U društvu u kojem su reči postale oružje, a jezik često sredstvo diskreditacije, ponekad se pojavi rečenica koja iznenadi jasnoćom i tačnošću. „Bolje ćaci nego naci”, izjava predsednika Aleksandra Vučića izrečena nakon nasilnog napada na grupu studenata koji samo žele da idu na fakultet, a koji su u delu javnosti poznatiji kao Ćaci, postala je povod za polemike ali i ljutnju jednog dela javnosti. Međutim, kad se ova rečenica ogoli do suštine, postaje jasno: ona ne vređa, već razotkriva, piše portal Vojvodina uživo.
Jer šta zapravo znači „ćaci”? Ova reč je plasirana od strane studenata u blokadi i opozicije, kao pogrdna reč kojom poslednjih meseci opisuju studente koji žele da se vrate na fakultet, studente koji žele da uče… Ovaj naziv studenti blokaderi i opozicija doživljavaju kao pogrdan, pežorativan, degradirajući. U tom okruženju, reč „Ćaci“ opisuje grupu ljudi koju treba da omalovažavate, koji nemaju dovoljno moralnih i mentalnih sposobnosti i koje treba, ako situacija dozvoli, napasti, „vijati po ulicama“, „dinstati“ i „pumpati“. A šta su „Ćaci“ “skrivili” studentima blokaderima i opoziciji? Pa oni su studenti koji žele da uče, na početku su tražili dijalog sa rukovodstvima fakulteta, žele da fakulteti izađu iz blokada i, možda najvažnije, ne žele vanredne izbore već da se život vrati u normalu, kada su fakulteti radili, kada su polagali ispite i slušali nastavu
I tu dolazimo do reči „Naci“: ko je zapravo naci?
U istorijskoj i naučnoj definiciji, nacizam i fašizam nisu samo ideologije mržnje. Obe ideologije negiraju principe demokratije, ljudskih prava, pluralizma i jednakosti. To su sistemi u kojima određena grupa ljudi odlučuje da su oni „viša rasa“, moralno i umno superiorniji u odnosu na druge. U kojima se jedna grupa stavlja iznad druge grupe i koristi nasilje kao „prirodno pravo“. Nacizam je, u svojoj suštini, tvrdnja da neki ljudi nemaju pravo na postojanje, na slobodu, na dostojanstvo — jer nisu „pravi“, „čisti“, …
Upravo zato je reč „naci” ovde pogođena i precizna. Ne kao etiketa političkog protivnika, već kao opis ponašanja. Naci su oni koji misle da imaju pravo da odluče ko ima pravo da uči. Oni koji misle da je u redu da više desetina pripadnika jedne grupe opkoli troje „Ćacija“ i prebije ih, polije vodom i gađa limenkama. Naci su oni koji prepoznaju „nepoželjne“ na osnovu njihovog izgleda (krezubi), govora (akcenat), porekla (nisu iz Srbije), političkog stava (ne misle isto kao oni). Koji dele ljude na podobne i nepodobne. Koji misle da pravo na obrazovanje i odlazak na fakultet pripada samo njima i nikome drugom.
Dakle, da budemo jasni: rečenica „bolje ćaci nego naci” je jasna poruka društvu da je znanje vrednost, a da nasilje nije zakon.
Jer ako je ponižavanje studenata koje nazivaju „Ćaci“ postalo prihvatljivo za studente blokadere i deo društva koji ih podržava, ako je vređanje onih koji uče znak moći, onda to već liči na obrasce ponašanja iz tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj. A naša društvena osnova, naš identitet i naš ustavni poredak počivaju na antifašizmu kao vrednosnom temelju. Ta borba nije bila samo vojna, već i moralna i civilizacijska: borba za društvo u kojem je svaka osoba jednaka pred zakonom, ima pravo na obrazovanje i pravo na rad.
Izvor: Vojvodina uživo
