Вакцинација је једно од највећих достигнућа савремене медицине и темељ заштите јавног здравља. Ипак упркос деценијама доказаних користи и искорењеним болестима, поверење у вакцине у последњим годинама је нарушено. О разлозима због којих родитељи у Србији понекад оклевају да вакцинишу дете, разговарали смо са др Иваном Пантић, специјалисткињом педијатрије у Дому здравља Чока.
-Већина родитеља у Србији и даље савесно вакцинише своју децу, али поверење у вакцине јесте ослабило. То се нарочито примећује код младих родитеља који информације најчешће траже на интернету – каже др Пантић.
Родитељи у већим срединама, чешће су изложени контрадикторним информацијама са интернета, док у мањим местима обично постоји приснији однос са лекаром, што доприноси поверењу.
– АНОВА анализом утврђено је да су разлике између група статистички значајне (п=0,022): родитељи који се о вакцинама претежно информишу преко интернета мање су задовољни објашњењима која добијају од лекара од оних који информације добијају директно у Дому здравља. То јасно говори да лекар мора да остане први и главни извор информација, а не друштвене мреже и непроверени сајтови – објашњава др Пантић.
На питање одакле уопште потиче сумња у вакцине, др Пантић истиче да проблем не настаје само из неинформисаности, већ из начина на који се данас шире информације.
-Друштвене мреже имају огроман утицај. Непроверене тврдње шире се много брже на интернету од проверених научних чињеница. Антиваксерски покрети користе страх и неизвесност, а медији понекад, несвесно, додатно доприносе ширењу панике бомбастичним насловима – тврди др Пантић.
У свом истраживању спроведеном на територији општине Чока, приметила је да су родитељи најмлађе деце показивали највиши степен конспиративних уверења, нарочито када је реч о ММР вакцини.
-Родитељи најмлађе деце чешће имају негативнији однос према вакцинацији. Они су мање задовољни информацијама које добијају од лекара, несигурнији су у своје знање о вакцинама и склонији уверењу да вакцине крију неку „скривену опасност“. Те разлике нису случајне, већ су статистички значајне – незадовољство информацијама (п=0,011), несигурност у знање (п=0,014) и уверење у скривену опасност вакцина (п=0,002).
Као важан налаз издвојила се и повезаност материјалног статуса породице и уверења о вакцинама. Анализа је показала да родитељи са нижим приходима значајно чешће изражавају конспиративне ставове, посебно када је реч о тврдњама да се „прикрива штетност вакцина“, а та разлика је статистички потврђена (п=0,025). Управо због тога, истиче др Пантић, породице слабијег материјалног стања треба да буду у фокусу циљане едукације, како би добиле јасне, проверене и разумљиве информације.
Кад је реч о врстама, најчешће се одлаже ММР вакцина, која штити од малих богиња, заушака и рубеле.
-Разлог су дезинформације о наводној повезаности ММР вакцине са аутизмом, што је научно потпуно оповргнуто. Реакције на вакцину које се јављају код деце су углавном благе и пролазне, за разлику од компликација самих болести које могу бити озбиљније – каже наша саговорница.
Најчешће заблуде које педијатри чују односе се управо на наводну повезаност вакцина и аутизма, али и на страх да ова врста заштите „слаби имуни систем“ или уверење да понеке болести више нису опасне.
-Све тврдње су научно оповргнуте. Вакцине не слабе, већ јачају имунитет. Болести против којих се вакцинишемо сада су ретке управо захваљујући имунизацији – наглашава др Пантић.
Када родитељи изразе страх од нуспојава, наша саговорница труди се да разговор буде искрен и отворен.
-Објасним им да су озбиљне нуспојаве изузетно ретке и да су користи неупоредиво веће. Понекад им испричам пример из праксе јер поверење се не гради само кроз прописивање, већ кроз разумевање – истиче др Пантић.
У Србији је вакцинација законски обавезна, што др Пантић сматра оправданом мером.
-Иако се на први поглед може чинити да то ограничава слободу избора, у овом случају одбијање вакцине не угрожава само појединца, већ и заједницу. Због тога је законска регулатива неопходна. Дугорочно, међутим, циљ не треба да буде принуда, већ развој свести: да родитељи схвате да је вакцинација чин бриге и солидарности. Некада су људи страховали од болести, а данас, парадоксално, од заштите. Улога лекара је да мост поверења поново изгради – разговором, разумевањем и чињеницама – објашњава наша саговорница.
