Жири за доделу регионалне књижевне награде Јован Поповић објавио је ужи избор од 11 рукописа збирки поезије и кратке прозе. Конкурс је расписала издавачка кућа Партизанска књига у знак сећања на великог кикиндског, југословенског и српског писца.
На конкурсу су учествовали ауторке и аутори из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске.
Сњежана Врачар Михелач (Љубљана) – Сан на сунцу, поезија
Тино Дежелић (Загреб) – Прича толико уврнута и невероватна да не може бити, проза
Жарко Миленић (Брчко) – Сјећаш ли се?, проза
Жељко Ивањи (Београд) – Кријумчар играчака, проза
Најужи избор биће проглашен до 5. новембра.
Ауторки/аутору награђеног рукописа 18. новембра биће уручена плакета и објављена уређена књига у издању Партизанске књиге, уз потписивање стандардног издавачког уговора.
Јован Поповић (1905–1952) био је песник, прозни писац, уредник, преводилац, књижевни и позоришни критичар, учесник у НОБ-у од почетка оружаног устанка у Србији. Објавио је три књиге поезије и три књиге кратке прозе. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Партизанска књига је први и ексклузивни издавач Поповићевих сабраних дела.
Конкурс за регионалну књижевну награду Јован Поповић подржало је Министарство културе Републике Србије.
Синиша Попесков (на слици) на турниру у Сарајеву заузео је прво место у одговарајућој тежинској категорији и истовремено проглашен за најбољег млађег пионира. Прва је била и џудока Партизана Катарина Исаков, а трећа места поделили су у својим категоријама Ања Мортвански и Матеја Џакула док су пете позиције делили Никола Билић и Филип Срејин. Још је Михајло Поповић наступио на „Трофеју Беочина” у организацији тамошњег Цемента у поменутом градићу Срему, поделивши пето место у конкуренцији старијих пионира, у категорији до 66кг.
Ударио, као главни и одговорни уредник, темеље некадашњој „Комуни“, новинарски кадар мукотрпно подучавајући основама професије, посебно инсистирајући на писмености и лепом изражавању на српском језику – без туђица. Некадашњи ђаци Гимназије и Педагошке школе памте га као строгог и праведног предавача, од којег је имало шта да се научи
На личном плану деловао је андрићевски самотно, скоро у потпуности затворен за јавност. А у радном смислу био је скроз другачији: за сарадњу и комуникацију увек отворен и непосредан, „расипнички“ друге дарујући непрегледним знањем из књижевности и лингвистике. У исти мах до бескраја тврдокоран у принципима којих се у размишљању и делању строго придржавао.
Такав је у најкраћем, на основу штурих званичних података и казивања оних који су га донекле, дакле не у потпуности, познавали, био Радослав Јеринкић (1931 – 2016). Неоспорно један од највећих интелектуалаца Кикинде у другој половини прошлог века и првој деценији овог миленијума. Иза себе је, и поред огромног списатељског потенцијала, оставио симболичан писани траг – брошуру „Развој радничког покрета у Кикинди“ и то као један од аутора. Без довољне списатељске заоставштине неумитно лагано пада у заборав.
Остао је Јеринкић, међутим, у сећању преосталим ревносним читаоцима некадашњег локалног гласила „Комуна“, по његовој идеји осмишљеног и 1961. године реализованог. Нису га заборавиле ни колеге из образовања са којима је радио, нити ђаци Гимназије и Педагошке школе, у којима је предавао српски језик и књижевност. Помињу га, у најлепшем смислу, у локалним установама културе, посебно у градској библиотеци, чији је био најредовнији гост и најревноснији читалац.
Писац и некадашњи издавач Пера Јанчић с посебним пијететом беседи о Јеринкићу. Присећа се 1966. године и младалачког изазова да се, као матурант, окуша у новинарству. Чим је крочио у скучене просторије „Комуне“ у приземљу Комитетове зграде, суочио с огромним искушењем. Јеринкић га је, као главни и одговорни уредник, очински дочекао, па му „диктаторски“ предочио правила рада и понашања у редакцији.
– Јесам се у том моменту збунио, али се нисам поколебао – прича Јанчић како је упловио у новинарске воде. – Јеринкић је био изузетно вредан и одговоран. Био је непопустљив, захтевајући од новинара да, зависно од теме и њеног значаја, ревносно поштују одговарајућу новинску форму, као и да се прикладно понашају на послу и на јавном месту. Тражио је да пишем најједноставније текстове, али ми је, такође, веома брзо одобрио сопствену рубрику, у којој сам покушавао да будем духовит. Запамтио сам га као строгог, боље рећи веома строгог, уредника. Инсистирао је да текстови буду сажети, занатски урађени, јасни. Мене је, у неким моментима, чак бодрио и хвалио, али је умео и да ме натера да одређени текст, ако није по његовој мери пет-шест пута прерађујем и прекуцавам. Било ми је у тим тренуцима мучно да га слушам и поступам по његовом налогу. А касније, када сам се озбиљније латио пера, схватио сам да су те његове грубе лекције о писмености и стилистици писања за мене биле – лековите. До неба му хвала за то…
ЈЕЗИЧКИ ФАНАТИК Радослав Јеринкић
Већини сталних новинара „Комуне“ није годио такав метод рада. Појединци су се бунили, опирали наметнутој строгоћи. Узалуд. Можда је, у том смислу, требало да буде тактичнији и флексибилнији. Јеринкић није попуштао, највероватније страхујући од евентуалног кикса и у таквим ситуацијама неминовне оштре замерке власти, односно партије. Не сме се занемарити чињеница да је то време комунизма…
Јанчић додаје да је Јеринкић у новинарској каријери најмање стотину особа подучавао да, како вели, „саставе прву реченицу, а да у њој буде барем мало граматике и правописа“. Својеврсну мисионарску улогу описмењавања наставио је и када је дигао руке од професионалног новинарства, прешавши, као професор српског језика, у просвету. Никога од бројних знаних и незнаних овдашњих љубитеља писања углавном у покушају, који су тражили помоћ и савет, није одбио, маратонски им редигујући и лекторишући рукописе. И то без накнаде. Нека таква монографска остварења у толикој мери је прерађивао и дотеривао да је могао и сам да их потпише. За Јанчића, али и остале наше саговорнике, Јеринкић је, све у свему, личност достојна сећања и поштовања.
Књижевница Марија Танацков каже да је познавала професора Јеринкића. Колеге су по струци. Обоје, у једнакој мери, у Кикинди слове за искрене љубитеље писане речи понајвише лепе књижевности. Марија је велики део радног века провела у Библиотеци „Јован Поповић“. Напомиње да је Јеринкић деценијама скоро свакодневно свраћао у библиотечке одаје.
-Сем обавезног прелиставања дневне и периодичне штампе, често је користио књиге из нашег научног фонда. Био је, збиља, интелектуалац од угледа. Озбиљно је схватао сопствену улогу у развоју друштва са задатком да, како је говорио, као интелектуалац ревносно прати одређене области друштвеног живота, пре свега уметност, језик и образовање. Поседовао је огромно знање из друштвених наука… Јеринкић је живео аскетски, као Иво Андрић у провинцијским размерама. супруга га је ослободила свих кућних обавеза. дане је проводио уроњен у читање, којем је био посвећен – до самоуништења.
Јеринкић је, иначе, из прве генерације студената који су, након Другог светског рата, завршили књижевност на Филолошком факултету у Београду. Касније је магистрирао. Из просвете је отишао у пензију. Једно време, у првим годинама прошле деценије, био је, као лектор, ангажован у локалним новинама. Новинар Милан Срдић памти га као мирну, сталожену, ненаметљиву особу, с господственим манирима.
Није се Јеринкић дуго на том привременом волонтерском послу задржао. Убрзо је одустао од било каквог друштвеног ангажмана. Виђан је касније на пригодним културним манифестацијама у граду, које је са супругом редовно посећивао.
ПОМОГАО АНГЕЛИ
-Био ми је Јеринкић професор у овдашњој гимназији. Јесте био строг. Тражио је од ђака много.Та његова строгоћа за мене је у почетку била посебно оптерећујућа, јер сам дошла из Основне школе „Фејеш Клара“ у којој сам наставу похађала на мађарском језику. Била сам, међутим, истрајна, и поред свих потешкоћа с којима сам се суочила. А професоров метод рада помогао ми је да се брзо „прешалтујем“ на српски језик и у говорном смислу функционишем као остали ученици – напомиње директорка Високе школе струковних студија за образовање васпитача у нашем граду др Ангела Месарош Живков, проф.
ИШАО ОЧЕВИМ СТОПАМА
Радослав је рођен у селу Кумане. Потиче из новинарске породице. Његов отац Радивој писао је за лист „Југословен“. Животна сапутница Зорица, која је радни век провела у градској Пореској управи, била му је велика узданица. Преминула је недуго после њега. Немају потомке.
Масовним` скуповима широм Србије у знак противљења блокадама и насиљу, али и као снажна подршка Србима на Косову и Метохији, који трпе терор, придружили су се и становници Кикинде. Осим у граду, скуп подршке организован је и у Мокрину.
Циљ је био да се покаже јединство, да се јасно и гласно каже да јасно кажу „не“ насиљу и блокадама и да се пружи подршку нашем народу на Косову и Метохији. Суграђани, који су присуствовали скупу, поручили су да је важно да Србија остане стабилна и јединствена, без поделе и деструктивног понашања, и да покаже да подржава мир и своје сународнике где год да живе.
И овога пута са својим суграђанима био је Миленко Јованов, шеф посланичке групе Српске напредне странке у Скупштини Србије.
Кикинђани су овом приликом раширили и транспарент „Кикинда је уз српски народ на Косову и Метохији“.
Дијана Крањак напомиње да је за развој Србије, а не за блокирање.
-Ови скупови показују да наш председник Александар Вучић има огромну подршку у народу. Моја жеља је да останем у Србији, али и да будућа поколења, која тек долазе, буду поносна на своју земљу. Млади треба да остану у Србији и да овде стварају породице. Пружамо и подршку српском народу на Косову и Метохији, безрезервну и снажну, да се изборе са свим изазовима које пред њих стављају и да буду јаки – навела је Дијана Крањак.
Драгољуб Ћирић из Кикинде истиче да је доста блокада.
-Доста је јавашлука. Ова земља није на продају и она је за добробит свих грађана. Категорично сам против блокада и насиља. Имам 73 године и ја сам некада ишао у школу, али ово није било никада. Косово и Метохија су Србија, тако је било и тако ће и бити. Подршку нашем народу треба сви да дамо – закључио је Ћирић.
Паце Берар дошла је на скуп јер жели да покаже да се не боји и да пристојна Србија више не ћути.
-Важно је да покажемо да постоје људи који мисле другачије. Доста је блокада. Хоћемо мир, слободу, да деца иду редовно у школе, а студенти да похађају факултете и стичу знања. Желим да се реши ситуација у којој смо, али уз поштовање различитости – прецизирала је Паце Берар.
Скуп у Мокрину одржан је испред Варошке куће. Уз тробојке и транспаренте Не дамо Србију, Хоћу мој живот назад, Бори се против блокада, грађани су изразили незадовољство поводом блокада и поручили да желе да се врате нормалном животу. Такође, послали су поруку подршке Србима на Космету.
Данашња окупљања су одржана у више од 200 места широм земље и ово је највеће окупљење до сада.
Достојанственим скуповима грађана послата је порука јединства, солидарности и отпора покушајима притисака и подела.
Каратисти Феникса на Првенству Војводине за млађе узрасте, у Новом Бечеју, освојили су четири медаље. Кадеткиња Уна Терзин у борбама, категорији до 54кг, била је прва, јуниор Петар Ступар (до 67кг) други, а кадеткиња Милана Терзин (до 54кг) трећа док је још у катама злато узела кадеткиња Миа Вашалић.
Куглашице Кике 0230 забележиле су и пету победу у такмичењу Суперлиге. У петом колу у Новом Саду савладале су 6:2 (3.067:3.021) домаћу Бачку. Кикинђанке ће шестој рунди опет у Нови Сад, тада ће се у дербију састати с Алиментом, али пре тога, већ од уторка очекује их други везани наступ у Еурокупу. Ове године Кика ће у хрватски град Осијек с амбицијом да понови прошлогодишњи успех из Словеније, када су, пласиравши се међу четири најбоље екипе поменутог надметња, избориле наступ и у Лиги шампиона. КИКА 0230: Шибул 525, Чорба 549, Бунгхарт 453, Кресоја 478, Френц 541, Команов 521. Д. П.
Кикинда – Гледалаца: 150. Судија: Немања Деспотовић (Огар). Жути картон: Зечевић (ОФК Кикинда). ОФК КИКИНДА: О. Ковачевић, Зечевић, Чутовић, Н. Ковачевић (Стојанов), Николић, Лекај, Оторан (Будаи), Шашић, Живанов, Стојановић (Путник), Станимиров. СЛОГА: Дамјановић, Ердељ, Томановић, Милошевић, Варга, Вукас, Гојковић (Матијевић), Жижа, Прекајац, Свилар (Бачић), Манојловић. Ковачевић је био одличној шанси, али се није снашао, а био је то уједно и једини детаљ вредан пажње у првом полувремену. У наставку играло се нешто садржајније, а Чонопљани су кренули за нијансу одлучније. Међутим, убрзо је ОФК Кикинда пребацила тежиште игре ближе голу гостију, али и даље зрелих прилика није било. Тек ближе крају, неколико ситуација пред мрежом Слоге замирисало је на евентуални погодак, а у надокнади Кикинђани су могли и до три бода, међутим Станимиров је из казненог простора, у доброј ситуацији, слабо тукао па су гости задовољнији напустили терен, оставши непоражени на северу Баната односно испунивши циљ који су имали пре овог сусрета. Д. П.
“Грађани против блокада” одржаће данас са почетком у 17 часова велике скупове подршке српском народу на Косову и Метохији, на преко 200 локација широм Србије.
Окупљања ће бити одржана у Кикинди испред Градске куће и у Мокрину, на Тргу, испред Варошке куће.
Некада је жетва била прави празник рада и заједништва, дани када су се људи окупљали у пољу од раног јутра, док се сунце тек помаљало над златним класјем. Српови су звецкали у ритму, а мирис свежег жита мешао са топлином летњег дана. Жетеоци су се надметали у брзини и вештини, а сваку паузу красили су смех и песма.
Снопови су се пажљиво везивали и слагали у пластове, који су на крају дана украшавали њиву као неми сведоци труда. Све се радило рукама, али и срцем — јер је сваки клас значио живот, храну и плод људског зноја.
Жетелачке свечаности у Сајану скоро три деценије оживљавају старе обичаје и показују да традиција није нешто што припада прошлости, већ жива нит која нас спаја и враћа вредностима.
Продукција Кикиндског портала захваљујући подршци Министарства информисања и телекомуникација доноси вам репортажу о Жетелачким свечаностима.
Д. П. 
Ковачевић је био одличној шанси, али се није снашао, а био је то уједно и једини детаљ вредан пажње у првом полувремену. У наставку играло се нешто садржајније, а Чонопљани су кренули за нијансу одлучније. Међутим, убрзо је ОФК Кикинда пребацила тежиште игре ближе голу гостију, али и даље зрелих прилика није било. Тек ближе крају, неколико ситуација пред мрежом Слоге замирисало је на евентуални погодак, а у надокнади Кикинђани су могли и до три бода, међутим Станимиров је из казненог простора, у доброј ситуацији, слабо тукао па су гости задовољнији напустили терен, оставши непоражени на северу Баната односно испунивши циљ који су имали пре овог сусрета.
