Увек сам хвалила ђака, нисам никада лоше говорила родитељима о детету. Нисам дозвољавала да се туку, за време одмора сам била са њима, разговарали смо, бринула сам о тој деци. Јер они треба да се угледају на учитеља, да гледају како он поступа, да им буде узор. Учитељ је и отац и мати и васпитач.
А у таквом односу, сматрало се, нема места сентименталности. Осим понекад.
– Нису се куповали скупи поклони учитељицама. Била сам јако срећна када ми дете донесе нешто што је само направило. Децу сам учила, пре свега, да поштују родитеље, то је основно, и своје учитеље и једни друге. Нисам дозвољавала да се изругују – каже учитељица Мира и наставља причу. – Музичко се тада оцењивало тако што ђак отпева нешто. И нису сви били талентовани, наравно. Један дечак, и имена му се сећам, никако није смео да стане испред целог одељења и пева, плашио се да ће му се деца смејати. Одвела сам га иза табле, да нас не виде, да ми он, ударајући ногицом о под, пажљиво и тихо, дрхтавим гласићем, отпева „Друже Тито, љубичице бела“. Никада то нећу заборавити.
Сад су учитељи више другови с децом, каже учитељица Мира. То није добро, мора да постоји однос поштовања: ђака према наставнику, друштва према просветном раднику. Као некада.
– Били смо цењени, поштовали су нас. Данас, кад га видиш на улици, ни не знаш да је учитељ – каже учитељица Мира док пребира по црно-белим фотографијама са својим првим ђацима у Мокрину.
На једној тридесетак малишана, послужитељка и учитељица стоје и једу ужину, хлеб и пекмез. На другој двојица будућих музичара испред свих позирају са хармоникама отворених мехова. И, без обзира на околности и узраст, из сваке од фотографија са патином незадрживо исијава радост. И чврста вера у леп живот и сјајну будућност.
Можда зато не дамо забораву те делиће детињства и чврсто се држимо за најранија сећања из школских дана. Када је учитељица била узор.
И можда се зато учитељица Мира с толико радости препознаје са својим ђацима. Колико год година имали, она ће за њих остати учитељица која није седела на часу, знала је ко је тужан и највише се радовала оном цвету од креп-папира.
С. Вуловић Остојић
Због изузетно великог интересовања грађана и резултата наградне игре “Узми рачун и победи”, која је прошле године први пут организована у електронском формату, Влада Србије је донела одлуку о организовању новог годишњег циклуса и у 2024. години.
Прошле године је више од милион грађана отворило налоге и послало невероватних 285.798.140 фискалних рачуна.
Како сазнају “Новости”, очекује се да први круг наградне игре почне крајем априла или у првој половини маја. Извлачења ће и овог пута бити емитована уживо на првом програму Радио-телевизији Србије.
Награде за најсрећније грађане и овај пут биће станови у Београду, а биће додељена по два стана у свакој емисији, односно 10 станова у овом кругу наградне игре.
“Наградна игра ће се одвијати путем апликације ‘Узми рачун и победи’, као и прошлог пута. С обзиром на то да су због заштите података о личности сви налози и унети рачуни из претходног циклуса обрисани, грађани ће, да би учествовали, морати да отворе нове налоге. У овом тренутку могу да проверавају валидност рачуна, али не и да их уносе у апликацију, јер наградна игра још увек није почела. Свакако препоручујемо грађанима да узимају и чувају фискалне рачуне, а спремамо и неке новине, о чему ћете бити благовремено обавештени”, речено је у Министарству финансија.
(Извор: Б92)
Туристичка организација Града данас на тргу одржава традиционални Базар и Сајам цвећа. Ручне радове, занатске производе, храну и цвеће донело је педесетак излагача.
– Имамо 43 излагача на штандовима и пет цвећара из Кикинде и околних места. Планирали смо да овај, Мартовски базар, буде баш на почетку месеца, с обзиром на то да је следећег петка Дан жена и да би наши суграђани могли да пронађу лепе поклоне за своје супруге, мајке, ћерке, сестре – рекла је в. д. директорица Туристичке организације, Јасмина Миланков.
Упркос прохладном јутру и ветру Базар је добро посећен. Излагачи ће на Тргу бити до 16 сати.
С. В. О.
Кикиндско коњичко удружење „Банат“ отворило је данас сезону јахања. На простору старог Погона три фабрике „Тоза Марковић“ догађају су присуствовали градоначелник Никола Лукач и председница Спортског савеза Кикинда, Јелена Чуданов.
– Драго ми је што су се ујединила два коњичка клуба и што ће школа јахања, и у овој сезони, употпунити спортску и рекреативну понуду града. Наставићемо праксу да Туристичка организација, у сарадњи са Удружењем, организује вожњу фијакерима – најавио је Лукач.
Због подршке Града коњичком спорту, председник Удружења, Илија Рађеновић, уручио је градоначелнику захвалницу.
– Наша школа јахања већ има доста полазника – рекао је Рађеновић. – Имамо заштитну опрему, безбедност деце нам је најважнија, као и то да што више бораве у природи уместо испред екрана. Нови полазници имају пробни час, да виде да ли им одговара овај спорт, али се још није догодило да је неко одустао.
Школа јахања Кикиндског коњичког удружења „Банат“ радиће викендом, а у току распуста и радним данима. Цена за један час је хиљаду, а за месец дана, што подразумева осам часова, потребно је издвојити четири хиљаде динара. У Удружењу кажу да у Школи с радошћу очекују нове чланове и да могу да се упишу сви старији од шест година.
С. В. О.
У Кабинету градоначелника јуче је уприличен дочек за пријатеља Кикинде, Божидара Новаковића, директора Центра за културу и информисање Источна Илиџа, са којим наш град сарађује већ дужи низ година.
Градоначелник је искористио прилику да, у пријатељској и пријатној атмосфери, покрене разговор о још јачој сарадњи два града која би се огледала у размени добрих искустава, као и кроз међусобне посете у оквиру разних манифестација. У разговору је учествовао и в. д. директор Културног центра у Кикинди, Марко Марковљев.
Исплата фебруарских пензија корисницима из категорије самосталних делатности почиње данас, корисницима који примања добијају преко текућих рачуна, док ће осталима пензије почети да пристижу од понедељка, 4. марта, саопштено је из Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО).
Исплата војних и пољопривредних пензија почеће у уторак, 5. марта, а за кориснике из категорије запослених, у суботу, 9. марта.
Износи на чековима биће исти као и приликом претходне исплате за јануар.
Просечна јануарска пензија, према подацима Фонда ПИО, износила је 45.742 динара.
Кнежевић је причао о томе како је постао глумац из чисте досаде, зашто је на сцени толико пута и страдао али и оздравио, зашто престоничке „тезге“ пуне сале, да ли публика више воли гостујуће глумце, коју представу комисија није хтела да пусти пред публику, а она ипак постоји скоро четири деценије, ко је био најбољи директор позоришта и због кога и за кога се праве представе, као и зашто позориште више никоме није кућа.
У суботу 2. марта, од 8 до 9 сати, у просторијама Месне заједнице Сајан, волонтерке Основне организације Црвеног крста овог места контролисаће здравље суграђанима.
Позвани су старији суграђани који желе да преконтролишу крвни притисак и шећер у крви, наводи се у саопштењу из ЦК Кикинда.
